Category: All
Ирена Маринковић:ВРЕМЕ ЈЕ…
Тачно је
Онолико времена
Колико
Нам је остало
Од давнина
Наше време
Бреме туробно
Истрошило се
Уморно
Суморним данима
Испуњено
Чекало
Тачно је
Онолико сатница
Колико кругова
Протекло је
Да схвати се
Живот
Није непознаница
Лажна истина
Ти скитница
Правац кретања
Без знакова
Смерница
Циљ си ти
Нико други
Ка себи идеш
Душу да појиш
Срећу да откријеш
Нико није ти
Што ти можеш
Други
Не уме
Зато свако себе
Најбоље разуме
Тачно је
Крени даље
Не окрећи се
Време је
СИМБОЛИ СУНЦА НА ФАСАДАМА КУЋА – СРБИЈА
Мирослав Симовић: САЊАШ ЛИ
Сањаш ли ме ноћима или само дању,
кад те моја слика са креденца,
поред старог прозора
у смирају дана немо гледа.
Сетиш ли ме се
у ретким тренуцима среће,
кад те горке сузе прођу
и кад одлута језа.
Не брини, ја ћу ти доћи,
кад ми окове скину са душе,
тамничари среће моје,
љубави моја.
Ја ћу ти доћи, да заједно сневамо снове под
небом светлосних звезда, да нас ветрови однесу,
тамо где нема горких суза, тамо где је срећа,
где си ти моја вољена звезда.
Драган Симовић: На несагледним звезданим стазама вечнога стварања
Наш свеколики духовни и божански развој, зацело, ничим није условљен и ограничен.
Можемо за само једног животног тока да заметнемо и развијемо многа своја нетварна и неопипљива, невидљива и онострана тела.
Неки говоре о седам, осам или девет невидљивих и оностраних тела, али, ја вам кажем: можемо да изградимо небројено мноштво својих тела!
На неком од ступњева нашег духовног и божанског узрастања, изненада ће се пројавити и наше звездано тело, што значи, да ћемо у неким далеким световима и пространствима, те неким далеким невидљивим бићима иза овог вештаственог, тварног и материјалног обзорја догађања, да се укажемо као бела, плава, зелена или љубичаста звезда.
Звезде које сада посматрамо на небу понад нас, све су то, уистини, звездана тела неких високо духовних бића сродних нама!
Сунце које нас на Мидгард-земљи греје, гле! и, то је звездано илити сунчано тело неких божанстава која су много пре нас прешла овај пут којим ми тренутно корачамо.
Људи у опсенама и омајама, а то су материјалистички и позитивистички научењаци, не могу да појме, виде и схвате, да су сунца и звезде висока духовна и божанска бића, бића слична и сродна нама, бића која су од нашег рода и племена, бића која нам пројављују, откривају и показују пут навише којим би требало да се крећемо.
Сунца и звезде посматрајмо као нашу старију браћу и старије нам сестре, као браћу и сестре што нам се указују попут наших светионика и путоказа на несагледним звезданим стазама вечнога стварања.
ПРОКЛЕТСТВО ЈЕ УБИТИ ОРЛА
На брдско-планинском подручју западне Србије, у Колубарском и Мачванском округу постоји староставно веровање, и данас изражено у планинарским селима понад Ваљева, Осечине, Љубовије, Крупња и Лознице, да је велико проклетство убити орла. У митологији јужно-словенских народа, нарочито у племенским заједницама Сербоа, Серба или Срба, орао симболизује слободу и дуговечан живот. Сматра се да је орао под заштитом врховног Бога Перуна, што подкрепљује и археолошки артефакт минијатурног орла од печене керамике, пронађен половином осамдесетих година 20 века на локалитету Перунковац у селу Горњем Црниљеву (општина Осечина, Колубарски округ), приликом ископавања словенског храма посвећеног Богу Перуну. На храстовим таблицама древног словенског писмена из 8. века, пронађеним у зиду словенског храма у Кијеву, испред којег се до 12. века налазио монументални дрвени кип Бога Перуна са златним роговима, наглашава се забрана устрела орла, уз опаску: „Ко устрели орла, устрелио је себе“, што вероватно, назначава проклетство и казну, односно, опомену да се не подиже рука на орла.
Учествујући више година на археолошком рекогносцирању локалитета западне Србије, забележио сам више казивања о проклетству и казни која је стигла убице орлова, од којих ћу само нека навести.
У селу Царини, општина Осечина, Миломир Перић, приликом печења креча у лето 1954. године, запазио је орла крсташа како је слетео на оближњи поток да пије воде. Дограбио је неку мотку, ударио орла, док је из напрслих орлових леђа шикнуо млаз некакве зелене воде и попрскао му очи. Ослепео је одмах, и поред брзо указане лекарске помоћи, издахнуо је истог дана. Тодор Илић из околине варошице Крупањ, оштина Крупањ, убио је орла из ловачке пушке у јесен 1957. године, али истог дана, на истом месту испод куће, убио га је гром, Никола Ристивојевић из села Дренајића на планини Медведник, општина Ваљево, отровао је три орла крсташа из страха да му не однесу јагњад, али је истог дана, на истој ливади, погинуо од арумног коња. Ристивој Поповић са Гучева, понад Бање Ковиљаче, општина Лозница, убио је орла каменом у лето 1967. године, и после тога, залагајући снопове у доб вршилице, изгубио је обе руке до лаката и услед јаког крварења издахнуо…
Низ је сличних, трагичних случајева који су задесили убице орлова. На нашу велику жалост, и поред тога, поред веровања у проклетство и казну која стиже убицу те прелепе птице, данас готово да су ишчезли са простора западне Србије.
Живан Ј. Грујичић, археолог
Извор: http://www.svevlad.org.rs/predanje_files/orao.html
Ирена Маринковић:Вир…
Бездушност
Емоција пресудила сама
Себи
Пита се
Што
Ја нема
Апатичност
Спрема да разори
И оног
Ко мисли
Да је нема
У мору
Сенки
Безосећајних тела
Израња окупана
Умивена
Нова
Идеална мисао
Да ниси оно
Шта сањао ниси
Мисли
Море те
Снагу имаш
Избориш се
Или те воде
Или усмереваш
НАЗИВИ ПРЕДАКА КОД СРБА
Називи предака код Срба досежу до 16. колена. Српски називи немају никаве сличности са називима несловенсих народа у окружењу, што значи да су наши изворни и вероватно воде порекло из словенске прапостојбине. Такође, сумње да су ови називи турцизми немају никаквог основа. Једину сличност налазимо у свесловенској именици „деда“ коју су Турци усвојили од нас у облику „деде“. Код Турака не постоји назив за чукундеду, колена иду најдаље до прадеде (büyük dede), а касније се само додаје реч „büyük“ – чукундеда је büyük büyük dede итд.
румунски – străbunic; грчки – Ο προπάππους; албански – stërgjysh; мађарски – dédapa; бугарски – прадядо; руски – прадед; чешки – pradědeček; пољски – pradziadek; итд.
Дажбоже мој!
Дажбоже мој!
За светлији живот унуцима, деци и мени,
ја пут живота одважног бирам,
великодушности и храбрости,
то је природа душе моје
и не бојим се претњи, повреда и клевета!
Живот је борба, у борби је спас.
Дозволити нећу да на погрешни пут странац
усмери разум деце моје,
дозволити нећу да на погрешни пут странац
усмери душу деце моје.
Навикама витешким,
племенита је крв моја,
и да моја деца буду моја,
а ја родитељ њихов.
Надахни свест њихову
светим предачким знањима вере родне,
Дажбоже мој!“
Н. Ј.
7523. године
Ленка Симовић: Лабуд плови по сребрном и златном Дунаву
СРЕЋА
Птичице лете и певају.
Лептири лете и смеју се.
Трава расте, а ја скакућем.
.
ДИВАН ПРОЛЕЋНИ ДАН
Диван пролећни дан.
Дрвеће се љуљушка.
Птичице певају.
Лабуди плове,
по Дунаву,
а ја и мој деда
и моја баба
гледамо их,
и срећни смо.
.
СРЕБРНИ И ЗЛАТНИ ДУНАВ
Лабуд плови по
сребрном и златном
Дунаву,
а ја га гледам.
Ленка Симовић има седам година
и ученица је првог разреда Основне школе
„Дринка Павловић“ у Београду.
-слике Диме Дмитрова-
Драган Симовић: Из века у век
Из века у век,
ти долазиш и одлазиш,
и поново се враћаш
да би изнова отишао;
путујући кроз простор и време,
мењајући име и облик,
узводећи се и низводећи,
без почетка и свршетка,
у Вечноме Стварању.
