Category: All
Милан Живковић: У реланом животу код већине људи нижу се порази…
Драган Симовић: Лирски записи срца и душе
Сви интелектуални разговори су заморни, исцрпљујући и тешки.
Више енергије изгубимо у једном двочасовном интелектуалном разговру, него за осам часова копања у пољу.
Да будем искрен: за мене су сви интелктуални разговори: досадни, јалови, немаштовити и беживотни.
То сам још у младости осетио и освестио.
Било је време, кад сам се често виђао и дружио са интелектуалцима.
После сваког разговора с њима, ја бих се осећао једно и бедно, уморно и беживотно.
Имао сам осећај, да сам као сува дреновина, да је из мене исцеђена и последња кап животних сокова.
А онда сам, наједном, и некако изненада, прекинуо сва дружења с тим светом.
Виђао бих се само повремено, из неке преке нужде.
Имам једног врлог пријатеља: дивног, племенитог и несебичног човека, с којим се повремено виђам.
Виђали бисмо се и чешће, само да је он успео да победи интелектуалца у својој души.
Зна он добро, јер ме познаје, да ја не волим интелектуалне разговоре и, труди се неко време да не заподене никакав интелектуални разговор, но, после неког кратког времена, склизне у интелектуалне сфере и почне да ми прича као класични интелектуалац.
Испрва се уздржавам, покушавам да га благо опоменем, како га не бих повредио, но, када схватим, да он не примећује моје опомене, тада га негда и жестоко пресечем.
После ми бива жао, и дуго се кајем због тога, али, шта да чиним!
Кажем му: Роде мој, не можемо ми интелектуално да разјаснимо и освестимо битно и суштаствено, не можемо да разумемо, познамо и доживимо Творца, Васељену, Извор Живота, Љубав, Доброту, Лепоту и Светлост кроз интелектуални дијалог.
То је исто као када би двоје љубавника замислили да воде љубав преко стакла.
Они се виде, чезну једно за другим, али не могу да се додирну, не могу да се осете, јер је између њих стакло.
Опростите ми због ове песничке слике, али одувек сам такав осећај имао кад год бих с неким водио интелектуални разговор о битним и суштаственим питањима: љубимо се моја драга и ја кроз стакло, а, уствари, не љубимо ми једно друго, већ обоје љубимо стакло, имајући само илузију да се заистински љубимо!
Драган Симовић: Маштовит човек јесте срећан, радостан и задовољан човек
Маштовит човек јесте срећан, радостан и задовољан човек.
Маштовитост је важнија од интелигенције.
Интелигенција без маште, без визија и снова, нема никакву вредност у Царству Богова.
И рептилоиди су интелигентни, веома интелигентни, а, ипак, нису ствараоци, нису Божји суствараоци.
Интелигентни рептилоиди – то су највећи готовани и грабљивци.
Ствараоци, песници и ини уметници, нису интелигентни у позитивистичком и материјалистичком појимању и схватању.
Нису интелигентни, јер су иза и изнад сваке интелигенције.
Да би неко био стваралац, да би могао да се узнесе на Ступањ Божјега Стварања, он мора да изиђе из поља интелигинције, мора да превазиђе интелигенцију.
Јер, интелигенција без маште, без визија и снова, поробљава и дух и душу.
Давно сам приметио, да су интелигентни људи без маште, болесни заточеници своје интелигенције.
Они су, можда, најтежи душевни и духовни болесници.
Још сам пре четрдесет година предлагао, да се школе, овакве какве данас јесу (а такве су одувек), једном засвагда укину.
У свим школама света подстиче се и негује искључиво интелигенција без маште.
Штавише, школа је убица маште и креативности.
Школа одвраћа децу од маштања и сневања.
Школа одгаја интелигентне и корисне идиоте.
У свим школама света, највећи губитници јесу управо маштовита и креативна деца.
Деца која су из Вишњих светова послата на Земљу по вишем задатку.
И родитељи поробљеног ума убијају машту и снове властитој деци.
Да би црни гмазови могли да владају над људским родом, они су им најпре убили машту и визије, убили стваралачке снове, а уместо тога, уместо стваралачке (креативне) интелигенције, подстицали су, развијали и неговали рептилоидну интелигенцију.
Зато су скоро сви интелектуалци – тешке, себичне и саможиве особе.
Особе без достојанства и части, особе без витешког, самурајског духа.
Интелектуалац никада не може бити личност.
Личност је онај ко се узнео изнад интелектуалне сфере.
Личност је онај ко је убио интелектуалца у својој души.
Све вам ово сведочим из властитог искуства, зато што сам и сам, између двадесете и двадесет и пете године, био упао у интелектуалне сфере.
И мени је, у том добу, претила опасност да постанем интелектуалац.
Од тога сам се најуспешније бранио поезијом.
Поезијом и стваралачким визијама.
Интелектуалци су најоданије слуге рептилије.
Рептилија је међу интелектуалцима пронашла своје најверније слуге.
И ово запамтите: што већи интелектуалац, то све мања личност, то све мањи човек.
Док су моја деца ишла у школу, ја сам се све време борио, да их заштитим од школе!
Заједнички смо се борили и, изборили.
Школа им није убила ни машту, ни снове, ни визије.
Сачувати властиту децу од школе, то је један од веома важних задатака родитеља!
Ви то, можда, не знате, али ја знам.
Зато вам и пишем ово.
Сергеј Јесењин: МОЈИ СНОВИ
Моји снови иду даљинама,
Где се чују крици и ридања,
Да тугу поделим с незнанима
И муку у њиним страдањима.
Само ту пронаћи себе умем,
Радост живота, душе спасење.
Тек тамо ћу судбу да разумем,
Кад пун воље тражим усхићење.
С руског препевао Анђелко Заблаћански
Драган Симовић: Песников сан од века
Сањам један сан,
један свет
лепши од свих светова
знаних;
тамо негде иза
тишине вечерњег обзорја,
у дубинама
звезданих јата.
Сањам један сан,
један живот изван
простора и времена –
живот у којему је љубав
шира од звезданог неба,
и дубља
од душе
Велике Мајке.
Сањам један сан,
једно поновно рођење
у сну Великог Сневача;
и видим
све што је било
и све што ће бити –
управо, у Овоме Трену!
Коментар – Орана Свамила: Ви сте били и пре но што сте били….
Предивна је порука Песниче овим текстом послата!
Предивна је, јер је истинита; јер подсећа људе на неговање најлепшох особина;
подсећа на све оно што нам је Творац дао и што жели да види и осети у нама свима!
Подсећа нас, на то да су нам дата пречиста срца и благодатне душе;.
подсећа да делима својим – у срцима нашим рођеним – треба да обасјамо овај утамнели свет и да га љубављу својом осветлимо и како Ти рече, озаримо!
И подсећа, да се за прилику таквог живљења нам дату, свим снагама треба да боримо. Подсећа да те успаване особине у Творцу разбудимо и да срца и душе пред очима његовим отворимо!
Подсећају још на много шта твоје речи Песниче! Подсећају на то, да све што смо са Творцем започели, да са њим и треба и да довршимо!
А Он….. гледа нас … и слуша нас…. и воли нас!
Волимо и ми њега мислима, душом и делима у срцу своме рођеним!
Милорад Максимовић: Толкин – Јунаштво и особине Вилењака
Преузето са сајта:
Заиста читајући Толкина, може се видети како је он представио Вилењаке…Веома слично како су они представљени у нашој епској поезији.
Сећамо се односа Марка Краљевића и Виле Равијојле, онда стиха који говори да што год у Срба има јунака, свакога је Вила подојила.
Неки наши ствараоци су описивали народна знања у нас о вилењацима и вилама. Кодер је један од њих.
Али, овде ћу данас представити како је Толкин доживео Вилински свет.
Довољно је рећи колико су великог трага оставили на свест људи Вилењаци, да у свим народима Европе постоје приче и изреке о њима а у једној земљи су они и званично третирани као бића земље. У питању је Исланд.
Толкин је описујући Вилењаке, описао Човечанство у цвату уметности. Они су живо утеловљење свих уметности. Шта год да су руком додирнули, они су то и посветили. Све занате су уздигли на Божанске висине, песма и поезија су њихов начин живота и начин записивања хроника времена. Веде су један облик овога живог казивања знања која одмах делују на свест јер оне саобраћају мислима и срцима као аутомобили путевима.
Дошавши у Валинор, дом богова (Сила- како су названи), Вилењаци су се уздигли у жива божанства. Три велика клана су крочила на ту свету земљу Валинор. Вањари, Нолдори и Телери.
Вањари су непосредно боравили са Нолдорима у граду који се звао Тирион. Тај град је био незамисливе лепоте у поређењу са данашњим. Бели мермер, дијамант и племенити метали и камен су били главно средство и материјал, заједно са баштама рајског биља.
Телери су боравили на обалама Валинора и саградише свој град – Алквалонде.
То је био град на обалама мора са прелепим луковима и бисерима.
Нолдори су највише волели занате свих врста а и стварање писма и симбола. Вањари су највише волели поезију а Телери су волели море и птице и они посташе први морепловци на Арди. Арда је ова наша планета по Толкину, мада је касније он објаснио додатно да се „Арда“ односи на цео Сунчев систем.
Вањари су били најмање бројни од свих Вилењака а њихов краљ је био Ингве.
Нолдори су били најбројнији у Валинору а краљ им беше Финве. Телери потом бројем иђаше (мада њихов род који је заостао на путу те остао на Средњој земљи је био најбројнији) а краљ им беше Олве.
Силе које су живеле у Валинору, Богови како су их Људи касније назвали, су научили Вилењаке свему а и данас их уче.
Силе су зване Аинури. Мада тако су звали себе они сами али када су дошли појавно у овај свет онда су названи Валари.
Аинур или Валар као појединац.
Они су духовна бића чистог светла и нивоа развоја тик до самог Творца јер су они пород његових мисли и сваки Аинур или Валар је чисто оваплоћење Творчеве одређене мисли. Они немају тела. Они су енергија која је интелигента и изузетно моћна, зашто?
Зато што су они директно стварали Свемир по замисли Творца и својим замислима.
Знајући да је дошло време у дубинама постојања да дођу деца Творца, Вилењаци и Људи, они су обликовали ову планету на којој ће се они појавити.
Творчева деца бејавши другчије природе, требала су дом за тело, планету која омогућава живот кроз тело и дух.
Саме силе-Валари не требају никакву материју да би живели. Али знавши за долазећу децу Творца, Вилењаке и Људе, прионуше у времену давно заборављеном на посао да се ова планета животно оспособи.
Нема броја годинама и њиховом труду.
Но о томе други пут, сада је важно знати да су Вилењаци дошавши у Валинор, ту рајску земљу Валара, учили од самих Валара све. Валари су себи чинили тела да буду блиска Вилењацима да би ови могли на почетку уопште да знају ко су силе. Валари су по потреби мењали тела како су хтели, неки су највише ходили невидљиви тек повремено ради Вилењака се утеловљавајући.
Звучи чудно али они су могли сакупити у трену енергију и себи направити одрећено тело. Могли су направити били који облик па су тако понекад неки од њих били као велико дрво које је огромне величине тако да би се и највећа Секвоја данас постидела. Други су постали планина или огромна птица или коњ или било шта да су желели да би имали одређено искуство кроз физички облик, али ипак њихова суштина је енергетске духовне природе.
Неки Валари су се скоро увек утеловљавали као женска бића а други као мушка, они сами немају пол као људи већ због самих Људи и Вилењака они по својој природи стварају себе.
Тако Вањари волевши песму и реч, одоше да живе са Манвеом и Вардом који су Краљ и Краљица Сила-Валара. Манве је највише волео и највише воли поезију и заједно са Вардом он је живо ствара кроз Звезде и светлост Ватре неугаслог плама.
Вањари се тако назваше Светли Вилењаци, Бели Вилењаци или Вилењаци Светла.
Углавном су били плавокоси и сијали су својом ватром живота. Њихова етарска тела су непрекидно пресијавала кроз њихова Земаљска тела тако да сваком ко није знао кога гледа, Вилењак светла или Вањар би изгледао као прозрачно анђеоско биће а на мах као човек или жена велике лепоте. Вањари скоро уопште нису имали односе са Људима. Чак су своје односе и са другим Вилењацима свели временом на најмању меру, потпуно се посветивши Светлу и Песми са Манвеом и Вардом.
Последњи пут су учествовали у односима са другим вилењацима и Људима у Рату Беса када је Црнобог или Мелкор или Моргот (тако је назван од Вилењака), поражен потуно физички у овом свету и затим по уништењу његовог телесног обличја избачен ван ове димензије.
Светли Вилењаци или Вањари су често својим моћима били надахнуће свим песницима. Бели Вилењаци су гледавши Варду и њено светло које је директно од Творца на њеном лицу и бићу, преносили надахнуће осталим Вилењацима и самим Људима касније.
Они су изабрали да своје суштаство споје са моћи Песме и Поезије. То је језик самог Творца а Вањари њега живе, тако да су они сами постали чудо, тј. живо утеловљење саме песме.
И зато су најближи срцу Манвеу и Варди.
Други род који је толико пуно учинио за све су Нолдори.
Они су ти који су кроз њихова умећа донели нешто посебно Свемиру и овој Земљи…Али са знањем су донели и пуно бола…Као што су Вањари- Бели Вилењаци-Вилењаци Светла били блиски Манвеу и Варди, тако су Нолдори све научили од Аулеа. Ауле је Валар који је највише био задужен за физичко стварање планете и самог Свемира. Све елементе он зна. И од њега Нолдори научише уметност заната свих.
Више о њима у следећем делу…
Драган Симовић: Песма Белом Србству
Једино Бели Срби
имају високу Самосвест.
Самосвест и Памћење!
Сви други Срби,
можда, и нису Срби.
Нису Срби,
јер не говоре србски,
не пишу србски,
не мисле србски,
не осећају србски,
не живе србски.
Међу стотинама и тисућама лажних Срба,
одмах ће се препознати:
расни Бели Србин и расна Бела Србкиња.
Препознаће се по господству,
отмености и узвишености;
препознаће се по Дивоти и Мудрости;
препознаће се по високој Свести и Самосвести.
Препознаће се, гле, по нечем Божанском,
што се ни описати не може!
Драган Симовић: Ода Белом Србству
Није битно шта ће о мени мислити,
причати и писати они
који су били моји савременици
и они који ће после мене доћи
кроз стотину лета,
али ја морам да кажем и ово:
Само у Беле Србе
и Беле Србкиње
имам поверења,
и само у Бело Србство верујем.
Туђинцима уопште не верујем,
и у њих немам никаква поверења,
макар да се на жртвенику,
пред Живим Богом Створитељем,
и по стотину пута закуну.
Верујем у Живога Бога Створитеља,
у Мајку Васељену
и у Бело Србство,
у Бело Србство Хиперборејаца
и Првобитних Аријеваца.
Светлана Рајковић: Ми смо Срби – ми смо ти који смо неуништиви!
Песниче,
Већина људи прихвати следећи распоред живота, прво Учење, онда оверени “интелектуалац“, онда остатак живота М – Учење, и прође живот у глаголу умовати – тамновати. Људи воле да паметују и размишљају о видљивом свету, гласно коментаришу мају и опсену, истина понекад покушају помало да завире и у скривене светове, у већини случајева почну да користе разне технике и све те накане се претворе у такмичење као на некој духовној олимпијади где морају де се јуре неки замишљени циљеви и резултати… У реалном животу код већине људи нижу се порази, его и ум увелико царују, незадовољство напада душу и тело, нигде излаза, нигде снова, нигде светла, само тамне слепе улице…
(Милан и Милена негде и негда на Сињем мору.)