Граница земљишног поседа одређеног насеља и имања у њему, назива се међа. Када није било могуће утврдити природну границу помоћу река, планина, долова или стабала, постављао би се камен међаш. Постављање овог граничника пратио је низ обредних радњи, а самом полагању присуствовале би све стране које су њиме омеђане. Након тога међаш се сматрао светињом. Избегавало се било какво његово скрнављење, па чак и само додиривање. Исто тако око њега би обилазиле и обредне поворке. Тако да је практична улога међаша била додатно прожета светошћу. Тиме што се налазио на граници бивао је у стању неодређености, прожет божанским и оностраним.
Текст: Душан Божић
Литература:
Душан Бандић – „Народна религија Срба у 100 појмова“, Нолит, Београд, 1991
Бранислав Русић – „Старији обичаји код одређивања земљишних међа и око пољских радова у Кичевији“, Гласник етнографског музеја у Београду XIX , 1956, стр.1-26.
Фотографија:
Мартин Мартинов
Извор: Српска родноверна жупа „Луг Велеса“
Не Србин по рођењу,
(бар колико је знао),
него по убеђењу…
У строј је часних стао!
Реши се за частан чин,
какав је тешко срести,
за њега бити Србин
било је стање свести.
Часнога часни вуку,
к’о хуље нечаснога…
Срби му пружише руку
и прихватише га к’о свога.
Орао, с орловима…
А шта друго да ради?
Шта с лешинарима има,
oнај ко их се гади…!?
књига „ Путевима Славе“
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
Трећи светски рат је већ окончан.
У том рату победници су Бели Богови.
Бели Богови са Белим Србима и Белим Русима.
На вишњим ступњевима Стварања и Присуства већ је објављена победа Белих, али до нижњих ступњева још није стигла вест.
Ускоро ће и до Мидгарда стићи.
Бели Богови са Белим Србима и Белим Русима увек су и до сада побеђивали, али ова победа је коначна.
После ове коначне победе Белих, Мидгард се узноси на вишње ступњеве Присуства и Стварања, а Човечанство улази у Еру Белих Срба и Белих Руса.
У Еру Стварања са Творцем и Белим Боговима, у Еру Сварога Тросунчаног.
Наш Пут навише се убрзава.
Све ћемо брже и брже узрастати у Духу Стварања, у Духу Савршене Љубави са Белим Боговима.
Из утробе Мидгард-Земље рађа се Плава Звезда.
Са Плавом Звездом, гле! и ми се изнова рађамо у Плавој Светлости.
Трећи светски рат је већ окончан!
Бели са Белима владаће Мидгардом на многе еоне.
(У Великом Гају, 19. гумника 7526.)
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
Сваки би човек, за једног животног тока, требало да засади макар три дрвета!
И то да се преноси с колена на колено: од оца на сина, са деде на унука.
Три већа дрвета (храст, буква, јасен, липа, кестен…) произвешће онолико кисеоника колико једна петочлана породица неће потрошити за педесет година живота.
Сваки онај човек који не засади три дрвета у својему веку – са становишта Бића Природе – јесте готован, паразит, дембел…
Ако ниси засадио ниједно дрво, ти си онда крао и трошио нечији туђи ваздух, нечији туђи кисеоник и, живот!
Људи који секу дрвета и шуме, а не пошумљавају потом, јесу највећи паразити и предатори људскога рода.
Таквима би, по Законику Звезданог Рода, требало најскупље наплаћивати ваздух који удишу!
Мој врли пријатељ Иван (Јушковић) Храст из Ниша а пореклом са Радан-планине, засадио је више младих храстова него тисућу Срба.
Где год би се обрео у Србији – на било којој планини, у било којем и чијем селу – засадио би по неки храст: за своје Бело Србство, за свој Звездани Род.
Камо среће, да свако село, да сваки град у Србији има макар једног Ивана Храста!
Мудрованије из Тијаније
*
Јутро у Тијанији сам дочекао потпуно уроњен у Лепоту. Давно, прадавно,
одлучио сам да оперем очне јабучице и очила јасновида, да умирим мисао, да
умирим унутарње урагане, да смерам ка суштини, и созерцавам богостварање.
Сваки човек је ремек дело Божјег стваралаштва, а сва Божја творевина је чиста
Лепота. Лепоту не може да види око љуто, око замазано, око заједљиво, око блудно, око лукаво, око мрзно, око мртво, око раскалашно, око катранасто, око мутно, око удворничко, око зеленашко, око ветропирно, око лисичасто, око камено, око разводњено, око укочено, око лажљиво, око непокорно, око укрштено, око блентаво, око не-око.
Да би видео Лепоту створи испред чела с-веру од сребра, величине тениске лоптице, смањи је и угусти, уведи у хипофизу, додај број-еве, и офарбај у љубичасто, а из очију и из трећег ока пусти сребрне рефлекторе. Боје ће се пред тобом разлити и расцветати. Трооко ћеш видети да је све, баш све, живо, и да све трепери и исијава у 72 милиона нијанси. У овом времену, времена прелаза преко Ватре, морамо бити, изнутра и споља, у ватреној равнотежи. Знаћеш и видећеш да је васцелу Стварницу осликао Син Божији, јер и дошао на овај свет да – боји.
* *
Одтијанисао сам Лепоту кроз сложен програм, добијен онострањењем, и поставио
доручак на округли сто од ватроотпорног дрвета, одсеченог на онај пролећњи ватрени дан. Из стаклене тегле, пуне зелене љуте паприке у уљу од рузмарина, узео сам неколико танких комадића, да појачам сопствену ватру. У овом времену, времена прелаза преко Ватре, морамо бити, изнутра и споља, у ватреној равнотежи.
И морамо бити опредељени и ватрени, никако млаки, кукавни, чекалице -кукавице.
После доручка испео сам се узбрдицом, у 144 корака, до прве заравни – Поглед. У јасновиђењу се вратих у време давнашње, када је Аранђел Румених Облака мерио
и измерио Васељену, а потом је окитио ђерданом поетских бисера. Кратак застој на овом месту, где су се упреле силнице, највише око Отвора за оносвет, подстакао ми
је брзан-ум да кренем даље ка врху Орлова, на место ритуала, Вилоколо, које води Мансанман Остварени. Ватра ритуала се још није угасила, јер јој пепео продужава живот. Разгрнух га, пепео треба увек разгртати, и седох на Ватру да досегнем Ватру, и да окалим, блажено снене и потпуно заспале, изгужване илузије, нарасле у тамним и сивим временима не-свести.
* * *
Враћам се у свој дом, дом мојих предака, да тихујем на снопу подмлађивачке силе. Пут, којим сам се пењао пре једне уре времена, неко је густо посуо белим ружама.
Испред Огледала вечности среће и младости, у положају расцветалог жутог локвања, и у пуној свести, кренуо сам, најпре, реч-ним током, онда кроз портрете
својих многобројних и разнобојних живота. Тражим канонски лик који ми је Творац даровао када ме је стварао. Пролећу разни ликови – млади, средњевремени,
стари. Потом се ређају ратари, Индијанци, косооки, свакакви. Неки од ликова могу добро да преплаше човека. Стога треба бити опрезан и храбар, треба бити посматрач са смислом, трагач за истином, трагач за собом. Пролећу ликови када сам стварао себе, са страхом и сумњом, потом без страха и без сумње. Много ликова памти Огледало, и лако их, и без суђења показује. Ликови, ако их добро осветлимо, мењају свест тренутачно. Они похотни нестају пред равнодушношћу,
а радосни ликови, јер радост је повишено стање свести, добијау нове тачкице у зеницама, тачкице-искрице.
Ево канонског лика, неописиво лепог, по Норми Творца. То је мој лик којем тежим у овом времену вечности, вечног живота у физичком телу. Сада тачно знам како ћу даље да стварам себе, себе Ствараоца, и сада знам како ћу стварати претке и потомке, планете и нове сунчеве системе, и нове универзуме. Раскрстио сам ноге и устао без спутавајућих веза. Сврховита откаченост ме понукала да скакућем, да се преврћем и ударам по грудима као Тарзанов Ћита, и да певам песме из сидија Звука. Слобода, Лепота и Подмлађивање извиру из вечности и безконачности.
* * * *
Сваког дана и сваког трена
Нек се песма ори на све стране!
Са песмом се започиње дан
А разлога за пев има милион!
* * * * *
Наша суштина је Свепесма!
Наш цели живот је Свепесма!
Све што видимо и не видимо
Је песма красновита грловна!
Све моје љубави бејаху једна те иста љубав у различитим ликовима и обличјима.
Једна те иста љубав: из века у век, из света у свет, из једног животног тока у други животни ток.
Све моје драгане бејаху једна те иста драгана коју сам вазда изнова тражио и налазио кроз многе животе, кроз многа сазвежђа и звездана јата.
Свака моја девојка, свака моја драгана, свака моја невеста, гле! бејаше једна те иста богиња лепоте и љубави, богиња светлости и живота.
У свакој сам од њих видео и препознао себе, и свака је од њих видела и препознала себе у мојој души, у мојему срцу, у мојему суштаству.
Све оне су својом благородном љубављу стварале и обликовале мене, узносећи ме у највише небесне и лучезарне висине, где обитавају богиње благовеснице, музе дивотнице и песничке виле.
(У Великом Гају, 19. гумника 7526.)
Значај шума:
– шуме имају важну улогу у спречавању настајања бујица. сливна подручја обрасла шумом имају 30-50% ниже водостаје него што имају сливови који нису обрасли шумом.
– шума спречава ерозију земљишта.
– шума је најбољи и најјефтинији филтер за добијање питке воде.
– ретенциона способност тла под шумом мери се количином 800-2500 м3 воде по 1ха површине.
– светске шуме годишње атмосфери дају 86 милијарди тона кисеоника а апсорбују чак 119 милијарди тона угљен-диоксида.
– само 4 букова стабла кроз 100 година обезбеде кисеоник једном човеку за 80 година живота.
– човек може да живи без хране 5 недеља, без воде 5 дана а без ваздуха само 5 минута.
– улога шума у пречишћавању загађене атмосфере је важнија од њене улоге у производњи кисеоника.
– високе шуме, површине од 1ха, у процесу фотосинтезе ослобађају 3 тоне кисеоника а потроше око 4 тоне угљен-диоксида.
– букове шуме, површине 1 ха, могу примити чак 68 тона чађи и прашине.
– једно стабло дивљег кестена, старости око 30 година, може да задржи 120кг прашине и 80кг аеросола годишње.
– 1ха клеке годишње емитује у атмосферу око 30кг материја са бактерицидним дејством, што је довољно за дезинфекцију омањег града.
– шума смањује буку, што зависи од типа шуме, густине, висине грмља, његове олисталости и годишњег доба.
Значај шума за околину:
– ослобађају кисеоник у процесу фотосинтезе (1ха шуме дневно потроши око 4т ЦО2 а ослободи око 3т О2)
– апсорбују гасове, седиментирају прашину, филтрирају чврсте и радиоактивне честице (стабло дивљег кестена старо око 30 година може задржати око 120кг прашине и 80кг аеросол годишње)
– бактерицидно дејство (шумски ваздух је богат етеричним уљима која уништавају микробе)
– филтрирају воду, спречавају клизишта и ерозије, смањују буку, ублажавају климатске промене, смирују тишином и одвојеношћу амбијента.
– 29% Србије је под шумом,а треба 40% !
– 1 ха букове шуме задржи 500тона воде.
– шума на 1 ха произведе око 800 тона кисеоника годишње.
– за годину дана 1ха четинарске шуме филтрира 30-35 тона прашине, а на 1ха лишћарске шуме се филтрира 50-76 тона прашине.
У овој најтежој Сварога ноћи
вријеме је да се укрсте мачева моћи
да Слава, Срећа, Тара и Жива
пробуде дух Рода што заточен пребива
устани Роде слобода те зове
и предака завјет са печатом Славе
десницу своју ка небу дигни
с муњама Перуна душмане стигни
да Мидгард наш опет звијезда буде
плава и лијепа ко прво постање
да Дух и Љубав на њој живе
суђени се нађу кроз звјездане капије.
Из срца мога кроз гласнице моје
вилин пјесма ратнике зове
за Свијетлост, за Љубав, Истину, Славу
за закон Риту
горе главу.
Вријеме је!
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
Ако сејемо љубав, љубав ћемо и жњети.
Како у овоме свету, тако и у иним световима.
Јер, љубав је свуда: на свим звездама и сунцима, у свим сазвежђима и звезданим јатима, у свим световима и васељенама.
Шта год да љубимо, ми душу своју љубимо.
Кога год да љубимо, ми душу своју љубимо.
Наша је душа свуда и у свему.
Ако љубимо – душом и срцем љубимо! – тада је наша душа велика као Васељена, као Стварање, као Постање, као Вечност.
Душа која љуби постаје Душа Која Ствара.
Душа Која Ствара постаје Божја Душа.
Нека душа сваког Белог Србина и сваке Беле Србкиње постане Божја Душа!
Вечерње небо,
румено и љубичасто,
понад јасика
снених у даљини;
и сетна песма
из поља, у сутон,
под пуним Месецом
што рујан
изгрева.
Високо горе
у модрим стенама;
где се њишу
борови вити;
дрхтури и трепти
јасна Вечерњача –
као негда,
као некад давно,
у неким снима
које будан
сневам.
У неким снима
које и сад снијем;
као некад,
као негда давно;
опхрван тугом,
под пуним Месецом,
над душом сетном
вечно, будан,
бдијем.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 