Category: All
Верица Стојиљковић: ..читајући причу/песму ..Ч а к а л а к а р а п е в а….
Само детиње весео и разигран дух може да отвара старе свеске, књиге објављене, необјављене, књиге замишљене, упланиране, у време овако дуге, снежне, ветром са севера донешене зиме. Само весело дете, у живота ..баш,, зрелим годинама, може да испуни своје време, трагањем за некада написаним и сада опет оживљеним лирским записима, који се свакодневно буде на страницама друштвених мрежа, као весело мудри дарови читаоцима.
Плешу слике родног краја, живе планине, реке, језера, живе Виле и Вилењаци, причају о својим свакодневним догађањима, о својим сновима, чежњама, жељама испуњеним и неиспуњеним, певају птичице риме ,,значајнице,,, свраћају у пролазу на раговор зечеви, веверице а све надгледају моћни орлови небом а вукови земљом.
Речник овога човека у души, срцу и у свим овостраним и оностраним сећањима, не садржи речи које могу икога и ишта на овоме свету (а и на свим иним световима) повредити или увредити. Овај речник не садржи никакве грозоморне, страшне речи. Заборавио их је, у ствари избрисао их је, још у прадавним временима, када се језик у наших народа почео ружним речима и кварити. Само понекад, може оштрина, опет благо исказана, да се завијори у текстовима, у којима се говори о политичарима и њиховим не/делима!
Загледан у Вечност, у Небо, у Земљу, у Прелепи Истер као и у најмилију Тијану, када се не може ходати стално и лако по снегу и леду, што нас све мучи ове зиме дуго, он полети, да обиђе духом и срцем, све своје пријатеље, другаре, рођаке што нису близу и све своје љубави из првих дана заљубљивања до ето и ових из ,,баш,, зреле младости.
Поред њега, у његовим песмама, марширају његови дедови, прадедови, прабаке и баке па и они знатно старији. За све њих има места у свим оним објављеним, необјављеним, замишљеним, упланираним књигама, у књигама које ће се тек писати, које ће се тек штампати и из којих ће гомиле људи тек сазнавати истине о човечанству уопште, о Мајанском народу, руском народу, о нашем народу, о нама самима, о нашој души, о нашем срцу…
То је Владан Пантелић!
Владан Пантелић: Чакалакарапева
Сирена Чакалакара је лежала на омаленој стени, и уживала на сунцу, потпуно опуштена. Онда је запевала тихим омамљујућим гласом, омамљијатом, коме се није могло одолети. Потом је повисила тон гледајући негде према хоризонту:
– Чиууу ћиии, чиууу ћиии, ћиууууу. Чиууу ћиии, чиууу ћиии, ћиууууу, ћиуууиии.
Сиренци су били међу оближним стенама и вирили. Деловали су као слободни заробљеници својих друга. Изазивала их Чакалакара изазивачица, изазивала их је њена зов песма, али и заустављала. Њихов савршени промислух осетио је да њена данашња песма, песма чежњица, има неки други призвук, и то их је потпуно збуњивало. Некако су знали да ова песма није упућена њима, а некако су знали да ни она више неће долазити на њихове стене са својим другама. Одавно су приметили да је Чакалакара постала незаинтересована за разговоре, шале, игре, чак и за рађање нових сиреница и сиренаца. Није се претерано укључивала ни у групно гајење и васпитање младих. Није одбијала, ништа није одбијала, све је савршено обављала, али је духом била далеко, далеко у оносвету.
– Она превише гледи према далеком и високом небу, и превише мисли на Седобрадог. Нама, народу Сиреније, Седобради се јавља само кроз снове. Дао нам је лепоту мора да живимо безбрижно, немамо непријатеља, немамо великих гибања расположења, имамо драгост постојања и драгост у нашим односима. Књига брзине и знања – Макијус, довољно нас подучава за свакодневни живот. Додуше у њој постоји и легенда да ће се Сиутац Седобради показати коме буде требало да се покаже. Легенде, Изреке и Предања кажу да се он већ показивао неким нашим одабраницима у далекој прошлости, и да их је поучавао разним умешностима. Али, то су само пука предања. Ко зна да ли се Седобради заиста некоме јављао. Ми Сиренци и Сирене имамо велику машту, па кад нас песма обузме, ми путујемо далеко, далеко, до Седобрадог и назад. Нико из наше блиске прошлости није видео Седобрадог, кроз песму га само осећамо, јер он, Седобради, песму, изгледа, највише воли, и кроз њу га је најлакше в и д е т и.
– Коме пева Чакалакара? Коме пева Чакалакара? Милосни, Седобради, чујеш ли песму наше Чакалакаре? Сигурно је чујеш, јер Чакалакарине очи горе ватром праисконом, праисконом ватром. Да ли Те Чакалакара види, о, о, о, Седобради? Шта виде Чакалакарине пламтилице, што гледају тако високо, шта виде?
Шта видиш Чакалакарааааааааааа? Шта видиииииш Чакалакарааааааааааааааааааааааааааа?
– Чииијууууу, чиијууу, чиу. Чиу! Чииииијууууууу, Ћииииииијуууууууууууииии!!
Чакалакарина песма
Чиу
Чиииу
Уј
Уууј
Чиииуујуууј
Драган Симовић: Незнање је тама и смрт
Узрок свеколике наше патње јесте незнање.
У незнању се рађамо, у незнању живимо и, у незнању умиремо и одлазимо са овога света.
Незнање је тама.
Све наше грешке јесу последица нашега незнања.
И наша судбина је обликована нашим незнањем.
Сад, када сам дошао у неке године, јасно видим све своје грешке на свом животном путу.
Толико сам грешака починио у овом животном току, да ће ми требати три живота да их све исправим и поништим.
У младости нисам сагледавао своје грешке.
Живео сам у незнању, па нисам могао ни да будем свестан својих грешака.
Грешио сам, а мислио сам да не грешим!
То је највећа илузија, омаја и опсена незнања.
Замађија те и, ти имаш илузију да си безгрешан, а уствари, грешиш на сваком кораку.
Толико си дубоко у грешкама, да више и ниси кадар да видиш своје грешке.
Са ове тачке становишта, на овом ступњу свог животном и духовног развоја, јасно видим све своје грешке, а убеђен сам, да их има још и више, негде дубоко прикривених само што у овом трену нисам способан да их све видим и разјасним.
И болест и старост и смрт јесу последице незнања.
Смрт је незнање.
Умиремо зато што живимо у незнању.
Најстрашније је то, што живимо у незнању, а умишљамо да све знамо!
Незнање је црна магија.
Од незнања нема црње магије!
Када би требало поново да се родим у овом свету а у овом животном току, трудио бих се да не поновим ни једну једину грешку.
Грешке које сам починио заувек ће остати негде записане.
Не тражим – попут мојих пријатеља хришћана – ни од Створитеља, ни од Васељене, ни од Извора Живота да ми опросте грехе-грешке које сам било када и било где починио.
Моје грешке морају да сагоре мноме и у мени, те да се заувек пониште у Стварању, у Васељени.
Не мора нико и ништа да ми опрости.
Грешке су моје и само моје.
А то што сам рођен и растао у незнању – и то је, опет, моја грешка!
Незнање је грешка свих грешака.
Незнање је мајка свих прошлих и будућих грешака.
Све док ја сам не будем опростио себи, нико ми ништа опростити неће.
А опростићу себи онога тренутка када будем поништио све своје грешке из свих животних токова.
Драган Симовић: МОЈА ЗВЕЗДА И ЈА
На свим путима мојим
кроз многе и различне светове,
с ову и с ону страну обзорја сневања,
вазда ме,
у стопу,
прати једна Звезда:
очију плавих,
осмеха плава,
милости плаве…
И, ја више не знам:
да ли Она мене прати,
или пратим
ја Њу!
Недељко Попадић: Дом
Дом нису тапете,
ни теписи лепи.
Дом је кад за тебе
неко брине, стрепи.
Дом нису ролетне,
ни зидови голи.
Дом је кад ти неко
шапне да те воли.
Дом нису фотеље,
ни библиотека.
Дом је кад те неко
пун љубави чека.
Ако никог немаш
да за тебе мари,
иди . срећу тражи,,
Остави све ствари.
Светлана Рајковић: Корачај са мном …
Корачај са мном кроз шуму плаву,
не бој се сенки, не бој се гласа,
усне су неме, не подижеш главу,
пусти корак силином праска.
Ноћи су овде мрачне и хладне,
дах језе срце стеже,
стегни мач подигнуте главе,
они су ту, цвиле и реже.
Силина живе воде нека јурне,
Светло Неба нека се пролије,
чекају нас олује снажне и бурне,
корачај са мном, не бој се недођије.
На крају шуме, крај је и тмини,
крај је и ноћи, Звезде се наклонише,
ти ходи путем светла у милини,
ходи и не бој се више.
Извор воде где Виле умивају лица,
стене у низу колом затвориле,
огледај се на води са литица,
да те вода сјајем исцељује.
Феликс Богдановић: Смрт Змаја Златног
У туђину, у даљину, у земљу далеку,
Пешке сам се запутио,
Њој обећање да испуним,
Змаја Златног да убијем, Крљушт Златну да јој донесем!
Змај Златни негде се налази,
Да га нађем, то силно желим,
У планини негде, гнездо своје је направио,
Тамо склупчан, мирним сном спава.
Прошли су месеци, дани спори,
А Змаја Златног нашао нисам
Али коначно, срећа ми се осмехну,
На Црне Двери наишао сам!
Црне Двери, то је улаз у пећину мрачну и дубоку,
Кости животињске и људске на улазу се налазе.
Стигао сам на место злокобно, где Змај Златни почива.
Змају Златни само чекај, дани су ти одбројани!
Ходам кроз ходнике мрачне и дубоке,
Истражујем пећину, педаљ по педаљ,
Можда замке се негде налазе или зла неман нека вреба
Зато опрезан бити морам.
Колико времена је прошло, не знам
Али коначно, на проширење једно стигао сам,
У најдубљу тачку планине!
Тамо, Змаја Златног, где спава, угледао сам.
Змај Златни, мирно спава, крила своја скупио је,
Реп је савио, главу на своје шаке оборио је,
Мој мирис осетио, главу подигао,
Отворивши очи своје, спазио ме је!
Гледа ме Змај Златни, очима зеленим,
Покрену се и крила своја рашири,
Стаде усправно, груди своје испружио,
Змај Златни пробудио се!
Па ме гледа, па ме мери,
Појава моја њега је изненадила!
Зар ја, да усудим се, у дом његов, непозван да приступим
Још наоружан! То се овде, одмах кажњава.
Змај Златни проговори!
Глас му дубок и ружан
На смрт ме подсећа.
Овако ми се обрати:
,,Ко то сме, ко то мисли,
Да у одаје моје несметано приступи?
Још наоружан оружјем смртоносним
Мени да прети? Зар мислиш, мене да уплашиш?
Ја сам страшни Змај Златни,
Господар свих змајева и животиња свих!
Ја сам ратник велики!
Да мени неко прети, то не подносим.
Ко си ти? Име твоје право имам знати!
Да знам макар, ко у мој дом, непозван је дошао?!
Ко то мени прети? Тим оружјем смешним
Па ја сам страшни Змај Златни.,,
Слушам речи његове, изговорене, пуне мржње и пакости.
Горде речи његове, уплашиле мене нису.
Попао сам се на стену једну, да боље ме чује
И овако му одговорио:
,,Ја сам дошао, по твоју Крљушт Златну,
Њој, мојој вољеној, сам обећао, тебе живог да одерем.
Ти леп Змај, јеси али пакости многе радиш
Твоја кожа златна, мој трофеј ће бити.
Умрети мораш, са тим се помири.
Многе животе ћу тако спасити,
Твој живот ћу узети,
Њој, твоју Крљушт Златну ћу даровати.,,
Змај Златни, када моје речи је чуо,
Смејати се пакосно и гласно стаде.
Читава планина се тресла.
Овако ми одговори:
,,Ти, мишу један мали?!
Ти, Змају Златном на црту да станеш!
Моју Крљушт да узмеш, тој дрољи да даднеш?!
Зар тебе ја да се плашим?
Курвин сине, на смрт си себе овим чином осудио,
Судбину своју, си поганим речима запечатио.
На оружје! На оружје!
Ова планина твој ће гроб постати.,,
Змај Златни крила своја рашири, на мене скочи,
Из утробе своје, пламен врели на мене испусти!
Штит мој, на време сам подигао,
Да од пламена се одбраним, успео сам.
Бљује ватру Змај Златни на мене…
Ја се по стенама бацам, склониште тамо тражим,
Искре лета не све стране, ни једна да ме ухвати,
Прилику своју чекам, Змају мач у срце да забијем морам!
Змајево срце, то је слаба тачка,
Са леве стране испод врата,
Тамо Крљушт је слабија.
Мој оштри мач тамо, продрети треба.
Борба дуго траје, Змај већ се уморио.
Мислио је, да ја, лак ћу плен бити
Али се дебело преварио, јер сам га уморио.
Иза стене једне сам се сакрио.
Змај Златни, не може да ме спази,
Иза стена вирим, њега добро видим,
Гледам га, како беспомоћно ме тражи,
Чекам прилику да мач бацим.
Прилику моју сам дочекао.
Змај тражећи ме, у мом правцу погледао је.
Тада, иза скровишта иступио сам,
Мач према њему бацио сам!
Мач мој, као стрела лети,
Сигурно погађа!
Змаја Златног, мој оштри мач је погодио,
Кроз Крљушт је прошао, срце Змајево тамо је нашао!
Змај рикну, као звер рањена,
Увијати се стаде, испуштајући звукове грозне,
Баца се и окреће се…
Псује, куди и моје име проклиње!
Коначно се умири, дах испусти!
Лежи непомично, на стени леденој!
,,Да л је то нека варка његова?…. помислио сам
Али када пришао сам, да стварно је мртав, приметио сам.
Тако Змаја Златног сам убио,
Њој поклон обећан сам донео.
Змај више пакости своје радио није,
Кроз Црне Двери, више нико, никада, прошао није.
Из туђине, из даљине, из земље далеке,
Пешке сам се вратио,
Њој обећање испунио!
Змаја Златног убио сам, Крљушт Златну њој сам донео!
Драган Симовић: Слободан је онај који уме да снева о слободи
Србија ће бити слободна, онда када сваки Србин буде био ослобођен.
Не може се ослобађати земља, ако је народ поробљен.
Ако су народу поробљене мисли, поробљена осећања, поробљене рече и поробљени снови, како може бити слободна земља и домаја тога народа?!
Ослобађање Србије почиње од мене, од сваког од нас понаособ.
Нека сваки Србин ослободи свој ум, своје снове и визије, своје мисли и речи, па ће и Србија бити слободна.
Када сваки Србин буде веровао више свом суседу и ближњем, Србину и Србкињи, него туђину и гмазу са Запада, тада ће и Србија бити слободна.
Србија је слободна, велика и моћна онолико колико сваки Србин верује у Србство и Србију.
Спрам вере наше у Србство и Србију, и слобода и дика наша.
Како ћемо бити слободни, кад величамо и уздижемо душмане и крвнике наше?!
Народ који љуби окове и ланце, знајте, и није достојан слободе!
Ништа ми се не гади тако, као Србин који поганим језиком својим погани Србство и Србију.
Ако смо ми замислили, да су предатори и гмазови са Запада вреднији и бољи, паметнији и лепши од нас, онда ми никада – уистини, никада! – нећемо ни бити слободни.
Како може бити слободан онај народ који је погубио снове и визије о слободи?!
Душан Ми: Мрачне силе и ,,Светли,, данас ….
Мрачне силе увек покушавају да посвађају истомишљенике, прекидајући мирне дијалоге пријатеља, убацујући све врсте злих мисли. Тамни могу да победе само због људских слабости и често изазивају људе да сумњају једни у друге.
То је веома лукаво и најефикасније оружје против „светлећих“, како би их раздвојили и изгубили моћ на Земљи.
На жалост, противотров, у том смислу, је веома тешко користити, јер свест људи, чак и најпаметнијих и најмудријих, је често у сну, због инерције земаљских материја. Без поверења, без ватре стремљења, нема ни уједињења људи ка вишим циљевима.
Све се ватре угасе након кратког горења, групе се разбијају а људи имају тенденцију да стекну нешто само за себе и своје потребе и да не дају ништа заузврат.
Дакле, силе раздвајања су најмоћније од свих на свету.
То је сада главно оружје Тамних.
Како да се не разјединимо и да не паднемо у сумњу, како не клеветати пријатеље – то је комплексно питање.
То треба да решава свако према својој свести, моралности и духовном нивоу.
Чак и напредни ратници, често сумњају у мишљења својих пријатеља и оних који их окружују. Разлог за то су лоша искуства и грешке од раније.
Решење је у души сваког човека.
То је закон, и то се не може заобићи.
Сви имају своја искуства али је најбоље, да се пронађе снага, да се прогута понос,
да се ојача вера у себе и одлучно иде напред.
,,свим Светлим Ратницима .. да имају на уму…. ,,
Светлана Рајковић: Дневник Плавог Вилењака – четврти део
Наставили смо причу док смо се кретали кроз један од ходника и Нора ми је одговарала на питања. Признајем, збуњен сам, али крио сам то од ње, правећи се да све разумем. Зидови ходника су били исписани многим тајнама које ми, са Плаве Звезде једино можемо растумачити али, како Нора каже, када дође време за то. Стигли смо до врата од дрвета, која сам потешко отворио. На моје изненађење иза врата је била шума! Погледао сам у Нору збуњено јер шума је посве личила на шуму на Плавој Звезди.
-Изашли смо!-
-Где смо? – упитао сам је.
– Ова шума припада нама као и свет у коме смо сада. Град кроз који смо прошли ,је мали увод у наш свет. На крају сваког ходника је излаз у безброј светова а ми бирамо, где ћемо и када отићи.
Данас идемо по први задатак. –
– Задатак? – упитао сам –
– Да, задатак! Рекла је и наставила…
– Чекали смо да дођете јер како је записано, ,,Плава Звезда доноси великиг ратника“
Вековима се знало да Вилењаци, са Плаве Звезде, долазе и доносе тајне, које нама и људима на ,,Мидгарду,, мењају живот.-
– Нора, ја не знам те тајне! Мој задатак је јасан…-
Прекинула ме је!
– Знаш! Знаш и открићеш овде, баш овде да знаш, и да си одабран. –
Корачали смо брзим корацима и више нисам имао питања јер одговор на свако моје питање ме је све више збуњивао. Одлучио сам да ћутим и чекам да се ствари саме одвијају.
– Стигли смо – изустила је тихо и брзо.
Стајао сам иза Норе и гледао сам у лепоту испред нас. Град од Светла, помислих!
– Пожури, већ каснимо, требали смо још ноћас да стигнемо до Лане. –
-Ко је, Лана? –
Нора се окрете. – Лана је Плава Вила, која чува овај Свет и овај град, Првосвештеница! –
– Сачекај, Нора! – Ухватио сам је за руку!
– Реци ми, где ме водиш? Све ово се не поклапа са мојим задатком на овој планети! – Дохватио сам сат, да јој покажем један од задатака, али сигнал не постоји. Сат као да не ради. Погледао сам и ласер; ни он није давао никакве знаке.
– Нора, шта се дешава? Моја опрема нема функцију, све је неупотребљиво. – И док то причам Нори, гледам све остало, једно по једно и све више се нагомилавају питања и потпитања.
– Не труди се, овде је енергетско поље и овде опрема једноставно не функционише.-
Како Нора то изговара, тако се појављују и појачавају таласи и почињем да тумачим и све јасније чујем звук.
Нора је поново убрзала кораке и поновила, да пожуримо јер каснимо.
И, стигли смо!
Испред града од Светла нема никог, нема чувара, нема ограде,…чудно!
Нора је чула моје мисли…- Нема јер је безбедно око града, безбедан је читав овај свет.-
– Како си знала шта ме мучи, Нора? –
Одговор је уследио мислени и ја сам га одлично чуо.
– Схваташ? – питала је.
Како се ближимо граду, тако нам се способности буде!
Све ми је било јасно, овде су, Плави Вилењаци!
Почео сам да контролишем мисли јер нисам желео да покажем збуњеност.
У граду, на самом уласку, дочекала нас је, Плава Вила, Лана.
Њен осмех и поглед краљевски, говорили су ми:,, – Добро нам дошао, Вилењаче драги,,!-
И то је баш и изустила, Лана.
– Добро нам дошао, Вилењаче драги! –
Раширила је руке и чврсто ме загрлила!
– Пођимо дому мом, доручак се хлади. –
Лана нас је повела на топли јутарњи напитак и предиван доручак, баш као онај код куће.
После доручка смо обавили разговор и договор и одлучили смо, да нема чекања, већ да делујемо одмах.
Лана и Нора су кренуле са мном у свет људи јер моји задаци су заправо наши, заједнички задаци.
Напустили смо Свет Плаве Виле и кроз онај ходник и кроз онај пролаз, кроз који сам ,,пропао,, у град, изашли смо.
Више се мисли нису чуле и знао сам, да смо у свету људи, оних људи, због којих смо овде, да им помогнемо.
Лана је прекинула ћутање.
– Да ли знаш колико бића живи на овој планети? -Погледала ме је и није скидала поглед са мене, чекала је одговор.
– Вило, нама на броду, су била ускраћена сва информациона средства и нисам сигуран, да знам одговор.-
– Да, ометања ларве.- изустила је Лана и наставила.
– Овде ћеш срести двадесет две врсте бића из разних светова. То нису они светови које познајеш, који се,разликују по боји. То су светови ,, добра,, и светови ,,зла,,.
Мораш се добро чувати јер лоши се користе лукавством, што ти још ниси срео јер на ,,Плавој Звезди,, никада нисте чули за зло.
Овај свет је карантин, и задњих 2000. година је под контролом ,,зла,,.
По мерењу времена овде на ,,Мидгарду,, наредна 2020-та година је последња за зло, на овој планети. Напустиће је или ће бити уништени. –
Стао сам!
Поновите, Плава Вило, која је ово година? Рекли сте, да је ,наредна година 2020? –
-Да, Ледане, сада је 2019-та година! –
И даље сам збуњено зурио у Лану, па у Нору, није ми јасно…
– Знате ли… – изустио сам али Лана ме прекину.
– Без персирања! Слажеш ли се Нора?-
– Наравно, без персирања – потврдила је.
– Добро, наставио сам, Лана, Нора, на броду смо добијали податке, да смо у 525 години, по рачунању времена на ,,Мидгард,, планети?! Шта се дешава?-
Погледале су се и…
-Улазимо у свет људи, у свет матрикса, Ледане и биће најбоље за нас да се сакријемо. Понашај се као они, гледај као људи, диши, ходај, као они. Наставићемо корацима лаганим да се крећемо до моје куће. Тамо ћеш Ледане, добити одговоре на сва питања. – Док је то, Нора изговарала, Лана је посматрала моје лице и смешила се, као да жели да ми каже и покаже да нема места за панику и страх.
Прихватио сам савет Вила, обрисао збуњеност са лица, страх из погледа и кренуо у свет људи.
Први сусрет је био на пијаци.
Лана и Нора су желеле да спреме ручак, како су рекле, краљевски и растрчале су се по пијаци, да прибаве намирнице. Посматрао сам их; понашале су се као људска бића, као да нису никада ни среле Виле а још мање, да су то оне саме.
Завршиле су набавку и крећемо пут Норине куће.
– Пешачење је добра ствар, добра навика за здрав живот- рекла је Нора.
И док се расправљамо о здравим навикама, крећемо се као људи и причамо као они, желећи да сакријемо ко смо и успевамо. Добро, Лана и Нора то свакодневно чине а мени је први пут и морам признати, није лако.
-Да ли си анализирао људе на пијаци?-
– Нисам Лана, нисам се усудио да прекинем низове питања која ми само навиру. – И уместо да се смирим, ја још додајем питања.
-Немој, Ледане! Прекини са питањима о времену, објаснићемо ти, сада се усредсреди на људе, за минут, два, проћи ћемо поред оне групе људи испред нас. Покушај да откријеш јесу ли сви људи од њих или има неких других бића.
Наставиће се…
