Моја света земља је Хелм, натопљен
крвљу Предака мојих.

Ја ни од куд нисам дошао.
Одувек јесам,
и заувек ћу бити овде.

Моји најстарији градови су Винча,
Солун и Лепенски Вир.

Ја сам родноверни Србин.

Нашу цивилизацију су дословно
основали сами Богови, моји Преци!

Старији сам од Порфирогенита,
Ватикана и Хазара

.

Моји корени су толико дубоки да их
ваше канџе не могу подерати.

Ја сам родноверни Србин.

Ја не клечим ни пред ким, но уздигнуте
главе, испруженом десном руком
поздрављам Богове и Сунце.

Ја нисан ничија овца, нити какво
грешно створење.
Ја сам пастир, ја сам стваралац – унук
сам самих Богова.

Славим живот овај овде и сада, али се
не бојим смрти знам да ћу наставити
живети кроз свој народ и своје потомке.

Ја сам родноверни Србин.

Мени нико неће судити – ја сам себи
судим, својим делима.

Не бојим се пакла, огњених језера и
осталих хазарских  подвала…
Нити својих Богова.

Ја имам шансу, сада и овде, да својим
поступцима обезбедим себи место у
Свароговом Златном Ирију. Имам
прилику да надвисим и саме Богове.

Ја сам родноверни Србин.

Ја сам частан, праведан и поштен…
Али не из страха од освете недокучивог
„бога“ Библије, него зато што те
особине проистичу из саме моје
божанске природе.

Ја не пружам милост, нити је очекујем.

Ја сам родноверни Србин.

Баштиним тековине три србска
царства, настављам пут Нина Беловог,
знајући да је истрајност при идеји крви
и тла једини начин обезбеђивања
опстанка мог аријевског народа,
и наше Беле деце.

Ја сам родноверни Србин.

Никада нећу поклекнути,
одустати и предати се.

Ја сам родноверни Србин.

Уз мене су моји Богови и Преци.

 

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

Старење Вилењака је, истовремено, и радосно и сетно.

Кажем сетно, зато што је сета и дубља и слојевитија од туге.

Туга је некако више на површини, док је сета у највећим и оностраним дубинама душе.

Вилењак у старости, у исти мах, осећа и радост и сету.

И радост и сета су дубока – а, можда, и најдубља – осећања и стања душе.

У највећим дубинама душе најчешће су, на неки чудан начин, испрплетена и помешана посве опречна и супротна осећања.

После шездесете године, Вилењаково физичко тело бива све непослушније и све захтевније.

Ако је до тада физичко тело на неки начин још и бивало послушно и кротко, од тог доба почиње полако да отказује послушност Вилењаковом духу.

Вилењак до краја овоземаљског живота остаје душом и духом млад, али, будући да га физичко тело све мање слуша и уважава, он стога бива расцепљен и подељен, како изнутра тако и споља, на две самосталне целине: на вилењачку душевну и духовну младост, с једне стране, и на старост вилењачког физичког тела, на другој страни.

Вилењак у позним годинама осећа радост када сазерцава свој пређени овоземаљски пут, свој добри и племенити свети рат који је, без престанка, водио против таме и ништавила, од рођења до дана-дањег, и, у исти мах, осећа сету кад сагледа све своје мањковости, пропусте, глупости и грешке које је починио водећи властити свети рат.

Зна и осећа, у дубинама своје вилењачке душе, да је све могло бити и боље и лепше него што је било, али је већ остарио, те више нема физичке снаге и моћи, да све те почињене грешке, из младости, поправи и поништи.

Остаје му само нада, вера и знање – о чему у старости често снева – да ће, ето, поново бити млад, чио и оран, у једном наредном животном току, када ће, при пуној свести и свесности, пренешеним из овог животног тока, исправити све оно што је забрљао и криво чинио у овом животном току.

(У Великом Гају, 21. гумника 7526.)

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

Неосвешћен Србин не само што је никакав Србин, већ је и никакав човек.

Он се повија за сваким ветром; он свакодневно мења и веру и идеологију; он је свачији и ничији – без прошлости и будућности.

И, будући да ништа не зна о својим прецима, он ни о својим потомцима ускоро ништа знати неће.

Ако Србин није Србин, он постаје зао и потуљен, лукав и подмукао, јадо и никоговић, поган и гад.

Неосвешћене Србкиње постају лаке жене, језичаве и свадљиве, а неретко и блуднице.

Оне се паре са сваким изродом, похлепне су и грамзиве, незасите и среброљубиве.

За новац ће дати све што имају, а имају само тело чијој нези посвећују све своје слободно време, само да би га што боље уновчиле.

Све сам ово видео и освестио још у раној младости.

02

Бели Срби и Беле Србкиње јесу сушта супротност и опречност оваквим Србима и Србкињама.

Бело Србство јесте бесцен драгуљ извађен и очишћен (избрушен и углачан) од талога и шљаке неосвешћеног Србства.

Они су своју крв, свој генетски и предачки запис још на рођењу повезали са Духом и Свешћу Творца и Белих Богова.

Бело Србство је увек Сварогова Вертикала.

У свим временима, вековима и световима.

И ово још да се зна: само су Бели Срби одувек и заувек гинули за Србски Род, да би после свих ратова и војни, бивали скрајнути и понижени, издани и продани од бесловесног Србства.

Од сада, Бели Срби не смеју више да гину за Србство погани и изрода.

Нека чувају, штите и бране само себе и, Бело Србство – своје Бело Звездано Јато!

(Негде у Србском Банату, 21. гумника 7526.)

О ПЕСНИЧКИМ СНОВИМА И ЈАСНОВИЂЕЊИМА

 

 

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Освешћен, самосвојан и самобитан Бели Србин није религиозан.

Он је надрелигиозан.

Он је с ону страну свих религија и идеологија, с ону страну свих илузија и опсена овога света.

Он не припада ни људској ни човечанској раси, већ Раси Вилењака.

Он је Човек-Вилењак.

Раса Вилењака јесте Раса Полубогова.

Свеједно да ли је Бели Србин песник или ретник – он је Човек-Вилењак.

Он стреми ка Раси Белих Богова.

До Расе Белих Богова он ће, зацело, и стићи пошто буде ваљано обавио све земаљске дужности и задатке у овом животном току.

По одласку са овога света, Бели Србин изравно прелази у Златни Сварогов Ириј, и никада се више не враћа на Мидгард-Земљу, сем у изузетним случајевима, када од Белих Богова бива изаслат зарад неких значајних и великих дела за Бело Србство на Мидгарду.

Бићу и суштаству Белог Србина страна је свака религиозност.

Онај ко снева о Свету Белих Богова, о Свету Творчевих Сутвораца, бива понад свих религија, илузија, вера, идеологија, подела, опсена и омаја овога света људи поробљеног ума и духа.

 

 

(Негде у Србском Банату, 20. гумника 7526.)

Добих ружу из рајскога врта њена
Кап росе, као на длану чувану
Хиљаде латица по мени још падају
Не било која, мени најдража жена
На врата, као кад најдржи гости бану
Хиљаду пољубаца да ти дан улепшају

 

Хвала љубави, срце моје нек те греје
Исто толико, па још и твоји да буду лепи
Чуваћу оно што остави, рану али слатку
Лик драги што зна искрено да се насмеје
Длан на образу мом, као лек ме окрепи
Успомену тако дивну и тако кратку

 

Остао сам да те чекам, али нисам сам
Она је ту, у мени, тиња као жар
Кад се облаци развеју, звезда укаже, плануће
Ниси заборавила, рођен сам на данашњи дан
Ти си моја најдража честитка, најдражи дар
Још да те очи угледају, свануће…

20.08.2017 у 16,33 часова

Вековима је деда Сварог посматрао из своје небеске Сварге то плаво, бесконачно и досадно пространство које је било без икаквог живота. Тада је он својим магичним прстима створио Земљу и на њој посадио Рајско дрво. То дрво је расло по целом свету и било је први знак живота на Земљи.
Кора дрвета је била златна, цело стабло је било од злата као и плодови. Слатки мириси дрвета су привукли цвркут свих врста птица као и зујање вредних пчела, а из корена су текли мед и млеко са дванаест извора.

У самом срцу Рајског дрвета био је сакривен живот и оно највредније, бесмртност.

Под то дрво пристигоше и разне звери.

Од њега насташе први људи који су себе називали племеном дрвета.
Данас је обичај у Украјини да се при рођењу детета посади дрво или уради вез на пешкиру са мотивима дрвета или цвета, као одраз нечег Божанског. Дрво симболизује плодност а народна пословица каже: “Где је корен, ту ће расти и грана“. Корен као подземни део дрвета представља свет мртвих, свет предака. Тај свет се зове Нав, а стабло дрвета представља свет живих и назива се Јав, док разгранати део дрвета представља свет богова и будућност људи, који живе по закону истине и тај свет се зове Прав.

Галина Лозко-Приредио текст за објављивање на српском језику:
Марко Ковачевић-Илустрације: Виктор Крижановски

Извор: интернет страница – СВЕВЛАД

 

Вреди ли борба шротив осећања… глава уморна пита – и  говори моје срце и говори моја душа – и осетим , да кад срце прича о Неком,   испуњава се  милошћу и срећом а душа задовољна  … ћути!

Тачно је оно што народ каже…..“крушка под крушку, јабука под јабуку“,,…… не може шљивин калем на нешљивино дрво-   сретну се дрво и дрво –исто – ја сам као Неко а Неко је као ја- то више љубав и није –  ово је од љубави више – а како се зове, Песниче,  не знам да ти кажем! То је, као да ти је одсечен тела део,  па хода негде  – није са тобом- и ти тражиш да на своје место  врати се недостајући део!

Колика  плима ме љубави полива читаво вече,, не могу ти рећи-

јер у свакој слици,  речи,  звуку  је слика и реч и звук  гласа Неког!

Уместо мање или бар исто – ја љубим све више, и  не знам има ли овоме краја и  јесам ли у свесности ја.

А опет  знам да јесам  и  да само искрено према себи, и Творцу живим.

Љубав моја  расте и јача и већ је изгледа у зрелој доби- како се оваква љубав убити може?  Не –  Творац  не дозвољава наш.

Мислим да ме светли љубав Творца,  кроз Неког право,  и  иште Творац да љубим све више –  као да жели да види колико то бити може – колико дубоко, високо, широко и дуго  све то може бити – и

Творац  воли  због љубави ове сваким треном све више.

И излази из мене сила нека нежна  што борити се не зна и не жели, но само љубити зна – а – ја – не борим се против тога више –  нека иде ,.. нека кажу да је и срамота, … нека каже ко  год шта – важно да сила иде  где жели,  где је друга сила зове –

она изгледа зна где иде и што – можда ми, не треба ни да се питамо,  него треба само да је пустимо- можда паметнија је она……јер тако је стамена и сигурна  да пред њом овај мозак само ћути , .. нем постаје,  мисли му не долазе –  и  нека – шта ће  мисли  и чему,  кад постоји нешто,  што само зна,  сва знања …од постања!

Лепота је свет који она боји и сви су у њој мили и драги,  и тама више и није тама,  но зора и над њом руди!  Одувек знам из неких дубина, да само Љубав нас спасити може  – Љубав што црта  светова Лепоте  и  Радошћу путеве краси, Руменом мирисе боји, камен уз камен, огањ уз огањ, вода у води, река …. што тече из срца право од извора извору води!

 

 

 

 

Песник је увек усамљен у свету људи.

Ма шта чинио или не чинио, он ће вазда и заувек остати усамљен у свету људи, јер свету људи и не припада.

Песниково јато није у свету људи, већ у свету муза, вила и вилењака.

У свету људи, гле! песник живи као орао самотњак.

Никада нисте ведели, нити ћете икада видети, јато орлова!

Видећете или усамљеног орла или пар орлова – мужјака и женку.

Орловско јато постоји само у вечности, само по вертикали, само у оностраним и духовним пространствима.

Орлови се не крећу хоризонтално, но само вертикално – по поткама и завојницама бескраја и вечности.

Такав је и песник.

Ма колико се песник трудио, да се приближи и ороди с људима, он међу људима никада неће наћи своје јато.

Људи га никада неће прихвати као својега, никада с њим неће бити присни, никада према њему неће бити искрени.

Једино што ће песник доживети од људи, то је поруга и подсмех.

Ово сваки песник осећа и зна још у раној младости, и стога смирено прихвата и освешћује свој песнички усуд.

(У Великом Гају, 20. гумника 7526.)

ИМА НЕШТО СВЕЈЕДНАКО САВРШЕНО.

ПРЕ НО ШТО СУ НЕБО И ЗЕМЉА РОЂЕНИ,

ВЕЋ БИЛО ЈЕ ТУ: ТАКО СПОЈЕНО, И САМОТНО.

МИРУЈЕ У ОСАМИ СВОЈОЈ, НЕПРОМЕНЉИВО.

ОКРЕНЕ ЈЕДАН КРУГ, А НЕ НАУДИ СЕБИ.

МОЖЕ СЕ НАЗВАТИ МАЈКОМ СВЕТА.

НЕ ЗНАМ МУ ИМЕ.

ЗОВЕМ ГА ДАО.

СА МУКОМ МУ НАДЕВАЈУЋИ ИМЕ

НАЗВАО САМ ГА ВЕЛИКО.

ВЕЛИКО: ШТО ЗНАЧИ УВЕК У ПОКРЕТУ.

УВЕК У ПОКРЕТУ ЗНАЧИ СЕЖЕ У НЕДОГЛЕД.

СЕЖЕ У НЕДОГЛЕД ЗНАЧИ УВЕК СЕ ВРАЋА.

ЗАТО ЈЕ ВЕЛИКИ ДАО,

НЕБО ЈЕ ВЕЛИКО,

ЗЕМЉА ЈЕ ВЕЛИКА,

И ЧОВЕК ЈЕ ВЕЛИКИ.

У ВАСИОНИ ПОСТОЈЕ ЧЕТИРИ ВЕЛИКА,

А ЈЕДАН ОД ЊИХ ЈЕ ЧОВЕК.

ЧОВЕК СЕ УГЛЕДА НА ЗЕМЉУ.

ЗЕМЉА СЕ УГЛЕДА НА НЕБО.

НЕБО СЕ УГЛЕДА НА ДАО.

ДАО СЕ УГЛЕДА НА САМОГ СЕБЕ.

-избор . Владан Пантелић-