Витештво се кроз веке опева

у песмама рода свесрпскога.

Дар витезу од драгог му Бога

да мач кали о муњиног сева.

.

Надмудрио змаја богопомазаник.

Узео му снагу у срце витешко.

Подигао слави витеза памјатник.

Сузи својој није скаменио око.

.

Хлебом и вином реч се осмакала

да „крв бож’ја“ људску би творила.

Скерлетна течност није се жалила.

Ред змајски је крвца ваплотила.

.

Витезе змајске виле крштавале

код записа дрвета дубовог.

По кумству их своме братимиле

уз реч часног завета витешког.

.

Посестриме јунаке обукле

у оклопе од звезданог праха.

Моћима их својим омоћале.

Удахнуле вилинскога даха.

.

Месечина мачеве оштрила

док им сестре све тајне изрекну.

Витешки поклич вила им је дала:

„За крст часни и слободу златну“.

.

Витештво се Косовом узнело

пут небеског војевања свога.

На потомству часно је остало

да јунашно војује за Бога.

Песма је посвећена србском цару Душану Силном,

први пут објављена  у Америчком Србобрану,

30. децембра 1942. године-

За твоју Славу, светли Царе,
Што и сад владаш у нама,
Који чувамо славе старе
У молитви и на струнама!
Али је црно доба за нас
Откад је ово кољено:
Све је на пазар пошло данас,
Све слављено и вољено.

.

За твоју Славу, светли Царе,
Нека свак пехар попије —
Јер су спопале путе старе
Змије и љуте шкорпије…
Куда су прошли сви трофеји
С војскама твојим смелима,
Сад стоје слуге и лакеји
Сви с обореним челима.

.

За твоју Славу, светли Царе,
Царе над трима морима!
Зли жреци данас причест кваре;
Губа је у свим торима…
Над твојим царством мрак се шири,
Ветрови црни дувају:
Сад нашу савест бране жбири,
Лупежи благо чувају.

–На слици ратна застава србског цара Душана Силног и фотографија фреске Св. Михајла, команданта небеске војске, фото Профимедије–

птица несталог јата
премерава небо
замахом невидљивог крила
и надањем
.
јесен је ветром враћа у пралетове
белутак под перјем велике мајке
.
напред је сиво велико празно
пред падањем
магнетна бура сна кљуном преједрена
.
повратак спознат тек мирисом
и одјеком давним
отиснутог времена
.
врелим дахом
на прве хриди оставља траг пролећни
док се савршени круг нестајања
ломи на четворне празнине

Tитрајући водњикаво пихтијасто

Преплавише сој надумни плавно

Поплавише језгро семењака

..

Угушише једно милодушност

Нахушкаше браћу на сабраћу

Oгадише залогај огњишта

..

Изветрише крвну добродушност

Упљуваше љуску човечности

Уцвелише осмеј благобожни

..

Присвојише надумље безумљем

Угнаше смелне међу гневне

Празноверјем распршише верне

.-

Угаснуше

Искру правдољубља.

Лепота живота је у оку посматрача.

Око везано за ум, дух и душу. Сви заједно без срца не могу.

Ум без радости и срца је мртав програм строја. 

Срце без ума је хаос оваплоћени.

Склад, хармонија, музика сфера. 

Исто је да ли сецкао лук за омлет или био хирург на отвореном срцу. Да ли био паор или доктор физике.

Улоге су само тренутне фазе искуства које нема краја кроз васиону и векове. 

Трептај и нема те а оно дух ти плови сребрним јатима удаљених звезда…

Скувај тај чај како треба. Посади ту биљку свесно. Воли то дете чисто. Стани за правду искрено. Буди човек иако су око тебе слине. 

Све је само песма…

Бог пева а ми смо стихови. Орни и чудотворни.

Извор: ЗвездаРод ZvezdaRod

Чекаћу те

на месту где се свака нада губи

где крв кроз рањене звери у мени одзвања!

.

Траже ме,

да последњи плам у мени угасе,

али ме не налазе ….

.

Свуда сам, а овде нисам,

када се све звери скупе

водићу их !

.

Чекај ме на месту где се свака нада губи,

нико тамо не одлази до нас.

.

Крв рањених звери кроз вене гори

чекају ме сви,

Природа јауке кроз мене плаче,

превише је боли,

Ништа у равнотежи није …

.

„Све је то део историје“,

људи записаше јер их више нема!

Једно сунце на западу села,
Друго сунце на прозори беше;
Па се сунце у сунцу огледа,
А оба се на менека смеше.
Ал’ мени је само једно сјало
Једно ми је срце разиграло.
.
Југ је таман забулио главу,
Сунце паде на зелену траву
Близу мене испод вите јеле,
Око врата свила м’ руке беле,
Грлила ме, Мила, љубила ме,
Од вечери па до зоре саме …
.
-Ал’ сад сунце не може ми доћи,
Изгуби се у немилој ноћи,
Па се дуго у тој ноћи бави, –
У вечности … да ми се појави …

Можда потонем
сањајући сан
од кога се не оздрављује.
.
Можда ме експлозија јутра
затекне у бунилу
дубоког самозаборава…
.
Можда ме разнесу речи
неког кормилара света
са срцем на доживотном одсуству…
.
Можда ме пепео надања
упије у себе
као свету воду …
.
Можда ме ватра
прихвати у коначној нагости
као брата …
.
Можда ме воде опколе
као последње острво
на чијим обалама стоји Човек
а не питање
без одговора.
..
П.Ш: “Пламен тишине“

Како гордо одзвања ти име,
Србијо, ко богови да кличу,
Имаш чиме, поноси се њиме,
И боровима што у недрима нам ничу.
.
Сваки глас у тој дивној речи,
Планинска је река суза и крви,
Пред њим свак моли се и клечи,
И пева, Мати, зови и умрећу први.
.
Бусен сваки и дрво, река и камен,
Нису само белег, већ део човека.
Зато ти је син, као и ти, стамен
Зато ти је кћи, чиста као река.
.
Други су нам кости зидали у куле,
Ал смо куле сами зидали у себи.
Па кад дође време сви на те да хуле,
Ми и даље Мајко, певамо о теби.

Ко се то мени одзива честаром?
Да л то бор шапће с храстовином старом,
Ил оскоруша шкрипуће даљином,
Или запева штиглиц окарином,
Ил је то црвендаћ, малени друг, рад –
Да мени пред смирај одговори сад?
.
Ко се одазва мени кроз дрвеће?
Да л ти, што си се и овог пролећа
Сетила нашег прохујалог доба,
Сви наши брига и наших тегоба
И тумарања кроз далеку тмушу –
Ти, која си ми прогорела душу?
.
Ко се то мени одзива честаром?
С јутра, с вечери, под мразом ил јаром,
Ја слушах одјек нејасан, далеки,
Ко неизмерне љубави дах неки –
Ради које се мој стих устрептао
С дланова мојих теби отимао …

Фото: Црвендаћ; Википедија