Од времена када су се појавиле у трећој четвртини 19. века, па до данашњих издања, разгледнице – „илустроване поштанске карте“ – представљају веома распрострањен визуелни материјал, и чине значајан део визуелне културе модерног доба. Оне припадају корпусу нових визуелних медија који су се појавили током 19. века.

Прва права разгледница на свету, тврде картофили, штампана је на српском језику ћириличним писмом 1871. године у уредништву листа „Змај“ у Бечу.

Штампана је на предлог геодетског официра Петра Манојловића из Сентомаша (данашњег Србобрана), у сарадњи са Јованом Јовановићем Змајем, уредником тадашњег сатиричног листа „Змај“.

Издавање илустрованих дописница, односно разгледница, почело је приватном иницијативом и није везано за одлуке званичних органа. Већ 1896. године, разгледнице су у целој Србији постале веома популарне, а следеће године донет је „Правилник за израду дописних карата од стране приватних лица”. У почетку је предња страна разгледнице била намењена и за илустрацију и за саопштење, а реверсна само за адресу, да би од 1906. године и слика заузела целу аверсну страну.

Старе разгледнице биле су дело најбољих фотографа, а после снимања уследио би део који је био познат као врло деликатан занатски посао, а то је додавање колорних површина. Снимку је требало пажљиво додати боју, и то, ако је икако могуће, верно као што је било у стварности.

Омиљени кадрови београдских варошких сниматеља била су здање Старог двора, Улица краља Милана, кадрови са Београдске тврђаве, Теразије, Улица кнеза Милоша, као и Железничка станица и зграда Поште поред ње. Плато испред станице звао се Вилзонов трг, али то није спречило савезнике да на њега баце смртоносни товар током ускршњег бомбардовања 1944. године, па су драгоцене фасаде жестоко оштећене и зграда је после добила други, соцреалистички облик.

Разгледнице омогућавају проучавање урбаног развоја града, праћење промена изгледа његових делова, уличних фронтова, претварања појединих амбијенталних целина друге половине 19. века у структуре савременог града, односно омогућавају проучавање историје архитектуре града.

Извори: Музеј Примењене Уметности, Историјски Музеј Србије, БКТВ

 

…. Дајеш ми свтлосну цедиљку

Да из мене песме цеди….

Зашто када ми ти на рамену

Светлиш и душу голицаш?

 

Да ме цеди – незрелу –

То је убиство…. природе!

Дај ми само мало воде

Живе воде са длана свога.

 

 

И отварат ћу се лат по лат

Развијати се лист по лист

И нектар најслађи сливати

Лагано….лагано….  И нежно….

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Бели Срби немају више ни један једини разлог да бране јудео-кршћанску Европу.

Вековима су бесловесно гинули бранећи јудео-кршћанску Европу од неких других јудео-кршћана који себе називају муслиманима.

Са становишта самосвесних и самобитних Белих Срба, никакве разлике нема између европских јудео-кршћана и малоазијских јудео-кршћана муслимана.

Све што су нам чинили једини, чинили су и други.

Просто су се такмичили у злочинима према нама.

Јудео-кршћанство и ислам, то је једна те иста хазаро-рептилска идеологија пошасти и погрома.

Никакви ратови између једних и других јудео-кршћана, не смеју више нас да се тичу.

Што су сејали, нека сами жању!

Ми, Сварогови и Родини потомци, нисмо њихов хазаро-рептилски свет.

Ми смо Звездани Род.

Ми смо синови и кћери Белих Богова;

и наш живот је вечан у Вечности,

без почетка и свршетка.

 

 

Растопи своје кораке снене

У овом свијету илузије, магле

Чекам те тамо иза дуге негђе

Гђе ће очи од љубави да цакле.

 

У мирисној сјеници раскошне липе

Чувам за тебе откуцаје срца

Пјесме душа пјева, игра се са валом

На простирци од свиле, уздахом од Сунца.

 

Од морске ћу пјене начинити твој лик

Кад руку ми пружиш  спојит ће нас звијезде

Само ће један одбљесак на небу

Бити знак кад двије душе

У једној се угнијезде.

 

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Морамо и ово да освестимо: србски, руски, пољски, чешки, словачки… све су то варијанте, дијаклети Једног Те Истог Језика Мајке – Ведсрбског Језика илити Језика Белих Богова.

Сви словенски народи (изузимајући лажне Јужне Словене који су, ватиканским генетским инжењерингом, створени на западним балканским просторима) јесу у бити и суштаству Један Род Звездане Расе.

Нације су вештачки створене, да би се изнутра и споља разорио Један Те Исти Звездани Род.

Нације су творевина Ватикана, тог змијског гнезда јудео-кршћанства.

Нико нам толико зла није нанео као Ватикан, као јудео-кршћанство!

02

Време је буђења Рода.

Рода, а не нација!

Национализам је подмукли, потуљени и опаки непријатељ родољубља.

Све док не изиђемо из ватиканских јудео-кршћанских национализама, ми ћемо, без престанка, ратовати између себе до коначног истребљења.

03

Јудео-кршћанин никада не може бити родољуб.

Јудео-кршћанин је увек националиста и подмукли враг Звезданог Рода.

Јудео-кршћанин све подређује Ватикану и идеологији јудео-кршћанства, зато и јесте националиста.

Највише зла словенским народима нанели су управо словенски националисти.

Национализам је неприродан Нашем Родовском Духу.

Погледајте све јужнословенске национализме у окружењу и схватићете, да су они највећи крвници Нашег Звезданог Рода.

Јужнословенски национализми јесу змијски накот Ватикана и јудео-кршћанских калуђера.

 

 

Ој’ Српкињо буд’ орна
Као што си узорна
Кажи нек се разгласи
Шта те тако краси

 

Бело грло и лице
Чарне очи Милице
И ружице усана
Или коса врана

 

Кажи нам наш крине
Да нас жеља сад мине
Кажи нам сад одма’
Кажи нек се зна:

 

Шта ти знам одговорит брале
Кад ме срам твоје силне хвале,
Хвалите онај цвет
Што га воли цео свет
Дична сам само ја
Што сам Српкиња

 

-слика ,,Чуварка,, – Лола Аџић-

Ја сам био у Србији,
Србија је на робији!
Срби седе у кафани
Што пијани, што поклани,
Срби леже покрај друма,
Из глава им ниче шума,
А из сваке српске главе
Теку мутне три Мораве.

 

Српског вођу Карађорђа
Убио је други вођа,
Место где је било клање
Срби зову Радовање.
Убијеном и убици
Дигнути су споменици,
Сад се сваки Србин бије
Са две своје историје.

 

Србин само из ината
Секирчетом млатне брата,
Док на гробље брат се сели
Србин се сав сневесели,
Празно му у родној кући,
Не може се ни с ким тући!
Жао му је брата, свега,
А досада изједе га.
Мучни Србин досети се,
Узме штрањку — обеси се!

 

Све су српске оранице
Саме као удовице.
Нит се оре, нит се жање,
Србије је стално мање!
Лети јато црних птица
Преко српских ораница.
И гробови небом лете,
Пошли Срби да се свете!

 

Из детињства видим слику:
Лисица на дрвљанику.
Прелаз, забран и брвине,
Србија од храстовине.
Дувар пуко са свих страна,
А унутра сама Нана.
Нано моја ти нас спаси,
Не дај ватри да се гаси.

 

Под земљом сам ти видео лице
Србијо, земљо небеснице,
Под земљом теку твоје Бистрице,
Под земљом звоне Грачанице.
Под земљом мач твој и штит се сија,
Под земљом — цела земља Србија.

 

Небеска војска небескога кнеза
Србе и Србију држе у животу,
они су нам стална с небесима веза,
они нас воде кроз сваку голготу.

 

Они су земаљско за небеско дали,
за нас, кроз битку, дали жртву Богу,
и у оба света заувек остали,
да Србима вечно пример дават’ могу,

 

да нема границе између два света,
да је стара слава и данас у јави,
да срамотом вечна направи се штета,
која се не може више да исправи.

 

Косово истиче храброст и издају.
Једно јасно слави, а другом се руга.
Лазар и Обилић пример части дају,
Бранковић издаје и брата и друга…

 

А шта би смо били без Косовског мита,
да нам они нису прави пример дали…!?
Кад времена дођу, тешка, бременита…,
да ли би ко народ поносан опстали!?

 

Бил’ без Обилића и кнеза Лазара,
девет Југовића и других јунака
имали поноса, и вере и дара?
Какви бисмо били без таквих предака?

 

Да ли би имали поново јунака,
који гарантују изнова слободу,
или доброг песника, спортисту, ил’ ђака,
мудре људе који дају наду роду…

 

Кад кажемо Лазар мислимо Косово,
јер он судбу своју за Косово веза.
Он је нашу славу на Косову сков’о,
а оно је славно због славнога кнеза,

 

што одабра Косово за ту битку свету,
која Србе, жртвом, у небеса диже.
Награда за жртву, баш тада принету,
осећам да деци, сад рођеној, стиже.

књига – ПУТЕВИМА СЛАВЕ

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Има, на Мидгарду, велик постотак оних људи који су се још на самом рођењу заклели, да неће нипошто бити бољи!

Такви неће и не желе да буду бољи ни по цену живота!

И међу Србима има доста таквих.

Одувек их је бивало, али, данас их је, канда, највише.

Ти ко зна где и како склепани паразитски срби (мало слово користим са смислом!) дошли су међу расне Србе само с једним јединим разлогом: да би кварили србски просек, те да би свеколико србско духовно и божанско биће вукли надоле, у таму и каљугу.

02

Тешко је самосвојним и самосвесним Белим Србима да вуку, прте и носе те и такве, у рептилиским лабораторијама створене,  бесловесне србе који неће бити бољи ни за еоне!

Кад кренете по Србији, свуда се слуша само неко смеће од музике, и гледају неке телевизијске емисије од којих би сваки словестан човек и утробу своју повратио.

03

Мене уопште не чуде ове паклене врућине у Србији!

Овај народ, овакав какав јесте, то је и заслужио.

Живи Огањ с Неба мора да нас прочисти.

Или да нас прочисти, или да нас сажеже!

Ако се не пренемо, не пробудимо и не освестимо – нестаћемо!

 

 

 

(У Великом Гају, 6. гумника 7526.)

У лед се претвори звезда
Мрачном кабаницом огрнут месец
На небу потоп смрти плима
Сунце са куршумом ко цветом на челу
Цео је свет је на носилима
Час видим гугутку црну час врану белу

 

Ниш са звездом падалицом око врата
Над Тврђавом голуб писмоноша
Туђин га мами зрневљем од олова
Отимају се два гаврана два Милоша
Мртва Лазарева војска језди
Са наше колевке Метохије и Косова
Светле у мраку вешала за звезде

 

У крошњама шљиве од злата браде
Затичем Мораву како гроб свој копа
Свилајнац покров са Ресаве краде
Мртвих су трагови за стопом стопа
Где иде Свет где то иде Јевропа
Колачарке и будимке горе ко свеће
На Нишкој пијаци кантар на ветру звони

 

Уплакано дете улицом хода
Ко црно бачено камење црни гаврани
Ниш надлећу бомбардери авиони
Небо се замрачи зачу се тресак ватра плану
Напустајући Србију на граници рода
Завија ветар праћен трубачима
Гробови узлећу изнад цркве Светог Марка

 

Између два расула тужна свадба иде
Пијани месец младожења из јарка
Даницу звезду сви би да виде
Прогнани јахачи са тужбалицом о рамену
Светле крстови Миљацке пена
Босна у срцу исшупаном у камену
Бехар јабука Требињских капље из вена

 

Кроз затворене границе пролазе сени
Окреће се точак заборава
Нико ни речи да изусти ни стани ни крени
На Сувом планином гробница плава
На Константивом раскршћу јахач чека
Три су пута и шест путоказа
Рубом тавнила на граници века

 

Светли стара од костију стаза
Уз опрез што промичу људи
Поворка низ матицу плови
За њом глас из мрака Алелуја
Глас детињства умиру снови
Црвена Нишава носи је струја
Шуми оморика нариче туја

 

Ко иглице смреке у душу се забадају
Испразне речи иду ветром
Тавним и злим ношене етром
Зна ли ико шта се збива
Хоће ли са Селичевице сићи зора
Рана отворених непреболних прозора
Стихијом препуштени ко древни Ноје

 

У лед се претвори звезда
Падају бомбе шљам небески
Светле крстови из тавнила
На небу потоп смрти плима
Цео Свет цела Светица
Србија је на носилима