Било је то, гле! у једно зор-летње праскозорје,

кад рудине миришу на мајчину душицу

а букове горе на позни липов цвет;

кад реке бејаху зелене

 а небо дубоко, чаробно и плаво,

и кад свет овај биваше

чедан, прозрачан и дивотан.

Седео сам на оштрој стени

високо над слаповима и буковима Рзава,

 чекајући да изгреје пурпурно и румено Сунце

понад висова уснулог Клокоча.

У трену када су први румени зраци Сунца

провиривали кроз малинове сенке горских висова,

 и када је наступила праискона тишина

што није од овога света,

угледао сам у модро-зеленом рзавском виру,

 дубоко пода мном про сеновитог врбака,

прелепу танкоструку и млечнопуту вилу,

златних и сребрних витица

пуштених низа обнажена плећа,

како се извија из воде у прекрасном луку,

и како се тисуће светлуцавих капљица воде

 распршују око ње,

и како,

попут лептирице или птице у лету,

поново из висина,

стрмоглавце,

зарања у зелено-модар вир

који кључа, ври и пенуша

под златним зрацима

излазећег Сунца.

 

И Бог рече:
Колико ти дадох, толико ми врати!
Мораш, човече, и ти нешто дати!

Ватра неће да пече,
нити из Праискона да запламти,
ако белутке не почнеш ударати.

Бићеш слободан онолико колико си у стању своје слабости да победиш!

Да своје мане у врлине преобратиш, да своје немоћи у моћи преиначиш!

Слобода је у духу, и онај који слободу изван духа тражи, само улудо траћи време и расипа божанско дејство живота својега!

Ако ниси спреман да се носиш са својим немоћима и слабостима, са својим манама и пороцима, онда немој ни слободу нигде у свету да тражиш!

Слободу ти нико никада поклонити неће, јер се слобода никоме никада поклањала није!

Ни Онај што је те у Љубави стварао и рађао, неће ти поклонити слободу ако је вредан ниси!

Сви они који ти причају о слободи без дела и заслуга, зацело ти спремају најстрашнију тамницу!

 

 

Посвећено   Прецима   Ратарима   Ратницима   Светлости!

 

 

Кад сељак умире, све се сневесели:

Пшеница у пољу, шљива у воћњаку…

Његова душа на међу се сели,

Тамо где је клецо при сваком кораку.

 

 

Кад сељак умире, походе га звери,

С највиших планина; из присоја гује…

Његову душу Бог сељачки мери,

На њиви-небу, где ветрови хује.

 

 

Кад сељак умире, небо се замрачи;

Пресахне поток; тихне цвркут тица…

Његова душа у цвет се повлачи,

Да се снова роди, кад никне пшеница.

 

 

 

У Великом Гају, наспрам Вршца,

у рано пролеће, 1974. године.

Човек је рођен слободан. Зачуђујуће је колико се људи у данашњем свету осећају мање вредним, колико се плаше особа које су изнад њих у хијерахији власти, посла или било чега другог. Први услов да би човек био човек је да се осећа као слободно биће без страха а не као роб уплашен и заробљен. Роб чува своје мало битисање по цену свега само да би опстао, па макар такаво битисање значило живот црва, а не човека. Живот слободног човека нема цену, и зато је такав човек спреман и да да свој живот да би и његова деца остала слободни људи. Слободног човека не треба нико да води, он осећа где мора да иде, слободан човек не тражи вођу, сваки слободан човек је вођа сам по себи.

Ноћима дугим,
вретено вртим,
мотовило шкрипи,
у круг се врти,
нана ми клупко,
унакрст мота,
џемпер ће бели,,
струк да греје,
када ти крадом,
дођем испод стреје.
Полако ћеш прстима дугим,
чешљати моје косе црне,
шапатом нежним,
чулним..
дирати било, као струне.

1. 

   Кад наличија не разазнајеш,
   јер вид изда
   Веруј СРБИНЕ!
   Када ослонца нема,
   јер додиром не додирујеш
   Веруј СРБИНЕ
   Када ствари на добро не миришу,
   јер мириса нема
   Веруј СРБИНЕ
   Када време са горчином укусиш,
   јер укуса немаш
   Веруј СРБИНЕ
   Када душа урла а мук влада
   јер слух од шунда страда
   Веруј СРБИНЕ!
   Вера идеале рађа,
   јер вера јунака брани
   Веруј СРБИНЕ!
   У свог рода и родину
   У родољубље веруј!
   Напред СРБИНЕ,
   СМОГНИ СНАГЕ,
   ПОМОЛИ СЕ
   Крени у живот, живи га
   ступи на његову сцену
   Почни…