Драган Симовић: Стварање Мита о Себи


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

 

Један од битних и суштих задатака сваког Белог Србина јесте и овај: да створи и живи Мит о Себи.

Бело Србство се најбоље брани и штити стварањем и живљењем Мита о Себи, Мита о Роду.

То је најбоља одбрана и заштита, боља и моћнија од било каквог земаљског оружја и оруђа, од било каквих земаљских тврђава и зидова.

Мит о Себи јесте Мит о Великој Раси, Мит о Раси Белих Богова.

Када створимо и живимо Мит о Себи, тада излазимо из пролазности и трулежности и улазимо у Вечност, у Вечан Живот.

Мит о Себи јесте истовремено и Мит о Прецима и Мит о Потомцима.

02

Време је илузија, омаја и опсена.

Време не постоји у духовним и оностраним световима и пространствима.

Време не постоји ни на Мидгард-Земљи.

Све су то мађије, опсене и илузије гмазова и паразита.

Свако Време јесте Митско Време.

У сваком Времену може да се ствара и живи Мит о Себи.

Никакве разлике – са становишта звезда и сунаца, са становишта Акаше и Васељене – нема између Овог Времена и Времена од пре десет тисућа година.

Ми смо, истовремено, и Своји Преци и Своји Потомци.

Ми смо одувек и заувек присутни.

Ми јесмо – у Вечности и на Извору Живота.

03

Бели Срби не смеју уопште да се обзиру на пале и отпале људе овог Времена, на јадну и бедну човечанску расу која се ваља у смрдљивим каљугама света, на лупеже, курве и протуве што шире очај, безнађе, трулеж и смрад свуда око себе.

Бело Србство – то је Мит о Раси Белих Богова!

Сваки Бели Србин и свака Бела Србкиња – то је Мит о Белом Богу и Белој Богињи!

Кад створите и живите Мит о Себи, тада сте постали Сунчев ратник који путује кроз Време и Простор, кроз сазвежђа и звездана јата, кроз овостране и оностране светове и васељене.

(У Великом Гају, 13. гумника 7526.)

БЕЛИ ЛУК


beli-luk

БЕЛИ ЛУК (Allium sativum) по народном веровању има изузетну заштитну моћ, особито штити од урока и вештица, служи и као амајлија. У Васојевићима се прича како је бели лук рекао човеку: „Чувај ти мене од нокта, а ја ћу тебе од урока.“ Трудна жена носи у недрима белог лука, а породиља се такође штити белим луком. Ради заштите од злих бића и урока детету натрљају табане белим луком. Бели лук пришивају на мараму којом се дете покрива после првог дојења и приликом крштења. Белим луком мајке мажу децу „да их ко не урекне и да их вештице не поједу“. На Беле покладе мајке дају деци да поједу „по једно чено бела лука ради одбране од урока и од злих очију“. Негде су на Бадње вече сви укућани белим луком мазали врат и руке. Главица бела лука од једног чешња(инок) „меће се у амајлије и уза себе носи под пазухом“. Девојци се метне у џеп чешњић бела лука „да је не урекну“. Појављује се и у неким обредним обичајима (нпр. у обичају лазарица), уплиће се у венце које девојке плету приликом свадбе. На Тодорову суботу белим луком мажу воловима вратове. У Лесковачкој Морави за Тодорову суботу (коњски празник) месе колач чију половину насаде чеснима белог лука или од теста начине на колачу коњске потковице са клинцима од белог лука. Белим луком мажу стоку по слабинама приликом протеривања кроз живу ватру. Бели лук се посебно јавља као заштитно средство у неким ђурђевданским обичајима, ставља се у венац којим се тога дана кућа закити, белим луком мажу кравама вимена, а негде уочи Ђурђевдана остављали су чесно белог лука на сваком ћошку њиве под пшеницом. Употребљава се приликом бајања и у народној медицини.

Српски митолошки речник

ИСТЕ ВАТРЕ ЈОШ ОБЗОРЈЕМ ГОРЕ – Драган Симовић


248207_2146028853147_1319054346_32598477_1107736_n
Зелен-пољем испод плава свода,
као негда, давно, у свит-зоре,
уз свирале ветра, жубор вода,
исте ватре још обзорјем горе.
 
Све је исто и у мојој души –
кад имадох тек двадесет лета:
исту песму ветар ми певуши;
иста туга, иста вечна сета.
 
Све што мину – можда се и врати,
у будући један освит зоре,
јер нас иста љубав вазда прати,
као ватре што обзорјем горе!
 

Драган Симовић: ТАЈНА БОЖЈЕГА СЛОВА: О ПЕВАЊУ И О ПО(Ј)ЕЗИЈИ


Шишкин Андрей

Божански пре(т)ци Оних/Који/Су/Сишли/Одозго, у Праскозорје Света, на Бели Пупак Стриборије, звали су се Срб и Срба.

Срб и Срба јесу ПраРодитељи Словесне Звездане Расе.

СловоРециБог/СловоРециБога!

ВедСрби су потомци СРБови и СРБини.

ВедСрби су Пра-Род, Пра-на-Род од којега су постали сви словесни родови, сви словесни на-роди.

На Посвећеном Језику ВедСрба, Слово Срб, између осталог, означава и Словесног Човека; Слово Срб јесте ведсрбска пра-слика Божанског Присутног Суштаства.

Ако смо усаображени са Бићем Језика, онда ћемо, уместо Срб(ин), говорити и писати Срб; уместо Срб(кињ)а, казиваћемо и рисати Срба!

Мушком Началу Божанства (БОГ!) обраћамо се са: СРБе!; Женском Началу Божанства (БОГа!) обраћамо се са СРБа!

Духу ВедСрбског Језика више одговара Слово БОГа (за Женско Начало), будући да се при Слову БОГиња (због ња на свршетку Слова) умањује праисконо Божанско Дејство као и Божанско Суштаство Самога Слова.

БожеСРБе!; Бо(о)го СРБо!

Са Богом СРБом; са Бо(о)гом СР(р)Бом!

Слово/Реч происходи из Божјега Суштаства, а до Срца нашега, до Бића нашега, Слово/Реч стиже преобративши се у Божије Дејство.

Отуда је битно (уистини битно!), да свако Слово, да сваку Реч, изговарамо (а и кад пишемо, или рисамо, ми – ипак! – свако Слово, сваку Реч, свеједно изговарамо,

али, тада изговарамо у тишини Бића!), заиста, да изговарамо из Срца, из Божанског Присуства у нама.

Ову су тајну одувек знали песници посвећени!

Посвећени песници знаду тајну исцељујућег божанског дејства Слова и Речи.

Отуда Реч у по(ј)езији има стотину пута јаче исцељујуће (а и свако друго и другачије) дејство од исте/те/Речи у прози!

Ако освешћено и самосвесно изговарамо (из Срца и Бића) сваку праискону, сваку праизворну србску Реч (ако је изговарамо са божанским титрајима и трептајима, и васаображени са Божјим Суштаством), тада ће Слово/Реч бити Божије Присуство у нама, тада ће Слово/Реч бити Живи Бог у нама!

Напомена Песникова.

По(ј)езија није оно што се предаје и учи по школама (само једна од лепих уметности, само један вид књижевног изражавања!); по(ј)езија је много више од тога – посвећење и посвећеништво; по(ј)езија је разговор између БОГА и Човека; по(ј)езија је када БОГ говори из Срца Песникова!

Када се Песник из шутње низведе у тишину, тада, и само тада, БОГ може да говори и пева кроз (или на) Срце Песниково.

Драган Симовић: О Стварности Стварања


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

01

Никада ми нису били занимљиви људи од овога света, људи који су посве у материјалним стварностима овога света.

Шта су стварности овога света?

Омаје и опсене!

Зашто омаје и опсене?

Зато што је људски ум скучен и ограничен, зато што су људска чула закржљала, отупела и ограничена, и зато што људи више нису у видовитим знањима и видовитим виђењима.

Људи су толико заостали и закржљали у духовном развоју, да више ништа не могу ни да виде, ни чују, ни схвате, ни да појме што је изван видљивог и опипљивог, изван материјалног и вештаственог.

02

Иза ове појавне, варљиве и привидне стварности, постоји једна другачија, лепша а истинита Стварност која је битна и сушта, Стварност Стварања, Стварност Живота, Стварност Истине коју људи од овога света (а то је већина данашњег људскога рода) никада неће моћи ни да виде, ни да осете, ни да појме.

03

Са људима од овога света никада нисам могао ни пола часа да се дружим.

Незанимљиви су, сувопарни, немаштовити, заморни и досадни.

У младости ме ни такве девојке нису занимале и привлачиле.

Могле су да буду не знам какве лепотице, но, мене уопште нису привлачиле.

Гледао сам што пре да се удаљим од њих.

04

Ако не умеш да сневаш и машташ – ниси из мојега јата!

Сневати и маштати значи: живети у Стварности Истине, у Стварности Стварања.

Сва знања и све мудрости људи од овога света могу да стану у једну књижицу од стотинак страница, у једну једину књижицу илузија, лукавстава, обмана, превара, лажи и мржње.

Јагода А Маринковић¬: МОЛИТВА ЗА ВЕЛИКУ МОРАВУ


Блага реко светлости и тајни
нека са твоје обале стигну људи
из тавних шума преко гробова и поља
отетих косовскиx божура
из колиба запаљених балканских студи
и нека скину главе са скела и коља

 

Мораво две обале много река
Србин те од искона разаткан чека
у твом тајновитом свету
док хук нам се и увирање твоје причињава
у ноћи пуног месеца
нек засветли сува суза из твога вира
и горка од бола лековита трава

 

Мораво у мраку клизиш ко сета
лађом дереглијом чамцем и свећом
са обалама ко рукама склопљеним
над тајном од вечности већом
и времену са исконом стопљеним

 

Док талас сећања мине и живих рана
са капије Лазарице муљ што крије
Мораво нека нас дотакну
са Грачанице и Раванице звона
из темеља из воде твоје дубоке тије

 

Мораво букагије прах и олово
Кнежеве вечере и кречу што горе
оно што смо туђину у бунилу дали
нека нам синови створе
Очеви што су могли а нису знали

 

Мирише ово вече на осмех
онако благонежно
смеши се душа твоја
Велика Мораво моја
твој титрај на уснама има
титрај што ce од свиле извија

 

И плови Мораво осмехом рекама мојим
не дај ни ветру да зачарлија
осмех што чува душу од олује
осмех што лечи душу кад болује

 

 

Владимир Шибалић¬: ЦРНИ БАРЈАК


 

Црно им не бјеше боја,

То им бјеше симбол славе,

И лобања бијела, и кости двије,

Знамен побједе за јунаке праве.

 

 

Под барјаком тим црним,

Корача брат до брата,

У боју крвавом на пољима родним,

Да скину јарам душмански с’ врата.

 

 

Орлова знак са капа им сија,

На уснама пјесме, и борбени покличи,

У њих се уздаше васцијела Србија,

Одоре им црне бјеху призор застрашујући.

 

 

У славу Предака водише битке,

Док барјак се црни над њима вио,

Осташе у народу знани ка’ сабље бритке,

И да нико од њи’ кукавица није био.

ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ – млађи:- извод из песме ,,Војничко писмо,,


…А тамо далеко, на ограшју тавном,
док пукови кличу под тробојком славном,
и крваво сунце док заходу бежи,
на редуту тврдом, међ’ хрпом мртваца,
с образом на пушци, један јунак лежи.
Погођен у срце зрном из шрапнела,
лежи блед, осмехнут, крвава одела,
а војничко писмо још непрочитано
једним му крајичком вири из шињела.

 

На јучерашњи дан 1914. године почела Церска битка


На јучерашњи  дан 1914. године почела Церска битка у Првом светском рату у којој је српска војска до ногу потукла аустроугарску војску и однела прву савезничку победу у рату

Током крвавих борби губици аустроугарских трупа достигли су 27.000, а из строја је избачено више од 16.000 српских војника, од којих је 2.107 погинуло. Аустроугарски војник и новинар Егон Ервин Киш је о тим драматичним тренуцима крајем августа 1914. записао у дневнику: „Армија је потучена и налази се у безобзирном, дивљем и паничном бегу. Једна потучена војска – не, једна разбијена руља, јурила је у безумном страху према граници…“.

https://www.youtube.com/watch?v=r_0KZmdG_pg

Бултони :БИЋУ ТУ


Хтео сам да будем јак
Само сам махнуо, крило те тамно стакло
Стиснуо срце, крио сам сузе
Знам, то беше моје слабости знак
Одлазиш, а за тобом је куцало јако
Кривио Ласту што ми те узе

 

Све брзо прође, потраја не дуже од трена
Вечност дуга те већ крије
Још само мирис собу ми краси
Пред очима к’о лађа се њишеш, моја жена,
Моја љубав, знам те из снова од прије
Упамти за тобом куца, где год да си

 

Адреса моја је иста, иста те соба чека
Можда те иста Ласта донесе
Надам се она у пет, да стигнеш што пре
Бићу ту да те дочекам из далека
Грозница сусрета већ ме тресе
Крени већ једном, волим те

12.08.2017 у 00,30 часова