Кад сагледам свој живот од доласка на овај свет до данас, све то, уистини, бејаше само један сан који сам будан сневао.

Све је нестварно, варљиво и пролазно на овоме свету, и све је само сан.

Живео сам живот вилењака месечара који вазда у сутоне вечерње певаше своје умилне песме уз звездану лиру и ветрове гајде.

После свега што је било и прошло, могу да кажем, да сам живео само онда када сам срцем и душом љубио, и када бејах заљубљен у своје драгане, у своје виле и богиње, заљубљен као нико на свету.

Све је нетрагом нестало као магла и дим на ветру, а од свега, гле! остаде само љубав која ми често задаваше боли, и због које сам, тужан и сетан, пробдео многе бесане ноћи – ноћи дуже од века!

Драги пјесниче, моја свекрва је родом из села Расавци, негдје око 12 км од Приједора.
У Приједор су дошли кад је њој било отприлике 7-8 година, и то баш крај ријеке Сане!
Много прича постоји везано за нашу ријеку, па и та прича о вилама.
О томе би се могло тако много добрих прича записати, свекрва је причала да је недалеко од њихове куће живјела једна жена муслиманка која, прича се, свашта је знала.
Наводно она је призивала или шта већ виле и многи, а и моја свекрва, су видјели како виле, много њих (свака је имала другачију боју хаљине, а то се све нешто прелијева и још неки детаљи које сам заборавила), излазе из ријеке, прелазе путић некако полулебдећи (оне ходају али тако као да земљу не додирују), и иду у правцу куће те жене. Одатле се знала пјесма и музика чути, али нико из комшилука није се смио усудити да провири кроз прозор.
Има и још једна прича коју је причала. Један дио пута уз ријеку су многи избјегавали!
Људи ходају и одједном, тежина на ножним зглобовима, уз то, јасно се чује звекет ланаца, људи не могу ништа опипати, а осјећају тежину на чланцима и звекећу корачајући, то траје један дио пута и престане.
Свекрва ми није ту да је још понешто што заборавих о вилама испитам.
Искрено, ја их нисам гледала и не знам баш како да пишем о њима, али покушаћу!
Свако добро, Роде мој!

Најпре желим да кажем о твојој песми и о твоме знању нешто. Ту изрекнеш, Драгане, оно што ја дубоко осећам уистини, али нисам способна да то искажем речима. Најближе могуће, једноставно, рекао си Истину. Мислим да нас Бог све воли и не замера нам ништа – ми смо ти  који чинимо овако и онако, нестамени, променљиви, –  а он нас…гледа…

гледа шта све радимо, чиме се служимо.. и све што то више радимо у омају /како то кажеш/ улазимо – омаја је у ствари лавиринт – наш сопствени – само што човек то не види наравно…понекад ко зна колико воде протече да човек види да је у ствари омају правио… а можда и никада у овоме животу…

мени се чини да сам тражила увек да неко ми покже….. да каже ..ето иди тамо….јер сам мислила да сам од Бога далеко и да треба ко зна шта радити да би му био ближе.

У ствари, увек када га у срцу потражиш – он се огласи…и ту је изгледа – стално!

Наравно, ми на овој планети не живимо сами и наравно да утичемо и примамо утицаје…е, ту се може десити погрешка свакоме од нас…а у том случају оно што је најважније је наше просто, добро срце.

Вилењаче, право зборите:
Бог је дао човеку слободу избора. Увек и свагда ми бирамо. По нашој чистоти срца ми се усмеравамом.
Повезани смо са самим извором ако све одбацимо. Материјално нас спречава као препрека. Везаност за материју згушњава душевни набој и етер у суштаству.
Телесно мора да се надјача, јер у бити човек није телесина. Човек је спојен са универзалном свести, само ако рашчисти унутарњи поглед.
Мисао је тада трансперсонална… чиста, и почињемо да бивамо – једно цело.
Тада се вишњи светови уроте и пошаљу чуваре да мотре и пазе, опажају развој.
Свако раздобље имало је своје виле, вилењаке, музе,…-које су помагале да се битно у том трену вечности развије.
Ви сте доказ за то!
ЖИВИ БИЛИ!
Да покренете точак и крене лавина – Напретка!