ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

Да бисмо Лепоту видели, осетили и доживели, морамо сами да је створимо.

Да је створимо својим сновима, осећањима, мислима, речима, делима…

Ако Лепоту сами не стварамо и не исијавамо из себе, никада је нећемо ни препознати у свету.

Лепоту нам нико, па ни сам Творац, неће створити, већ морамо ми сами то да учинимо.

Човек који нема снове и визије о Стварању, никада се и неће срести са Лепотом.

Лепота је у Стварању.

Љубав је у Стварању.

Живот је у Стварању.

Изван Стварања је само Празнина и Ништавило.

Тамо где нема Стварања појављују се Црне Рупе.

У Црним Рупама нема никаквог Стварања.

Ту ничега, па ни Живота нема.

Како у Васељени, тако и у нама!

Има тушта и тма људи који су Црне Рупе.

То су предатори и паразити, грабљивци и готовани.

02

Од детета сам волео да се сликам.

Слика је за мене одувек била чудо.

У слици сам налазио и осећао Лепоту Стварања.

И сада, као негда, волим да се сликам.

Уживам у томе.

Знам да свака слика остаје заувек у Акаши.

Све што је једном нарисано, нацртано или насликано – остаје заувек!

Са свим својим сликама, гле! срешћемо се поново, негда и негда.

Било где и било кад!

Имам пријатеља који не воле да се сликају, који се просто плаше сликања.

Они су умислили, да им преко слика неко  краде енергију.

Да ће неко, незнан а опак, из неких мрачних пространстава, а преко њихових слика, да утиче на њихов живот, на њихово здравље, на њихову судбину.

Све су то мађије, омаје и опсене људи у мађијама, омајама и опсенама.

Нико нам ничим не може наудити, ако смо утемељени и учвршћени у свом унутарњем бићу и суштаству.

Ако смо повезани с Творцем и Васељеном.

Ако знамо ко смо, чији смо, одакле смо пошли, и, камо идемо.

Ко упозна себе, упознао је све светове и сва пространства.

(Велики Гај, 13. гумника 7526.)

 

 

Има тренутака

кад осећам умор и од самог живота

 који тако дуго траје,

 од живота из свих својих минулих

и будућих животних токова,

 и кад немам снаге ни за шта,

чак ни за најобичније разговоре.

Волим још једино

 да сневам и шутим

у дубокој унутарњој тишини,

 и да ослушкујем

 откуцаје власитог срца

у језгру

неког далеког

 звезданог јата.

У Тииијању су шљиве цветале
И прецветале
И род родиле
Препек је дао тијањицу
Раневидарицу
Бољу од оне из педесетих
Из казана чучавца
Мог деде Николе
Ратника солунца
Чак и када га је ложила
Моја видовита баба Обренија

 

То могу да потврде
Гости зналци
Као што су
НаташаПрвоотијањена
И Љубиша Сабон
Ловац на аждахе

 

Уосталом – то могу да потврде
И Витези Праисконог Реда
Прее свих – Аранљел Румених Облака
Па Суђај Пегаз Бели
Или сасвим истанчана Сабина Сијена
Ни мирис није хтела да примакне

 

Ој Перуне србски роде
Ти си симбол наше слободе!

У теби је сва снага расе наше
Србска деца тебе се не плаше…

Распарај муњом небо, удри громом,
Води нас са тобом.

У нове победе и нове битке
Војска твоја кренула би и пешке!

Под нашим ногама тресе се под,
За Земљу, за Богове, за Род!

12. гумника, 7526. године

 

Милева Марић, генијална српска научница и прва супруга Алберта Ајнштајна, макар именом, добро је позната домаћој јавности. Са друге стране, њен брат на овом просторима заборављена је личност иако је реч о стручњаку светске славе чије име још увек и те како добро памте у Русији.

Име Милеве Марић добро је познато највећем делу српске јавности. Понеко ће још знати да вам каже и да је славна научница рођена 1875. у богатој породици у Тителу у Војводини као најстарија од троје деце. Ипак, о судбини њеног, десет година млађег брата Милоша, већина неће знати да каже апсолутно ништа.

 

То и није неко чудо. О Милошу Марићу у нашој земљи има мало трагова. Он се помиње у једној реченици „Енциклопедије Новог Сада“, посвећено му је мање поглавље у књизи „Милева и Алберт Ајнштајн“, а недавно се, у друштву сестре и оца, нашао и на информативној табли на кући у Новом Саду у којој је део свог живота провела српска научница Милева Марић Ајнштајн. И то је све!

 

Зато највећи број Срба не зна да је најмлађе дете породице Марић било пођеднако, ако не и више, генијално као и најстарије, да је реч о научнику светског гласа који је добрим задужио генерације руских научника, као ни да иза пројекта клонирања стоји – управо овај Србин!

 

Породица пуна генијалаца

Марићима су, након две рођене девојчице, умрла два мушка детета, па је Милош, по рођењу 1885. по старом српском обичају, добио очево име. Завршио је Српску православну велику гимназију у Новом Саду, а будући да је потицао из имућне породице уписао је 1902. медицину у Клужу, па наставио усавршавање у Паризу и Швајцарској.

 

Током боравка у Берну Милош је становао код сестре и њеног мужа Алберта и био сведок заједничког научног рада пара Марић-Ајнштајн, али је по завршетку студија, напустио њихов дом и вратио се у Клуж где је започео лекарску праксу.

 

Милош је ту дочекао избијање Првог светског рата и општу аустроугарску мобилизацију. Доспео је најпре на јужни фронт, где су се водиле борбе против Србије, али је убрзо прекомандован на северни фронт, против Русије. Ту је заробљен али је, након што су Руси чули за његово српско порекло, као и чињеницу да је био лекар, послат у Лефортповску војну болницу у Москви.

 

Млади српски лекар се ту спријатељио са чувеним револуционаром Белом Куном. Ово познанство му је фактички дало одрешене руке када су у питању научни експерменти и даље усавршавање. До краја рата остао је као лекар у болници, али се такође бавио проучавањем на катедри хистологије Московског универзитета. Затим је прешао на катедру хистологије Дњепропетровског медицинског института.

 

Ни до данас није разјашњено зашто се доктор Милош Марић по окончању рата није вратио у Србију. Руски извори кажу да је одржавао преписку са сестрама, али та писма нису сачивана. Поуздано се зна да се из рата јавио родитељима 1916. године, затим 1924. и никада после тога. Како годинама није стизао никакав глас о њему, породица га је прогласила несталим и, вероватно, покојним.

 

А то, није могло бити даље од истине! У далекој Русији, доктор Милош Марић из корена је мењао познату медицину и стварао историју!

 

 

Човек који је пре осам деценија знао да клонира ћелију

Са својих 45 година, Милош Марић је 1930. изабран за шефа катедре за хистологију на Универзитету у Саратову. Пре њега, катедром је руководио чувени научник Б. А. Павлов.

 

Руски генетичари и данас ће вам рећи да је име Милоша Марића у њиховој земљи нека врста научне светиње! Управо он био је један од првих људи који су успешно створили идентичну копију ћелије и још тада, пре више готово осам деценија, поставио темеље области медицине која се данас зове клонирање.

 

– Упоредо са његовим научним интересовањем у областима митозе и амитозе (индиректне и директне деобе ћелија), др Марић је радио припреме за проучавање нервног система, али је Велики отаџбински рат прекинуо те радове који су публиковани тек после рата и послужили као основа за три докторске дисертације – записао је руски научник Г. А. Каболов у Саратову 1986. године.

Марићев пуни научни процват још једном је прекинуо рат. Након што је Хитлер напао Совјетски Савез 1941. српски научник је позван у Црвену армију и распоређен на московски фронт.

 

И тако је судбина хтела да се брат Милеве Марић Ајнштајн, доктор Милош Марић никада не врати у Србију. Изузетно нарушеног здравља преминуо је 1944. године, не дочекавши крај рата.

 

Почива у Саратову где постоји спомен-соба посвећена нашем генијалном сународнику којег је домовина, ето, заборавила.

Оригинални текст- интернет издање -Дневно РС –

 

1. 

    

   Зашто бисмо вјеровали онима који мисле да су владари свијета,
   и који, само по допуштењу, могу да манипулишу климом,
   па да онако, узгред, и овом „топлотном валу“ дају име „Луцифер“? (како су то неки већ примјетили)

   Зашто бисмо вјеровали онима који су смислисли хелиоцентричну слику свијета,
   како би Творца избрисали, а човјека, Његово чедо,
   подвели под случајну појаву, и мало безначајно зрнце прашине у бескрајном пространству?

   Не бојте се, неће се полови помјерити (а ни отопити),
   они и не постоје онако како су представљени,
   – иначе то не би биле забрањене зоне.
   Не бојте се неће вам метеори пасти на главу, неће се сунце угасити,
   неће земља никуда скренути, или стати,
   – јер се и не креће.
   Не бојте се, над нама бдије плави свод, водеан, којег држи магнетно поље земље,
   и сунце није милионима километара далеко,
   – погледајте зраке сунца у шуми, оне нису паралелне.

   Није било слијетања на мјесец, и врапци на гранама пјевају да је цар го…

   Зашто бисмо ми вјеровали онима који одржавају такву слику свијета?
   И зашто бисмо вјеровали, мора се и то рећи, браћи Русима
   – без њих не би било могуће одржати такве лажи у животу.
   Све вијести овога свијета почињу истом сликом
   – са ротирајућом куглом: каква случајност!
   Искључите телевизор, да се, поред свих осталих бедастоћа и лажи које се приказују,
   свакодневно не контанимирате и највећом лажом овога свијета.
   (избаците ту слику из главе!)

   Јер, зашто бисмо ми вјеровали њима,
   када можемо да ослушнемо Творца у нама!

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

Све се уписује у Потке Вечности.

Потке Вечности су попут годова на стаблу дрвета, или, као нарези на грамофонским плочама.

Све се ту уписује за сва времена, за Вечност.

Свака наша мисао, свако наше осећање, свака наша реч, свако наше дело, сваки покрет наше руке, гле! уписује се у Потке Вечности.

Све што се једном појавило и објавило – појавило се и објавило за Вечност.

Потке Вечности су Акаша Мајка, Акаша Свих Акаша.

Са својим мислима, осећањима, речима, делима… ми се вазда изнова срећемо – из једног животног тока у други, из једног света и пространства у други свет и пространство.

Љубави које су нам некада дешавале – снова ће нам се десити ко зна где и кад!

Слике које смо некад видели – поново ћемо гледати, у ко зна којем животном току, у ко зна којем сазвежђу и звезданом јату.

02

Иза нашег видљивог физичког срца постоји једно невидљиво, духовно и енергетско наше срце.

Наше видљиво срце може бити, рецимо, величине песнице, али наше невидљиво, онострано и духовно срце може бити велико као планета, као звезда, као галаксија.

Видљиво срце је заметак, језгро нашег видљивог физичког тела, но, наше духовно срце јесте заметак и језгро неког будућег сазвежђа или звезданог јата, у зависности од тога колико смо пута успели да увећамо своје духовно срце.

Духовно срце се увећава љубављу, лепотом, дивотом, добротом, самилошћу.

Насупрот томе, наше се духовно срце смањује уколико смо огрезли у мржњи, пакости, злу, себичности и саможивости.

Бивало је, бива и биваће међу Белим Србима и Белим Србкињама тако великих посвећеника на Мидгарду који су успели да увећавају своје духовно и невидљиво срце до тих размера и величине, да је нама, напросто, тешко то својим умом и да појмимо!

 

… Некада су девојчице одмалена училе да везу.  Вез се сматрао а и данас га стручњаци сматрају за највеће достигнуће у народној уметности и традиционалној култури Србије.

Свака везиља је, иако су  шаре  које је везла биле старе и  хиљаду година, у свој рад уносила своја осећања и давала му свој печат. Везиље су највећи део мотива преузимале из прошлости  али  поједини елементи су, ипак, настајали и из њихове вештине, из њихових покушаја да се дода нешто ново. Иако су њихови радови настајали по угледу на старе радове ,на   понављање истих облика и мотива, они никада нису потпуно исти.

Нису просте копије, већ су то радови настали у стваралачком процесу зависно од времена, простора и личности саме везиље.

О томе колико је вез некада био цењен говоре  и  многе народне песме и записи као и многобројни текстилни предмети који се чувају у Етнографском музеју у Београду и другим музејима. И у нашим народним песмама помињу се лепоте везова, справе и материјали за вез, ђерђеф, игла, ибришим, злато и указује поштовање према доброј везиљи и осећањима која она уноси у свој рад.

Постоји  занимљиво предање да је код Везичева у околини Пожаревца постојала задужбина Миље везиље, која је целог живота остала девојка јер није хтела да се уда за оног за кога је отац изабрао  па је везла, вез продавала и од тог новца подигла цркву прозвану црква Везиља, која је порушена за време Турака.

Везло се различитим материјалима и бодовима, једном бојом или у више боја.

 

 

Везови су често представљали читаве композиције а везом се најчешће украшавани женска одећа(кошуље,сукње,чарапе,зубуни) .

Осим што је представљао украс на одећи, вез је био и показатељ друштвеног статуса ,материјалног стања, узраста и националне припадности.

Свака област је имала свој карактеристичан вез.

У неким крајевима је био богатији и разноврснији па самим тим и познатији. Поред одеће, везом су украшавани и други текстилни предмети у кући као што су столњаци, пешкири, завесе, постељина.

Доста мотива је преузимано из  средњег века и каснијих раздобља, па усклађивано са народним потребама и могућностима.

У северним деловима Србије је у мотивима препознатљив утицај барока док су у косовском везу препознатљиви српски средњевековни и византијски узори.

У Византији је вештина веза била изузетно развијена и цењена, а вез свилом , златном и сребрном жицом су доведени  до високог уметничког нивоа.

Наравно, ови материјали (којима се везло и на којима се везло) били су привилегија виших друштвених слојева и свештенства па је у средњевековној Европи вез је био уметност којом су се бавиле професионалне везиље и мајстори у оквиру цркве и на дворовима.

Косово и  Метохија посебно издвајају својим богатим везом на женским кошуљама.

 

 

Тако је и у средњевековним српским манастирима вез био посебно негован.

Везом се украшавала црквена одећа и разни предмети потребни за богослужење а вез су радиле, како монахиње, тако и монаси.

Покров за мошти кнеза Лазара извезла је око 1402.год.монахиња Јефимија, жена деспота Угљеше Мрњавчевића који је погинуо у бици на Марици.

Златним и сребрним нитима она је на црвеној свили извезла текст молитвеног садржаја којим се обраћа кнезу Лазару, као свецу са молбом за помоћ и спас напаћеном српском народу.

Плаштаница краља Милутина на којој се испод тела умрлог Христа налази ктиторски запис: ”Помјани Боже душаја раба својего Милутина Уреши” (“сети се Боже душе слуге своје Милутина Уроша”) је такође извезена златним и сребрним нитима на црвеној свили.

 

У средњевековној Србији вез је био саставни део образовања угледног женског света па су се  везом  бавиле  девојке и госпође на дворовима српских владара и племића а  материјали које су тада везиље користиле су исти као и на византијским дворовима и манастирима ( свилена тканина, свилени конац и сребрна или позлаћена жица) док су теме за вез узимане  из иконографије.

Са настанком градова у Србији у 19 веку вез постаје део основног образовања женске деце  а и  после Другог светског рата везу су се учили ђаци у основним школама кроз предмет домаћинство.

Данас је стварно реткост видети жену која везе.

Оне које се још баве везом, раде то појединачно или се удружују у удружења која желе да сачувају традицију и спремне су да своје знање пренесу и млађима како би се сачувала лепота веза, белог веза, златовеза јер уз мало вештине, доста воље и стрпљења уз помоћ игле, разнобојног конца и старих “мустри“, стара хаљина или кошуља може постати јединствена и атрактивна.

Аутор: Милица Ђокић

:Извор: интернет страница – Српско благо- преузето са – starasrbijabg.blogspot.rs

 

Не буди далеко од мене ни један дан,

јер, не знам како бих рекао, дан је дуг

и чекаћу те на некој станици

кад негде далеко заспу таласи.

 

 

Немој отићи ни само један час, јер тада,

у том часу, споје се капи несанице

и можда ће сав дим што тражи своју кућу

доћи да убије и моје изгубљено срце.

 

 

Јао, нека се не разбије твој лик на песку,

јао, нека не лете твоје веђе у одсутности:

љубљена не иди од мене ни за тренутак,

јер у том отићи ћеш тако далеко

да ћу обићи земљу испитујући

хоћеш ли се вратити или ме оставити да умрем.