На пола пута ми смо стали

све што имали смо дали

А остало су душмани покупили

И покрали

Наши кошмари на вековним Кошарама још трају

Не да још нечовек

да Србски родови истину о себи сазнају

Али зверско мрачно доба је при крају

И све ће наше вековима скриване истине о

Србскоме роду да испливају на површину

И да се сазнају…

Крај пута стоји, неугледна и сама

Далеко од прекрасних, угледних дама

Трње јој пријети, сви други је гуше

Истрпјет ће поплаве, преживјети суше

 

 

Човјек ју обилази, животиње бјеже

Не нуди листове привлачне и свјеже

Скрила се у тами, раскошна није

Ријетко се радује, још ријеђе смије

 

 

Крај ње ријека радости не тече

Пријатеља нема, незваног госта опече

Штити своје благо дубоко унутра

Преживјети жели, трајати и сутра

 

 

Но, чаробна је, иако вјешто то скрива

Тко корисити ју, излијечен бива

Краљица здравља, без гламура и руха

Пријатељица човјеку, вриједнија од круха

 

 

 

Свет се не осваја

умом и оружјем,

већ срцем и љубављу.

Само оно

што се љубављу стекне

и освоји,

стекнуто је и освојено

за сва времена.

Мудар је, гле!

једино онај

чије срце,

душу,

ум

и дух

води

животворна

љубав.

Пуни планинског биља
По Горама и нечујне реке
У којој се анђели купају
И чешљају косе сребрне меке
Па у пунђу са звездама везују

У ноћне стазе у мир реке
Од шума шљивара из сјаја у страху зене
Са сенима предака извором тајне
Прво ме дотакне а онда прене
Па узлетим али нигде висине

Остајем свесна сна и опсене
Хоћу ли стићи да досегнем муње
Којима се Апостол века кити
Или ћу уплашена заћи у трње
У коме ћу страх свој скрити

Па ћемо себи верни
Нестајати смрти вични живота сити
Омађијани Апостол прошлост веже
Мери кантаром без ђулета и бројки
И засигурно миг смрти даје

Напуштене ливаде шљивари га блаже
Траг минулих векова се сада распознаје
Туђе нас руке размештају траже
У свакој травки тајна је живота

Искон засигурно долази из Гора
У њему је трен а година стота
Траву набери свећу утули
Тако ћу пренети предака сен
По облацима сви уснули

Пред травком застанем ослyшнем трен
Нисмо ли у травама помало и ми
Њишемо се на ветру немоћно без сна
Нисмо ли у травама без остатка сви
Травка сам чудна признајем и ја

Нерадо причам о својој вери, о својим идејама, о свом погледу на свет, о својој стваралачкој и животној поетици, зато што све то изазива смутњу и забуну у оних који ме слушају.

Моја вера јесте само моја вера, моја идеологија јесте само моја идеологија, мој поглед на свет јесте само мој поглед на свет, моја старалачка и животна поетика јесте само моја животна и стваралачка поетика.

Све је то ствар срца и ума, ствар душе и духа, ствар бића и суштаства.

То никоме не могу ни пренети, ни разјаснити, нити приближити.

Како могу да било коме покажем своје срце, своју душу, свој дух, своје суштаство?!

Ја нисам ово видљиво физичко тело што је склоно болести, старењу, труљењу и распадању.

Биће и суштаство су с ону страну свега видљивог и опипљивог, с ону страну сваког схватања и појимања, с ону страну свих илузија, омаја и опсена.

Биће и суштаство јесу Сам Бог, Сам Творац, Сам Живот.

Зато сам шкрт на речима, шкрт у својим писмима, шкрт при сваком сусрету, чак, и са врло блиским и драгим ми пријатељима.

То су приметили сви они који се сусрећу или дописују са мном.

Волим све њих, волим све миле и драге ми људе, али, шкртост се све време провлачи, шкртост се и у ваздуху осећа.

И, зашто бих било шта причао о ономе што не може стати у причу, што не може стати ни у какве речи!

Истина о нама, о нашем бићу и суштаству, није у ономе што причамо о себи, већ негде тамо иза свега, негде далеко и дубоко с ону страну свега што се чулима може осетити, појмити или наслутити.

Зато и пишем поезију.

Верујте да поезију превасходно стварам због тога, да ништа не бих морао да причам о себи у свагдањим сусретима и разговорима.

У поезији сам све рекао о себи, а опет, као да ништа никоме нисам рекао!

То је песникова тајна, то је вилењакова тајна, то је тајна свеколиког песништва и стваралаштва.

Јутрос сам најпре угледао

Да ме вертикале посматрају

Тако треба и тако увек бива

Када се потпуно отворим –

Тад хучи кроз мене маршира

Космичка шарена штафета

Са хиљаду хиљада порука

 

 

 

Брзо урадих неколико вежби

За врло брзо стварање Вечности

И да сецнем силину овог налета

Добрих и лоших ванземаљаца

Није ми то одмах сасма успело

Уморих се – постадох жутоцрвен

Као ватра од зрела патлиџана

 

 

 

Ти си прозорљив и провратљив

Ти си прокровљив и прозидљив –

Ехо храбрилица у телесним ушима

Хватам сивог вођу ванземаљског

До јуче су били јаки и преварни

Његово тело губи снагу – мртвише

О да! Сетих се! Свиће Сварогов дан!

 

 

Још увек

у звезданим дубинама срца

и на лучезарним струнама

моје вилењачке душе

одзвањују речи које изрекох Њој,

када имадох двадесет и пет лета,

у прамалеће једно давно,

кад широким пољима банатским

цветаше багрем румен и бео,

да ћу је пратити до смрти,

а, можда, и после смрти…

Те речи што изрекох тада,

у песничком заносу и магновењу,

а загледан некамо

пут плаветног горја

у даљини вечерњег сутона,

данас, гле!

у овоме тренутку свих тренутака,

осећам и видим

 оваплоћене у плаве крилате звезде

што ме,

вечним и бескрајним пространствима

мојега унутарњег неба,

воде до Извора

Вечне Љубави.

И кад би ми Љубав

свагда и свугде наносила боли,

и када бих патио,

страдао,

боловао

и умирао због љубави,

и даље бих,

упркос свему,

веровао у Љубав

и никада је се

одрекао не бих!