Category: All
Феликс Богдановић: Види и Осећај
Душа види, даље од очију
Душа осећа, Срце проверава
Очима се не види, очима се гледа
Душом се види а не гледа
Очима се гледа, али се не препознаје
Душом се види и препознаје
Очи не видe у мраку
Душа тера и разбија мрак
Срцем се не осећа, већ проверава
Душом се осећа а не проверава
Сломљено Срце, то је провера
Душа се сломити не може
Срцем се љута битка бија
Душа лечи Срце рањено
Верица Стојиљковић: О, Душо моја …
О, Душо моја
Што скривена у латицама,
Светобојних Цветова спаваш и
Сневаш о Световима далеким,
Звездама златним, сребрним,
Пурпурним, Звездама зеленим……
Сневаш о водама Живим, како
Падају литицама Светопланинским ….
Зовеш Орлове, Роде, Лабудове,
Крила да рашире, Песму да певају,
О радости Живота да причају!
О, Душо моја
Прахом Лептира покривена!
Смеши се твоје Лице
Уснулим, шареним Ливадама мирисним,
Облаку што лако Небом плови
И ветру Развигорцу што, ено, хита….
О, Душо моја….
Грли те дрво столетног Храста,
Јаблана и Тополе, Бора – грли те и Кестен…
И Бреза те грли златна, грли те и Липа…
Грли те камен Облутак и камен Кремен…
Освит Зоре прошао је, увелико је Дан!
Отвори очи, да погледаш, шта осликао је
Твој Сан!
Б.М.: Има ли земље за Аријевце
Запитах орла, о орле реци
Има ли такве земље на свету
У којој живе једино Аријевци
Да ли је видиш у своме лету
Запитах ветар, кажи ми ветре
Који путујeш Мидгардом вечно
Да ли на своме путу срете
Земљу где Аријевци живе срећно
Запитах Сунце, о Сунце збори
Твоје очи не биле худе
Виде ли игде на земљиној кори
место неко за беле људе
Запитах звезде, краљице неба
Које на Мидгард мотре безсане
Има ли наде сада нам треба
Ил’ раса броји последње дане
Милорад Максимовић: О Толкину – зналац, тумач и приповедач
Драган Симовић: Тајне скривене у корену речи
Волим тако – када сам докон, иако никада нисам докон! – да трагам за кореном речи, будући да су у корену речи скривене највеће тајне.
Данас се, док ромиња киша росуља, присетих неких ведсрбских речи које су или потиснуте или заборављене.
Кашику су наши ведски преци звали жица, а виљушку – вилице.
Потом је жица прешла у кашку, а иза тога у кашику.
Кашка је помагало којим се куса каша.
Није ми јасно зашто је кашки придодато И, између Ш и К!?
И опет, како су вилице (мале виле!) постале виљушка!?
Како је веома тврда и рогобатна туђица – панталоне – потиснула нашу ведску реч влаче!?
Јер, влаче се навлаче и облаче, а пантолоне се вероватно пантолонују!?
Како је тврда романска туђица стампа (штампа), потиснула нашу реч тисак, тисковање, печатање!?
Јер, ако имамо отисак и златотисак, онда, свакако, морамо имати и основицу речи, а то је тисак!
Зашто се својих тако дивотних ведских речи одричемо у име неких вештачки створених народа, који нам на сваком кораку краду све оно што им се на путу нађе!?
Краду нам све, од језика и имена, па до највише културе и духовности!
Наравно да су ти народи и створени зато, да би нас крали и пљачкали на свим пољима бивствовања.
Не дозволимо душманима да својатају наше најдивотније речи, као што су: влаче, жице, вилице, тисковина, тисак, тајник, тисућа, творница, крајолик…
Крајолик је сликовита ведсрбска реч за пејсаж – пејзаж.
Много је лепша реч крајолик од речи пејсаж!
Упамтите: не постоје никакви кроатизми, већ су све то изворне ведске речи!
Кроатизми су, уистини, ведсрбизми!
Ово што на слици изнад ових лирских записа видите није водопад, већ слап.
Кад вода слапи, кад се слива низа стене, то је онда слап.
А водопад је кад вода буквално пада.
Поред слапа и водопада, постоји још и бук.
Бук је када вода бучи, кључа и пенуша при паду.
Драган Симовић: Вечерња песма, радосна и сетна
Доброту коју осећамо
и препознајемо у своме унутарњем бићу,
нигде у свету нећемо наћи.
Оно што је најлепше и најдивотније
с краја накрај Свемира,
далеких светова, сазвежђа
и звезданих јата,
то само у души нашој обитава.
Љубав о којој смо
кроз многе животе сневали и маштали,
због које смо у бесаним ноћима
патили и умирали од туге и чежње,
једино ћемо у срцу своме открити.
Вељко Вујовић: Предсказање
За Сунчеву славу рода свога,
И у аманет знања наша,
Ја ћу се борити за расу своју,
Од вајкада је она била стварна.
Богове своје поштовати требаш,
Традицијом против модерног света,
Иди путем предака наших,
И знањем божанске силе владај.
Знаш да требаш ићи,
На одређено место свето,
У природи где свет се рађа,
У природи где свет и умире.
Универзум моћно биће,
Прави зла и добра овог света,
Ти крећи се родном вером,
И као вук овце вребај.
1
Сањао сам једном давно,
Залеђено брдо старо,
А над њим плашт се вијори,
Питам ли се ко је то?
Кад гле, то Морана с’ Перуном,
У посету нам епску стижу,
Са њим Сварог, а и Велес,
Кују оружје за Слободу.
Ој сестрице моћне виле,
Зовите нам богиње наше,
Зовите нам Весну цветну,
И Ладу што нам љубав даде.
Ој Богови и Богиње,
Ој природо и космосе,
Ој роде и расо моја,
Чујте трубу што у бој зове!
2
Долазе нам црни дани,
Сунце нека сведочи јунаштву,
А из нашег светог рода,
Ниче јунак што о страху не знаде.
Бирај да ли хоћеш,
Бити део вечности свете,
Или покорности, хијена,
Што знају за самозадовољење.
Крв није као вода,
На лествици рода свога,
Очекујте браћо моја,
Борбу за будућност.
Са знањем коју носиш,
И љубављу коју скриваш,
Ослободи дух величине,
Јер ниси у стању да бираш.
3
Ко је славан, ко је Србин,
И аријевске моћне душе,
Сећање на Коловрат,
У себи носи друже.
Као моћни извор буди,
И род у себи чувај,
Брани, поштуј оне које,
Надају се бољем сутра.
Коловрат ће моћни свети,
После епског, силног рата,
Дати заставу своје боје,
И обасјати срце твоје.
Са њим буди искрен ти,
Не падај на замке зла,
Живи живот здрав у природи,
Јер ти је то једина судбина.
Драган Симовић: Ми јесмо управо у овом тренутку
Истинска повесница се одвија у Вишњим световима.
Истинска историја је записана у Акаши.
На Земљи имамо само тумачења истинске повеснице која се дешава у Вишњим световима.
Земаљски историчари једино покушавају да растумаче записе из Акаше.
И наравно, стога сва земаљска тумачења историје бивају погрешна, јер се историја тумачи позитивистичким и материјалистичким методама.
Сва наша повест јесте у овоме тренутку.
Када изиђемо из овог тренутка, ми губимо тачку ослонца.
Кад изиђемо из овог тренутка, ми више ништа не разумемо.
Све оно што смо били и све оно што ћемо бити – ми већ јесмо!
Ми јесмо управо у овом тренутку.
Изван овог тренутка нема никаквог тренутка!
Драган Симовић: Звездани Пут навише
Не можемо постати бесмртни, ако су нам смртне мисли, смртне речи, смртни снови и смртна дела.
Наше бесмртне мисли, бесмртне визије, бесмртне речи чине и нас саме бесмртним.
Нама је вечан живот још пре самог рођења дан, али ми га сатиремо и поништавамо својим погрешним мислима, погрешним жељама, погрешним сновима, погрешним делима и погрешним живљењем.
Оно што је сила земљине теже у физичком свету, то су лоше мисли, лоша осећања и лоша дела у духовном свету – вуку нас надоле, у понор и ништавило, не дозвољавајући нам да се узвинемо у звездане висине.
Владан Пантелић: Вежбајмо да живимо вечно
Данас сам поново шетао негдашњом обалом свете библијске реке Истар. То је моје омиљено место моћи. Ваздух је био препун искричавих енергетских силница за које јасновиди људи кажу да су то испољавања Вечности.
И заиграло се дете у мени па сам трчкарао и неуспешно скакутао за злаћаним балончићима.
Сутра ћу се овде вратити са дугачком мотком од дрена, кога је засадио мој прадеда Вујица, на коју ћу уписати са шумском кредом број 1489999, символ вечног живота и вечне младости. На њен тањи крај поставићу мрежицу као за сакупљање плодова рајске јабуке будимке.
Сутра ће се моје ново занимање звати – БЕРАЧ ВЕЧНОСТИ.






