Обасјава  сунце, прозоре душе, нашег песника Мирослава Симовића.

Полећу  његови снови ка звездама опет и радост се враћа у срца свих блиских и њему драгих људи.

Полеће орао у небеске висине, да загрли своје добре виле – оне које га пратише на путу између сна и јаве, између живота и смрти, између светла и таме – оне које он дозиваше  песмама својим.

 Живот Мирославе – је један!

 Један је од почетка до свршетка, како би често твој Стриц рекао,  а свршетка нема.

Један је у свим световима, са ове и оне стране времена 

 и  његов делић.  овде, на Мидгард земљи, је важан- много важан!

 И треба га одживети Мирославе у Миру и Слави како и твоје име каже!

 ,,Твоје звездано небо“,, пробудило се –  а за трен- беше заспало! О колико  љубави те чека на путу твоме- овде- сада- колико лепота чека да их тек откријеш – колико доброте у људима чека, да је имају, да им покажеш….Корачај Мирославе мирно- и славно- то Род очекује твој!

уредила: Верица Стојиљковић

разјашњење:http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/2837743/novi-podvig-hirurga-u-urgentnom-centru-u-beogradu.html

 

 

СЛОБОДАН   САМ  ЈЕР ЈЕ  МОЈА  ДУША  СЛОБОДНА

 

Слободан сам, јер душа је моја слободна,

могу бити тамо и где нисам, корачам куд год хоћу,

мој ход се препознаје, то је ход слободног човека.

Слобода је моје право, слободан сам се родио,

слободан желим да живим.

Не дам да ме ураме, да им будем као слика

која ће временом избледети,

коју ће прекрити прашина.

Слободан сам, докле год је моја душа слободна,

Докле год волим, срећан докле год желим,

Патим и чезнем док се не изборим.

Слободан сам знам, док истински осећам.

 

ИЗГУБЉЕНЕ ДУШЕ

 

Моји дани, моје ноћи, моји снови

Препуни су јада и боли, откад моје срце,

За тобом жуди, откад моје срце само тебе

воли.

Ходам по ивици живота, по кањонима таме,

тумарам обалама мрака, тражећи бар

сенку твог погледа, твога зрака.

Ја сам само једна од залуталих душа,

у свету несталих срећа и изгубљених

љубави.

Где, гле, изгубљени

лутају као сене,

тражећи пут ка дому свом,

тражећи пут

ка срцу изгубљеном.

О, како бих волео да те сретнем бар!

у предворју среће, да видим твој осмех,

Да ме тргне,

да бар нешто ме покреће.

Ходам по ивици живота, по кањонима таме,

а мисли о теби, не дају ми да се спотакнем

да паднем.

 

 

СРЕЋАН   САМ

 

Срећан сам кад је месец пун

и обасја звезде.

Срећан сам, када мојим сновима

твоје слике језде.

Срећан сам  када сунце сија  и  у исто време

летња киша пада.

Срећан сам, јер знам да те лудо волим

као никада до тада.

Срећан сам и када чујем поему хиљаде птица,

јер ме то подсети, колика си моја душа,

колика си моја драга, моја Милица.

Срећан сам и када ветрови дуну,

са севера и са југа.

Срећан сам, јер ми тебе донесу,

a нестане туга.

Срећан сам и кад срећан не умем бити,

срећан сам јер знам,

да ће љубав увек победити.

(Татјана Кришков: ОДА РАДОСТИ)

Нажалост…

Истина је…

паразити нас терају,

да скоро све своје животне одлуке,

доносимо ,,трбухом,, и главом…

… страх- навелико царује…

… само избори, који су донешени, директно срцем,

имају помоћ- Творца…

Моја лична, животна прича и

одлуке које сам донео у свакодневном животу,

су ме много пута увериле у то….

Храбре и одлучне…Бог мора погледати…

свака жртва- на крају, даје плод.

То је увек било…И биће!

 

Устај сада вучији сине,
почуј повик из даљине.
Душа дрхти од тог зова,
кључа крв старог кова.

 

Њом ти носиш, наслеђе свето,
сети га се, да не буде отето!
Сети га се, да не буде касно,
сети га се, и живи часно!

 

Устај сада вучији сине,
вини поглед у висине.
Види моћног претка твог,
Перуна силног, громовног!

 

Устај сада сунчев сине,
вини поглед у висине.
Види како зора руди,
стари Дажд, дух ти буди.

 

Осећаш ли претке своје,
видиш ли их како стоје?
Како сјакте, међ’ звездама,
почаствуј их у песмама.

 

Устај сада вучији сине,
Устај, сазнај, шта ти чине!
Заборави сад лажи те,
заборави мисли зле!

 

Запамти род свој,
запамти далек пој.
Запамти, он је прави,
певај роде, својој слави!

 

Слава прецима и потомцима!
Слава била и остала!
Слава старих, слава мудрих,
да нам прија, да нам сија!

 

Устај сада вучији сине,
устај сада, побратиме!
Слава теби и роду твом!

Слава нама и потомству свом!

 

 

Драгану Симовићу, Песнику-Пророку,који битише у свим световима које је изнедрила Вечна Потка. Једино га нема у србским читанкама, које образују потоња покољења.… Ваљда – што Песник у њих не може да стане…

 

И би битка у Е г о д р а г у
И добише је Витези Праисконог Реда

 

И рече Аранђел Румених Облака
Један од јунака чијег мача фијук није спио
Док није пала исходишна игла – надвагана
Битке за победу деце бога СРБ-а
Што пре стотину векова донеше Земљи
Светлост, Слово, Слог, Реч и Говор:
Сада нас Мансанмане Остварени
Чека Велики изазов Освете ега-не-ега
Можда још тежи од саме битке –
Шта урадити са побеђенима?

 

Видим и знам, знам, знам и видим
Да мислимо, осећамо и деламо
Једнотно и исто, једнотно, исто и једнотно:
С а м и л о с т је, самилолост је, коначна победа

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

 

Сваки је човек живи мученик у овоме свету.

Ко год је искрен према себи, према својој души, признаће то.

Нећу да лажем ни себе ни вас, већ морам да речем истину, а истина гласи: све ми у овоме свету бејаше само борба и одбрана, мука и невоља.

Додуше, један део мог унутарњег бића који је одувек обитавао у вилењачким сновима и визијама, рекао би, с разлогом, да је овај свет лепота над лепотама, да сам се све време радовао и уживао, да сам живео свој живот са сврхом и смислом, но, то је само прва половина истине, док је друга половина исте те истине нешто сасма другачије, нешто посве опречно и супротно првој половини истине.

Једина ми утеха за све те патње, муке и невоље, које сам трпио од када знам за себе, могу бити знања и сазнања из Вишњих светова која сам примио или стекао боравећи и борећи се у овоме свету.

Без тих знања и сазнања из Вишњих светова мој живот и буквално не би имао никаквог смисла!

Срећа је, а и милост Божја, што сам још у раној младости схватио и освестио, да је рад на себи, рад на чишћењу, јачању и узрастању властите душе, мој први и најбитнији задатак у овоме свету, а да сви други задаци, све друге дужности и сви други послови долазе тек по обављању овог најбитнијег задатка!

(У Великом Гају, 16. гумника 7526.)

Јабука је и симбол живота.

Онa има геометријски облик торуса. Свако живо биће има око себе енергетско поље, које има управо такав облик- облик торуса или јабуке.
Као што је познато и земља има исто такво енергетско поље. (Платонско геометријско тијело које одговара торусу, јесте додекаедер – тијело које затвара 12 петоугаоника. Иначе, када се пресијече јабука попола, њене сјеменке дају слику пентаграма.)

 

 

У ствари, то енергетско поље код човјека извире у његовом физичком срцу, и надраста његово физичко тијело у зависности од човјековог духовног напретка. Ово је заправо и мали коментар и додатак на текст Песника о духовном, односно енергетском срцу. То духовно или
енергетско срце може да нарасте и изван граница простора и времена и да тако дјелује и дотиче „на даљину“.

 

 

Зато је јабука симбол и духовног живота, односно духовног напретка човјека.

ЛИРСКИ ЗАПИСИ

 

Марку и Александри

 

(Оливера Лола Аџић: КОЛО БЕЛИХ СРБКИЊА)

 

Наша дела из ранијих живота преливају се у овај живот, ма каква год да су та дела.

Спрам својих дела, визија, мисли и снова из ранијих живота, ми бирамо све у овоме животу.

Буквално све, чак и родитеље.

Упамтите: деца бирају родитеље, а не родитељи децу, како нас томе уче западни позитивисти и материјалисти, који – само да знате! – потајно раде за владаре из сенке!

Интелектуалци су одувек били у служби Великог Инквизитора, то сваки пробуђен и освешћен човек мора да зна.

На самом рођењу детета, са њим стижу и минула дела његове душе.

Али, дела су, истовремено, и дарови и благослови!

Свако дете, на известан начин, благосиља своје родитеље.

Не заборавите: деца благосиљају своје родитеље!

Ако су родитељи, рецимо, живели у сиромаштву пре рођења детета, ако им ништа није ишло од руке до тада, са рођењем детета, све им се наједном преокрене, све им одједном крене набоље.

Постоји тајинствена, мистична и онострана веза између душе детета и душа родитеља.

Све душе које се срећу – срећу се са сврхом и смислом, срећу се по задатку Одозго.

Рећи ћу вам и ово, а ово нећете наћи у књигама овога света, зато што су највредније књиге о тајним оностраним знањима, давно спаљене на ломачи, по налогу Великог Инквизитора, да би се људи држали у тамници незнања.

Видео сам и искусио, да више деца чувају родитеље, него што родитељи чувају децу; да више деца помажу родитеље, него што родитељи помажу децу; да више деца брину о родитељима, него што родитељи брину о деци.

Заиста је тако, али се нама чини да је све обрнуто.

(И то је једна од магијских игара Великог Инквизитора са сврхом истребљења звездане, ведске, хиперборејске расе.)

Све је у овоме свету изокренута пројекција, како говоре древни посвећеници упућени у највећа галактичка и космичка знања.

Овај свет је и иначе, сам по себи, изокренута пројекција.

Песнички речено, овај је свет криво огледало.

Загледани у криво огледало, ми имамо лажну слику света.

Имамо лажне представе, лажна знања, лажна учења, лажне науке.

(Што је горе, то је доле; што је лево, то је десно; што је светло, то је тамно.)

Ви, млади Срби и Србкиње, који намеравате да се жените и удајете, да рађате децу, одустајете од брака унапред, јер немате посла, немате новца, немате кућу или стан; и онда кажете: нећу да се женим или удајем, нећу да рађам децу, јер не желим да ми деца живе у сиромаштву.

Е, видите!

Управо вас је на томе уловио Велики Инквизитор!

Велики Инквизитор је веома, веома лукав – јер је Лукави! – па вас је најпре слудио лажним учењима и знањима, а потом вас је гурнуо у привид и опсену сиромаштва и – ви одустајете од рађања деце!

Тако ви и несвесно радите по наумима Лукавога, јер он баш то и жели – да се што мање рађа расних Срба, што мање расних Европљана, што мање расних Хиперборејаца.

Нећу да вам приповедам даље, јер песник жели да скрати причу.

Рећи ћу вам још исамо ово: да се нисам оженио, да нисам рађао децу, ја не бих опстао у овоме свету.

Не бих опстао, и не бих ништа створио.

Свако ми је дете, на рођењу својему, донело неке дарове, што је мене децније, на мојему животном путу, спасавало од пропасти.

Једно ми је дете вазда припомагало у стваралаштву; друго је налазило послове; а треће ми је дете на поклон донело стан.

Да, букавлно тако!

На самом рођењу, дете ми је донело стан!

Како?

То је тајна!

Знаћете (само ће вам се рећи!), кад се одважите да кренете тим тајинственим оностраним путем кроз сазвежђа Унутарњег Космоса.

Зато вам поручујем: Срби, жените се и удавајте!

Рађајте децу!

И, победићете Великог Инквизитора!

 

 

 

 

Онако како  нас

Бог и Богиња Љубави гледају,

 тако и ми гледајмо једни друге.

Потражимо оно најлепше,

најплеменитије и најдивотније у себи

 и у ближњима својим,

и нека нас та Лепота и Дивота у нама

води кроз све будуће

животне токове наше.

Љубимо једни друге,

срцем и душом љубимо,

онако како нас

 Бог и Богиња Љубави љубе.

 

Србијо, Велика Мајко!
Ти залечи ране, баци поглед –
Крвавих суза ти погледај свет.
Србијо! Немоћна да се одупреш
Поново устани, одбиј свој пораз
Мртвима дајући покој, барјак – живима!

 

Ево браћо моја испружена рука
На груди суза паде
Ту сенка мртвих повлачи вео
На рањеном срцу Земље.

Србијо!

 

Србијо, сестро моја!
Стојиш на земљи немих гробова
Мртви за тебе су синови твоји.
Србијо! Река, тужних душа,
Вековима, донела је смрт, огањ врели!
Ми поштујемо мртвих прах и живих бол.

Србијо!

 

Група Аркона негује посебан стил: словенски фолк-метал. Комбинујући „тешки“ звук и традиционалне инструменте, Маша Архипова и мрачни момци изводе својеврсне хеви-метал химне старе Русије и на свој начин оживљавају молитве старих Словена. Представљамо две различите песме ове необичне групе.

Група Аркона, која је добила име у част легендарног града-храма у коме се налазило највеће словенско светилиште бога Световида на острву Рујну (данашњи немачки Риген), у овом тренутку је вероватно најпопуларнија хеви-метал група из Русије и недавно је обележила 10-годишњицу постојања.

Певачица златне косе и строгих црта лица, Марија Архипова (која је уједно и лидер групе), обучена је у педантно сашивену аутентичну одећу од крзна и коже са словенским и рунским орнаментима која је украшена амајлијама и талисманима. Она у свом певању користи чист вокал карактеристичан за руске народне песме, ојкање и ламентације, као и рикање  и вриштање   који су карактеристични за скандинавски етно-метал.

 

https://ruskarec.ru/articles/2012/10/04/hevi-metal_sa_rujna_u_slavu_rusije_17233.html

 

Косово је вечни олтар бога Коса,
бога мртвих који вечно жртву тражи.
Космат, косу носи, косом пољем коси…
Срби су вечно на његовој стражи.

 

Из свог вечног храма Кос само излази,
кад задатак добије да покупи своје:
Оне што се осиле и, у дивљој снази,
кажу да се бож’јег закона не боје,

 

а он само врши правду Вишњег Бога,
који кроз њег’ закон вечни показује:
добрим награђује свог слугу вернога,
а кажњава ко му се не повинује.

 

Дуго и стрпљиво оштри косу своју,
да се мало лоши у злу порадују,
а кад су сретни, у пуном спокоју,
његове откосе могу да зачују.

 

Срби су Косови вечни свештеници,
што за олтар сматрају сво његово поље,
опстају на њему у вечитој бици,
због њега на Косову бројне богомоље.

 

Стара ратничко-свештеничка каста,
што проноси ватру знања кроз времена,
кроз време и простор, давно некад наста:
остаде до данас неискорењена!

 

Од Индије старе и од Вавилона,
Асирије, Персије…, до данашњих дана,
стара знања чува и преноси она,
кроз све миленије, бројне, сачувана.

 

Књига- Путевима Славе