Велика Душа Тесле
.
Даници Алтес, посвећеној души
Белих Словена са Стрибора.
.
Непознати Пријатељи
Из далеких светова
У сну ме походе
.
Откривајући ми Тајне
Великих Сневача из Будућности
.
Оних који су се
И у минулим вековима
На Земљу низводили

Рашири ми, сапутниче, крила

Понад облака да летимо!

Плашим се, пашћу,

Заборавићу да сам вила.

.

Потрчи, сапутниче, шумом,

Пратим у стопу те ја,

До корена храста,

Да напијемо се, његовом водом.

.

Пољуби ме, сапутниче, жарно

Загрли ме рукама, гранама

У безкрају да застанемо,

На нашем месту, ван времена.

Увод          Преслица се налази у мојој породици четири генерације. Првобитно је припадала мојој прабаки по деди, Јелени, која је живела у Банату у селу које се зове Велики Гај. Она је ту преслицу добила када се удала и на њој је радила до краја свог живота. Како је Јелена ту преслицу добила, нико од живих рођака не зна, а они који имају одговор на то питање, више нису са нама… Када се моја бака, Моравка, удала за Јелениног сина, Ђуру, Јелена јој је поклонила преслицу. Међутим, преслица није коришћена само у бакиној кући, већ ју је она користила заједно са Јеленом. Преслицу су, по потреби, преносили од једне до друге куће, како је којем домаћинству била потребна.

Дескрипција артефакта    У то време, ова преслица је била једна од многих које су постојале у готово сваком домаћинству. Под утицајем све веће индустријализације смањивале су се потребе за овим предметом, док временом није потпуно избачен из употребе. Преслица је била ускладиштена на тавану, где је остављена на милост и немилост зубу времена и где су црвоточина и пауци изградили своје царство. Приликом једног сређивања тавана, бака је решила да преслицу поново стави у употребу, али овог пута са другом функцијом-да као украс представља симбол једног времена које је прошло. Она ју је офарбала у зелену боју и поставила да стоји у конку. Временом је преслица променила многа места, премештана је тамо-амо, сметала новом намештају, „гурала се“ , сметала на пролазима и на крају је опет враћена на таван. Тамо је стајала годинама и никоме није сметала, толико је била неприметна да је била већ и заборављена. Тако би и остала тамо и вероватно иструлила да се није моја мајка сетила да она постоји и решила да је узме. Она је рестаурирана, донета у Београд и заузела место у дневној соб

Преслица је направљена од дрвета.  Висине је једног метра и ширине пола метра. На себи нема пуно орнаментација. Једино где је декорисана је при самом врху, где су урезбарене криве линије. Дрво је нагрижено црвоточином. Папучица која покреће точак преслице је замењена, јер је оригинална папучица потпуно иструлила.

Културна биографија   Ова преслица, као и свака друга, била је ознака рода. Искључиво су жене користиле овај предмет, како за рад тако и као симбол женске солидарности. Конкретно у овом случају – моја бака и њена свекрва су користиле рад на преслици као једну од ретких ситуација када њих две могу отворено да комуницирају, да се посаветују, поделе бриге и проблеме…

Интерпретација културне биографије   Друштвене групе које се окупљају око овог предмета, како сам већ навела, јесу жене. Овај предмет се најактивније користи у периоду мануфактуре, када је индустрија биа на самом почетку и када су се домаћинства ослањала искључиво на сопствену радиност. То је био период када су мушкарци привређивали, радили на њиви…а жене су остајале код куће и водиле домаћинство – чистиле, кувале, преле итд. Умеће рада на овом предмету се преносило по женској линији, мајке би показивале ћеркама како да раде на преслици и то би сем пуког подучавања био и моменат дружења мајке и ћерке.

Закључак   Данас преслица у мом дому има разне улоге, али најважнија је она која je латентна али врло присутна – буди разна осећања, знатижељу о прошлим временима, носталгију за истим, за неким људима које смо волели и којих се радо сећамо. Више нема функцију због које је направљена, не може се прести вуна на њој, јер су време и немар узели свој данак, али ипак заузима веома важно место у мојој породици као сведочанство прошлости и једног потпуно другачијег начина живота од овог какав сви ми данас живимо.

Фото: Преслица; Википедија

Да се опраштамо не знамо –
Раме уз раме смо вечно.
Већ мркне. Замишљен си само,
А ја ћутим неизречно.
.
Гледамо, по цркви кад гремо,
Венчање, опело како.
Не погледавши се, идемо …
Зашто је с нама све тако?
.
Ил ћемо на снег сести, сате,
На гробљу, с уздахом, скрити –
И цртаћеш штапом палате
Где ћемо заједно бити.

Човек који се не радује нечијем успеху

Који показује љубомору завист и друга

Отровна опака и мрзна осећања боје једа

И који као кукавац издаје свог Учитеља

Није још омирисао слатки укус Једноте

Још дуго ће га растрзавати тамни звуци

Слузне пакости из дубина његове пећине

.

Једног тихог дана или једне снене ноћи

Његово биће куцкаће и диркати мекани

И упорни милозвуци сопствене савести

Лагано ће гребкати данце његове пећине

Будити честице радости и лоптице среће

И слати их у среду његове душе – у срце

Срце ће лагано топити санте леда са себе

.

Једини Бог нема љутњу казну или освету

То су смислили туђинци гмизави из сени

И убацили у књиге преварне и религијске

Убацили програме у школе игре и обреде

То је Ја-бука која је застала у грлу човека

Ја-буку није дала Ева Адаму сигурно није

Та лаж вековима прави и раздор Јин – Јанг

.

Хееј Чојко! Буди се! Укључи ум у Свеум!

Пробуди надмоћи!!! Повежи се са Душом!

Изађи из прелести незнања и издаје брата

Издајна магла Јуда ума тражи омчу и грану

Одувај је! Осветли ум Љубвом и Радошћу!

У ти-шини спознај истину и избели грешку

И уздижи се по сварожници у небо високо!

Није лепо знаменит бити.
И не подиже то у вис.
Не стварати архиву, нити
Дрхтати уз свој рукопис.
.
Сав себе дати циљ је рада.
А не ни успех, бука та.
Брука је бити ништа, а да
Уста о теби зборе сва.
.
И живети без самозванства
Да на крају крајева свих
Привучеш љубав свег пространства
И зов будућности чујеш тих.
.
Остављати размака белог
Ван хартије – у судбини.
И поглавља живота целог
Бележити на маргини.
.
И у незнаност уронити
И свој корак скрити у њој –
Као предео неки бити
Кад их сакрива магли слој.
.
Други ће по живоме трагу
По стопу прећи твој пут, знам.
Од пораза победу драгу
Ти немој да одвајаш сам.
.
И не смеш се одрећи нити
Једног делића лика свог,
Већ мораш бити жив и бити
Сав жив до пута свршеног.

Фото: Борис Пастернак

Никад ми није било хладно
да ми се срце стегне.
Никад нисам била гладна,
да тражим храну негде…
Никад туга
није била без краја,
Никад тама
није била без сјаја.
Никад љутња
није била драма.
И никад свађа
није била свађа…
Никад се мрака
нисам страшила.
Никад се јачег нисам плашила.
Никад самоћу
нисам спознала.
Јер пре свега,
за сестре сам дознала…
Увек ту…
Снажне, брижне…
Увек ту…
За снове недостижне…
Увек ту…
Као да су овде
због мене…
Кад треба тихе као сене.
Увек ту…
За радост, тугу, јад.
Увек ту…
За успех, ловор, пад.
Увек ту…
Као да су рођене
само за мене…
Увек ту…
моје миле, неприкосновене.
Увек ту…
за загрљај и сусрет драг.
Увек ту…
као да су бели маг.
Увек ту…
У срцу љубави пуне…
Увек ту…
Како год да ми дуне.
За опрост, за грдњу и срећу.
Увек ту…
За сигурност највећу.
Сестра сестром се звати
љубави веће ту нема.
Радост је ту љубав имати.
Хвала им…
Дивним и милим…
Поносу срца мога
и љубави што не чили!
У љубав која не бледи,
сестра сестру следи…

Фото: Сестринска љубав; Википедија

Гле
Како данас сијеш
Тако ћеш сутра жњети
.
Пази
Шта данас хоћеш
Можда сутра деси се
.
Чуј
Како данас мислиш
Можда више никад нећеш
.
Види
Како данас гледаш
Можда ћеш сутра другачије

Запишти сирена у сигурносној зони

Зони комфора

Кад паднем ја

Тако ми тешко падају и дани

Дани понора

.

Ал сваки се круг обнавља

И опет си на таласу среће

Па ти се неки лепи стих стопут понавља

И све те хоће и све ти креће

.

А где си ти

И кад ми је најгоре

И кад ми крене нагоре

Сетим те се у оба случаја

И стално питам се где си ти

А тебе све надоле заболе где сам ја

.

А где си ти

И кад ми је најтеже

И кад ми све належе

Сетим те се у оба случаја

И стално питам се где си ти

А тебе све надоле заболе где сам ја

Ако смем поздравити Њу

реци јој ко сам Ја,

реци јој да се због мене

не врти у глави,

не пада се у несвест,

не пије се до зоре,

не одлази се на најблизи мост,

не тразе се погодни возови.

.

Реци јој

да сам Ја само мало необичан човек

који жуди да те умота у песак,

да те милује и штити од прекривача таласа мора,

да те прелијем чоколадом од корала,

да ти грицкам усну,

да ти шапућем музиком шкољки,

да те храним додирима ветра пламене среће,

да те чврсто загрлим,

и да те чувам од заборава,

да те безобразно пољубим,

да се целог зивота не бих питао –

какву страст носиш у венама,

или само да ћутим поред тебе,

да се тишине између нас објашњавају,

или да те питам

јесу ли сви твоји путеви испружени преда мном.

.

Ако јесу, реци ми…

и молим те не заборављај на путоказе,

то је љубав и на твом путу.

Да важи, тек сада знам

да пут до тебе

није исти

као пут од тебе.

.

Или зашто морам да слушам

да ти живиш ту и ту и ту…

а ја до далеког нашег сутра,

или како да се носим са патњом

да те немам у наручју.

А управо читам да је Бог

патњу поделио стенама

и да нису издрзале.

Рушиће се до оног далеког нашег сутра.