Скупила сам звезде голим рукама

и ставила их у твоје очи.

Сијају плавом ватром из бића пламеног.

Моћ…

Највећа у постојању тишином се открива,

и када нисам ту она бива …

Све сада све је !

Очи које светле

мисао мирује

душа ишчекује.

.

Покрет пре покрета

лет без крила и узвика

Дух побеђује.

.

Само трен без краја

од очаја до сјаја

све једно је.

.

Искра у огањ

мисао у трк

дело у свет

.

и онда затворен круг

Лепота шири миомирис 

нечујно јединство свега.

.

Извор: Звезда Род  Zvezda Rod

Приче о карми или судбини трају вековима

Личе на страшила која вребају са шиљ мотки

Где год ногом кренеш – ма шта да урадиш

Страшила мере метром и вагом и снимају

.

Свештеници учењаци и гуруи исто причају

Тиме оловом заливају колективно несвесно

Ученици тако учени страхом се допуњавају

Човек пун страхова – скучено мисли и дела

.

Учење о карми а и друга школска градива

Држе човека – заробљеника у апсани свести

Он се трза као риба на удици тражи излазе

Хоризонтално учење у слободу нема капије

.

Када се потпуно стврдну и окамене учења

И кад преовладава аутизам физичког света

У лику обичног човека долази свети аватар

И доноси вечна учења узвишене вертикале

.

Карма било каква и колика је информација

Стави у сверу – ради правилно технологију

Пребаци силу прошлости у бољу будућност

Јасновидим и духовним боље и брже успева

За њих је карма ситнозуба зверка са осмехом

У мутном сну

однемоћах ти на уснама остављеним,

земљо-пелено,

што на те пожеле ме мајка.

Подерано време –

бледе крпе расутих дана.

По њима ноге босе и сан

са слутњом и жељом ко свитање.

Песма родна ко тајна далека

по мени надошла.

И брда – груди јесени зреле

у погледу дубоком ко жудња.

Небо светло на дану што мре,

сунце – успомена тугом зарадована

и река ведра са песмом протицања.

Повратак ми лепота у сну ускрсла,

причешће ми ово блажено ко отров.

(Негде 1970-их)

КАП РОСЕ

ДА САМ

НА ТВОМ

ДЛАНУ…

.

И ЗРАК

СУНЦА У

СВАКОМ ДАНУ

ШТО У

ОКУ ТВОМ

БЛИСТА.

.

ЉУБАВ ЧИСТА

ДА САМ

У ТВОМ

СРЦУ ЗА

СВА ВРЕМЕНА!

.

И ТВОЈА

ЖЕЉА СМЕРНА.

ЈА, ЖЕНА

ТИ ВЕРНА,

ШТО ЉУБАВЉУ

ТВОЈОМ ДИШЕ…

.

ОБЛАК ВЕДРИ

У КРИЛУ

ПТИЦЕ.

НЕЖНО СРЦЕ

ДЕВОЈЧИЦЕ,КОЈА

ВЕРУЈЕ У

ЉУБАВ.

.

ЖЕЂИ МОЈОЈ

ДА СИ

ИЗВОР ВЕЧНИ!

ПРЕД БОГОМ,

ПОД НЕБОМ

ДА ЖИВИМО

СРЕЋНИ!

.

КАП КИШЕ

ДА САМ,

ДОК УСНЕ

ТИ РОСИ.

ЛАХОР БЛАГИ

У НЕСТАШНОЈ

КОСИ…

.

СВЕ ДА

НАМ СЕ

У ЉУБАВ

ОДЕВА

И ДА

ВЕЧНО О

ЉУБАВИ ПЕВА!

.

СВЕ ДА

СИ МИ!

СВЕ ДА

САМ ЈА

ТЕБИ!

(Награда – Орфејев свитак – за лепоту литског исказа)

 Хвала ти Сунце моје

Што Светлошћу својом

Чиниш да Биће моје

 Буде обојено

најдивнијом бојом.

.

Хвала ти Сунце моје

Јер се због тебе

Изјутра уз поскок

Из сна дижем.

.

Хвала ти Сунце моје

Што сваку живу ствар

Тераш на раст

И ка себи дижеш.

.

Хвала ти Сунце моје

Што несебично љубиш

 Свакога без осуде

И никога се не стидиш.

.

Хвала ти Сунце моје

Што цело небо

Учиниш плавим

И од кише начиниш дугу.

.

 Хвала ти Сунце моје

За све оно што чиниш

А ум мој никада

Неће моћи да разуме.

.

Хвала ти Сунце моје.

Владан Пантелић: Кристина Гашић

Кристина је слободна личност и слободна уметница.
Рођена је у Гњилану, студира грађевину, близу је краја,
и завршиће те студије, али је срце вуче другим смером
– у уметност, природу и вечност. Срце ју је довело у село Тијање, дивну природу и лековиту енергију. Довело је у место где се откривају, поштују и активирају традиционалне вредности и велика знања из ведских времена. Кристина ствара просторне слике необичном техником, а поезију пише са лакоћом, у слободном времену, испуњавајући један од талената из свог обимног потенцијала.

трећом се обалом прелива вода
далеког извора разум планине
капље из Богсунца са плавосвода
у недра дахкрхке мракдубине
.
јуче још пошли смо у живовирје
у руке уплели дарове свете
трепери љубозорно срцомирје
светлозорје новодање исплете
.
трен се у трену твори у вечно
тела у ватри кад смело полете
то ми се спајамо космомлечно
.
и кад нас нема да нас се сете
светлоталасјем у бескрај течно
великог праха развође речно

Облачиш кишу
Као невидљиви плашт
Да сакријеш дуге
Брезине ноге,
Малену црну Птицу и
Ципелице од стакла.

Облачиш кишу
На гола рамена
Као ноћну кошуљу
И твоја змијска леђа
Постају јесени мантил
Проткан маглом.

Облачиш кишу
Као кринолину и
Газиш орахов лист
Маленим стопалом,
Док перје Гаврана
Користиш као лепезу
Да сакријеш своје очи.

Облачиш кишу
И сјеверац хладни,
Неуспјешно у покушају –
Да спереш моје пољупце
Са свог трбуха…

И би дан

Завеса сен по соби просу

Клизи свила пар чарапа

Стрже кама расцветалу јесен

Слашћу шапат ори

Испија ширу у част стопалског гажења

.

И би сат

Глава на рамену

Би пој школског звона

Окрете се она свилу да дохвати

Сати кроз прсте цуре

Време је показатељ смираја или буре

.

И би он и она

И калдрма стара турска

Степениште горе води

Крену она реч је опи

Бациће чарапе и фину свилу

Али неће спрати ширу

.

И би ћутња

Гробна тишина

Сад шкрипи оловка фина

Мастило троши траг забораву прави

Заборави

Не заборави реч

Ширу

Сат

И пут ћорави.

В. Т:  „Спој ми наличје лика, Анђеле мој бели!“

Да ли то беше тек шапат кише,

Топлих капи са талогом снова,

Капи од којих мај ми замирише

Устрепталим лишћем с јабланова?

Ил’ си ми дошла с нескромне жеље

На измаку још једне сиве недеље?

.

Да ли то ветар упетља прсте

Под чијим јагодицама љубав зре,

Од чијих се додира слепо укрсте

Потоње душе с онима пре?

Ил’ си ми дошла с неписане туге

У ноћне часе вечношћу дуге?

.

Знам да ми не дође са свога хтења,

Најлепши сну што се давно снио,

И да су одвећ пуста моја бдења

Па сам ти очи у сан тајно скрио.

Знам, није ни ветар ни капи кише,

Нема те, а сан си – сан све више.