Свако је биће савршено у поређењу са самим собом а са Божјега становишта.

Што значи, да је и сваки човек савршен у односу на самога себе и у поређењу са самим собом и, наравно, са Створитељева становишта.

Нема ничег несавршеног што је Господ Створитељ створио или породио.

Јер Творац Над Творцима истовремено и ствара и рађа, јер је и Отац и Мајка.

Он је Отац-Мајка у Једноме Бићу и Суштаству.

Но, шта ћемо са Човеком?

Човек је савршен, али још није завршен!

Зато што је Човек прелаз, средокраћа, између иних бића и Бога.

Колико је Човек удаљен од иних бића, толико је и од Самога Бога.

Човек је негде на вододелници између иних бића и Створитеља.

Њему је повратак међу ина бића Богом забрањен, а напред ка Богу – без Бога не може!

И, заиста, Човек је све време на ономе Ступњу Духовног Развоја, одакле без Божје помоћи, без изравне сарадње са Богом, не може ни напред ни натраг.

Ту је где јесте већ еонима, но, властитим избором!

Човека нико није осудио да тапка у месту духовног развоја, ево, тисућлећима и еонима, већ је то његов лични избор.

Човек је сам и на своју руку изабрао, да не напредује, да се духовно не развија, да не узраста.

Везао се са материјални свет, за материјалну Васељену, као и за своје материјално, физичко тело – вртећи се у зачараном кругу-вртлогу самсаре и омаје.

Бог стрпљиво чека, да се Човек пробуди и освести, и да Му каже: Створитељу-Родитељу, желим до Тебе да узрастем!

Истога часа, Бог ће испунити жељу Човекову, јер Бог Човеку, Својему Најмилијем Чеду, све жеље, и у трену – испуњава.

Бог Човеку испуњава чак и оне жеље које су, у суштини, противне и Самом Богу!

Беспућима лутам, а

знам, и та једна, стопама

наде утабана,  стаза опет

у беспуће води. Остаје,

само реч неизречена,

реч као звезда водиља

која је дуго већ угашена.

Сви смо ми Род једни другима!        

Хоћемо ли гледати..једном…тим очима?

Хоћемо ли? Хоћемо ли’

Хоћемо ли схватити једни друге? Једном..

Да растемо, да корачамо Пут Светла…

Вечним Животом Живимо …

Сви ми Род смо! Јесмо!.

Ипак …  време Живог Рода …није  дошло

Жалост је …  

Свако прави свој наум и

не одступа од тога …и

ту се не пита нико за несреће које тиме чини…

Мисли само  себи… лете..

А смешно бива

када сагледаш право стање ствари…

целог живота се јури за ,,нечим,, 

…што је најважније  и мисли се….

,,сам ћу то достићи,,  …..
 и онда наиђеш  …. 

То што ти треба – стоји поред тебе и гледа те…

а ти не видиш….

…тама пала на очи….

…свет свој се прави шарени…а

Бог…изгледа..то баш не воли…

Јер, Род смо Ми … Једни Другима…

Ал у умишљености својој…то..заборавили …

Небесно плаве, зелене попут зелене горе,
Тамне као бездан дубоки и све ми значе
Свакој сам бисере пребројао, у бездану давио
Гором слушао пој славуја, плаво преједрио море
Лађе се у буру отисну кад се сидра откаче
Пред свако око Ваше би по ћуп злата ставио

Дависте ме дубинама мрачним, до звезда слале
Горама густим, чаробњацима под магију
Мене, ни за шаку није остало,нешто мало
Од сваке по бору носим, све ми по рану дале
Све по нешто оставиле, успомене од свију
Пуно хтео, а мало добио, није ми се дало

Мој кестен благи у сваку се зеницу упио
До срца покушао допрети, само зрно хтео
Све стреле одапете у трњу завршиле
Срећу хтедох, кисео огризак покупио
Превисоко узлетео, биће нисам смео
Хоћу ли наћи једне да би ране покрпиле.

16. 04.2017 на Васкрсење Божје у 23,26 часова

Одакле  је мој сан

Чији је он..,,

Само мој  .. или

Ми га неко дао..

Можда позајмио..

 Био нечији па сад мој..

Је ли мој само или

И твој..

И још нечији..

Можда, можда.

.кад бих знала

где родио се

у мојој или глави твојој..

или у нечијој још

ко зна чијој…

шта сан је знам, о знам

јер стварност моја је……

ал чија још је….

Ветар ће знати ..онај

што донео га је

мени давна

Све мирисе трава ћу сакупити

њима ветар окадити

Ветар ће се насмејати

 Истину ми показати

Истините речи

описују звездани круг,

и вазда се снова  враћају

 пра-почелу своме.

Речи су бића

 у невидљивим световима;

бића што с нама путују

из света у свет.

На својим путовањима

 кроз тајинствене светове,

собом носимо речи

 које смо најчешће

 казивали.

Да ли ћемо отићи у Небо

 или у доње светове,

то зависи од речи

с којима смо

живели.

Заиста,

од речи које казујемо,

зависи наша судбина

у једном будућем

 звезданом

животном току.