Category: All

Ирена М.: Тражење…


8c3b4-2017-02-262b22-05-05

Ти
Што удахом
Разведраваш
Осмехом
Просторе
Увесељаваш
Ти
Што издисајем
Надахњујеш
Свежином дарујеш
Погледом
Звездано небо
На земљи
Отелотвораваш
Пред тобом стоје
Векови
Еони
Васељене не створени
Простори
Питам се
Постојиш ли
Ил приказ је
За моје снове
За несаницу
Лекови
Страхове
Оклопи
Храбрости
Пехари
Кише
Утврђење
Олује
Спасење
Из далека
Поглед до тебе
Досеже
Биће такво
Једном рађа се
Поклон свету
Овоме
Љубав
Од свега јача је
Кад препознају се
Душе две
Своју пронађи те

Драган Симовић: Вилењакова лирика сневања и маштања


Живео сам свој живот у свету снова.

Од када знам за себе, никада, канда, нисам ни излазио из света снова.

Нисам ни дана једног живео у стварности овога света, онако како то већина људи живи.

Моја стварност бејаше и остаде тајанствени и чаробни свет снова.

У сновима је све много лепше и дивотније.

Све љубави су многе лепше, дивотније и чедније у свету снова.

Свет снова и јесте свет љубави!

Свака љубав брзо свене и усахне кад се спусти у стварност овога света.

Стварност овога света – то је убица сваке узвишене, етеричне, флуидне и романтичне љубави!

Љубав је попут воденог цвета тананих и нежних латица.

Ако пожелиш да га узбереш – убићеш га!

За мене је свет снова – стварност понад, изнад и иза стварности овога света.

Сневао сам и маштао од детета.

У години пред полазак у школу, био сам, на неки свој начин, заљубљен у једну девојку од четрнаест година.

Заистински заљубљен!

О њој сам сневао и маштао данима, док сам тиховао на слаповима и буковима горског потока.

Та моја љубав према девојци доста старијој од мене, и данас живи у свету снова.

Чини ми се, да ме та љубав, као и све потоње љубави, никада није ни напуштала.

Љубав и заљубљеност – то је најлепше стање срца, душе и духа.

Нема ничег дивотнијег од тога!

Храброст је, уистини, када човек може и уме да говори о својим најдубљим осећањима, без икаквог стида, стрепње и зазора.

То је већа храброст од храбрости на бојном пољу.

Данас је у моди бити лицемеран, лажљив и превртљив.

Огромна већина људи живи са стотину образина – маски  на своме лицу.

То су људи-маске, људи-персоне!

Све је подређено спољном свету.

Огавно, гадљиво и лицемерно!

Болест овога времена јесте болест маске, болест персоне.

Јунг је говорио, да нико не може да живи свој живот са сврхом и смислом, све док не свуче маску, образину, персону са свога лица.

Почетак буђења и освешћивање јесте спаљивање свих својих маски.

Мене су још у раној младости ведска учења ослободила свих предрасуда, омаја и опсена ове цивилизације без сврхе и смисла, без душе и духа.

Зато и могу слободно, без стрепње и зазора, да сведочим о својим најдубљим осећањима.

Уосталом, песник и не може бити песником све док не пређе тај праг опсена и омаја ове лицемрене, превртљиве и лажљиве фаустовске цивилизације.

Песник који не сме да пева и говори о својим најдубљим осећања – и није песник!

Он је само обичан стихоклепац, обично пискарало!

Свака је поезија вредна онолико колико је надубљих , најчеднијих песникових осећања у њој.

Ово нека запамте они млади који крену путем поезије.

Нема поезије без најдубих осећања, најскровитијих истина срца, душе и духа!

Онако како сам сневао и маштао у детињству, тако и данас сневам и маштам.

Ништа се променило није.

Нека људи мисле, говоре и суде о мени што год им је воља!

Ја никада и нисам живео за њих, већ за себе, за своје срце и своју душу.

Драган Симовић: У великим јатима прелећу галебови


 

 

 

(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

 

01

С вечери, у сутон, узлећу галебови са Дунава, и прелећу преко врта мојега за тиховање, звонећи и клицајући подно румених облака, на зелен-плаветном небу, на небу од тиркиза.

У јатима прелећу галебови, златно-румени и пурпурни од вечерње светлости Сунца на заласку, и њихов жубор и жамор, у висини, буди у мени праискону сету, а да не знам што!

У великим јататима галебови прелећу, правилно распоређени у клин и у стреле, извирући и наступајући из дубине, као војске небеске, на тиркизном бојном пољу што се унедоглед простире, по дубини и ширини, наизменице се смењујући од зачеља ка челу, и повлачећи се са чела према зачељу.

Све јато за јатом извире и навире, као да из валова Дунава узлећу јата и ројеви крилатих риба, што се, у трену, у галебове премећу, и чини се, као да нема конца и свршетка томе, као да ће јата сребрних, златних и пурпурних галебова, спрам румених зрака залазећег Сунца, вечито да извиру и навиру, све до свршетка света.

Док нада мном прелећу галебови, с вечери, у сутон зелен, ја их пратим и сазерцавам из бића сневајућег својега, у стању исконог тиховања, и на тренут ми се причини, да сам и сам галеб у бескрајном јату и мноштву галебова.

 

02

Са Дунава подухује вечерњи дашак, и у врховима крошања трепери, шуми и шушти жуто и румено лишће, што се откида са грана, а потом лепрша, лелуја и вијори укруг, описујући тајинствену завојницу тренутка, изван времена, у вечности.

Свежина вечери допире са Дунава, и пун Месец –

 огроман, румен и жут – изгрева понад тиркизног горја у даљини.

 

03

Некад ми се причини, да мој живот и није био стварност у овоме свету, већ да је неко, тајинствен и далек, сневао дивотан сан, у којему сам ја, само у том сну божанског сневача, тајносано живео.

Све што је било, па прошло, као да, уистини, и није било!

И чега год да се присетим, и чега год да се из времена минулог машим – све је као сан, као дашак вечерњи, што у трену наиђе и, у трену некамо мине.

 

04

Слобода је само у тренутку сневајућег стања.

Све док сневаш и машташ, дотле си и слободан!

А чим изиђеш из свог сневајућег бића, већ си се упао у невидљиве замке овога света –

света у којему владају закони

нужности и принуде.

 

05

Сви у свету желе да те улове, да те приграбе и присвоје, за себе; да будеш њихов, да будеш свачији, а да никада не будеш свој.

Само снагом стваралачког бића и духа, можеш да се заштитиш и одбраниш од света.

Сваки други покушај бекства из света – завршиће се твојим поразом!

Dragan-Simović-2

 

Ирена М.:Его Еми


IMG_20170422_162021.jpg

Имате ли нешто скупо
Нешто најскупље
Што се сувим златом купује
Богат сам
Желим то сваком да докажем
Поседујете ли
Космополитске новотарије
За чим тежи цели свет
У кораку сам са временом
Морам да се истакнем
Испод части
Причам моје
Село ме одгојило
Кора суве проје
Здела куванога жита
Ко то овде пита
Свако маске има
Кријемо од самих себе
Теза
Антитеза
Синтеза
Три су знака
Спојена у једно
То се догађа периодно
Супротности своје средине
Посташе сестре близнакиње
Оно за чим тежите
Од чега не бежите
Услед чега се устежете
У села враћате када га нема
Не могу продати
Прескупо је
Нема тих блага
Непроцењив је
Мир
Њега ваша душа снева
Лажни сјај
Одблесак нема
Све лажним пламеном
Остало греје
Мир
И где богатства нема
Само ниче
Мир
Остало је скривање
Иза лепе ограде
Нашега не знања
Чувајте душу
Неко је лако украде

Стари Словен: О душо моја


landscape_104-wallpaper-1440x900

Певушим северним ветровима,
Док лебдим изнад планина и шума,
Изнад Рода мога.

Полети, и лети, о душо моја,
Да погледам са висине,
Тe лепоте и те милине.

И ја осећам и знам…
Да је Природа мој Храм,
Да је Она – моје божанство.

22. дана, месеца лажитрава, 7525. године

Јован Дучић: Песма


 

Мој добри роде, сви су те лагали,

И твој су видик сав помрачили;

За својом срећом само трагали,

И свуда крали и све тлачили.

 

 

И место млека, крв су сисали,

У страдањима твојим дугима.

Твоје су светло име брисали,

Да не знаш ко си међу другима.

 

 

С убицама су цркве стварали,

И с издајником горде тврђаве;

У заклетви те свакој варали,

На води дигли мосте рђаве!

 

 

На згаришту ти држе говоре,

На губилишту подло пирују,

На буњиштима саде ловоре…

И мртве уче сад да мирују.

 

 

Мој добри роде, сви су рђави,

Вапај твој не чују што тугује!

Издајник и сад још у тврђави,

С убицом жртва сада другује.

 

 

Ломан је, роде, мост на провали,

Свуд су у причест отров ставили…

С лупежом све су новце ковали,

С кривоклетником завет правили.

Јован Дучић: ПЛАВЕ ЛЕГЕНДЕ- Стари запис


Mоре ће ти говорити о Бескрајности, небо о Чистоти, а

мрачни чемпреси о Тузи.  

А ти ћеш рећи мору и небу и чемпресима

„Моја љубав има у себи и вашу бескрајност, и

вашу чистоту, и вашу тугу.

Јер зато што вас је моја душа обожавала,

она се саздала од оног што је обожавала.“

 

 

 

 

Звезде ће ти говорити о Вечности, а зоре о Светлости.

А ти ћеш одговорити звездама и зорама:

„Из моје љубави се рађају млечни путеви и

небеска кола, и мирна свитања на планини.

Јер ваша вечност и ваша светлост нису друго

него атрибути љубави.“

 

 

 

 

Вечерњи сутони говориће ти о Смрти, а тишине о Забораву.

А ти ћеш одговорити сутонима и тишинама:

 „Има нешто што не умире за људско срце, а

то је нерасудна али ненадмашна вера у нереално

 и немогућно

И има нешто што стоји изнад судбине човека,

 а то је Љубав

која је, као и Смрт,

увек слепа моћ природе, а

не циљ човечје среће или несреће.“

 

Драган Симовић: Ви знате – и ко сте, и чији сте, и где сте, и куда идете!


Не постоји Западни Балкан, већ Балкан који је више на Истоку него на Западу.

Уосталом, Балкан је изнад и Истока и Запада.

Ни Европа није на Западу, већ такође изнад и Истока и Запада.

Све што је у Европи важно и битно, то није Запад.

Запад није ништа друго до омаја, илузија и опсена!

Европски пут није Пут који води на Запад или преко Запада, зато што је сваки Европски пут који је у

прошлости водио на Запад и преко Запада завршавао у безнађу, бесмислу, крвопролићу и ништавилу.

Европски пут може бити само Пут навише – Пут Вертикале!

Ко говори о Западном Балкану?

Говоре бриселски репати и рогати чиновци, чији је једини задатак – брисање ведсрбске самосвојности и

самобитности.

Рат за ведсрбску самосвојност и самобитност, за слободу и достојанство Белих Срба води се,

између осталог, и преко језика, у бићу језика.

Србија није на Западном Балкану – Србија је на Балкану, а изнад Истока и Запада, те изнад Севера и Југа!

Не дозволите репоњама и рогоњама из Брисела, да утичу на вашу ведсрбску самосвесност и самобитност!

Ви знате – и ко сте, и чији сте, и где сте, и куда идете!

Драган Симовић: Повратак у завичај


ПОВРАТАК У ЗАВИЧАЈ

dragan simovic

За Олгу Павков, песникињу из Великог Гаја.

 

Над класјем зрелога жита,

лепрша дашак вечерњи.

Из поља далека у сутон,

подно румена обзорја,

на дашку вечерњем кидана,

допире сетна песма.

После многих минулих лета,

опхрван тугом од века,

стазом која према селу води,

лагано корачам,

подно високих топола.

Сетна песма из даљине,

и жуборење топола у висини,

сливају се, гле!

у дивотан склад сутона.

Застајем, и зурим,

у огроман,

румен и жут Месец

што над горјем изгрева.

Што ближе знаноме селу,

срце све јаче бије,

и сета у души

све дубља бива.

После многих лета што минуше,

у селу роднога дома,

ја сам туђинац

на земљи предака својих.

 

Мика Антић: БЕЛО


Бело

Небо.

Небо.

Среће доста.

У пролећу по дрвећу

од месеца кикот оста.

Еј умрећу.

 

 

Еј умрећу испод грања

крај заспале воденице

за девојке,

миловања,

плетенице.

 

 

Еј, умрећу од даљина,

од младости

и од снаге,

за крчаге пуне вина,

за крчаге,

 

 

да се пије,

да се смеје,

да се пева преко њива,

сав од сунца по устима

исполиван.

 

 

Да ме чекаш испред кућа,

да развезеш руке зреле,

очи би се од сванућа

разболеле.

 

 

Разболеле и опиле

да се смејем до болести.

 

 

Еј, да ми је низ априле

тебе срести.

 

Еј, да ми је да излудим,

а багрење расцветано.

Еј, да ми је голих груди,

са кошуљом подераном.

 

 

Еј, да ми је да те љубим

слаб до ропца,

јак до крика,

кад забеле здрави зуби

хармоника.

 

 

Еј, да ми је у пролеђу

у милион врелих боја.

 

 

Еј умрећу бос по цвећу

самог себе разболећу.

Еј девојко душо моја.