Category: All
Драган Симовић: Род, Родина и Држава
Да бисмо сачували Род и Родину, морамо имати Државу.
Без Државе, не може да опстане ни Род ни Родина.
Род и Родина без Државе, бивају лак плен свим варварима, свим дивљим хордама и чопорима, свим душманима и вразима.
Држава – то је Тврђава за Род и Родину.
Да би се створила Држава, мора да постоји Род (Народ), Родина (Земља) и Водећа Замисао (Идеја Водиља).
И, надасве, мора још да постоји и Јака Воља за опстанак, за живот са сврхом и смислом, за развој властите културе и духовности.
Већина савремених Срба нема никакву представу о Држави.
Већина савремених Срба свесно или несвесно уништава властиту Државу.
Већина савремених Срба, у сарадњи са нашим вековним вразима и душманима, ради на рушењу Србске Државе.
Србство и Србија не могу да опстану без Државе.
Ми данас немамо Државу, имамо само Земљу, али Државу одавно немамо.
Од 1918. године ми немамо Србску Државу, Србску Тврђаву.
Србство и Србија данас подсећају на мало племе које је подигло шаторе у широком пољу којим пролазе разне дивље хорде.
Како ће да се одбране и заштите Србство и Србија без Тврђаве у широким степама од чопора дивљих племена и крволочних човеколиких зверова?!
Одговор је: Никако!
Србство и Србија немају Државу.
Ако немамо Државу, онда немамо ни границе своје Земље.
Ако немамо границе своје Земље, онда наша Земља није више наша.
Она може бити свачија и ничија, а наша – најмање!
Ја се чудом чудим савременим Србима – свеједно да ли су образовани или необразовани, млади или стари – како немају благе везе о значају и битности Државе, Србске Државе!
Зато савремено Србство и бива лак плен предатора и паразита, гмазова и зверова, душмана и врага.
Као Народ, ми подсећамо на барску корњачу, међу јатима чапљи и ждралова, која је остала без властитог оклопа.
Ако се спасемо и сачувамо, то ће бити – само чудо Божје!
Јагода А Маринковић: НИШКА ТВРЂАВА
Овде су долазили заљубљени
Многе су тајне сачувала тешка врата
Хајдуци војници изгубљени
Брат је тражио брата
Овом су калдрмом пролазили
Под старим зидинама по тмини
Поруке писали злато крили
Кaо сенке нестајали у тишини
И сада ме мир тај дотиче
Векова паперје сипи
Обнавља заборављене причe
Под ногама у тавнилу шкрипи
Ипак су другачији били људи
Без тумарања по празнини
Пуни небесне ватре земаљске студи
Хрлили сновима и даљини
Стари Словен: ВЕЛЕС ДАН
Милорад Максимовић: О Толкину – зналац, тумач и приповедач – други део
У једној од књига које је постхумно објавио Толкинов син Кристофер се описује како је Толкин добијао своје увиде. Наравно то је само један од начина како је он стварао али можда је најбоље да се започне овај други део о Толкину његовим разговором са Ц.С.Луисом (једном од легендарних Британских писаца фантастике и других романа, који је заједно са Толкином био члан клуба писаца са Оксфорд универзитета који се звао – Inklings – у слободном преводу – Мастиљари).
„Али, рече Луис, митови су лажи, иако лажи сребром надахнуте.
Не, одговори Толкин, они то нису.
Називаш дрво дрветом, рече Толкин, и не мислиш ништа више о тој речи.
Али то није било `дрво` док му неко није наденуо то име.
Називаш Звезду Звездом и кажеш да је то само лопта материје које се креће својим математичким правцем али то је само оно што ти видиш. Именовањем ствари и описивањем истих ти само у ствари им дајеш своје виђење о њима.
И као што је говор изум о стварима, објектима и идејама, тако је и мит изум о истини.
Ми смо дошли од Бога (наставља Толкин) и неизбежно је да нама створени митови, мада имају грешке, имају део светла истине праве, оног светла које је са Богом и у Богу.
Заиста у стварању мита, постајањем под-Творцем и стварајући приче, човек ће стремити стању савршенства које је знао пре Пада. Наши митови могу бити бајковити али и даље нас воде, било како било, немирним водама у једину истиниту луку, док материјалистички `прогрес` води само у зјапећи амбис и провалију и Гвоздену Круну моћи зла.
Мислиш, упита Луис, да је прича о Христу једноставно истинити мит, мит који делује на нас на исти начин као и други митови али мит који се стварно догодио?
У том случају, рече Луис, почињем да схватам.“
Дакле, Толкин је знао за моћ мита у Човечанству. Њом се саопштавају догађаји, повест, знања, истине које и који су толико обимни и велики да се не могу тек тако записивати.
Митом су ти подаци и заштићени од физичког уништавања којем је несловесно човечанство склоно. Мит је прича која се преноси са колена на колено а негде и запише.
Знамо у нашем роду за народне епске песме, бајке и приче и приметимо једну нит у њима.
Када се оне причају, пажња слушалаца је не подељена! Дубоко је усмерена на онога који казује.
Зашто?
Наше биће препознаје скривене симболе и кодове јер се они преносе језиком који је све.
Зато и памтимо митове, приче и бајке јер се њихов енергетски запис трајно бележи у ДНК.
Толкин је знао за ту моћ и добро је описао где води материјалистичка свест.
Али оно што је он стварао целог живота се не може тек тако сажети а да се не изгуби нит.
Он је размењивао много писама са читаоцима јер тада није било интернета, даље – са издавачима и својим синовима. У тим писмима он описује све. Он даје увиде у све – зашто и како али он такође све вешто скрива – за неупућене – у облику романа. Многи су му наметали да је он стварао алегорију на први и други светски рат али он је то са гнушањем одбијао до саме смрти 1973. Његов син Кристофер Толкин је постхумно објавио преко 10 изузетно озбиљних књига које је састављао из рукописа свог оца из његове заоставштине која је била огромна. Тоне рукописа су у питању.
Толкин ту објашњава своје мотиве зашто је све ово стварао али не даје целу слику јер се она мора потражити у ДНК. Неко мора осетити то светло о коме је он писао и истраживати његове рукописе и писма јер су изузетно богати подацима и врло често ако се не зна и не прати нит- компликовани су и обичном човеку потпуно не разумљиви.
Али ономе ко зна и ко може да повеже његов рад са другим мајсторима писане речи у свету, овде се откривају блага од непроцењивог значаја за свет у коме живимо.
Истина је свуда. Она је на виделу али је преко очију човечанства стављена мрежа лажи. Да би је човек иако видевши истину, одбацио као небитну.
Толкин је био један од најцењенијих академских стваралаца. Када је неко у том пробраном друштву њихова реч се слуша са пажњом. Иако има и академика који имају разне друге планове и који су поткупљени што новцем што идеологијом, ипак они знају шта раде, макар то радили на штету човечанства. Треба само пажљиво слушати шта се говори и разлучити истину од лажи.
То се постиже образовањем, не и едукацијом.
Ко схвати ово што написах, схватио је.
У следећем делу, наставићу о његовим разлозима и увидима те започети само тему о којој он пише. Тема се тиче нас данас и наше будућности јер једна од под врста људског рода о којој је Толкин писао много- вилењаци- су непосредно у вези и средишту драме које се одвија на овој планети. Људски род је многокрак и није везан искључиво за ову планету…
Више о овоме у наставцима…
(Извор: ЗвездаРод)
Драган Симовић: Такав је наш Усуд
Такав је наш Усуд!
Некада чинимо ствари
које не би требало да чинимо,
и опет:
не чинимо ствари
које би требало да чинимо.
Некада причамо
о ономе што не знамо,
и опет:
шутимо о ономе што знамо.
Некада љубимо
оне који не љубе нас,
и опет:
не љубимо оне који љубе нас.
Такав је наш Усуд!
Љиљана Браловић: ГДЕ
Драган Симовић: Бели Срби, рођени сте да побеђујете!
Срби морају да буду жестоки – можда, чак и дрски! – у одбрани Србства, у одбрани свих својих расних и националних вредности.
Данас се води свети рат за Србство на свим пољима.
Није пробуђен и освешћен Србин онај који не види да се данас води најпрљавији, најпотуљенији, најподмуклији рат против Србства, а превасходно против ВедСрбства.
Срби, ВедСрби имају доста непријатеља, лукавих душмана и врага.
Ко су душмани и врази ВедСрбства?
То су све ниже предаторске и паразитске расе, као и све ватиканске, јудео-кршћанске вештачке и хибридне, измишљене и умишљене нације.
ВедСрби су Виша Звездана Раса, и будући Вишом Расом они морају да сметају свим нижим, предаторским и паразитским расама.
То је одавно познато у свим, древним и савременим, духовно-душевним наукама: све што је ниско и неосвешћено, све што је лажно и бедно, све што је вештачко и хибридно, то у себи храни мржњу према ономе што је изворно и праисконо, што је племенито и узвишено, што је господствено и божанствено.
Србска надмоћ мора да се испољава свагда и свугда, на сваком месту, у сваком трену, где год има и једног пробуђеног и освешћеног Србина, ВедСрбина, Белог Србина.
Срби, ВедСрби не смеју више бити млаки и снисходљиви, болећиви и попустљиви, већ – напротив! – веома жестоки и дрски у одбрани ВедСрбства, у одбрани свих србских духовних, културних, расних и националних вредности.
Јер, ово је тренутак свих тренутака и време свих времена: или ћемо победити ми, или, пак, они; а они – то су сви наши вековни душмани и врази!
Но, ја једно знам, верујем и знам: победићемо ми!
Вељко Вујовић: Слава херојима Србским
Драган Симовић: Овде и Сада
На својим оностраним путовањима, видео сам и схватио, да ми упоредо живимо у више светова, како овостраних тако и оностраних.
Ми умишљамо да у овоме трену живимо само у овоме свету, у овим пространствима, али, то је тек наша опсена и омаја.
Свако је од нас, у исти мах, присутан и у неком од оностраних светова.
Свако од нас има својега двојника, било видљивог било невидљивог, у више упоредних светова.
Ми смо истовремено и смртни и бесмртни.
Смртни смо у овостраним пространствима, а бесмртни у оностраним световима.
Ми смо присутни у Великом Стварању одувек и заувек.
Одувек и заувек, а то значи да Велико Стварање нема ни Почетка ни Свршетка, па се зато и не може рећи: прошло и будуће време, јер времена и нема у Великом Стварању.
Велико Стварање је Овде и Сада.
Овде и Сада, а то је Вечност!
Данијела Мрдак Србкиња: Не тражи, сине, погачу крај хљеба
Опрости оче, несрећна мајко, знам није требало да буде тако,
Да свијетом лутам к’о уклета сјена, од свога прага одвојена.
Опрости ђеде,опрости бако, знам да ме ниси учила тако,
Још памтим ријечи из твојих уста: „ туђина сине туга је пуста,
И цар у туђини постаје просјак, сунце је хладно а хљеб је горак.“
Ал’ младост луда што не пита, неће да слуша, воли да скита,
Поведе мене на крилима својим, што даље летим, све више волим
Предјеле неке непознате, градове, људе, ситне сате,
Пијанке, друштво и проводе, тад знала нисам ђе ме воде.
Ево ме сада к’о стара вила, нестала младост, нестала крила
У туђој земљи заробљена, душа ми жедна, гладна и гола,
Мрвице скупља с’ туђинског стола…
И све што имам, жеља је јака да вратим се кући, земљи предака
Молим те Боже, помози, опрости, не дозволи овђе да ми мрзну кости…
А туђе сунце некад ми драго, као са слике грије али хладно,
Свакога трена твоје ријечи бако, одзвањају тихо и полако:
„Туга је сине туђа земља, топлијег сунца од нашег нема,
Нит бољих људи, славнијих предака и не би сине већих јунака.
Нит љепше земље ни љепшег неба, ти тражиш сине погачу крај хљеба.”




