Устала је јутрос Зора
росом с траве умила се
цвјетном водом напојила
боса нога, корак лак
плетеницу своју свила
с венчићем је украсила
шумарак је њезин дом
из руке јој срна поје
вучица јој друштво прави
сури оро поздрав шаље
лице сунцу окренула
поздраве од сунца ткаје
сунце њојзи зраке своје
златном нити је дарује
помилова, травку , лишће
птичице у гнијезду своме
вјеверицу, сненог меду
зверчице јој срцу годе
ох љепоте, небо збори
што створи у души Боже
па дивота свуда тече
шта још љепше бити може.

Наша је стварност

само оно

што стварамо

у мислима и сновима,

оно о чему размишљамо,

сневамо,

маштамо

и причамо.

Изван ове стварности –

битне и суште –

све остало су,

гле!

омаје и опсене.

Ако не узгајамо љубав у себи,

обхрваће нас мржња;

ако не узгајамо светлост у себи,

обхрваће нас тама…

Имаћемо само оно,

што смо сами створили.

Ни Творац

ни Васељена

ни Богови,

гле!

неће нам дати

ништа од туђега,

већ само од онога

што смо у стању били

сами да изнедримо

и створимо.

Страх влада спољним светом.

Страх који се људима увукао у кости, у крвоток, у мисли, у осећања, у срце, у душу…

Честице страха већ се осећају и у ваздуху, и у води, и у храни.

Људи су, напросто, посве обамрли од страха.

На сваком кораку срећемо преплашене и забринуте људе.

Живот се одвећ претворио у преживљавање од данас до сутра, преживљавање без сврхе и смисла.

Али, ми добро знамо одакле долази тај страх, знамо и ко сеје невидљиво семе страха.

Страх паралише и хипнотише људе, чинећи их бесловесним, безосећајним, беживотним…

Човек обхрван страхом престаје бити човек, престаје бити божанско суштаство, престаје бити умно, осећајно, радосно и духовно биће.

Сви смо давно чули за свети рат.

Но, шта је свети рат?

Свети рат јесте унутарњи рат против страха.

Јер, ко победи страх – бива непобедив!

Упамтите: непобедив је онај ко је победио страх у своме срцу, у својој души, у својему суштаству.

И опет: ко год не победи страх – свеједно да ли појединац или народ – већ унапред бива пораженим.

Пораженим и пре но што уђе у било какву битку!

Снага једног човека, као и народа, огледа се у томе колико је успео да победи страх у себи.

Где влада страх, ту нема ни љубави, ни лепоте, ни доброте, ни мудрости!

Жуборе сећања у мојим очима,
А уморне мисли краду ми снове;
О где си се крила у тешким ноћима
Док теби само још све наде плове?

 
Да ли то са неба твоје очи светле,
А у месечини коса ти се скрива?
У часу кад зора пробуди све петле
Ко у твом погледу испијен ужива?

           
Или си од страха капке затворила,
Да не види нико како чежња боли?
И као што птицу поломљених крила
И тебе самоћа у тишини сколи.

 
Или у ноћ шаљеш мисли мојој срећи
Да већ другој модре милујем божуре,
А не слутиш да сам самотњак највећи,
И да твоје име још ми усне зборе.

 
Да мрзим свакога ко о теби ћути
Мислећи да никог не питаш за мене;
И тад ми се разум сасвим већ замути
Да неко ти други љуби очи снене.

 
И шта да је тако? Зар још имам права
Да завидим твојој срећи с неким другим?
Или се и с тобом живот поиграва
Док самоћу кријеш у ноћима дугим.

Крушке дрво једно, на пропланку,

У тишини збори,…

Човек је, пре векова много и оно било….

Бејаше давно, у  сутон, кад све се смири

Чекао човек невесту, своју девојку!

Сео под крушку, наслон му  глатка кора!

Још чуо се птица цвркут и бумбара лет!

О, срце му тукло, поглед летео стално на пут

Траву миловаше ко вољене руку!

Чињаше му се, да прође година сто,

Док гледаше облаке, како  лете небом!

О, поведите ме – да сретнем што пре- њу!

Мрак је полако силазио, пропланак гасио,

Срце му тукло и зебња му стиже…

Устаде човек,  крушку загрли и

Као божанству поче да јој се моли!

Дрво се затресе и упита човека,  

зна ли, ко му је девојка?

Љубљена моја, како не бих знао,

Погреших  што сам ти се и обратио!

Не, ниси – рече му дрво- заволео си,

Истину ме знајућ, да твоја лепојка

Је Вила планинка!

И ако желиш за њом да пођеш,

Овога се живота, мораш да одрекнеш!

Приста човек; запита само,

Шта чинити му треба и где да иде…

Нигде – одговори дрво- загрли ме,

Чврсто,  пољуби гране,  срце ослушни,

То ја сам мили, погледај ме…

У трену из дрвета изађе Вила,

Венчићем од цвећа украси му главу,

Узе га за руку, закорачише у дрво и

Нестадоше!

Сваки пут, када Сунце јутром изађе,

 Најпре овај пропланак  обиђе,

Насмеши се благо, пошаље крушки

Један зрак  радости, да разбуди

 Оно двоје успаваних, заљубљених….

 

Коначно сам у свом крају,

 Рају

Трешња ми је процветала

Још мирисе ћутим њене

Крени сузо, срећо и очају

Казала ми,боље да је

прећутала

Речи жене, заљубљене

 

 

Протекло је воде колико и

дана

Тукло к’о да гора тресе

Ја сам био с’ове стране

Она, с друге големог

Радана

Време успомене к’о река

однесе

Скривене погледе, слатке

ране

 

 

Ал’ по некад кад се сетим

Кад Проломска река

узбрдо потече

Гором гром удара

Сећања повратим,

 полетим

 Кроз планину кланац да

просечем

До града, столице, Лазара

 Цара

 

 08.04.2017 у 22,46 на Лазареву суботу