Када погледаш дубоко и кад осетиш оно што на површини не изгледа како изгледа, почињеш да увиђаш јединствени систем рада или енергетског кола сваке особе. 

Ту се сад открива много тога. Многи неприпремљени за ово искуство побегну главом без обзира у сумрак страха јер оно што је одједном постало видљиво може срушити представу о томе ко стоји преко пута тебе. Човек или…?

Када очи виде звездостих,

Дух тад вагри радости!

Све се види све се зна

ко где суштом припада.

Ова стварност је таква да постаје све теже се кретати кроз њу у пуном смислу, не само телесно. Као када пробаш да стојиш у базену дубине до рамена и пробаш да потрчиш. 

Временом су се у енергетском простору око нас наталожили многоструки слојеви хаотичне енергије, тешке вибрације страха, безнађа, мржње и таме. 

Све је теже ићи напред. 

Често је чак и немогуће јер се не види орјентир где, када и како. Бука у нама и око нас има само један задатак и циљ – да нас спречи да упалимо унутрашњу светлост. 

Она је уписана вишим законима и бићима у сваког човека као унутрашња ватра која разгорева и држи искру живота у непрекидном пламену. Без ње ми не постојимо. Она је главна награда или плен тамним свестима јер изгубивши везу са Творцем – извором живота, они су се окренули крађи и отимању искри животне енергије од других. 

Посебну вредност за њих представљају искре пробуђених. Оних који живе и који виде. 

Такође они су и стравична опасност по тамне свести јер их могу уништити или одстранити. 

Сада траје ко зна која већ битка у великом рату тамних свести против светлих свести. 

Све око нас нам указује који је час битке и шта иде следеће. Велика моћ непријатеља је у омаји, илузији а најпре у страху. 

Они избегавају отворену борбу јер немају шта да траже против Човека Светла.

Зато свака могућа прљава игра и борба је на дневном реду. Свака могућа. Никако ово не заборавити. 

Уписана светлост је наша бакља која нас води кроз мрак и ка пољима светих дрвета живота у Све-Миру. 

Уписана светлост је наша душа и дух и све оно што нас радује у љубави и животу.

Уписана је „прстом ватре“ невидљивим пером, белим зраком ватре, моћи која нема крај, сиђилом живота. 

Изнад и испод свих и свега, стоји твоја стаза златоправа којом идеш ка свом пламену живота. 

Нека ти је пут благословљен. Нека би ти стопе лагано крочиле, нека би свест била испуњена живим искрама.

И кад дођеш пламену свом поново, рукама захвати те умиј своје лице у њему. Узми пехар од чистог светла и наточи га у пламену те испиј наискап. Крочи у пламен и допусти да те окупа потпуно док не постанеш пламен сам. 

Затим иди и живи. Твори. Буди. Воли.

Ведај.

Извор: Звезда Род Zveuda Rod

Мачка ми је шапнула ко је ко и шта

Захвалих јој се од срца на упозорењу

Замисли, дала ми је ауру њену…

.

Једна оса се у мојој шољи купала

скупила оно што није било моје

помогла сам јој да одлети

и пре него што је упала!

.

Пас је истог дана људе од мене терао

трчали су да их не би изуједао

јер видео је помисли и суштине

помазила сам га од милине!

.

Птице, небеске лепотице,

у кругу су кругове правиле

истог тог дана јавиле

да небо се на земљу спушта!

.

И гром ! О, лепи мој

Одзвања песма ратника

У бој! У бој! У бој!

 

 

 

Весело срце куђељу преде. – Народна измудрица

У именарода: У време „кулука” минулог века

Пожурде, жено, шта туцаш ваздан, виш да ћу д-окасним – вели Мијодраг Миланки, која му не да д иде међ-људе нако каконо драго, ко нека аветиња. Знаш како е казано, жена човека носи на лицу, а човек жену на кошуљи. Зато е поранила сабајле, да намири стоку и пиљеж и д-опреми Мијодрага д-иде том вражјем суду.

– Еве, турила сам жар у пеглу. За трен ока ћу д- опеглам кошуљу. Кондуре сам ти извиксала. Кад немаш паметнија посла. Мого си и ти, ко остали људи, да поднесеш молбу. Но оћеш ти како ти оћеш. Мислиш да су сви ко Миланка, па мош да ћераш по свом и да правиш башибозлук. Сад иди те дангуби на ваком дану. Још кад те клепне по новчанику, јефтиније би ти било да си купијо дрва и да ниси кусур узо. Ма каки, и да си додо бакшиш, јефтиније би прошо но што си осјеко, а да ти шумар најпрво није ишчекићо.

– Шуде, море. Немој ми и ти стајати на муку и немој ми арчити живце. И нако ми е свега, еве, довле. Виш да сам на три ћошка. Немо ме макр ти уједати. Не мож човек на својој очевини д-има ни лјечка вајде ни да бидне нако сербез. Свој на свом. Направили таки закон по ком испада да сам ја неки копилан на њиној, а јок домаћин на мојој очевини. Треба ја да камчим од кое-какијег дандара и вуњара, пошушњара и џабаљебароша да они одобре мене д-осјечем ја мој лужњак, мојом сјекиром, у мом имању. Они ће ваљда ваљатније од мене да воде рачун о мојој шуми. Ал шта ћеш. Немош д-имаш неке асне од њиг. Јок. Но само јад и чемер. Тавориш, вако, дан и комад. Да може и душу би ти узело. Цели живот ринтачим за њиг. Оставили нам само огризине. Дође ми д-узмем тољагу…

– Деде, викнидер гласније – стишава га Миланка – нек неко чуе, па јопет иди код судије те награиши. Него узмиде овај залогај те глоцни мено. Ништа ниси турио у уста, само гуташ те цигарчине, главе ће ти доћи.

– Ма нећу д-едем ништа. Не могу д-окусим ич. И немо да ме затракуеш. Сит сам свега. Еве, довле ми дошло. Пукоше трпила. Најслађе би узо сичана, Боже прости. Морам д-итам, да се торњам из овијег стопа, да не одоцним, па потље да ме заринглају у бувару, баксем, што непоштуем суд. Уапсили ономад човека из Дубца споради тога. Те године учини влас добро народу. Да не би људи ишли код судије за прекршаје чак у Гучу, једном недељно судију чезом довози писар у месну концеларију и он тујна саслушава и окривљене, и сједоке и тако то. Потље ти по поштару пошље честитку. Па се пуши. Плати, ил иди у апс толико и толико дана. Оно ти пише да мош да се жалиш, бајаги. Ако си шашав, па не знаш да врана врани очи не вади, ти се жали. Сам додаеш штети приде. Па јабогме. Платиш таксу. Платиш адвоката ил неког ко е писмен да ти натрукуе жалбу. Знао то кода нас Витомир Трашевић. Он то научио од некиг ратнијег другова кад су били на Солунском вронту. Ал и њему мораш признати дангубу ил му нешто одрадити. Таки је ред. И најпосле ништа. Појо вук магарца.

Обуче Мијодраг чисте панталоне. Рајтозне. Па попеглану кошуљу. Обу кондуре на босу ногу. Зађену буђелар у задњи џеп. Узе коверат с позивом, цигаре и машину, натуче шајкачу и изађе из куће. Љут ко шаран. Повуко ћоковину на ђеда му, сунце га гријало.

– Немо да се сјекираш. Нек си ти жив и здрав. Зарадићеш. Пушти иг нек се наале. Немој, молим те, нешто да им ланеш, па да те ребне по џепу. Да начиниш јопет јазук. Но заулари мено језик. Не може шукас с рогатим. Батали ћорава посла. Нек се наотимају. Све ће им то одњети белај. То ти јамчим ја, ијако сам женско. Доћи ће и њима, гурсузима, црни петак. Удариће иг нека чума, па ће ондак они јектати од муке. Ничија није горела до зоре.

Лакну мено Мијодрагу. Згодно се разблажи. Мисли се: Вала Богу што ми даде бар овог меродавног иксана који ме разумије колко било. Инако се све уротило противу мене. Не би човек жалијо, споради ње, и да истрпи и оно што се трпљети не може. Мешчини да е нека караконџула, да е наџак, јал језичара, лашње би ми било. Какиг све акрепа има, дабоксачувај. А она се потревила меродавна. Не жвоца. На ране да е привијеш. Алал јој вера. Не даде нам Бог ђечице… Шта ћеш, тако нам паде у исе. Таки нам усуд.

Иде он, тако, путом и присјећа се коекакијег зулума. Те нагнаше ме три пут на акцију. Брчко–Бановићи двапут. И Шамац–Сараево јанпут. Добровољно, веле. Ајде де. Аргатовак без ајлука. Па, потље, вамо ударе порез. Па прирез. Па трошарину. Па коларину. Па откуп крвави. Узму џабе и свињче, и овна, и пшеницу, и компир, и… шта им се ћефне. Чиста ајдучија. Не мош да им надаш џевапа. Да мож и душу би ти узело. Но, срећом, то бар не може. Па потље уведоше кулук. Огротик се о веселог Врања претоварајући га камењом из рјеке кад прависмо џаду. Изломисмо и канате и руду. Искидасмо запрежнице. Пуче јанпут и бијончуг. Бије, јадничак, из ћустека по онијем локвама. Оће ам да прсне. Па све јекће ко иксан. Дошло ми било да арлаукнем из петнијег жила. Ал, ајд, све мислиш засвираше, па ће ваљда и за појас зађенути. Јок, брате. Све горе и црње. Црно без ич бјелог. Направило од тебе пачвару и готова ствар. Алаво то. Оте црно иза нокта. Е сад, оно мош де се пресалдумиш па да почнеш да им кулизиш, да правиш коекаке марифетлуке… Да лочеш ш њима, па сјутрадан нако мамуран д-идеш да им узмеш муштулук тако што ћеш д-опањкаш каког поштеног човека кога они кулак зову. На њиг су имали посебан пик. Одма бидне друкчије. Постанеш им друг. И ондак ти моментално лакне. Мање даџбине, лашње деонице на кулуку, мањи разрез за откуп. Још ако те учлане у партију, не мож љепше да бидне… Могу да ти дадну неки посо у задрузи, ил неђе, па да радиш с плајвазом, с некијем пусулама и тефтерима и да биднеш рат убога. Ма нећу да се лижем с дандарама и готова ствар. Проћи ће, ваљда и њина сила… Нико мој никад и ниђе није профућко веру за вечеру. Не дам ни ја, па да би на кози оро. Да би на дрљачи спаво. Да не би имо шта да приставим на прочевље. И тако, док се Мијодраг бијо с памећу, прође време и он пристиже месној концеларији. Под багреном човек бацио на траву неку пелерину, разбашкарио се и чита неке новинчине.

– Помоз Бог! – вели Мијодраг.

– Здраво – одговара онај што сједи.

– Јел стиго онај ништак?

– Који ништак?

– Оно говно из Гуче?

– Кое говно?

– Како кое? Судија.

У томе се из концеларије помоли џгољав човечић, пискавог гласа, говорећи:

– Друже судија, испрего сам коња. Положио сам му и ја сам спреман. Ви, кад решите, изволте.

Скамени се Мијодраг. У моменту беше сагубио аваз. Ко да си му аперисо језик. Једва се прибра.

– Изволте, друже, видим да ти се жури. Како се зовеш?

– Мијодраг. Мијодраг Стевановић, гсин судија.

***

На саслушању скукуњио се Мијодраг и објаснио поштено да е осјеко свој лужњак да би приврљезио и склепо мено кошаре за овце. Запатиле се, вала Богу. Мено, мено, па се облизне. Кад гој се која близнила, даво сам алвалук комшијама. Ваља се. Једна ми се, неш ми веровати, отројанила. Вала Богу, пуна кровињара. Ал она оронула па се прибојаг да иг зазимим у њојзи. Ако бидне каке југовине мож да се скљока, па да иг поубија. Ма није ми само споради јазука. Но грота би било, госин судија, ако се сроља озго на њиг дизгину според мене жива. И то су ти Божја створења. Знаш како су умиљате. Турим ја, пођекад, мено сочице вако у шаку. А оне лижу. Ма само што не прозборе, два ми ока. Ко неки иксан, душе ми мое. Знаш каке су им окице? Тужне и умиљате. Ко у неке ђечице, љеба ми и соли. А кад јагњадма однесем мекињица, само што се не осмену. Па кад полижу, почну да ђипају око мене. Дошла нако пустошна, па се умиљавају, реко би су бенечад. Ма милина ти поглати. И кад одвркну, жао ми да иг залучим. А напредују, вала Богу, на замерак. Ко из воде, да зло не чуе. Кад иг испуштим у сампас, па потље пред ноћ оћу да иг сагнам у-тор, само иг вабнем: прс-ојце – ете иг из онијег стопа. Ко под команду. Све у-трк. Па, ет, ко велим, севап је да им мено чеклеишем кошару. А од онијег овршака и окорака, реко, да зготовим дрваци за-зиму. Да не чекам арлауџу. Отањила гомила на дрвљанику. Знаш како ти је у сељачкој кући, дрва се арче и љети. Те узвари, те усири, ђа испеци мено љеба, ђа скувај каког смока, ђа забрчи меће свињама… Таки ти је сељачки живот. И ђумара ти лашње живи но он, пусник. Славе ми мое. Устаеш ан запјевају трећи пјевци, сабајле. У разасвит. И табанаш поваздан. Потипко, од кад зађосмо у године, ал не стаемо, ко вода. Нит лјежемо кад се смркњава, но ћерамо још тамо

охохо. Почну ћукавци да се дозивљу, ми још на ногама. Према вењеру муземо краве, крунимо жито и коешта. И кад приспиш, мешто да спавнеш ко човек, тучеш главом до-неко доба ноћи. Премишљам се ку-ћу и штаћу. И како ћу.

Цео боговетни дан трапај, тегли, риљај, копај, коси, пласти, цјепај… Тирјанишем и ону моју веселницу, не зна ку-ће прије. Пођекад се у журби, нако дрјемован, скрџумам те награишем. Кој те пита. Поглај ми руке. Квргаве и избраздане, реко би идем са Солунског вронта. Мученичке.

И? Ђе си бијо? Ниђе. Шта си радијо? Ништа. Дан и комад. И то ти је, па смочи. Саџгали смо начисто. Крпи и трпи. Нисам ти ја неки трошакли човек, ал једва се састави крај с краем. Рад би био да сподигнем мено споменичка за живота мене и оној мојој мученици. Да нам се не сатре траг баш начисто, ко да нисмо ни били

Имали ми комшију. Неки Љубиша Савић. Од мое до те његове куће није диље но ко одавле до на Школско брдо. Доље према Трашевићима. Имо он добру жену – Добрилу. И они ти бијагу, вако, ково ми, бежђетни. Сподиго он спомен њима двојма, за живота, на Зимоњском гробљу. И натруково како никог не оставише иза себе и коешта. И на крају тог писанија стоји вако, од слова до слова: Ко оће свећу запалити из гроба ће њима захвалити Љубиша и Добрила.

Кад гој ме пут наведе у Зимоње, понесем свјећицу те им запалим. Бог да им душу прости. Кој зна да л ће се ико сјетити да мене и Миланки запали свјећу кад се преставимо. Кад гој им запалим свјећу, скотрља ми се суза низ образ. Не знам што. Да л споради њиг. Да л споради нас. Бога ти питај.

Него, да ти не арчим време, гсин судија. Нисам имо кад д-идем у Шумско газдинство да подносим ту вражју молбу. И није ми шумар очекићо. Што јес јес. Платићу колко велиш да е поштено. Премда, гсин судија, нисам ја премеђио, на прилику. Нити осјеко у државном, не дај Боже. Јок, брате.

У мом, што ми је још од ђеда остануло. И нисам ти ја то урадио да би избего да платим дијурину шумару. Ма јок, славе ми мое. Но нисам имо кад д-идем у Гучу, да дангубим. Неокосан сам, гсин судија. Само ја и она моја мученица.

Ми смо ти распети на стотину страна. Рекок ти, не даде нам Бог порода, те нема ко да нас одмјени нилјек. Ко два чамора. Диринчимо и таворимо, дан-ноћ. За волики посо треба снажурина. А ми – два крмеља. Спрчили се ко за двје-банке сира. Да смо задружни, ко што има, па да се шурка. Вако, не знаш куш прије. Скапасмо од-рада, ако ми веруеш. Шта ћу, из ове се коже у другу не може, што вико онај. Казни ме. Инако сам кажњен. Не мож горе да бидне.

Мене ти је, канда, на водици суђено да ми се угаси славска свјећа. А за оно што забраздик и ланук малоприје, под багреном, ребни ме колко ош.

Ма за то ми одалами до балчака. Немој да се тујнак замаријаш и забашураш ни да ми прогледнеш кроз прсте. Кад сам испо задрт и пуштијо ову погану језичину да лампара како-но-драго. То ћу да платим апетитли, како знаднем и умљеднем. Но знаш шта ћу да ти рекнем нако човечански? Извини, нако ко човеку ти кажем. Нисам ја то мишљо ништа спроћу тебе ко човека. Овога ми крста. Но знаш, нако поштено да ти речем, ми сељаци ти не бегенишемо влас. Нисам ја оно тебе реко ко тебе, но ко судији.

***

Кад је после десетак дана поштар доњо плави кове- рат и он потписо осјечак, отвори и види: Решење. Са све муром. Горенаке на вру стои: У име народа.

Шћаше да прочита на тенане. Утом се укљешти прасе у прошће и поче да скичи. Отрулијо прикољак и оно нође ћушнуло и протнуло главу. Па ни вамо ни тамо. Мијодраг стрпа оне артије у-џеп, испљуну опушак који је догоро до усне и натрк, између трмки и трлице, шмугну, преко прескакала, у свињску башчу…

– Николи Симићу Цигу –

.

Отиш’о си тихо и без помпе

Па ми груди нека туга реже

Ми смо Срби незахвалан народ

Опрости нам небески витеже

.

Пар краткијех објава на фејсбук

Нешто људи на сахрану твоју

То сва почаст бјеше што Србија

Ода своме ратноме хероју

.

Ни почасног не бијаше вода

Јек плотуна није ваздух пара

Од тебе се славни комаданте

Опростило једва пар другара

.

Ал’ кад данас тужна вијест дође

Да је умро Балашевић Ђоле

Српски народ диже се на ноге

Вјечне да му плете ореоле

.

Гледајући све то из близине

Неправда ме забоље дубоко

Па сам себе запитах због чег’ је

Српству дражи славуј него соко

.

Он је пјев’о о љубави риме

Читав живот свирао гитару

А ти Циго са пушком у руци

Од усташа бранио Динару

.

Он пјевао о “ Шес’десет некој „

И баладу о Васи Ладачком

А ти брате свете земље српске

Заливао са крвљу јуначком

.

Он свирао и стицао славу

Ти душманском пркосио метку

Он шеширић носио на главу

ТИ ВИТЕЖЕ ЦРВЕНУ БЕРЕТКУ

.

Он живио живот умјетника

Опјевав’о морнаре и снаше

А ти љуте предводио Книнџе

И чекао на мегдан усташе

.

Ти си Циго био јуначина

Им’о срце чврсто кано челик

А за Ђола кажу да је био

Мали Србин ал’ Умјетник велик

.

Ове зиме и тебе и њега

Страшне смрти однесе олуја

Ал’ ја ипак кано епски пјесник

Више жалим орла но славуја

Омладинац уместо радост
у теби је жалост и твоја младост
се претвара у гадост
посрнулост прелази у палост
Омладинац добро је што још си жив
ал ако не устанеш сад бићеш мртав и крив
овај свет и без тебе таквог довољно је сив
и не требаш му такав још и ти
Омладинац знај рад побеђује глад
и што ређи слађи је хлад
људе упропашћује град
због новца се постаје смрад
Омладинац зато брзо се пробуди
битни су и други људи
ко год хоће нека га нек се чуди
ти настави тако сад у добром се труди
знаш добро КО ће сјутра свима да суди
Омладинац у тебе гледа клинац
постајеш полако главни ослонац и носилац
зато добро пази да не испаднеш кривац
уздржи се немој да си живац
него хватај прави правац
и тебе чека сјутра да постанеш старац
зато млађем немој никад да задајеш ударац

Трећа четвртина Азбучног Кола Године (К, Л, М, Н) припада периоду календарског лета, зреле животне доби и поподнева. То су поља друштвеног живота или поља испољавања телесног живота (телесне чакре) у относу са другима и ка другима. Док прву четвртину описују поља личне духовности (умне, духовне чакре), другу четвртину описује лично телесно (телесне, земаљске чакре). Трећу четвртину дакле описује друштвено телесно (земаљско) а четврту друштвено духовно.

КАКО

КАКО је принцип полова – отношење са другима који су КАКО и ми. Док ИЖЕ представља такође полове – спој два краја године – принцип Близанаца – принцип двојности и огледања у свему створеном, I је уједињене двојности у вертикалу а КАКО је наново разилажење јединства на полове. КАКО пада у период Рака којим влада Месец и њихов утицај се огледа у наглашеним осећањима и привржености породици и дому. Рак је симетрична животиња која се креће  у страну (хоризонтално кретање ка другима) као и година што се из јединства вертикале вечности (дугодневница – ВИДОВДАН) креће у страну, у своју другу опадајућу половину. Када би рака поделили на пола добили би две истоветне половине а те половине са својим крацима (кљештима и ногама) подсећају управо на слово К.

Слово К је половина лика слова Ж. КАКО је ЖИВОТ подељен на полове – на мужко и женско. КА је женско а КО је мужко. КА и КО су уобичајени наставци у свим словенским језицима за мужка (КО) относно женска (КА) имена и називе. Тако имамо: МИРКО, СЛАВКО, ТВРТКО, РАСТКО, МАРКО, ДАРКО, ЖАРКО, ЖЕЉКО, МИЛКО, МАРИНКО или: АНКА, АНИКА, МИЛКА, ЗОРКА, ПЕТКА, ЖЕЉКА, ЈЕЛЕНКА, ДАНКА, ДАРКА или пак ДЕВОЈКА, МАЈКА, БАКА, ЖЕНКА итд. От слова КАКО слово ЖИВОТ је у смеру Азбучног Кола Године утаљено три четвртине Кола относно 9 месеци. От сусрета и споја мужкарца и жене (КАКО) потребно је 9 месеци да се роди нови ЖИВОТ.

КАКО се относи на хоризонтално КРЕТАЊЕ и стога на принципе времена и простора као КАДА, КУДА, КАДЕ (ГДЕ), КАМО. Такође се относи и на то са КИМ, КОЈИМ и КАКВИМ.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, седамнаести наставак)

 

 

Звона…

Крећи се селе, крећи се брате,

Оче и мајко, звона нас прате!

..

На пут се спремамо, не знамо куда,

Око нас пустош, помор  свуда.

..

Празно  село, Оставише они,

Само две три куће, ове у колони.

.

Спаљено све је! И куће и  врата,

Осташе да куцају казаљке сата.

..

Ој село родно!

Остављамо тебе, на милости не милост,

Злотвору своме,

.

Родна ми грудо, огњиште моје,

Идемо негде, не знамо куда,

Да дом други, свијемо себи,

..

А једног дана, када Бог одлучи,

Родна нам грудо, враћамо се теби!

..

А до тада,

Не дај  Грудо, корову израсти,

Брани се сама, нека те злотвор,

Посећи не може,

..

Вољена моја,

Од корова грано!

Звоните звона, звоните јако,

Нека вас чује, Метохија цела,

Сва брда твоја, потоци,реке,

Родне њиве, и наша прела.

Син на оца и брат на брата
судба је свих Рашана проклета.
Завађа их моћна Сила света.
Цезар је пао од сина Брута.

Земаљска власт би’ небеској примат.
Стога „De vide et impera“ смисли.
Моћан тај врло речити алат
да свет се читав њиме покори.

Источно сунце Држава света
под полумесец снени је скрила.
Ланцем златним унијала брата
па Рашана Германом чинила.

Вучица што Скитском степом јурила
Старој дами синове подојила.
Са дунавског казана воду пила.
Расенским језиком проговорила.

Песник Бранко коло је смислио.
Он назвао њега виловито.
Магију колску с’небом саставио
да њоме браћу сљуби тајновито.

„Пијемонт“ братски четири оцила
великојезерског расејања.
Глачања љубави братске тоцила
светлог са светлим сједињавања.

Тебе се често сетим

кад утихне песма моја.

Да ми је бар у те жице

баршуна глас, музика твоја.

.

Ја мерим време на пре и после тебе.

Ти си ушушкавао душу

терао студ да не озебе.

.

У очима све смо жеље крили.

мигом на горе и већ на небу били.

Тада као и сада, дупло те пожелим.

.

Узбуркам срце да му чујем хук,

уместо њега набрекне језик,

оловни ратник и настаје мук.