Док трагове оставља време
још понеко натоварим бреме
храбро се осмехом борим
животу пркосим да не сагорим

У простору скучена 
дубоко у себе повучена
временом тешким не дотучена
на лоше навике навучена

Узех горчину додадох сласти
ако издржим нећу паcти
тако даље могу ићи
куда пошла можда и стићи

Стаза је препрека исувише
од сујете тешко се дише
завист и злобу тежину знам
узимам од среће да је дам

Наставићу назад немам куда
да ли паметна или дворска луда
даље наставити треба
дуг је пут од земље до неба

Преживећу небоболи дане скривене
Залечићу срцу мом непреболне ране
Грешке још увек наивно правим
али пораз као победу славим

Не очекујте да ико у земљи, држави, племену, нацији, раси и свету реши иједан ваш проблем.

Нема те политике, нема те идеологије, нема те религије и нема те философије која ће се суштински позабавити вама и вашим проблемима, оним суштим и битним, што вас, као биће, сушто и непоновљиво, тишти и мучи.

Све је око вас, као и другде у свету: луткарско позориште и циркус, спрдња и фарса, комедија и лакрдија.

Сва људска друштва су у расулу, пометњи, смутњи и безнађу.

Мудрост одавно не влада светом.

У свету нема никакве мудрости.

Не рачунајте ни на какве изборе.

Изборима се ништа не решава.

И после сваког избора биће онако како је било и пре избора.

Политичари долазе и одлазе, а ви остајете са својим проблемима, са својим животним и философским питањима.

Ни на једно ваше животно и суштинско питање нико од људи у свету нема одговора.

Одговори су дубоко у вама.

У вашем срцу, у вашој души, у вашем суштаству.

Да ли излазите или не излатите на изборе, да ли гласате или не гласате – свеједно је!

Ништа се ни у држави ни у свету не решава никаквим политичким изборима.

Сви политичари у свету имају једног те истог господара.

То што се они предастављају оваквима или онаквима јесте највећа опсена.

Они су само глумци које је изабрао рептилски редитељ.

Све улоге су већ унапред подељене.

Сви победници се већ унапред знају.

Ви само имате илузију, омају и опсену, да некога и нешто бирате, да сте веома важни и битни, да од вашег гласа зависи судбина овога или онога.

Од вашег гласа баш ништа не зависи.

Ваш глас уопште и није битан.

За рептилског редитеља, гле! вас нигде нема; ви сте, за њега, само ходајући мртваци.

Знате ли када ћете променити свет и све у свету; када ћете победити све душмане и враге своје?

Онога трена кад се пробудите и освестите.

Кад се пробудите и освестите, тада ћете видети и разумети, да је све у свету омаја, лакрдија, варка, илузија и опсена.

До тада, ви ћете само залудно и сулудо витлати својим самурајским мачем, бивајући унапред осуђени на сваки пораз.

Пробуђен и освешћен човек јесте најхрабрији, најснажнији и најмудрији човек!

Њега се сви црни гмази, душмани и врази највише плаше.

Свако Добро, Роде Мој!

Сазерцајте и прозрите свет око вас.

Посматрајате га широм отворених унутарњих очију.

И свуда ћете видети тешке чини, црну магију.

Свуда ћете видети поробљене, обесправљене и понижене.

Свуда ћете видети тугу, патњу и боли.

Свуда ћете чути лелек и плач.

Све је у савременом свету у служби тешких чини, све је подређено црној магији.

Али, дословце – све!

Црна магија црних гмазова!

Тај свет који видите – није ваш свет!

Ваш свет је високо понад тог видљивог света.

Ваш свет је, истовремено, како у Језгру Васељене тако и у вашем пречистом срцу.

Ваш свет је у Вечноме Сада.

Њихов свет је омаја, привид и опсена.

Њихов свет, заиста, не постоји у Стварности Творца.

Њихов свет постоји само као илузија и омаја Црнобога.

У свету који је створио Црнобог ничега Стварног и Истинитог нема.

Нема ни Љубави, ни Лепоте, ни Доброте, ни Части, ни Вертикале…

У том свету све је на продају: и образ, и част, и тело, и душа…

Не зна се ко је пониженији, ко јаднији и беднији у томе свету, у свету Црнобога.

У том свету Црнобога, човек и човечица нису Једно Суштаство Двају Бића, нису Склад Неба и Земље, нису Склад Мушког и Женског, но су они два завађена ока у једној глави, две међусобно закрвљене половине једног суштаства у двема плотима.

Прозрите и презрите тај свет, јер то није ваш свет!

Ваш свет је у вама, у вашем пречистом срцу, у вашој лучезарној души.

Ваш свет мора да обасја и озари све ине светове.

Ви сте дужни да створите свој свет!

Ваше Задужење је од Творца.

Вас је Творац задужио да створите свој свет, јер Творац има поверења у вас.

Немојте се шалити са Творцем, немојте прокоцкати поверење које Творац има у вас, зато што поверење Творца није шала.

Творац се не шали, па се ни ви не шалите и не играјте са Творцем.

Ви сте били и пре но што сте били, и бићете и када не будете!

Ноћ- чини ми се није била

ни у мом оку ни у сневањима

тек у ћутњи душе болу

црну и лепљиву као смолу

доказ да је има

ноћних птица – лепет крила

а жена као вила

наготом својом мисли ми твори

да траг торе у роси

слуте ми прсти у њеној коси

док поглед ватре ми збори

сву чежњу бректањем жила.

 

Наши преци живе и узрастају у нама.

У нашим мислима, сновима и визијама.

У зависности од наших мисли, снова и визија, наши преци час умиру, час васкрсавају, а час се опет снова рађају у нама.

Ако ми кажемо: наши су преци били лоши, онда ми изнова мучимо и убијамо своје претке, а убијајући своје претке – убијамо и своје потомке.

Ако, пак, кажемо: наши су преци били добри и племенити, а ми радимо на томе да буду још бољи и племенитији, тада ће наши преци, уистини, почети да се поправљају и да у духу узрастају кроз нас, па самим тим кроз нас и наше претке узрастаће и наши потомци.

Ми смо сви повезани.

Повезани како са прецима тако и са потомцима.

Свеједно у којему свету ко од нас обитава.

Ми у смо у вези и са оним далеким потомцима који ће се родити кроз стотину или тисућу лета!

Јер сва времена, сви векови, сви еони јесу Вечно Сада у Божјему Стварању, у нашему стварању.

Причајте о својим прецима лепо, па ће бити лепо и вашим потомцима.

Све оно што мислите о својим прецима, десиће се вашим потомцима.

Србин који прича ружно о Србству, исписује самога себе из Творчеве Књиге Вечнога Живота.

Боље би било, кажем, да се ни родио није такав Србин – тужни, никоји и ничији Србин!

 

Кажи ми, кажи,
Како да те зовем;
Кажи ми, какво
Име да ти дам, –
Хоћу ли рећи:
„Дико“, или „снаго“,
Или ћу „лане“,
Или „моје благо“;
Хоћу ли „душо“,
Или „моје драго“ –
Кажи ми, какво
Име да ти дам!
Све су то мила
Имена и лепа
Којима Србин
Своме злату тепа;
Ал’ ја бих провео
Читав један век,
Тражећи лепше,
Дичније и слађе,
Милије име,
Што још не чу свет,
Да њим назовем
Мој румени цвет.

 

1. 

   Песниче,

   управо је тако ….

   то је велика истина…

   те спознаје дају мир

   спокој и снагу нашим душама…

   све око нас је маја и опсена…..

   спољне видљиве слике

   само уносе немир и раздор

   у нашим мислима …..

   одвајају нас

   од суштанства…

 

Ово је Истина записана у Летописима Акаше:

Чак и кад би се сви Срби света одрекли себе и својих предака, одрекли Србства, Бело Србство би остало!

Јер, судбина Белог Србства не зависи од Земљом ходајућих Срба, не зависи ни од једног Србина на Мидгарду, већ од Белих Срба у Језгру Васељене, од Оних Белих Срба који еонима владају Нашим Звезданим Јатом.

Бели Србин који дође до ових увида и познања, бива посве смирен у свом срцу, ма шта год се дешавало у свету око нас.

Овај Закон је васпоставио Сварог Свебох на самоме Почелу Свих Почела, у Трену Вечнога Сада, када се рађаше и настајаше Бело Србство.

Када човек ослободи заробљену радост, душа игра и пева.

Зашто се људи плаше радости, плаше среће?

Можда стога што радост и срећа скидају окове и

раскивају рамове, на што смо навикли,

што су нас учили родитељи, вртићи, школе,

Тв, сви и свашта…

Срећа је у промени, промена је једина истина.

Циљана промена, она која стреми високим циљевима,

је живот достојан човека.

Она ослобађа наше безконачне потенцијале.

Стога непрекидно певај и играј!.