Прохујао је живот
младост, срећа и лепи дани
у прошлост су се скрили,
остала је успомена
какви некада смо били
Давно бејасмо деца,
сада смо себи страни
и никога нема више
од патњи да нас брани
Несташе сва драга лица,
сва што волела су нас,
бол душу нам кида –
залуд тражи се спас.
-2009.година-
Зашто је важна Свест, Самосвест и Свесност о Белом Србству?
Зато што преко Свести, Самосвести и Свесности бивамо повезани са Боговима, са Прецима, са Акашом, са Мајком и Оцем, са Великим Духом Стварања.
Када кажемо: ја сам Бели Србин, или, ја сам Бела Србкиња, ми тада преко унутарњих титраја и трептаја, које производи та чаробна реч, бивамо усаображени и усагалшени са титрајима и трептајима виших светова, виших духовних, тајинствених и оностраних светова, сазвежђа и звезданих јата.
То је мантра, то је космичка јавка (лозинка), то је тајни кључић који откључава врата скривених божанских одаја нашег Пра-Бића и нашег Пра-Суштаства.
Ако сте Бели, зашто се онда стидите, бојите или плашите да кажете: ја сам Бели (Србин), ја сам Бела (Србкиња), када ви то, уистини, и јесте!
Упамтите: ви сте Бели!
Ви сте Бела Раса из виших звезданих светова!
Нама су кроз векове сви наши душмани најжешће ударали на Славу, Част, Понос, Достојанство и на Дику (Дика је наш Древни Бог Поноса и Достојанства!), па смо од тог вековног ћушкања, ушуткавања и убијања Свести, Самосвести и Свесности заиста и постали ушуткани, страшљиви и плашљиви, те више не смемо ни јавно да кажемо ко смо и чији смо!
Победимо све душмане наше, победимо их за сва времена, у овоме трену, у овоме тренутку вечности; победимо их својом Свешћу, Самосвешћу и Свесношћу и рецимо себи: ја сам Бели Србин, ја сам Бела Србкиња!
Када само три пута ово јасно и гласно изговорите, после тога ће то тећи само од себе, као горски поток у пролеће који се слива низа стене и планине.
Тако ћете, у једном једином тренутку, победити све своје страхове и стрепње, све тескобе и мучнине, све осујећености и фрустрације наших предака који кроз многе векове нису смели гласно и јасно да изговоре своје име, нити да кажу ко су и чији су.
Све док не смете да кажете: ја сам Бели Србин, ја сам Бела Србкиња, ви носите у своме срцу страхове и фрустрације свих својих предака који су столећима робовали или под Турцима или под Латинима.
Оног трена када будете јасно и гласно рекли: ја сам Бели Србин, ја сам Бела Србкиња, тада ће, кроз вас, кроз ваше срце, истовремено бити ослобођени и сви ваши преци, и моћи ће, у оностраним световима, да се узнесу на више ступњеве Стварања и Присуства.
Славим те, Животе,
У зрацима Сунца
Што продиру свуда
И расвијетљавају ми биће.
Љубим те, Животе,
У налетима вјетра
На моје топле усне.
Захваљујем Ти, Животе,
На обиљу осјетила
Којима све покрећеш.
Грлим те, Животе,
Попут магле
Која чврсто обухвати
Равницу до подне.
Славим Те, Роде,
Чија сам карика
Малена и далека.
Написах ти песму и сам се исплаках
Нестварно је шта се деси, па ме страх
Да те нисам миловао, рекао бих сан је био
Додир меки, загрљаји топли, уздах
Не није сан био, пепео и прах
Још осећам дах кад сам те пољубио
Није бол, само слатка рана од љубави
Још ме нико, тако усрећио није
Вулкан гори у недрима мојим
Отишла си ал’ ме не остави
Склопи очи па ћеш да уснијеш
Тајно место у мислима својим
Где живимо, срећа ти и ја
Газимо цветно поље, прсти уплетени
Нежни звуци, то нам Амор пева
Стреле у срцима, љубавна погибија
Биће да смо једно другом суђени
Небо ће да потврди, гром удари и муња засева
14.08.2017 у 01,16 часова
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
01
Ако знаш, ако живиш по законима Творца и Васељене, теби онда не требају ни религија ни црква нити било какви теолози, богослови, жреци и свештеници.
Ти знаш!
Ти си рођен у Знању!
Ти јеси и биваш!
Ти си повезан са Стварањем!
У Стварању је Смисао.
У Стварању је Љубав.
У Стварању је Живот.
Живи Живот и буди Живот!
Не лутај од вере до вере, од религије до религије, од цркве до цркве, од храма до храма!
Све је у теби.
Све је у твом бићу и суштаству.
У теби је све оно што тражиш изван себе.
Што није у теби, није ни у спољноме свету.
Ако имаш Љубав – наћи ћеш Љубав; ако живиш Живот – ти јеси Живот!
02
Дружи се с онима који су слични и блиски теби.
Пронађи своје јато, и буди у свом јату!
Не тражи ни пријатеља ни друга изван својега јата – наћи га нећеш!
Немој да се завараваш.
Немој да упадаш у омаје и опсене вајних а лажних мудријаша овога света.
Људи од овога света, пуни лажног знања, гле! баш ништа не знају!
Упамти: можеш да се дружиш и пријатељујеш само с онима који су из твојега јата и од твојега рода и племена.
Ако на свом путу не можеш да нађеш Белог Србина или Белу Србкињу, па да се дружиш и пријатељујеш с њима, онда не тражи пријатеља ни међу инима, јер их тамо, зацело, никада наћи нећеш!
(Негде у пољима Србског Баната, 17. гумника 7526.)
Док у дугим часима,
за топлих летњих ноћи,
зурим у звездано небо,
наједном,
и некако изненада,
осетим у дубинама своје душе,
како се,
на неки непојмљив начин,
прожимам
са сазвежђима
и звезданим јатима,
с видљивим и невидљивим бићима
из неких далеких
и давно несталих светова,
као и са свеколиком творевином
Творчевом
с ову и с ону страну
Вечнога Тренутка.
Познат у народној традицији свих Словена, овај ритуал орођавања је највећу актуелност сачувао на Балкану. Братимљење, као веза уз посредство Бога, се сматра јачом и светијом него крвно сродство јер има божанску а не људску природу.
Оно настаје из разних побуда, да се обезбеди пријатељаство, због заштите и помоћи Бога, као и да болесници овим магијским чином оздраве. Сам ритуал братимљења је варирао у зависности од ситуације због које се врши али најпознатији је свакако онај у коме два друга која се братиме истим ножем пуштају себи крв, лизну један другом пуштену крв, изљубе се и зарекну на верност. Побратимство се могло склапати не само са људима него и са разним природним и натприродним бићима како би човек себе обезбедио од њихове природе.
Текст: Милош Костић
Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић – „Српски митолошки речник“, Нолит, Београд, 1970
Светлана. М. Толстая – „Побратимство“, „Словенска митологија – енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 2001
Слика: Клятва тёмным огнём – Виктор Корольков
Извор- Српска родноверна жупа „Луг Велеса“
К теби
несуђеној
крвавој утехи
хладним жилама
се успињем
успињем се нејако
У вече презрело
месец се од бола
пресавија на пола а
ветар тешко издише
издише
као да је последња му ноћ
Близу сам оку облачном
великом оку небеском
кошмарим по путањи
лебдим по кончастим линијама
Дрхте мисли
збијају се у слузавом мозгу
од праска се разбијају и
леже мртве
кезом црном уму
Успињем се жилама из грла
нема иштем реч
а стеже и гуши
бол у грудима
док трну руке пружене
и међу прстима зрак наде
али падају
падају
Близу сам оку небеском
великом
спасоносном оку
близу
близу
кошмарим по путањи
само што нисам у њему
Хладним жилама успињем се
крвавој
несуђеној утехи
Немам више воље
Дизати себе из замора од илузије
Која вјечно обећава да бити ће боље.
Немам више хтијења
Да осмјехом дочекујем
Људе што ми намргођени прилазе.
Једина ми је тежња
Напустити стара увјерења
И као Мјесец, огледати се у води.
