ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ – млађи:- извод из песме ,,Војничко писмо,,


…А тамо далеко, на ограшју тавном,
док пукови кличу под тробојком славном,
и крваво сунце док заходу бежи,
на редуту тврдом, међ’ хрпом мртваца,
с образом на пушци, један јунак лежи.
Погођен у срце зрном из шрапнела,
лежи блед, осмехнут, крвава одела,
а војничко писмо још непрочитано
једним му крајичком вири из шињела.

 

На јучерашњи дан 1914. године почела Церска битка


На јучерашњи  дан 1914. године почела Церска битка у Првом светском рату у којој је српска војска до ногу потукла аустроугарску војску и однела прву савезничку победу у рату

Током крвавих борби губици аустроугарских трупа достигли су 27.000, а из строја је избачено више од 16.000 српских војника, од којих је 2.107 погинуло. Аустроугарски војник и новинар Егон Ервин Киш је о тим драматичним тренуцима крајем августа 1914. записао у дневнику: „Армија је потучена и налази се у безобзирном, дивљем и паничном бегу. Једна потучена војска – не, једна разбијена руља, јурила је у безумном страху према граници…“.

https://www.youtube.com/watch?v=r_0KZmdG_pg

Бултони :БИЋУ ТУ


Хтео сам да будем јак
Само сам махнуо, крило те тамно стакло
Стиснуо срце, крио сам сузе
Знам, то беше моје слабости знак
Одлазиш, а за тобом је куцало јако
Кривио Ласту што ми те узе

 

Све брзо прође, потраја не дуже од трена
Вечност дуга те већ крије
Још само мирис собу ми краси
Пред очима к’о лађа се њишеш, моја жена,
Моја љубав, знам те из снова од прије
Упамти за тобом куца, где год да си

 

Адреса моја је иста, иста те соба чека
Можда те иста Ласта донесе
Надам се она у пет, да стигнеш што пре
Бићу ту да те дочекам из далека
Грозница сусрета већ ме тресе
Крени већ једном, волим те

12.08.2017 у 00,30 часова

 

Драган Симовић: Изван Стварања је само Празнина и Ништавило


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

Да бисмо Лепоту видели, осетили и доживели, морамо сами да је створимо.

Да је створимо својим сновима, осећањима, мислима, речима, делима…

Ако Лепоту сами не стварамо и не исијавамо из себе, никада је нећемо ни препознати у свету.

Лепоту нам нико, па ни сам Творац, неће створити, већ морамо ми сами то да учинимо.

Човек који нема снове и визије о Стварању, никада се и неће срести са Лепотом.

Лепота је у Стварању.

Љубав је у Стварању.

Живот је у Стварању.

Изван Стварања је само Празнина и Ништавило.

Тамо где нема Стварања појављују се Црне Рупе.

У Црним Рупама нема никаквог Стварања.

Ту ничега, па ни Живота нема.

Како у Васељени, тако и у нама!

Има тушта и тма људи који су Црне Рупе.

То су предатори и паразити, грабљивци и готовани.

02

Од детета сам волео да се сликам.

Слика је за мене одувек била чудо.

У слици сам налазио и осећао Лепоту Стварања.

И сада, као негда, волим да се сликам.

Уживам у томе.

Знам да свака слика остаје заувек у Акаши.

Све што је једном нарисано, нацртано или насликано – остаје заувек!

Са свим својим сликама, гле! срешћемо се поново, негда и негда.

Било где и било кад!

Имам пријатеља који не воле да се сликају, који се просто плаше сликања.

Они су умислили, да им преко слика неко  краде енергију.

Да ће неко, незнан а опак, из неких мрачних пространстава, а преко њихових слика, да утиче на њихов живот, на њихово здравље, на њихову судбину.

Све су то мађије, омаје и опсене људи у мађијама, омајама и опсенама.

Нико нам ничим не може наудити, ако смо утемељени и учвршћени у свом унутарњем бићу и суштаству.

Ако смо повезани с Творцем и Васељеном.

Ако знамо ко смо, чији смо, одакле смо пошли, и, камо идемо.

Ко упозна себе, упознао је све светове и сва пространства.

(Велики Гај, 13. гумника 7526.)

Драган Симовић: Има тренутака кад осећам умор и од самог живота…


 

 

Има тренутака

кад осећам умор и од самог живота

 који тако дуго траје,

 од живота из свих својих минулих

и будућих животних токова,

 и кад немам снаге ни за шта,

чак ни за најобичније разговоре.

Волим још једино

 да сневам и шутим

у дубокој унутарњој тишини,

 и да ослушкујем

 откуцаје власитог срца

у језгру

неког далеког

 звезданог јата.

Драган Симовић: Вилинска песма


 

На Родини мојих Предака

има једна Вилинска гора,

 под Вилинском гором

има једно Вилинско језеро,

крај Вилинског језера

има седам Вилинских врела,

понад седам Вилинских врела

простиру се сеновите Вилинске рудине,

пењући се уз сеновите Вилинске рудине,

 а пролазећи кроз чаровите Вилинске косе,

 избија се на један пропланак

од давнина зван Вилинска метаљка,

 а високо понад Вилинске метаљке

налази се један тајинствен Вилински вијенац

под снежним врховима Вилинских врлети.

 

Владан Пантелић: Ра-кија ти-ја-њи-ца


У Тииијању су шљиве цветале
И прецветале
И род родиле
Препек је дао тијањицу
Раневидарицу
Бољу од оне из педесетих
Из казана чучавца
Мог деде Николе
Ратника солунца
Чак и када га је ложила
Моја видовита баба Обренија

 

То могу да потврде
Гости зналци
Као што су
НаташаПрвоотијањена
И Љубиша Сабон
Ловац на аждахе

 

Уосталом – то могу да потврде
И Витези Праисконог Реда
Прее свих – Аранљел Румених Облака
Па Суђај Пегаз Бели
Или сасвим истанчана Сабина Сијена
Ни мирис није хтела да примакне

 

Стари Словен :Ој Перуне


Ој Перуне србски роде
Ти си симбол наше слободе!

У теби је сва снага расе наше
Србска деца тебе се не плаше…

Распарај муњом небо, удри громом,
Води нас са тобом.

У нове победе и нове битке
Војска твоја кренула би и пешке!

Под нашим ногама тресе се под,
За Земљу, за Богове, за Род!

12. гумника, 7526. године

 

РУСИ ГА СЛАВЕ, А МИ СМО ГА ЗАБОРАВИЛИ: Срби се поносе Милевом Марић Ајнштајн, а нико не зна ко је ЊЕН РОЂЕНИ БРАТ


Милева Марић, генијална српска научница и прва супруга Алберта Ајнштајна, макар именом, добро је позната домаћој јавности. Са друге стране, њен брат на овом просторима заборављена је личност иако је реч о стручњаку светске славе чије име још увек и те како добро памте у Русији.

Име Милеве Марић добро је познато највећем делу српске јавности. Понеко ће још знати да вам каже и да је славна научница рођена 1875. у богатој породици у Тителу у Војводини као најстарија од троје деце. Ипак, о судбини њеног, десет година млађег брата Милоша, већина неће знати да каже апсолутно ништа.

 

То и није неко чудо. О Милошу Марићу у нашој земљи има мало трагова. Он се помиње у једној реченици „Енциклопедије Новог Сада“, посвећено му је мање поглавље у књизи „Милева и Алберт Ајнштајн“, а недавно се, у друштву сестре и оца, нашао и на информативној табли на кући у Новом Саду у којој је део свог живота провела српска научница Милева Марић Ајнштајн. И то је све!

 

Зато највећи број Срба не зна да је најмлађе дете породице Марић било пођеднако, ако не и више, генијално као и најстарије, да је реч о научнику светског гласа који је добрим задужио генерације руских научника, као ни да иза пројекта клонирања стоји – управо овај Србин!

 

Породица пуна генијалаца

Марићима су, након две рођене девојчице, умрла два мушка детета, па је Милош, по рођењу 1885. по старом српском обичају, добио очево име. Завршио је Српску православну велику гимназију у Новом Саду, а будући да је потицао из имућне породице уписао је 1902. медицину у Клужу, па наставио усавршавање у Паризу и Швајцарској.

 

Током боравка у Берну Милош је становао код сестре и њеног мужа Алберта и био сведок заједничког научног рада пара Марић-Ајнштајн, али је по завршетку студија, напустио њихов дом и вратио се у Клуж где је започео лекарску праксу.

 

Милош је ту дочекао избијање Првог светског рата и општу аустроугарску мобилизацију. Доспео је најпре на јужни фронт, где су се водиле борбе против Србије, али је убрзо прекомандован на северни фронт, против Русије. Ту је заробљен али је, након што су Руси чули за његово српско порекло, као и чињеницу да је био лекар, послат у Лефортповску војну болницу у Москви.

 

Млади српски лекар се ту спријатељио са чувеним револуционаром Белом Куном. Ово познанство му је фактички дало одрешене руке када су у питању научни експерменти и даље усавршавање. До краја рата остао је као лекар у болници, али се такође бавио проучавањем на катедри хистологије Московског универзитета. Затим је прешао на катедру хистологије Дњепропетровског медицинског института.

 

Ни до данас није разјашњено зашто се доктор Милош Марић по окончању рата није вратио у Србију. Руски извори кажу да је одржавао преписку са сестрама, али та писма нису сачивана. Поуздано се зна да се из рата јавио родитељима 1916. године, затим 1924. и никада после тога. Како годинама није стизао никакав глас о њему, породица га је прогласила несталим и, вероватно, покојним.

 

А то, није могло бити даље од истине! У далекој Русији, доктор Милош Марић из корена је мењао познату медицину и стварао историју!

 

 

Човек који је пре осам деценија знао да клонира ћелију

Са својих 45 година, Милош Марић је 1930. изабран за шефа катедре за хистологију на Универзитету у Саратову. Пре њега, катедром је руководио чувени научник Б. А. Павлов.

 

Руски генетичари и данас ће вам рећи да је име Милоша Марића у њиховој земљи нека врста научне светиње! Управо он био је један од првих људи који су успешно створили идентичну копију ћелије и још тада, пре више готово осам деценија, поставио темеље области медицине која се данас зове клонирање.

 

– Упоредо са његовим научним интересовањем у областима митозе и амитозе (индиректне и директне деобе ћелија), др Марић је радио припреме за проучавање нервног система, али је Велики отаџбински рат прекинуо те радове који су публиковани тек после рата и послужили као основа за три докторске дисертације – записао је руски научник Г. А. Каболов у Саратову 1986. године.

Марићев пуни научни процват још једном је прекинуо рат. Након што је Хитлер напао Совјетски Савез 1941. српски научник је позван у Црвену армију и распоређен на московски фронт.

 

И тако је судбина хтела да се брат Милеве Марић Ајнштајн, доктор Милош Марић никада не врати у Србију. Изузетно нарушеног здравља преминуо је 1944. године, не дочекавши крај рата.

 

Почива у Саратову где постоји спомен-соба посвећена нашем генијалном сународнику којег је домовина, ето, заборавила.

Оригинални текст- интернет издање -Дневно РС –

 

Коментар Жељка Стрике: Ослушнимо Творца у нама!


  1.  

    Зашто бисмо вјеровали онима који мисле да су владари свијета,
    и који, само по допуштењу, могу да манипулишу климом,
    па да онако, узгред, и овом „топлотном валу“ дају име „Луцифер“? (како су то неки већ примјетили)

    Зашто бисмо вјеровали онима који су смислисли хелиоцентричну слику свијета,
    како би Творца избрисали, а човјека, Његово чедо,
    подвели под случајну појаву, и мало безначајно зрнце прашине у бескрајном пространству?

    Не бојте се, неће се полови помјерити (а ни отопити),
    они и не постоје онако како су представљени,
    – иначе то не би биле забрањене зоне.
    Не бојте се неће вам метеори пасти на главу, неће се сунце угасити,
    неће земља никуда скренути, или стати,
    – јер се и не креће.
    Не бојте се, над нама бдије плави свод, водеан, којег држи магнетно поље земље,
    и сунце није милионима километара далеко,
    – погледајте зраке сунца у шуми, оне нису паралелне.

    Није било слијетања на мјесец, и врапци на гранама пјевају да је цар го…

    Зашто бисмо ми вјеровали онима који одржавају такву слику свијета?
    И зашто бисмо вјеровали, мора се и то рећи, браћи Русима
    – без њих не би било могуће одржати такве лажи у животу.
    Све вијести овога свијета почињу истом сликом
    – са ротирајућом куглом: каква случајност!
    Искључите телевизор, да се, поред свих осталих бедастоћа и лажи које се приказују,
    свакодневно не контанимирате и највећом лажом овога свијета.
    (избаците ту слику из главе!)

    Јер, зашто бисмо ми вјеровали њима,
    када можемо да ослушнемо Творца у нама!

 

Create your own website, free on WordPress.com.Create your own website.
Start free