ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Истинита повесница о нама, није у школским уџбеницима из историје, већ у народној поезији, бајкама и причама.

Уџбенике из историје писали су и пишу ватикански ђаци из бечке и берлинске школе.

Германи су столећима уништавали наше староставне књиге, како би могли да смишљају и пишу лажну историју о нама.

Потуљена азијатско-германска раса је све време сарађивала са хазаро-рептилима из Ватикана у свим вековним ратовима против Белих Срба.

02

Што имаде у Срба јунака,

свакога је вила породила,

породила, али подојила.

У ова три десетерачка стиха све је речено.

(Десетерац је ведсрбски песнички метар, и на њему су настале све древне ведсрбске књиге.)

Паметном је ово више него довољно.

Јунаштво је животна поетика Белог Србина.

Јунаштво није оно што неосвешћени и бесловесни мисле, већ је то светоназор, поглед на свет, поетика живљења и умирања.

Јунаци нису некакве будалетине и рмпалије, но вилењаци ратничког духа и високе самосвести.

Само Бели Србин Вилењак, који је упућен у тајне живота и смрти, може бити јунак.

Нема јунаштва међу обичним људима!

Јунаштво је исто што и поезија.

Између поезије и јунаштва може да стоји знак једнакости.

У древних ведских Белих Срба јунак-ратник је морао бити упућен и у тајне песништва.

Јунаштво и поезија иду једно уз друго.

Сви велики и посвећени јунаци-ратници у Белих Срба, кроз еоне, бејаху, истовремено, вилењаци и песници.

 

Андрей Алексеевич Шишкин, Русалке, 60х80 цм, 2015. године

 

 

Русалка је једна од водених вила из народних веровања словенских народа.

Литература о русалкама прилично је велика, и она је доказала несловенско порекло имена русалки.
Народна етимологија довела је русалке у везу са речју русло ~ поток, те нам је тако много допринела за изучавање русалки.

Наследнице вила код Руса изгледа да су биле „русаљке“. Ово име новијег је датума, и постало је од римског „rosaria“ или „pascha rosarum“. Замена имена вила у русалке извршило се у доба примања хришћанства (или можда нешто раније), па се онда назив русалка раширио по многим словенским земљама и ван Русије, иако је прапостојбина вила у Русији. Тако имамо у Бугарској: русална гробишта; у Србији: црква св. Богородице Русалије или св. Тројице Русалије у околини Ниша; у Словенији (близу хрватске границе)код Метлике три цркве једна до друге под именом Росалнице.

Својства вила и русалки су иста, и русалке као и виле живе у води, пољима и шумама. И њих се Руси боје, као и Срби својих вила или Бугари својих самовила. Митска бића слична вилама и русалкама код Чеха би била: Vodni Panny; код Словака Vodopanenky, које излазе каткад из својих кристалних дворова на забаве младежи; код Лужичана Wodne jugfry; код Пољака Bogunki, које опет вуку несмотрене у водне дубине.

У митологији Источних Словена то су натприродна бића замишљана у облику дугокосих лепих младих девојака, које у ноћима младог месеца играју на пропланцима, овенчане зеленим венцима. Непријатељски су расположене према људима. Често маме пролазнике, задају им различите загонетке или их убијају гласним смехом. То су, у ствари, душе умрлих девојака, првенствено утопљеница или оних које су умрле насилном смрћу.
У недељу после Духова оне излазе из воде, ходају по пољу или се пењу на дрвеће. Опасно је да се те недеље било ко купа у реци или језеру, јер га русалке могу одвући у дубину. Разни обичаји показују да су русалке тесно повезане са водом и растињем, али и са светом мртвих.

По предању, вечито су младе и лепе, са дугим расплетеним риђим косама спуштеним низ леђа. Ако би неко чуо песму русалки, или ако би их како угледао при игри, намах би онемео. Русалке такође примамљују и даве људе, којима нису баш наклоњене. Најјаче средство против русалки је пелин, а користан је и бијели лук.

Русалке обитавају са водењацима, а каткад и саме у мањим рекама и језерима где водењака нема. Имају своју краљицу која их дозива трубом и подређена је краљу водењака

Извор: фејсбук страница ,,Јачина речи – ведска техника приповедања и стварања кроз уметност,,

 

… и како вриште деца учећи одрасле… …

као љубвеобилан човек нећеш видети двојство…

Отискуј своје срце на свачији осмех
Застани када те буде болнуло

…Мртвоживот није реалност за радост, али јесте за бољку

Своју тврдовратост лечи са батаљоном воде…

…Уживај када ти је најтеже…

 

– Необјављена књига КИЈА МА МУДРА-   

Ти Не разумеш
ово Празно свитање
трње уместо Пољубаца.

На прстима
Жедне испратих
Надање и Самоћу.

Разуздани ветар
разнесе пљусак Хтења.

Ти Не знаш
у шта ће се Претворити

Оно што После
од Мене Остане.

Кап крви Клетвом
из Срца потече

и Написах

Несталу Песму…

„Душа душе моје“ – 2009

 

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Језик Мајку нису створили људи, већ Богови.

Зато све Тајне Богова и јесу у Језику Мајци.

Сви земаљски извори су сумњиви, варљиви, непоуздани и, надасве, кривотворени; истински и истинити извори-праизвори скривени су у Речима Језика Мајке.

Стога се, кад год желите да нешто сазнате о нашим Боговима, немојте ослањати на земаљске изворе, но на тајне скривене и прикривене праизворе Језика Мајке.

СВАРОГ ЈЕ БОГ СТВОРИТЕЉ.

Он је Створитељ нашег Звезданог Јата, нашег Свемира, и Отац нашег Звезданог Рода.

Само нам Име нашег Бога казује да је Он – Створитељ.

СВА-РОГ!

Наши Преци су за Род говорили – Рог.

Још сам ја у детињству слушао од својих ужичких горштака –  који су сви листом досељеници из Старе Херцеговине – како, кад мисле на Род, казују: Рог.

Бог благословио твој Рог, домаћине!

Сварог је Отац наших Богова и Богиња.

Наши Богови и Богиње јесу синови и кћери ОЦА СВАРОГА и МАЈКЕ РОДЕ.

Перун је прворођени Сварогов и Родин Син, и Њему је поверен наш Звездани Род.

Да непрестанце бдије над Нашим Родом, те да га васпитава и духовно ИЗОБРАЖАВА.

Језик Мајку, као и РУНЕ, Писмо Богова, створио је Перун, и нама предао, да бисмо преко Језика Мајке и Руна узрасли до Богова – те да бисмо били ЈЕДНО СА НАШИМ БОГОВИМА И БОГИЊАМА!

Ово су истинита сазнања из Акаше, а сва ина земаљска тумачења и толковања су варљива, непоуздана и, намерно изокренута и изопачена.

Када ме неко пита: Србине, како се зове твој Бог?

Одговорићу му: Мој Бог се зове СВАРОГ!

 

 

(У Великом Гају, 8. гумника 7526.)

У овој пурпуној даљини
на другој страни срца
силазе одјеци звезданих млека
дуго дуго ме неко чека

 

Мислила сам да ћу заборавити
тебе и себе у наручју очаја
овде у болгласној тишини
пребирам бисерсузе празнини

 

У преливу се боје
са јесењом тугом боре
изађи на боје јесени
из несигурности небодира

 

Небо гледај без страха
дајем те жељи обиђи
ову предрагу пасторалу
наших давних дана

 

Још ћу ти покоју мисао послати
па ћу се вирводом повући
као ономатопеја тиха
из песме о ветру са брега

 

У безначајности као
лист у шуми храстовој и
нота у малој ноћној музици
не претпостављам да се кајеш

 

Опет видим да знаш
док подилазиш како се обраћаш
и постављаш ми знакове које
на путу нико не поштује

 

А ти кад те запитају
како живиш и где је мост
нашег болног спајања
не стиди се им рећи ко си

 

Буди поука неискуснима
а они су се занети љубави
добро намучиле белосвило
изађи поново на боје јесени

 

 

Некакав краљ запроси за свога сина у другога краља шћер, и пошље му књигу иштући ђевојку и уз књигу обиљежје на ђевојку. Кад краљу књига дође и види шта му пише, он рече посланику: „Ја ти, пријатељу, не могу ништа одговорити, док не питам ђевојке.“ По том отишавши к својој кћери каже јој, како је та и та краљ проси за свога сина и послао прстен за обиљежје, „него“ вели „шта ћу му одговорити?“ А она рече оцу: „Одговори му: ако ми не донесе три прстена један од звијезда, други од мјесеца а трећи од сунца, ја га не ћу.“ Краљ каже све ово посланику и пристави: „Поздрави свога краља, и захвали му од мене на питању и моли га, да му не буде жао на одговор моје самосионе шћере, еле јој не могу ништа.“ Посланик се врати и каже својему краљу, шта је и како, а краљ се ражљути и стане мислити, како би добавио ова три прстена, па најпослије тури глас по свему свијету: ко му добави ова три прстена, да ће му дати половину краљевине своје или благо небројено. Али све зафајду. Најпослије краљев син падне у велику жалост, и већ шћаше од јада да се убије, кад тумаривши онако зађе у некаку планину и набаса на једну бабу, ђе украј пута сједи. Он јој назове помоз’ Бог, а она му прихвати: „Бог дај буди, несретњи па сретњи и пресретњи сине!“ Краљев син кад ово чу, он се зачуди и упита је, шта ће ово рећи, а она одговори: „Ти си био пропао, али си наишао на љекара, који ће те – ако Бог да – од те муке избавити.“ Тада он поче да јој казује, шта му је, а она му не даде, него завика: „Доста, доста, ја знам што ти је, него узми ову траву што ми је у њедрима, те је у своја њедра стави; рашчешљај ми косе и пушти ми половицу спријед а половицу низ плећи, пак до довече остани овђен код мене.“ Он је послуша: узме јој траву из њедара и стави у своја њедра, па расплете јој косу која паде по долини сва црна као угаљ, само ђеђе која сиједа. А кад би испред вечера, рече баба краљеву сину: „Прву звијезду кад угледаш, извади ту траву из њедара и реци: дај ми Боже прстен.“ Он тако и учини, и тек што изрече што му је рекла, звијезда се узигра, те предањ прстен паде и у њему она иста звијезда. По том рече му баба, да пази кад изиђе иза горе мјесец, па да исто учини. И он учини, и прстен му паде и у њему мјесец. А кад би у јутру прије сунца, рече му баба: „Пази добро, кад успомаља сунце, па кад помоли, гледај га кроз моје косе, докле са свијем изиђе, и три пута реци: „Претвори ми Боже од ове косе прстен као сунце!“ Те он тако учини, и тек што трећи пут завика, проврже му се од онијех коса прстен сјајан као сунце. Пошто краљев син овако добави сва три прстена, упита бабу: „Шта сам ти дужан?“ А она му одговори: „Ништа друго, него доклен си жив, да се за моју душу Богу молиш, јер ћу ја до мало дана умријети, и да не казујеш никоме.“ Потом јој краљев син захвали и у руку је пољуби, и с њом се опрости, и дошавши дома каже све својему оцу, а он с онијем прстенима пошаље к ђевојци, и она пође зањ и с њиме се по закону вјенча.

Извор: (Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 227–229.)

 

 

 

И ако ништа не радимо, већ седимо у свом врту и тихујемо, сневамо, маштамо и размишљамо, ми, ипак, радимо нешто најлепше и најдивотније у Васељени – радимо на себи, на својој души, на своме суштаству, на свом духовном узрастању.

Нама је тежак и мукотрпан рад наметнут од паразита и рептила, а да тога нисмо ни свесни.

Ми девет десетина својих послова обављамо за паразите и рептиле, а само једну десетину – за себе!

Паразити и рептили управљају свеколиким људским родом, као и свим пословима људског рода, присиљавајући га да ради за њих – рептиле и паразите – до изнемоглости.

Творац је човека створио зарад стварања светова и уметничког стваралаштва, а то су: тиховање, сневање, маштање, размишљање, певање…

Ми смо најмилији Творцу управо онда када радимо на себи, на својој души, на свом суштаству, и кад из нас исијавају најлепше мисли и најдивотнија осећања.

 

 

Окрезавио
од старости и птица
– сунцокрет.

∞

Човјек и пас,
у јутарњој шетњи.
Замишљени.

∞

Бјежећи од
вјетра, лист нађе заклон
у плитком рову.

књига – ПУТЕВИМА СЛАВЕ