Цео један период у месецу гумнику (августу) обележен је разним црквеним празницима тј. свецима који носe епитете нашег Стрибога (Стеван Ветровити, Мирон Ветрогон, Михеј Тиховеј…). Да би обухватили све те празнике, који су вероватно наслеђени из времена пре примања хришћанства, Стрибога славимо више дана (2-8. гумника). Последњи дан ових светковина (8. гумник) је најважнији и славимо га као Стрибогов дан.

Према Несторовој хроници (11. век), кип бога Стрибога био је део кијевског пантеона. Његов кип је стајао уз кипове Перуна, Хорса, Дажбога (Дајбога), Симаргла и Мокоше, што значи да је био веома поштован у то време. Спомиње се и у чувеном епу „Слову о Игоровом походу“ из 1185. године: „Се ветри, Стрибожи внуци веют с моря стрелами“ што значи „Ето ветрови, Стрибогови унуци дувају с мора стрелама“. У староруским текстовима име Стрибога без изузетка се везује за Дајбога (често и Перуна), што пружа основ да се њихова поља деловања схвате као међусобно супротстављена или слична.

Мада је много тога заборављено о Стрибогу, из малог броја споменика сазнајемо да је он био бог ветра и ваздуха. Ово сазнајемо и из његовог имена. Први део имена „Стрибог“, реч „стри“, доводи се у везу са глаголом „струјати“ (у смислу струјања ваздуха). У нашем народу постоји израз „ветар стриже“ (за хладне зимске ветрове) што је такође повезано са Стрибогом. Словени су познавали разне врсте ветрова. Неке су сматрали добрим а неке лошим, у зависности од тога какве су временске прилике доносили. Поветарац се тако сматрао „добрим“, јер је дувао лети и освежавао људе, а њему насупрот стајали су кошава, олуја и бура. Веровало се да неки ветрови могу донети и болести. Такви ветрови били су: полежак, копиљак, нагазни, црвени, бели, модри и жути ветар. Сви ови ветрови специфични су по томе што се крећу по земљи.

По ветровима се могло и гатати. Смер из ког је дувао ветар откривао је нашим прецима ко ће извојевати победу у рату. Такође, да би открили на којој страни света треба да се обраћају боговима, Словени су пратили смер дима обредне ватре. Стрибогу и ветровима, некадa су се приносиле жртве, што показује обичај бацања делова одеће у ватру да би се стишао ветар.

Из корена „стри“ може се извести и реч „струја“ што нам такође говори о Стрибоговој природи. „Струја“ се доводи у везу са водом, па је могуће да је Стрибог био одговоран и за разне падавине. Управљајући ветровима и облацима, у касном летњем периоду доносио је прву кишу, а зими снег. Осим кишоносних облака и пријатног летњег ветра, Стрибог је доносио и олује, буре, вихоре и остале јаке и разорне ветрове који уништавају летину, руше куће, убијају домаће животиње и људе. Праћени одређеним ветровима из пољских пукотина излазе зла пољска и житна бића, и узимају облик вихора. У том облику, у ком се појављују и але, ова бића могу донети непогоду. Стрибог је вероватно управљао и алама, а људи су се борили тако што су бацали ножеве високо према вихору. Исто тако, у вис су бацани разни дарови док дува ветар, како би се Стрибог одобровољио и смирио своје „унуке“.

Свечаности у Стрибогову част организоване су и лети и зими ― лети да би призвали ветар који доноси кишу, а зими да бог ублажи хладне ветрове. Наш народ је веровао да ће онима који не поштују Стрибога ветар однети сено, сламу, кровове кућа и живину, а донети разне болести. Са Стрибогом је повезан зимски Крстовдан (постоји и јесењи), који је означавао дан када се укрштају ветрови. Да овај празник нема никакве везе са хришћанством показује и чињеницa да је Крстовдан падао на зимску краткодневницу, тј. почетак соларне године.

Данас се Стрибогов дан слави 8. августа, за шта постоје добри разлози. Хришћани тада славе Мирона Ветрогона, који је свој атрибут очигледно наследио од Стрибога. То је уједно и почетак периода у коме ветрови све јаче дувају.

Аутор текста УРС „Старославци“

Извор: фејсбук страница –Јачина речи –ведска техникаприповедања и стварања кроз уметност-

 

Да ли је угљен-диоксид узрочник повећања температуре на планети Земљи?

Промене на Земљи

На Земљи се ове промене уочавају на више нивоа. Једна од могућих последица је убрзано померање магнетних полова Земље. Померање полова неизбежно води великим климатским променама, а њихова евентуална инверзија имала би катастрофалне последице. Померање полова је природан процес и догађа се стално. Велике климатске промене дешавале су се у прошлости више пута и оне су део овог природног процеса померања магнетних полова. Садашњи Сибир и Аљаска некада су били део тропског подручја и дубоко испод леда нађене су замрзнуте тропске биљке и мамуи.

Поједине научнике више забрињва феномен наглог замрзавања, што се тамо вероватно и десило. Овакве климатске промене могуће су само наглим померањем магнетних полова када се мења угао нагиба Земље према Сунцу.

У задњих 200 година се повећава брзина померања полова планете земље. Због тога постоји опасност да може доћи до њихове инверзије, што је катастрофални сценарио. Ово мишљење не деле сви научници, и зато се брзина кретања полова стално прати. У задњих 100 година јужни магнетни пут се померио скоро 800 километара у Индијски океан. Значајно убрзање кретања полова је почело 1885. Мерења обављена 2004. године показују да се он тада налазио на 62,5 степени јужно и 138,0 степени источне ширине и сада се налази изван Антарктичког појаса.

Арктички магнетни пол помера се источно ка сибирској магнетној аномалији преко Арктичког океана и он је од 1973. до 1984. путовао више од 120 километара, док је у периоду од 1984. путовао више од 150 километара. После тога убрзање је настављено па је сада око 200 километара годишње. Такво убрзање може довести до инверзије, чак и много брже него што научници очекују. Северни пол се у 20. веку померио за 1.100 км. Од 1970. убрзано је померање од 10 км годишње до 41 км годишње. При садашњој брзини и смеру достићи ће за 50 година Сибир, мада постоје очекивања да скрене са садашњег курса и да се путовање успори. Последњих година је интензивирано истраживање Антарктика, скривеног континента, који има огромну копнену масу, који би у случају драстичних климатских промена изгубио велики део леда. То значи да би се људима отворио нови свет за насељавање, као некада Америка, велике државе света се већ боре за овај део земље и желе га прогласити својим власништвом. О значају присутне нафте и минерала не треба ни говорити. Процењује се да су залихе нафте веће него залихе нафте Саудијске Арабије.

На основу бројних мерења, научници са Ломоносова, су 1998. године сагледали планетофизичку активност на Земљи и дошли до закључка да се иреверзибилне промене већ дешавају. Последице су јако наелектрисани материјал енергетски неуједначен у анизотропном међузвезданом простору који је испрекидан међупланетарним простором нашег Сунчевог система.

Овај енергетски допринос производи хибридне процесе и покреће енергетска стања на свим планетама, као и на Сунцу. Ово има значајан ефекат на Земљу, која се одражава убрзаним кретањем полова, вертикалној и хоризонталној дистрибуцији озона и у повећаној фреквенцији и магнитуди значајних катастрофалних климатских догађаја. Вероватноћа је да се померамо у један брз температурно нестабилан период једнак оном који се десио пре 10.000 година. Ова нестабилност, не тако стара за развој Земље, откривена је ископавањем узорака на Гренланду који су открили да је тада годишња температура порасла за 7 ºС. Плането физичке промене се манифестују експлицитним и имплицитним последицама. У експлицитне спадају учестале поплаве, урагани, периодичне суше и мразеви, јаке олује, епидемије, што се не односи на вештачки створене епидемије као АИДС, птичји грип или свињски гирп, земљотреси, клизишта и изумирање разних врста организама. Сви ови катастрофални догађаји се пажљиво прате, да би се евентуално ухватила законитост ових појава.

У периоду од 1963. до 1993. дошло је до пораста свих катастрофалних догађаја и то за 400%. Много су озбиљније имплицитне манифестације, то су процеси који се одвијају изван људске перцепције. То су трансформације у Земљином магнетном пољу где постоје докази огромних промена које утичу на трансформацију читавог амбијента на Земљи.

Какве су промене у озонском омотачу?

Најинтензивније промене на Земљи ће се одиграти у гасној плазми. У јоносфери могу се очекивати генерисања плазме, у магнетосфери магнетне олује, а у атмосфери циклони. Угљен-диоксид је тежи од ваздуха (молекулска маса је 44, а ваздуха 28) и он зато не може бити загађивач горњих слојева атмосфере и изазивач ефекта стаклене баште. Он се не пење у атмосферу. Садашња повећана његова концентрација у атмосфери је 387 ппм, а његова токсичност настаје тек у концентрацији преко 10.000 ппм. Нема говора о великој концентрацији у атмосфери. Студија објављена у New Scientist,1995, вол 147, износи како постоји вероватноћа наглог хлађења европског и северноамеричког конфликта.

Вероватноћа се повећава када се узме у обзир десетогодишњи недостатак рада северно-атлантске термалне пумпе. Већина научника се слаже да ће ниво морске воде значајно порасти и да ће још већи део копна бити под водом. Озбиљну забринутост представља откривање радикала хидропероксида) који се ствара на висини од 18 км, а разлози његовог настанка су још непознати.

Значајан пораст овог радикала може створити зависност од ове супстанце у преносу озона и процеса његове дистрибуције у ниже делове стратосфере.

Које су последице на биосферу?

Прилагођавањем динамици и режиму дистрибуције озона, изнад непознатог извора стварања радикала хидропероксида, може створити транзицију Земљине атмосфере у нови физичко хемијски процес који ће то да омогући. Ово је веома важно јер неједнакост Земљиних озонских концентрација може бити узрок изненадног раста температуре која може водити повећању брзине кретања ваздушне масе и неправилности њене циркулације. Температурни градијент се тада мења и промене на читавој планети могу створити нова термодинамичка стања за читаве регионе, посебно када хидросфера (океани) почиње да учествује у новој топлотној неравнотежи.

На садашњој равнотежи заснован је читав живи свет који ми познајемо.

Пажљиво се прате сви климатски параметри како би се открило којом брзином се промене одвијају. Падавине су порасле три до четири пута, а маса прашњавог материјала је порасла за фактор 100. Интересантан је раст вегетације на Антарктику. Године 1964. је пронађено око 700 врста растиња, а 1990. је било 17.500 врста.

Вегетација је у порасту на читавој планети, па је неки већ називају Зеленом планетом.

Промене се догађају и у хидросфери. Пораст салинитета у Егејском мору је заустављен, а изливање слане воде из Средоземног базена у Атлантски је ишчезло. Ни за један од ових процеса за сада не постоји задовољавајуће објашњење. Познато је да се испаравље мора повећава у екваторијалном региону, чиме се повећава густина воде, која онда тоне на већу дубину. Примећено је да је у Северном Атлантику дошло до значајног опадања садржине кисеоника, у задњих 30 година, посебно на средњој дубини. Одговарајући (адаптивни) одговори биосфере и људске популације, на све ове промене настанком новог стања на планети, може довести до глобалне ревизије свих биљних и животињских врста на Земљи и стварању нових животних форми.

Ово укључује и изумирање многих врста, стварање нових начина репродукције, одржавања, исхране и другачије редистрибуције на географском простору. Многи пчелари у свету, већ су се суочили са непријатном чињеницом да се пчеле више не понашају организовано као што смо навикли, не скупљају се у кошницу и једноставно нестају.

Познато је да је од 1300. до 1850. постојало „мало ледено доба“ у Европи.

То је био период са необично дугим и јаким зимама. Ово је нарочито дошло до изражаја од 16. до средине 19. века. Минималне температуре су биле око 1650, 1750. и 1850. између ових интервала били су топлији интервали. Период од 1650. до 1720. назива се Маундреов минимум, и то је период изузетног затишја на Сунцу. Тада су Европа и Северна Америка ушле у период дубоког смрзавања. Алпски глечери су се проширили преко плодних њива, леденице са Арктика су се прошириле на југ. Канали у Холандији су се редовно замрзавали, што је данас реткост.

У Лондону је годинама одржаван и ледени фестивал на залеђеној Темзи. Заледила су се многа житна поља и много људи је тада умрло од хладноће.

У периоду од 1885. и 1856. био је активан и велики број вулкана.

„Кад се узму дуги размаци времена – све су истине привремене“, Јован Цвијић.

Једна од најчешћих тема многих скупова и расправа о заштити животне средине је питање климатских промена и последични пораст глобалне температуре. Већином је прихваћено да „гасови стаклене баште“ (ГХГ/GHG /), који настају људском активношћу, узрокују значајно загревање. Прича је позната. Сунце загрева нашу планету, атмосфера пропушта највећи део краткоталасне радијације којом Сунце греје Земљу, а повећана концентрација угљен-диоксида у атмосфери не допушта да вишак топлоте оде са Земље, јер се топлота емитује у области дужих таласа, која ГХГ/GHG апсорбују. Извештајима IPCC (The Intergovermental Panel on Climate Change), главни орган УН који води бригу о глобалном загревању, наводи се да је глобална површинска температура расла за око 0,2 ºС по декади у протеклих 30 година.

Ово су показали прорачуни добијени глобалним климатским моделима, у односу на предвиђену промену концентрације гасова стаклене баште. Истраживање у циљу потврђивања климатских промена и њиховог узрока заснивају свој закључак о антропогеном утицају на основу пораста емисије „гасова стаклене баште“, порасту концентрације аеросола и променама у концентрацији озонског стратосферског слоја.

Према недавној анализи спроведеној у НАСА (NASA-National Aeronautics and Space Administration), Goddard institutu za proučavanje svemira (GISS)), средња глобална температура је порасла за око 0,8 ºС од 1880 (0,3-0,6 ºС/100 год.), од када су почела редовна мерења температуре, а 2/3 тог раста је почев од 1975. године. Да ли је 0,8 ºС пуно или мало, и да ли је баш толико, о томе нема сагласности. У првој половини 20. века забележен је мањи пораст температуре, уз доминацију природних промена у количини енергије која долази са Сунца. Прва деценија 21. века (са десет најтоплијих година од 1880.) је била најтоплија декада, а 2005. и 2010. година биле су прва и друга најтоплија година, док је 2008. била најхладнија година претходне декаде.

Пораст регионалних температура није униформно распоређен ни просторно ни временски. Нпр. област Арктика загрева се двоструко брже од остатака планете. Западни Пацифик је топлији од источног, а југоисток САД хладнији од остатка државе.

Средња глобална температура углавном зависи од количине енергије коју Земља добија са Сунца и колико од тога, као и свако друго загрејано тело, врати у околни простор.

Ако, за ово разматрање изоставимо Миланковићеве циклусе, онда се поменута енергетска равнотежа углавном мало мања у предвиђеним периодима са циклусима Сунца. Количина енергије коју Земља отпушта зависи од састава њене атмосфере. Ако се састав атмосфере не мења, неће се мењати ни њена радијација. Употреба фосилних горива је значајно порасла у другој половини 20. века. Количину нафте утрошену у целој 1950. години сад свет потроши за шест недеља. У последњих двадесет пет година око 73 % антропогеног емитованог СО2 настало је сагоревањем фосилних горива. Тај пораст потрошње довео је до повећања концентрације СО2 у атмосфери од 290 ппм (1880) до око 390 ппм (2010) и то се углавном може приписати људима. Ниво неколико важних гасова стаклене баште порастао је за око 25% од почетка индустријског доба пре око 250 година. Пошто СО2 спада у најважније гасове који апсорбују топлотну (инфрацрвену – ИЦ) радијацију емитовану са Земље, јасно је зашто је овом гасу приписана улога главног кривца за примећени тренд пораста глобалне температуре.

Према неким подацима око 7,5 гигатона (109 тона) угљеника производи 26,5 Гт СО2 који се емитује у атмосферу сваке године. Концентрација СО2 у атмосфери регулише се низом процеса који функционишу у глобалном циклусу угљеника. Размена угљеника између атмосфере и земљине површине регулише се природним процесима као што су фотосинтеза и растварање у океанима. Ти природни процеси могу преузети око 56 % антропогено емитованог угљеника а остатак остаје у атмосфери око 43 %. Позитиван салдо у емисији доводи до сталног пораста концентрације „гасова стаклене баште“  и пре свега СО2.

При својој уверености да су „гасови стаклене баште“  највећи узрочници климатских промена остаје чињеница да неки природни фактори такође утичу на променљивост климе. Узимајући у обзир ту природну променљивост, тешко је одредити степен промена коју узрокује човек својим активностима. Компјутерски модели коришћени за тај прорачун (неки оспоравају њихову поузданост), дају као резултат пораст средње глобалне температуре, што последично може утицати на климатске промене на Земљи.

Процене засноване на томе генерално упућују на загревање наше планете током протеклог века и сугеришу да је антропогена емисија СО2, највероватније, важан покретачки фактор ове појаве. У студији из 2002. америчког Националног савета за истраживање (National Research Council) се наглашава „Чињеница је да температуре расту“. Промене осмотрене током последњих неколико деценија су највероватније настале под утицајем човекових активности, али ми не можемо одбацити да је неки значајан део тих промена рефлексија природних промена. Постоји неизвесност у томе како се климатски систем прилагођава и реагује на емисију „гасова стаклене баште“/ГХГ. Напредак у неизвесности за предвиђање будућих климатских промена захтева боље схватање и разумевање нагомилавања ГХГ у атмосфери и понашање климатског система важног у вези са тим.

Неки истраживачи, прихватајући да концентрација „гасова стаклене баште“  расте и да то може бити основни узрочник запажених промена климе, истичу да постоје и други могући узроци. Они у њих укључују промене у активностима Сунца, осцилације површинске температуре океана и промене у концентрацији аеросола. Све поменуто, по њима, може узроковати мали пораст или смањивање температуре. Ел Нино и Ла Нина су управо пример како океани могу утицати на глобалну температуру. Они представљају абнормално топлу или хладну површинску температуру јужног Пацифика, која је узрокована променама океанских струја. Глобалне температуре опадају са настанком Ла Нине, што се догађа када се хладна дубинска вода од обала Перуа шири западно у екваторијални Пацифик. Ла Нина успорава глобално загревање јер хлади океанску воду. Сматра се да је посебно јак Ел Нино циклус у 1999. години допринео неуобичајено високим температурама које су обележиле ту годину. Јамес Хансен директор ГИСС-а, истиче да је значајна промена температуре, из године у годину, узрокована тропским Ел Нино и Ла Нино циклусима. Већина научника процењује да ови феномени могу довести до осцилација у глобалној температури за око 0,2 ºС. Други извори наводе да осцилације соларног зрачења могу изазвати промене глобалне температуре веће од 0,1ºС (што је око 50 % уочених промена).

Постоје истраживачи који ово задње доводе у сумњу. Неки историјски подаци нису у складу са претходно изнетим ставом. Да ли емитовани аеросоли имају улогу? Остаје отворено питање. Аеросоли вероватно смањују ефекат  „гасова стаклене баште“/ ГХГ за око 50 % и то се узима са доста сумње. Утицај аеросола на климу остаје међу најнеизвеснијим факторима у предвиђању климатских промена. Остаје већинска доктрина да се Земља убрзано загрева и да је највећи кривац за то, један – СО2, настао сагоревањем фосилних горива.

Постоји знатан број научника који ово не узимају здраво за готово. Да ли између пораста концентрације СО2 и уоченог пораста температуре постоји непосредна веза. У Америци је направљена анкета у којој је 69 % грађана уверено да неки научници фалсификују резултате о глобалном загревању, насупрот 22 % оних који мисле да се приказује права истина. У петицији коју је потписало 31.478 америчких научних радника, укључујући 9.029 са ПхД PhD/ титулама, тврди се да нема уверљивих доказа да СО2 и други гасови стаклене баште могу изазвати катастрофалне климатске промене у будућности и тражи се од америчке владе да не потписује Кyото протокол. Неке друге студије (Броокингс Институте), које је објавио Лос Ангелес Тимес, показују да су неки становници Америке променили мишљење. По њима 62 % Американаца верује да се климатске промене дешавају кривицом људи. Ангус Реид Публиц Опинион, међународна агенција са седиштем у Ванкуверу закључује да испитивања спроведена 2012, да 43 % Британаца, 49 % Американаца и 52 % Канађана сматра да је „глобално загревање чињеница и да је углавном узрокована емисијом из возила и индустријских постројења“. Претходно наведена агенција тврди да велики број становника ових држава мисли да је глобално загревање теорија која није доказана. Све ово личи на манипулацију јавним мњењем и наручене анкете, што није веровање без основа, ако се зна да се на берзама већ увелико тргује квотама за емисију СО2. Насупрот овоме већина Европљана мисли да је глобално загревање озбиљан и актуелан проблем.

Извор: ОТКРИЋА

http://www.prozorivrata.com/da-li-je-ugljen-dioksid-uzrocnik-povecanja-temperature-na-planeti-zemlji/

 

 

 

Очајничка битка… Крв… Оружја звека…
Покличи… Плутони… Урнебесна јека…
У топовском огњу брда и планине
разривене пламте. Над хладне трупине
побијених коња, мртвих витезова
док, с криком, долећу јата гавранова,
и крваво сунце док заходу бежи,
тамо, на редуту, међ’ хрпом мртваца,
с образом на пушци, један јунак лежи.
Погођен у срце зрном из шрапнела,
лежи блед, осмехнут, крвава одела,
а војничко писмо још непрочитано
једним му крајичком вири из шињела.

 

—
„Мило моје дете“, – пише сину мати –
„пиши нам, да л’ борбе непрестанце трају.
Овамо се чује да ће рат престати,
и да ћете, опет, доћи родном крају.
Ја на тебе, тужна, мислим непрестано,
и Господа молим, и јутро и вече,
да се вратиш мајци, материна храно,
и да ми те писмо у здрављу затече.
Оца више немаш, дете моје слатко.
ономад, на пречац, у повратку с поља
на путу је пао… Болов’о је кратко…
Јуче је погребен… Шта ћеш… Божја воља.
Берба ће почети чим Крстовдан мине.
Виноград нам пон’о к’о никад до сада.
Ти ћеш дотле стићи. Док не дођеш, сине,
нећемо га брати… Нека!… Има када..

 

Извод из песме ,,Војничко писмо,,

 

 

Чезнем да ти кажем најдубље речи које ти имам рећи;
али се не усуђујем, страхујући да би ми се могла насмејати.
Зато се смејем сам себи и одајем тајну своју шали.
Олако узимам бол свој, страхујући да би ти то могла учинити.

 

Чезнам да ти кажем најверније речи које ти имам рећи;
али се не усуђујем, страхујући да би могла посумњати у њих.
Зато их облачим у неистину, и говорим супротно ономе што мислим.
Остављам бол свој да изгледа глуп, страхујући да би ти то могла учинити.

 

Чезнем да употребим најдрагоценије речи што имам за те;
али се не усуђујем, страхујући да ми се неће вратити истом мером.
Зато дајем ружна имена и хвалим се својом суровошћу.
Задајем ти бол, беојећи се да нећеш никада сазнати шта је бол.

 

Чезнем да седим немо поред тебе; али се не усуђујем;
јер би ми иначе срце искочило на уста.
Зато брбљам и ћаскам олако, и затрпавам своје срце речима.
Грубо узимам свој бол, страхујући да би ти то могла учинити.

 

Чезнем да те оставим заувек; али се не усуђујем,
страхујући да би могла открити мој кукавичлук.
Зато поносито дижем главу и долазим весео у твоје друштво.
Непрекидне стреле из твојих очију чине да је бол вечитосвеж

Подневна жега
и звекет мотика по
сувој земљи.

∞

Небо просуло
огледала по путу – птице
их пију заједно.

∞

Поплава. Ријека
покрала бундеве и
побјеже са њима.

Да ли је угљен-диоксид узрочник повећања температуре на планети Земљи?

Непрестано се прича о глобалном загревању планете и великим климатским променама. Разлог је ефекат „стаклене баште“, услед превелике и неконтролисане емисије угљен-диоксида, метана и хлорофлуороугљеника (угљоводоници у којима су атоми водоник замењени хлором и флуором). Наводно, кривци су за то највеће индустријске земље света и превелико сагоревање фосилних горива. Ова научна тврдња има много ширу слику, коју обични грађани углавном не знају, јер немају времена ни адекватних знања да о томе размишљају и доносе закључке.

Предстојеће климатске промене на Земљи које су неоспорне и већ се одигравају су само сегмент укупних промена у енергетском пољу у читавој хелиосфери и на самом Сунцу.

Оне могу донети и промене у магнетном пољу Земље што неминовно проузрокује промене у биосфери. Од стања у магнетном пољу зависи организација и начин функционисања читавог живог света на Земљи. Када некада осетите тешке болове у костима, безвољност, психичку депресију и слично, то је најбољи показатељ наше повезаности са кретањима у магнетном пољу наше планете. Сви смо део тог јединственог система.  

Живот, какав познајемо на Земљи захтева равнотежу хемијских и електромагнетских параметара којима је садашњи читав живи свет на планети прилагођен. У случају промене било ког параметра, због опште повезаности све животне форме се морају прилагођавати новим условима живота. То је принцип еволуције, то је адаптација. Оне животне форме које нису у стању да се адаптирају ће нестати. Преко 30% животних форми на Земљи ће у наредних сто година нестати, а многе нове врсте ће нестати

.

Ново научно разматрање каже да време у васиони не постоји већ се само мењају материјалне форме које ствара енергија која је у сталном кретању и у сталном стварању. Живот је стварање, а не постојање. Промене које ће утицати на промену климе на Земљи догађају се и у читавом Сунчевом систему.

Руски научници са Ломоносова су сумирали научна сазнања о променама које су се догодиле на свим пламетама Сунчевог система у кратком временском периоду од око 50 година, укључујући и Сунце и дошли до закључака да су сва повезана са енергетским додавањем које је убачено у хелиосферу, односно нашло на путу кроз који хелиосфера пролази у сталном кретању кроз свемир. Свемир није празан простор, него је сачињен од слободних неповезаних честица.

За научнике је хелиосфера замишљени балон око Сунца који је испуњен свемирском плазмом и у њему се налазе све планете које круже око Сунца. Кроз овај простор непрекидно пролази енергија, како она која се ослобађа са Сунца, тако и она из међузвезданог простора која ту стиже. Енергија покреће гасове, ствара планете и уопште читав простор је у изузетној енергетској хемијској и физичкој активности. Хелиосфера има свој живот, а Земља као планета је само један део тог сложеног организма. Молекуларни биолози су видели да се процес сличан процесу размене материје и енергије у живој ћелији одвија и у хелиосфери. На сваком нивоу у Универзуму одигравају се процеси које покреће исти принцип сталног стварања и самоодржање. На свом простору кроз међузвездани простор, сунчев систем (хелиосфера) путује у смеру соларног апекса, наишао је 1960. на хомогену материју и енергију која садржи јоне водоника, хелијума и хидроксила поред других елемената и комбинација које постоје у плазми. Проласком кроз ту структуру дошло је до дебљања ударног таласа формираног у плазми испред Сунчевог система. Тако је настала велика количина плазме која се превукла преко хелиосфере и делом пробила у Сунчев систем и међупланетарни простор.

 

Тај продор је унео једну врсту материје направљене у међупланетарном систему и енергетски је допринос нашем Сунчевом систему. Тиме је промењен квалитет међупланетарног простора (плазме у хелиосфери) и тако је повећана њена проводљивост. Због тога је већ дошло до одређених промена које су уочљиве на многим планетама, укључујући и Земљу.

Уочљива су нека нова стања у режиму активности Сунца, али и планетофизичке промене на многим планетама и све су последице уласка овог енергетског „доприноса“.

Уочен је раст мрља на Плутону, ауроре на Сатурну, померање магнетних полова на Урану и Нептуну (то су планете у магнетној спрези), а примећен је изненадан и опсежан раст јачине Уранове магнетосфоре.

Удвостручена је активност магнетног поља на Јупитеру (на основу података из 1992.) и серија нових стања и процеса на овој планети након неколико експлозија јула 1994.

Серија трансформација у атмосфери Марса и пораст квалитета његове биосфере (Марс има воду), посебно пораст облачности на екватору и пораст концентрације озона.

Септембра 1997. амерички вештачки сателит „Сурваyор“ срео је у Марсовој орбити густину атмосфере двоструко већу него што је предвиђала НАСА. Тада се на Марсу одигравала олуја планетарних размера. Она је снимљена телескопом са Земље. Уочљиво је и формирање атмосфере на Месецу порастом количине натријума.

И на Венери су уочене хемијске и оптичке промене. Инверзија тамних и светлих тачака која је први пут уочена, као и јако опадање количине сумпорних гасова у атмосфери. Извесно је да су промене у ствари сасвим нормалне где год постоји енергија у било ком облику и јачини…..

Пише: Др Драган Шкобаљ

 

Извор: ОТКРИЋА

http://www.prozorivrata.com/da-li-je-ugljen-dioksid-uzrocnik-povecanja-temperature-na-planeti-zemlji/

У Васељени је Све Стварање.

Све бива подређено Стварању.

Изван Стварања ничега нема.

Живот је Стварање.

Живети значи Стварати.

Сва бића учествују у Стварању.

Стварањем опстаје Васељена.

Стварањем опстаје Онај Који Ствара.

Ако не би било Стварања, тада ни Васељене ни Онога Који Ствара не би било.

Васељена дише – удише и издише у Ритму Стварања.

Онај Који Ствара удише и издише у Ритму Стварања.

Љубав се рађа из Ритма Стварања.

Да није Ритма Стварања, ни Љубави не би било.

Но, истовремено, и Ритам Стварања происходи из Љубави.

Тако долазимо до познања, да су Љубав и Ритам Стварања – Једно Те Исто.

 

Стасале крај потока

……….         купинице црна ока.                     

Црна ока, црна лица,

прозборила купиница:

„Танка брезо белобока,

што се нишеш крај потока,

ко у гори, посведочи,

има од нас црње очи?“

Зашумела брезе грана:

„Има црње очи Стана,

Стана мала чобаница,

из тих тамо колибица.“

 

Нови Сад, перон два, колосек два и чет’ри

Чекам воз за Београд, паклена врућина

Сигурно је близу четрдесет степени у хладу

Ох како би сад пријали неки северни ветри

Петнаест степени ниже и дебела ладовина

Воз касни, остаћу сат дуже у Новом Саду

 

 

У једном тренутку када се томе најмање надах

Сенка ми прекида сунца зрак, поглед подижем…

Да ли је слободно једно место, вила ли је или жена

На пречац занемех, просто ми одузе дах

Хоћу да кажем, слободно је али не стижем

Скамењен гледах, крај мене седа она ил’ сенка њена

 

 

О Боже, коме ли анђела оваквог за љубав створи

Којом заслугом баш мени у кобном трену посла

Интер Сити има климу и он никад до сад није каснио

Премили дал’ нектар или мед потече или она проговори

Поред толиких слободних места она баш код мене дошла

Ову лепоту у животу нисам видео, нити у сну снио

 

 

„Међународни воз из Будимпеште долази на колосек чет’ри“

На брзину купимо кофере, хоћемо ли заједно сести, изустих

Да наставимо дружење, да нам не буде досадно

У трену се презнојих као да дунуше још врелији афрички ветри

Да наравно пријаће ми, муко моја, неспретно кофер испустих

Подижем га кришом, у купеу смо, вруће је, мени у срцу ладно

 

 

Једном је меденом речи испразнила све чауре моје

Не ово се не догађа мени, ово је неко други, нисам ја

Плаветне као небо ме гледају и баш мени се смеше

Сладак је укус речи њених, пред очима дугине боје

Шта ти је човече, буди се, није страшно, само једна жена

Све ми већ некако познато, да ли то већ некад беше

 

Воз је путовао, одужило се, рекао бих цео целцати век

Кроз прозор гледам, промичу станице јадна за другом

Као ништа ми није, покушавам обичне разговоре да водим

Ал готово је, већ видим, за моје срце њена реч је лек

Знам већ, одсад ћу путовати, искључиво и само пругом

Тог лика и очију плавих никако не могу да се ослободим

 

Нисам се усудио крај пута да окончамо заједно

Најавих да неколико станица изаћи морам пре

Не препознах дал’ у оку беше туга ил’ само сена

Предивно путовање, успомене и сећања вредно

Овако нешто још никада доживео нисам, не

Поцепала ме начисто једна лепа, прелепа Милена…

 

25.08.2012 у 22х и 33’

 

Чистота срца и душе

Духом ме има свуда свуда

И радим у свету и породици-

Покажи укажи осветли покрени!

Али то се још увек јасно не види

А треба да се бориш и идеш..

 

 

Тако се прави пут -најдубљи пут

У пуној чистоти и срца и душе

Боље се тад види и може више

Него што су нас школе училе

 

 

Ово је унутарњи пут – у Творцу

Где чистота сва врата отвара

Сва срца пред тобом се откључају

И сва постају потпуно слободна

 

Врховно знање

 

Када људи угледају чистоту

И сјајну светлост што исијава

Они то осете-лепо им је –воле те

Чуде се како је све лако –слободно

 

Али то творац ради –осветљава

Из онострано-овостраних светова

Учи нас правом знању-да волимо

И растемо у Истини и Љубави

 

Гледам дихом пријатеље у даљини

Ближи сте ми од свих из близине

Пишите ми увек када ме осетите

А ја ћу вас чувати у срцу и у души

 

Песници Рода

 

О моји песници са Звезда Рода!

Дајете снагу подсећате подижете!

Осећам да сте ми непрекидно близу!

 

Код мене није све у писању

Писање је тек задњи пренос-

Када све сакупим и проживим

И када то потпуно осетим

 

Тек тада то дајем и пишем

Као завршни испит у школи

Наученог и стеченог знања

 

Сам живот у сваком тренутку

Веома је битан за мене

Много ме учи буди освешћује

 

 

Треба научити живети будно

И увек у творцу-и то се учи!

И учи се кад треба поставити

Мерач Васељене на Правду

 

Треба научити живети потпуно ратнички!

Борити се-предати се-поново устати!

А све за даље-за себе и Род у Творцу!