Category: All
Драган Симовић: Срби! Не бојте се! – Вечан је Дух Србства!
Срби! Не бојте се!
Вечан је Дух Србства!
Дух Србства обитава од Почетка Без Почетка и
обитаваће све до Свршетка Без Свршетка!
Шта су све мрачне силе овога света привида и опсене,
спрам Живога Духа Вечнога Србства!?
Шта Живом Духу Србства могу они који су мртви
рођени, који ће мртви отићи са овога света!?
Они су само јутарњи дашак над пољем зелена шаша!
Они су само одсјај на језеру горском ждралова белих
што небом прелећу у сутон!
Они су само клетва својих предака, и усуд својих
далеких потомака!
Срби! Не бојте се!
Вечан је Дух Србства!
Дух Србства није оно што се видети
и опипати може!
Дух Србства је умилно и дивотно тајинствено појање,
што допире из Дубине Вечности, када се, у пролетњој
ноћи, загледамо у далека звездана јата, сасма утонувши
у блажено тиховање Срца, Душе и Духа.
Срби! Не бојте се!
Дух Србства је, гле!
Душа Пра Васељене у нама,
и Велики Дух Стварања
над нама!
Дух Србства није само Земљина Оса, већ и Оса
Сунчева, Оса Бога Живога!
Дух Србства нико убити не може;
нико победити не може!
Сви непријатељи Србства јесу смртни и пролазни, а
Живи Дух Србства јесте Бесмртан и Вечан!
Срби! Ову Истину Свету,
Златним Сунчевим Зраком,
у Срцу Својему
упишите!
Драган Симовић: Пре много лета
Драган Симовић: Чудо Стварања
Сви бескрајни и вечни светови
што било где постоје,
гле!
у срце наше стају.
А то и јесте чудо,
уистини,
чудо над чудима:
да Највеће
у Најмање стаје,
и да из Најмањег
Највеће се рађа!
Коментар Беле Веверице: Лепоту божанскога стварања не смемо само гледати – у њој морамо учествовати!
Светлана Рајковић: Дневник Плавог Вилењака – двадесети део
Подела је уследила, део Вилењака прати, Радмила у извидници, а, остали приводе крају борбу. Још једна победа Светла над тамом, још један успешно спашен свет. Над планетом готово да се не примећују летелице лоших, ових неколико у трену нестадоше, под зрацима наших летача.
Нисам желео да пропустим прилику, и не кренем са братом у патролу, и, брзо сам их стигао. Нисам задивљен погледом. Овај свет је готово уништен. Овај свет као да је нуклеарним оружјем уништен. Осим камена и песка, ништа друго на видику.
Где је живот? Где су бића?
Нисам успевао да …
-Ледане, слажеш ли се, да се спустимо?
-Мора да постоји живот, који је сакривен. Слажем се, брате, спустимо се.
Био сам управу! Планета је од песка и камена, живот се не примећује.
И, док сам разгледао планету, у нади да има живота, приметио сам као да су улази у пећине. Прелетео сам, и вратио сам се, неки немири у мени су ме терали на то. Спустио сам се близу, и, био сам управу, ово јесте улаз у пећину.
Улаз је довољно велики да може летелуца да прође, и са још неколико летача, ушли смо унутра. Опрезно и лагано смо се кретали, да, останемо непримећени, јер, не знамо куда воде ови тунели.
На моје изненађење, на крају тунела, бљеснула је светлост. Испред мене је читав светлосни град.
Град је жив! Видим бића попут људи, крећу се без страха од нас.
Уследио је контакт са вођом, који нам је објаснио ко су и одакле они у подземном граду.
Град је направљен за склониште, у случају напада бића попут оних против којих смо у рату.
Сусрет је био леп, али, нисмо имали времена да обилазимо град, који је бљештао попут, Звезде.
Радмила сам обавестио о сусрету, али, било је прекасно за упознавање, већ, било је мало времена, разарајућа бомба је активирана.
Све што нам је, Радмило рекао , јесте, да бежимо што пре, и, што даље, планета ће бити уништена за 30 минута.
Бића попут људи полетела су са бродом испред нас, заједно са осталим Вилењацима.
Остао сам последњи са братом, да будемо сигурни да су сви летачи узлетели.
Бежали смо што смо брже могли, јер, кристали се не могу још активирати, што значи да зона није безбедна.
Прошло је 29минута и 50 секунди, и одбројавање отпочело.
Лана покушава да отвори портал, јер, удаљеност није довољна, експлозија ће прогутати летаче.
Срећа, портал се отвара, и, у трену експлозије, летачи и бродови улазе у портал!
Последњи сам, и успевам да видим призор!
Нажалост, свет је нестао!
Осетио сам ужарени удар, осетио сам бол света који неста!
Зашто толико боли? Па, знате ли, колико љубави се уложи у стварање света? Знате ли, колико воље, колило осмеха, колико снаге, уметности, колико лепоте Космичке се уложи у један свет, који људи или бића налик њима, тако лако изгубе?!
Знате ли?!
Портал нас је одвео изнад ,,Мидгард,, планете. Хтео сам да се дивим тој лепотици, али, још ми је слика изгубљеног света испред очију.
-Ледане, брод са људима морамо оставити овде. Ти се освести, не мисли више на свет који је нестао, морало је тако, брате.
-Разумео сам, Радмило, отпратићу брод на безбедно!
Одржао сам обећање, и, брод са бићима налик људима оставио на ,,Мидгарду,,.
Радмило каже да су то људи, ја кажем да су то бића налик људима, јер, ова бића имају развијенију интелигенцију од људи на ,,Мидгарду,,.
Добро, било како било, они и тврде да су научници са ,, Мидгарда,, и да су их оставили на оној планети давно, као експедицију.
Нисам спреман да слушам било кога, било какве приче, желео сам тишину и мир, умор ме сустигао.
Предложио сам, Лани, Нори и Радмилу, да се спустимо ту где смо и да се одморимо.
И, напокон одмор! Остајемо на ,,Мидгарду,, неко време.
Наставиће се…
Драган Симовић: Пролази и нестаје један свет
Пролази и нестаје један свет,
свет трошан и трулежан,
свет блуда и разврата,
свет безнађа и бесмисла.
Али,
тај свет што пролази и нестаје,
није мој свет,
нити тај свет икада
бејаше, уистини –
свет!
Нека пролази,
само нека пролази,
и нека заувек нестане
свет гмазова и грабљиваца,
свет поганих и грозних,
свет бездушних и безглавих,
свет у којему
нигда не бејаше
дивоте и љубави,
свет у којему
од чопора и крда,
нигде
не видиш човека!
Олга Павков: Беле године
Исту причу, сваког дана
доживим. Као, била једна жена
и имала ћерку. И живеле су срећно
у избици топлој,
крај брезика белог
и лишћа свелог
на прегршт.
Срца од студи Севера
јеле им чувале,
пас и зец бели
хладили било од чемера.
Свијале гнездо
сновима њиним
беле голубице.
Драган Симовић: После многих лета што минуше у снове песника
За Олгу Павков, песникињу из Великог Гаја.
Над класјем зрелога жита,
лепрша дашак вечерњи.
Из поља далека у сутон,
подно румена обзорја,
на дашку вечерњем кидана,
допире сетна песма.
После многих минулих лета,
опхрван тугом од века,
стазом која према селу води,
лагано корачам,
подно високих топола.
Сетна песма из даљине,
и жуборење топола у висини,
сливају се, гле,
у дивотан склад сутона!
Застајем,
и зурим,
у огроман,
румен и жут Месец
што над горјем изгрева.
Што ближе знаноме селу,
срце све јаче бије,
и сета у души
све дубља бива.
После многих лета
што минуше,
у селу роднога дома,
ја сам туђинац
на земљи предака својих.
ПЕСНИКОВА НАПОМЕНА
С песникињом Олгом Павков похађао сам основну школу у Великом Гају, од првог до осмог разреда.
По завршетку основне школе, наши се путеви разиђоше, како то, и иначе, свагда и увек бива.
Олгина је лирика топла и сетна, управо онаква каква је и њена песничка душа.
Иако се многих лета нисмо видели, радо се, и са сетом, у тренуцима тиховања, присетим Олге Павков, чије песничке снове и сам вазда сневам.
(Велики Гај у пролеће: снимак из поља начинио Иван Савков.)
Светлана Рајковић: Када глас утихне…
Када глас утихне,
и човек рећи не може,
оне речи,
које га буде,
које,
као војска стоје у реду и чекају да крену,
да на светлост дана изађу и удахну живот свему,
тада,
горак укус лажи,
која се просу у етар,
загади душу сваком ко их саслуша.
Истина боли,
боле речи које стоје,
боли срце,
боли…
Када истина остане у срцу,
она не уме сама да изађе!
Остављена истина,
као загрижена јабука почиње да трули,
и,
нестаје заједно са срцем,
у болу јецајући за светлом дана.
Бол,
та машина уништења,
коју створи лаж,
само истином се уништава,
истином,
коју доби човек да је збори,
као дар,
Богова!
Драган Симовић: Човек Сам Собом
Постоји једна противученост над свим васељеним противуречностима, један парадокс над свим космичким парадоксима, а то је Човек Сам Собом.
Наиме, Човек је једино Биће, међу свим савршеним бићима (јер савршено је све што је Творац створио), које је, истовремено, и савршено и недовршено.
Савршен је по Својој Природи, а недовршен по Својој Свесности-Свести, по Свом Стваралачком Духу.
Сва ина бића су у исти мах и савршена и довршена, само је Биће Човек остало недовршено.
Све Човекове патње и душевне боли, све муке и невоље, све свагдање несреће и трагедије происходе, гле! из тога, што је, истовремено, и савршен и недовршен, што Као Биће Сушто није довршен у Свом Савршенству.
Када би Човек у Свом Савршенству још био и довршен, тада би се из смртности узнео у бесмртност, из пролазности у Вечност и, надасве, тада би се сврстао међу Небеске Житеље.
Као снег што нестаје лагано и отркрива озелењену земљу и прве цветове, тако и овај свет, који истина по много чему стварно не бејаше наш свет, нестаје и оставља место стварању једног новог, другачијег, надајмо се по много чему, нашег света!
Лепоту божанскога стварања не смемо само гледати – у њој морамо учествовати! Стварајмо и ми, ту траву и то цвеће, волимо то лишће што се на дрвећу рађа, милујмо погледима те птице што гласовима звоне и красе небо – ту дивну плавичасту сферу.
Поздрављајмо сунце јутром и пред вече и облаке кад их ветар радосно у игри јури и загледајмо очи сваког детета које сретнемо и искрама из срца својих – дарујмо их! Дарујмо их нашим радостима, нашом срећом, нашом у бољи свет сутра, надом, нашом љубављу, нежношћу и милином! Дарујмо их оним што је најлепше у нама- оним што је сачувала наша древна душа. Само тако ћемо и ми градити са Творцем нови, наш свет!