И ја, уз вас,
О, моји Велики Преци!
И сам Велик бивам.
Звезда Праскозорја

И видим јасно
Како ми Велики Преци
Из Духовног Пространства
Преко Вечне Потке
На Земљи помажу

У Трену Вечнога

вратим се опет у простор наде

кораком сверазгор ватре моћне

помично небо звездобол краде

светлом безличја мистике ноћне

.

обзорјем пуца од сунца киша

облаци невидни згуснути зрију

опседа чула силина најтиша

јутром кад снови сенке скрију

.

паднем у раздел недужне приче

опијен мраком немира дуго

све ћутње следом на себе лице

.

а шта би муком него друго

јављање смисла у празном даху

када се молим небесном праху

Тамо, где дуга плави космос,

И таме ноћи земљане нема,

Тамо где радости само живе,

А срца отворена постоје,

Тамо, где  песма је вечна,

Руку ми држи онај који снује!

Тамо, где неба се у једно споје,

Тамо срце моје љубав дарује!

Тамо рађају се семена звездана

Кадом светим заливена!

Тамо трагови су земљаних стопала!

Једне прилике, кад је Наде чито струјомере, замоли га баба Мара да, кад доспи, дође да јој уведе светло у шталу. Обећа Наде. Позове он једног дана свог колегу Душка Срђића да му помогне да учине севап баби. Затегну они АТГ жицу с куће на шталу, уграде конзолу с керамичким шољама, направе фасунг, привију сијалицу од 60 свјећа, ударе прекидач и то онај „о-ге” – све по пропису.

.

– Јој, ђецо, кад би ми ударили тако и пред шталу млого би ми згодно било, кад се увече намируе стока, да се не заврзуемо по мраку.

.

Кад и то уредише, види баба да им посо иде руке, па иг умоли да то нареде и код свиња. Па у качару. Вели кад одем тамо стално се, пуста, сврзем за неку шедрњу. Јанпут замал врат не сломик. Кад су све завршили и почели да пакују алат и остатак материјала који су доњели о свом трошку, вели им баба:

..

– Јој, ђецо, вала ви ђе чули и ђе не чули. Дабогда се усрећили. Срећа ви пјевала. Да вас нудим д-останете на вечери, знам да журите. Окраћо дан. А да вас нудим да платим, знам да нећете да наплатите. Ал бар да вам баба дадне по коју дуњу. Има да вам, на-љепту, замиришу собе.

.

Тако су Наде и Дуле на свом првом хонорарцу зарадили ко чела на брусу.

Ал што јес јес: валила иг баба Мара по селу на сва уста. А и диље, кад оде на пијац и коеђе. Те како су златни. Те како уста имају а језике јок. Те како не шћаше да вечерају, но се снебивају, а она иг нудила. Те како не шћедоше да наплате ко да се не ваља, а она иг ћерала по авлији д-узму паре. Те благо мајкама кое за њиг дадну шћери. Имаћеју више среће но памети…

***

Кој ти га зна и да л би се Наде и Дуле иженили да иг баба Мара није окивала у звјезде код коеког. Коекад. И коеђе.

Камена земља тла освештаног

стопама светих походника.

Сребрна колевка рода Савиног.

Олтар светих великомученика.

.

Са тла светога лак је узнос

свему што у вис небески стреми.

Највеће благо овде је понос

и људи чојством племењени.

.

Мајка га родила на камену повила

кроз који га светост прамајке дирну.

Свету му хаљу стена одену.

Судбу му светачку одредила.

.

Ка судби својој кроз стење Завале

мали је дечак храбро пошао.

У Светилишту Бож’је хвале

у пећини кушној дом је нашао.

.

Светлошћу својом Тврдош укрепи

да златним светлом сјаји.

Стеном Острога себе посвети

да отуд мистичним тајанством таји.

Сунца у капима воденим!

Под њима Сунца у очима каменим!

Сунца у искрама ватреним,

Посматрам!

..

Гле!

Образ ми такну Коњиц Вилин!

Окренух се!

Сунца у очима твојим,

Видим!

Небо се муњама пали.

Море у таласима пени.

Снови су ми страшни

крв се у жилама леди-

Долази Пророк

корацима хитрим

и окупља све народе своје.

Страшни суд пред оччима нашим,

Оштрица Мача над главама стоји

*

Пакао или Рај дилема је вечна.

Принео сам песме на Олтару славе

и чекам казну за све грехе своје.

О сузе што сте горке!

О небеска Славо колико си близу.

Хоћу да певам!

Сунце да се роди

да видим и да пратим

све кораке Твоје

*

Страшни суде на врхунцу славе

подари живот песницима смртним

да молитвом и песмом

свете име Твоје.

Како име песми дати

када љубав из очију Ти кипти

како ране исцелити Твоје

када си мелем за песничку душу.

О Господе!

Молитва из пепела се рађа.

Нека се дигну Пророци и Песници вечни

Дај нам закон

и покопај невернике своје.

.

С.С.Л: “Изгубљено царство“

Земља где се родио онај што мене љуби

најлепша је од свих на свету:

снегови су у њој чисти жртвени голуби;

небом миришу прашници у цвету.

.

Шумно и слатко потоци теку горски,

брже од крви заљубљеног младића;

ливаде су зелени бездани морски;

врхове грле магли мирисна бића.

.

У земљи тој уза ме верно хода

и чува ме од зла тихи рој његових снова.

Проспу се преда ме црвена срца јагода,

водопади ме нишу сву ноћ попут белих духова.

.

Чиме ли ја свему у њој љубав безумну усадих?

Кад пролазим планине се размичу и ћуте,

клекне преда ме милион борова младих,

као пред краљицом јеле простиру скуте.

.

У крају том са сунцем причају хладни глечери,

у анђеле гледају високи обронци груби.

Па ћу и ја бити близу, већ прве рајске вечери,

земљи где се родио онај што мене љуби.

„Вила није свесна своје лепоте“

Негде у духу свестварања се чуо овај ехо. Као музика сфера, нечујно би тињао доносећи непрекидне осећаје живљења лепоте.

Како би Вила и свесна била своје лепоте када нема огледало у природи сем тихе воде подно живог водопада Старе Планине и месеца, ноћне луче који у језерцу базену при ногама њеним јој блиста њен лик.

И тада, када себе угледа она не види то што би мушкарац видео у њој, она види себе као део природе који мисли и ствара лепоту па тако је и она стога лепа. Као латице ливадског цвећа у пролећно певање небу.

Када би јој човек рекао да је прелепа, она би се само насмешила и питала га шта то значи?

Зар није лепа вода која милује камен и травку?

Зар није лепа Сеница и Ласта у својој слави?

Зар није лепо Мајско цвеће и Храстови стари?

Зар није лепа трава под ногама њеним?

Човек је не чује.

Он је опчињен лицем које светли, телом лепшим од младе брезе и белином мисли које плешу око ње.

Њене груди су голе а сакривене. Он их гледа као недостижно благо а она му види мисли.

„А зар и ти ниси леп када волиш?“

Он је чу и не чу.

„Како би Вила знала ко је ако не види себе посебном? Ипак је она дете Велике Мајке Земље и Оца Живота. „

„Све је лепота“ – прогласи Човек који заволе Вилу својим суштом.

Она га виде душом и заплеса игру живота.

„Када волиш, све је лепота“…

Трагови…
готово свуда.
Магла их сакрити не може
Урезани да вечно постоје,
а постоје јер стварају од искона
из љубави!
Љубав их је створила,
а све што се из љубави ствара
остаје у срцима,
живо и сјајно!

.
На месту где сам била,
отвара се књига ..
Златним сунцем пише
„Обелодани се тајно!“