(На слици: Видосава Вида Томић и Реља Новаковић.)
Сећање на Рељу Новаковића и Олгу Луковић Пјановић
Почетком деведесетих окупили смо се у издавачкој кући Мирослав. Олга Луковић Пјановић и Реља Новаковић постали су њена суштинска препознатљивост. Њихово дјело остаће посебне, драгоцјене странице србске историје. Поносна сам што сам, овоме, надам се, дала ваљан допринос и што сам имала част да их упознам, с одушевљењем сарађујем и истински пријатељујем са њима. То је била немјерљива привилегија. Радећи своју ТВ серију Траг у времену и сарађујући са ово двоје изузетних људи и научника, вјерујем да сам, колико сам могла у то вријеме, одужила нешто дуга Богу и народу.
Кад смо радили промоције Олгиних или његових књига, професор би увијек лијепо и врло аргументовано говорио, а ја, као водитељ, морала сам да водим рачуна о времену, па бих му кришом давала знак да приведе крају. Он би се онда насмијешио и обратио публици: „Има ту још много тога д се каже, али ми Вида не да.“
Наравно, да он и сада има још много тога да нам кажа и да му не смијемо остати дужни, па ћу и ја овога пута покушати да одужим један малени дуг.
Снимали смо га у просторијама издавачке куће Мирослав. И скоро кад смо све привели крају, он је мало одћутао, а онда се обратио камери и нама:
– Прелиставао сам те моје свеске желећи да пишем нешто о Вендима што нисам писао и ја наиђем негде у 36 или 37 свесци, исписано руком, Олга Луковић Пјановић – амерички Србобран (СРБОБРАН – лист српских родољуба у Америци). Из америчког Србобрана један текст. И ја видим, кад сам то прочитао, шта је она изјавила у том америчком Србобрану. Па рекох: “То је изванредно. То је нешто ново, што ја нисам познавао и што ми може јако много користити.“ Не знам на који начин сам сазнао да је она у Паризу. Ко је коме први писао: да ли ја њој или она мени; не могу да кажем. Али, углавном, ми смо почели да се дописујемо. И ја видим, та особа зна готово исто онолико колико зна и Будимир. Мислим да је то на том нивоу. Тешко је рећи да ли баш толико зна, али да припада тој категорији истраживача, наших. Видим да зна класичне језике. Да простор Срба познаје боље него што ико, колико сам ја знао.
И ми почнемо да се дописујемо. Она чита моја писма и чита оно што ја сад радим. Видим да се, у приличној мери, слаже. А ја већ нисам имао куд. Оно што сам прочитао код ње нисам могао ни за живу главу да одбацим, јер је то стварно ново и одговара ономе што сам ја од Будимира сазнао. Тако да сам ја видео да је тај истраживач за нашу историографију нешто, до сада сасвим непознато, и да заслужује сваку пажњу и свако поштовање.
Олга Луковић-Пјановић
Међутим, на несрећу, ја сазнам да је она, однекуд, под неком сумњом. Нисам то знао.
Једног дана закуцају код мене на врата, уђу унутра, три полицајца. Кажу: „Молим вас закључајте врата, искључите телефон.“ Ја се запрепастио. Шта сам ја то сад скривио. И код мене био Милош Мића Татић, мој комшија, и каже се „ту мора да остане“. Кажем: „ Мића може да иде кући.“ „Не, сви останите ту.“
Сад један почео да испитује да л` ја познајем Олгу Луковић Пјановић. Рекох: „Не знам. Ми се само дописујемо. Она се бави пореклом Срба.“ Е, сад су почели да траже, да копају по столу да нађу писма. Ја, још онако наиван, рекох: „ Што ја знам, није ништа опасно нити је против наше државе. Шта ви тражите?“ Каже: „Њена писма.“ „Па што ми не кажете.“ Ја, будала, испао сам стварно будала. Ја потегнем где су ми била писма и дам. „Ево.“ Нема шта да прочита. Само је стручно, чисто научно, слагања и неслагања итд.
Покупе они мени неке књиге и одведу ме доле, у полицију, изнад пиваре, она велика зграда.
На моју несрећу, та писама су остала ту… копиране неке књиге. Ништа ми нису хтели дати.
Ја одем после неколико месеци, па кажем: „ Молим вас, могу ли сада да добијем копије оних књига.“ Ништа. Жао ми писама.
Е сад, да ја нисам заборавио, сад кад сам прочитао, рекох: „Бога ти, па то је двадесет година, нас двоје се дописујемо.“ Кад смо се упознали онда смо ми то обновили.
Хоћу да покушам да одем још једанпут. Отишао сам једанпут у Полицију и кажем: „Молим вас, оћете ли ми дати?“ Видело се сада да то нема никакве опасности, да она није никакав државни непријатељ. „Па, оћете ли ми дати?“ Нема ништа. Сад морам да потражим некога ко има везе са Полицијом, па да одем и кажем: „Сада је она умрла жена. Никоме ништа није скривила, не можете да је оптужите. Дајте ми. Прочитајте, ако нисте прочитали до сад, па ћете видети да нема никакве опасности. Нисмо државни непријатељи.“ Хоћу да кажем кад сам то прочитао и из америчког Србобрана, на страну, кад сам после њено издање добио, оне две књиге. Па кад сам прочитао, видим да је то стварно најупућеније научно створење међу нашим истраживачима порекла српског народа. Колико је она језика познавала. Кoлико је историју знала. Не само једну научну дисциплину. Готово све до чега је дошла.
Ја сам већ онда о Олги имао мишљење не може бити боље. На крају крајева, себе сам сматрaо далеко слабије упућеним, у оно време, у историју српског народа. У пошаст српског народа. А кад сам прочитао после ово њено, онда поготово. Запрепастио сам се како је наш свет примитиван… може да буде примитиван, погрешно сам рекао. Може да буде примитиван или не разуме. Ако је узео неке од ових књига и прочитао, па немогуће је да их не цени. Да у њој не види стварно изузетног научника. Нема таквих научника код нас. Имамо људе који су написали грдне томове… и свашта, али није то оно што је Олга Луковић. Шта је она у својој глави имала. Чиме је све располaгала. Како је језике познавала. Какав осећај за језик. Немамо таквих више. И жалосно је што је завршила живот непоштована. Чудило ме како су могли историографи, научници, било лингвисти или историчари или етнолози, да не осете вредност њеног дела. Да није ништа друго радила, него да је само покупила из литературе оно што је користила, па то је пуно. А на страну, што је она, на основу тога, сама долазила до нових закључака. И зато кажем. Остала ми је једна туга, мада ја ништа не могу себе да оптужујем да сам крив. Туга што бар нас неколицина нисмо одавали веће поштовање. Додуше, мени не могу да пребаце, јер сам ја, ипак, био рецензент њених књига. Према томе, нисам од ових који је нису поштовали.
Ето, то је. Свашта се дешава. Свакојака чуда.
Београд, 1. септембра 2009.
***
Сажетак
Ријеч професора Реље Новаковића о Олги Луковић Пјановић изречена пред камером Видосаве Виде Томић и њене екипе, приликом последњег снимања у простору издавачке куће Мирослав. Необјављено до сада.
ИЗВОР: svevlad.org.rs
СРБСКИ ЖУРНАЛ 