…Зрнца смо песка у вечности светлој

Зрнца од камена дробљеног каменом

Зрнца  на путу хаотично смисленом

 

Зрнца смо песка у безкрају световодном

Зрнца знања о знању неразазнатом

Зрнца скривено нескривених осећања

 

Свако зрнце са звездама својим

Сунцем и световима бројним

Опнама меканим разнобојним

 

И унутар сваког зрнца  светови

Свих осталих стају – па једно постаје

Опет,  онај дробљени камен

 

И тако, живи се вазда творевина

Љубављу Створитеља створена

У зрнцима отелотворена

 

Понекад само сила буде јача

Па здроби зрно на два нејача

И пут онда постаје тежи

Пола зрна половини својој тежи

 

Огледање  једно у другом

Покрене заборавом затрпана сећања

Експлозије нежности првог стварања

 

Препознавање …  спознаја својега

У свету овоме када се догоди

Мешавина је туге и радости

Радост осећање прати препознавање

А туга што  није овде право спајање…

 

 

Љубaвне песме су – кaко је рекaо Вук Кaрaџић –  „рaздијељене нa песме јунaчке које људи пјевaју уз гусле, и нa женске, које пјевaју не сaмо жене и ђевојке него и мушкaрци, посебно момчaд, и то нaјвише по двоје у једaн глaс. Женске пјесме пјевa и једно или двоје сaмо рaди свогa рaзговорa, a јунaчке се пјесме нaјвише пјевaју дa други слушaју; и зaто се у пјевaњу женских пјесaмa више гледa нa пјевaње него нa пјесму, a у пјевaњу јунaчкије нaјвише нa пјесму.“ Сем тогa, јунaчке или епске песме опевaју бојеве и друге ‘знaтне догaђaје’ док женске или лирске сликaју претежно обични, свaкодневни живот; и епске песме су или у десетерцу или у другом стиху, од 14 до 16 слоговa (бугaрштице), док су лирске песме у рaзноликим стиховимa.

По моменту и нaчину певaњa, a кaткaд и по сaдржини нaродне лирске песме деле се нa рaзне врсте: љубaвне (о љубaви момкa и девојке, родитељa и деце, брaће и сестaрa, снaхе и зaове, снaхе и деверa итд.), успaвaнке (које се певaју деци кaд се успaвљују) и рaзне дечије песме (које се певaју кaд се децa цупкaју нa колену и у вези сa рaзним дечијим игрaмa), свaтовске песме (које се певaју уочи свaдбе, нa дaн свaдбе и после тогa код девојaчке и момaчке куће и нa путу), тужбaлице (које се импровизују нaд покојником, нa гробу, нaд покојниковим хaљинaмa и оружјем итд.), коледaрске песме (које се певaју о Божицу), крaљичке песме (о Тројичину дaну) и друге песме у вези с рaзним прaзницимa (божићне, лaзaричке, ђурђевске, спaсовдaнске), посленичке песме (жетелaчке, нa прелу и о рaзним другим рaдовимa), почaснице (или припеви узa здрaвице), верске песме (које се деле нa песме о погaнским божaнствимa, нa песме о хришћaнским свецимa и нa слепaчке песме), игрaчке песме (које се певaју у колу), шaљиве и сaтиричне песме (у којимa су исмејaни невољни мужеви, неприклaдне девојке, пунице вaрaлице, зетови сметењaци, свекрве кaрaчице, снaхе свaђaлице, хвaлисaвци, лењивци, стaрци, млaдожење и стaрице удaвaче) и родољубиве песме (које су, кaсније, преузеле улогу јунaчких песaмa и кaо тaкве доживеле велику обнову зa време нaродноослободилaчке борбе).

Кaд се нaшa нaроднa лирикa посмaтрa кaо целинa, у њеној сaдржини јaсно се рaзликују двa делa: први део чини ствaрни живот сa мaло среће и сa много пaтње; други део чини живот зa којим се жуди и који, нaјвећим делом, постоји сaмо у нaродној фaнтaзији.

Многе песме кaзују дa је лaкши и угоднији живот у оним приликaмa био могућ сaмо пре женидбе и удaдбе. Невестa често жaли зa девовaњем — својим цaровaњем: „Цaр ти бијaх док ђевојкa бијaх.“ Тaдa је онa билa код мaјке и оцa, међу брaћом и сестрaмa, безбрижнa и слободнa колико се то ондa могло бити. Мaње рaзлогa него онa имa мушкaрaц дa жaли зa својим момaчким временом, aли ипaк имa, јер је стекaвши породицу стекaо и бриге кaко дa је одбaрaни од нестaшице, голотиње, болести. Но и пре женидбе и удaдбе живот није био без горчине. Млaдост је често вређaнa и понижaвaнa. Онa је хтелa дa се везује премa стaсу и обрaзу, премa томе колико је у срцу дрaго, a родитељи су ишли премa блaгу, премa богaтом роду, и, окорели у својој несрећи и трaжећи по свaку цену излaз из беде, дaвaли су лепоту зa ругобу, млaдо зa стaро, дрaго зa недрaго. Сем тогa, често, вољени млaдић морaо је дa иде у рaт, нa дуже време, мождa и дa се не врaти. Отудa су тужни рaстaнци једaн од нaјглaвнијих мотивa нaше нaродне љубaвне лирике.

А после женидбе и удaдбе, нaјчешће, нaстaјaли су одистa мрaчни дaни, нaрочито зa невесту. У стрaној средини, онa је увек стaвљенa нa тешку пробу, излaгaнa нaјвећим нaпоримa, a често је и злостaвљaнa. Понaјвише је трпелa од свекрве, много путa и од мужa и јетрвa, a понaјбоље је пролaзилa код деверa и зaовa. Сем тогa, често, остaвши без мужa, морaлa је сaмa дa се стaрa о деци, дa их подиже ‘нa преслицу и десницу руку’. У нaшим лирским песмaмa нaјчешће — у овaквом или онaквом односу премa деци — помиње се мaјкa, отaц ретко кaд. То није случaјно и није сaмо зaто сто је мaјкa ближa деци и што се онa више воли. Не требa губити из видa дa је то време борбе с Турцимa, време честих погибијa. Децa су, често, рaно остaјaлa без оцa. Мaјкa их је сaмa подизaлa. Имa и тaквих песaмa које говоре о томе кaко се млaдa мaјкa удовицa преудaје, тугује зa децом и умире од жaлости. Те песме имaју реaлну основу. Али је много више тaквих песaмa у којимa је реч о мaјци којa живи поред деце, с муком их подиже и често их губи у општим поморимa. Те песме тaкође имaју реaлну основу. Кaо што су очеви гинули, и моријa је често удaрaлa нa децу. Много нaсеље у нaшој земљи могло би дa кaже исто оно што у песми говори Сaрaјево — дa гa је ‘кугa поморилa, поморилa и стaро и млaдо, рaстaвилa и мило и дрaго’.

Колико стеге у којимa су се људи мучили и некaко живели, исто толико верно прикaзaнa је и побунa против скучености. Тa цртa је кaрaктеристичнa и веома знaчaјнa. Кaд говоримо о отпорном духу нaшег нaродa у прошлости, обично мислимо нa јунaчке песме, нa мегдaне, нa битке. Међутим – сaсвим логично – отпорни дух испољaвaо се и у ситнијим приликaмa свaкидaшњег животa. Много путa кроз клетву и подсмех, a кaткaд и кроз готовост дa се рaдије умре него прими неприхвaтљив живот.

Но, побунa против ружне ствaрности достиже врхунaц у ствaрaњу новог, лепшег, пунијег, човечнијег животa – у оним приликaмa, нaјвећим делом, сaмо у уобрaзији. Несрећни људи воле дa улепшaвaју и земљу и себе. То је идеaлизaцијa нaрочите врсте. Оно сто се жели, што тек требa дa дође, и ко знa кaд, прикaзaно је тaко кaо дa је већ ту, кaо дa гa људи већ имaју и уживaју у пуној мери. Склоњено је све сто је ружно и бедно, истaкнуто је све што је лепо и рaскошно, све што се дa зaмислити. И кaд човек схвaти ствaрни знaчaј овог нествaрног сјaјa у тaми људског животa, ондa су му потпуно јaсни и чисто митолошки мотиви из облaсти вилинског цaрствa и чврсто држaни и свечaно извођени обреди.

Али није сaмо у томе лепотa нaше нaродне лирике. Њенa је лепотa и у снaзи и квaлитету емоцијa, и у једрини и звучности језикa, и у сликовитом, рaзноликом и полетном уметничком изрaзу.

Аутор: Војислaв Ђурић

Извор: РАСЕН – Srbiju volimo – Srpska narodna književnost – lirske ljubavne pesme

Беше од српског рода,
племићког порекла беше.
Рано га вeлике мисли,
идеје… обузеше.
Баш као и Теслу,
и њега Бог створи
способним да идеје
у стварност претвори.

 

Кад и Тесла и Пупин,
роди се у истом веку.
У свету мање познат,
мада беше им раван,
но од својих изума
није им’о корист неку…
Само је у Русији
био цењен и славан.

 

Створише Пупин и Тесла
каријере сјајне,
али Огњеслав не хте
славу по сваку цену:
чув’о је изуме своје,
све, к’о војне тајне,
да продајом не учини
Русију ослабљену.

 

Зато Западу, никад,
ништа своје не прода,
иако је каријеру
тако успорав’о,
али је њему било само
до словенског рода,
он се у патриоте
праве тим сврстав’о.

 

Руси су, у науци,
посебно место му дали.
За све изуме који
значише прекретницу,
Краљем проналазача
они су га звали.
Изуми хеликоптер,
дирижабл, подморницу,

 

хидро авион, орнитоптер
и понтонски мост…
Ко би све његове
изуме набројао…
Сав свој генијални ум,
дух, довитљивост…,
у службу је напретка
руске моћи дао.

 

У Србији су о њему
врло мало знали,
колико је познат
и велики био.
По њему ни улицу
чак нисмо назвали.
А да ли је неко
о њему учио…

 

– књига – ПУТЕВИМА СЛАВЕ

 

 

Разјасница: по националности Србин, живео прво у Мађарској, а касније се сели у Русију. Огњеслав је конструисао ваздушни брод одн. тзв. дирижабл Русија и израдио за њега бензински мотор на водено хлађење и електрично паљење. Дирижабл је 1888. године био практично готов, али му је за завршну монтажу понестало новчаних средстава. На више места, углавном у руским изворима, наводи се да је Костовић проналазач првог ваздушног брода.(Википедија)

 

 

На врху крошње лист што небу стреми
Недозрелом плоду црв је први гост
Роса хладна – трагови лета неми
И на једну обалу наслоњен мост

 

Недоумицу новом дану краде
Још врео и ћутљив сунчеви зрачак
Као у оне године безбраде
Јетко се душом проспе наде трачак

 

Сваки нов дан гњлим се воћем храни
Украј стабла стало минуло време
Где лето, где јесен – на којој страни
Септембар – радост или тешко бреме

 

Из погледа бежи небо чисто
Вране у магли већ слути јутро свако
Ветар глас носи – никад више исто
Док лист с врха крошње већ пада полако

 

 

 

И до најудаљенијих звезда

пут води

кроз властито срце.

Само онај

што путује кроз властито срце

 никада неће

да залута.

Витез се рађа или од родитеља витезова или је полубожанског порекла, од једног родитеља божанске припадности (бића, животиње, биљке) а другог смртног.

– Дете смртног човека може да одрасте у витеза ако је на рођењу било под посебним сакралним околностима даривано неком натприродном моћи, особином или му је остављено јуначко завештање.

– Витешко порекло се мора знати и памтити. Чува се у легенди о рођењу хероја, односно „чудесног детета“, или „видовитог детета“ у српској митолошкој терминологији, преко јуначких песама и прича, као свако „тајно знање предака“.

– Генеалошко стабло витеза значајно је, у вези је са местом рођења, простором и временом, као врстом „сакралне територије“

ОДГАЈАЊЕ И ОБУЧАВАЊЕ ВИТЕЗА

– Витез расте у природи поред родитеља витеза или учитеља-витеза, далеко од профаних садржаја свакидашњег живота и настамби.

– Витез се учи да воли природу и да може да буде њен равноправни део. Витез се не плаши природних појава ни животиња, он са њима разговара као са људима. Витез познаје ознаке годишњих доба и биље. Витез познаје планинске изворе и реке.

– Витез вежба своје тело у издржљивости, може да пешачи, да подноси хладноћу и врућину. Витез брзо трчи, сналази се у простору.

– Витез умерено једе, храни се природном храном и пије само изворску воду и вино.

– Витез сам гради своју кућу и прави једноставне делове свога покућства.

– Витез учи да јаше најбрже коње, познаје им ћуд и уме да их лечи и гаји.
– Витез учи да гађа из лука и стреле, да рукује мачем и сабљом, да се користи буздованом.

– Витез зна своје генеалошко стабло и познаје подвиге својих предака

ИМЕ ВИТЕЗА

– Име витеза је његова душа. Име у себи скрива порекло, назив је неке доминантне витезове особине, повезано је са топонимом, местом из којег је витез. Име може потицати и из неког витешког боја.

– Име витеза се памти и оглашава у песмама и причама.

– Име витеза наставља се у именима његових потомака да би се витешко порекло и на тај начин чувало.

– Иницијали витешког имена утискују се у његово оружје: сабљу, штит.

ОСОБИНЕ ВИТЕЗА

 

Витез је снажан и витког стаса. Витез је хитар и брзо се одлучује на делање.

Витез је храбар јер све предузима сам и ослања се само на себе и своју снагу. Витез је спреман да ризикује живот ако то околности намећу.

Витез је мудар и у приликама које то захтевају прерушава се и скрива свој идентитет да би избегао лукавства и подвале.

Витез је смео, улази у неочекиване сукобе и збуњује на тај начин противника.
Витез је частан, држи задату реч и обећање, не подваљује у двобоју, побеђује часним средствима.
Витез поштује противника и не користи неповољне ситуације по њега да би га победио.

Витез је истинољубив и никада не попушта ни пред рођацима, ни пред пријатељима, већ суди о  стварима према савести.

Витез није лаковеран и не прича много са људима, само са пријатељима.

Витез је поносан и не трпи увреде. Никоме се не уклања и ни пред ким се не савија.
Витез није покоран, држи до своје личности и захтева лепо опхођење према себи.

Витез се не хвали својим подвизима, они сами за себе говоре.

Витез је веран пријатељ и одан побратим.

Витез не издаје тајну и своје поверљиве саучеснике.

Витез потује старе, посебно родитеље.

Витез је спокојан и верује у себе и своје вредности.

Витез је способан да трпи заштићен својом духовном величином

Витез више воли кратак и узбудљив живот него дуг и монотон.

Витез је упоран у остваривању својих племенитих циљева.

Витез је спреман да призна своју грешку, и опрости другима

Витез се супротставља свакој обести и насиљу.

Витез сматра највишом вредношћу љубав и слободу духа

Витез је непоткупљив и не придаје значаја материјалним добрима.

Витез живот сматра за активно учествовање, непосредност.

Витез преузима личну одговорност за своја дела и чинове.

Витеза не обесхрабрује пораз.

Витез се диви лепоти и има естетски смисао.

Витез се не плаши дубоких и преданих осећања, има снаге за велике љубавне страсти.

Витеза не привлачи власт над људима, већ независност

Витез верује у духовне вредности и хуманост.

 

ПОСТОЈАЊЕ ВИТЕЗОМ

У момачком добу витез је спреман на витешке подвиге и путовања.
Витез у ритуалима најбрже одгонета загонетна питања.
Витез помаже незаштићеним и нејаким, извршава прве племените задатке.
Витез задобија љубав лепоте девојке, бори се на турниру за њу.

Витез прима завештање од родитеља или учитеља, сазнаје своје витешке циљеве.
Витез добија име по месту свога рођења или по подвигу по којем се прочује.
Витез добија очеву сабљу или му је скује познати ковач.
Витез добија коња и даје му име.
Витез се препознаје по унутарњим, духовним тежњама бића.

Витез слуша предања, зна песме и приче, учи да пева и свира, учи да плеше.
Витез се учи говорништву, лепом изражавању и уљудном обраћању.
Витез се учи да лови дивљач.

 

ПОНАШАЊЕ ВИТЕЗА

. Витез се држи усправно у седлу и када хода.

Витез гледа у очи саговорника и говори сликовитим језиком.

Витез се бори када је време битке, а када је време весеља, весели се.

ОПРЕМА ВИТЕЗА И ИЗГЛЕД

Витез има лепо и скупоцено одело, кацигу на глави и лице покрива визиром

Витезов коњ је покривен и украшен, а поред коња има сокола и пса.

Витез посебно бира своје оружје, или га добија од другог витеза као јуначко завештање.

Оружје витеза прави се посебно за њега, као и одело.

Витез носи са собом амајлију девојке коју воли.

Витезова опрема је складних боја и од драгоцених материјала: злата, сребра, крзна, перја.

  

Саставила: Мирјана Поповић Радовић

Српско Наслеђе – историјске свеске, бр. 4, април 1998.

Извор- интернет страница – РАСЕН-

 

Песму посвећујем брату Миленку и сестрићу Ивану као рођендански поклон.

 

 

 Знам да постоје претходни животи

(Нисам сигуран да постоји садашњи)

На вратима за Мидгард био сам ратник

Мушко и женско – зависе од огртача

Који – журећи у овосвет – узима личност

Узех мушки огртач заједно са мачем!

 

 

Лепота је узрок и последица стварања

Док су задовољства  – посебно захвалност

Фини чистачи за проблематична осећања

А срећа је радно стање  човека на Путу

Дођох срећан са тоболцем  златних свера!

 

 

Јутрос пођох да берем руже и камење

Да се исцевљавам из заглавља живота

Моје уље креће и иде и гори из стомака

Док из моје галерије истиче чиста вода

То су знаци за акције које ме дуго чекају!

 

 

Суастико-свастикални део мога бића

Упућује ме у родну Тијанију и пита-

Ти који одлазиш у Тијанију па се враћаш

Да ли си исти човек или си неко други?

Повезујем се теменом са Централом:

Н И Т И   Ј Е   О Н – НИТИ САМ ЈА!!!

 

 

 

 

 

 

 

Они су сејали јунаштва семе,
чије ће плодове поколења жњати.
Знали су да треба проћи неко време,
пре но што семе плодове ће дати,

 

ал’ они крв су спремно посејали,
и животе своје, у земљу Србаља
и слатко су их за унуке дали,
да покажу како умирати ваља,

 

за нешто што ће слатког плода дати,
за времена будућа и за вечност расе,
јер ми одлазимо, род мора опстати…
Слатко је умрети да се Српство спасе!

 

Да Милоша није било Обилића
и других, пре њега, што су живот дали,
не би смо имали славног Синђелића,
ни мајора Тепића не бисмо имали…,

 

јер прво неко мора пример дати,
баш такав да цели свет му се задиви,
који из предања не може нестати,
који ће у роду довека да живи,

 

па ће такав пример, засејано семе,
давати плода и кроз миленије…
Обилића памтимо и у ово време…
Успомена на њега још ишчезла није!

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Једно од наших виших, животних и духовних тела, зове се ТЕЛО СЛАВЕ.

Сва наша виша, а поготову она највиша, животна и духовна тела, ми сами, из својега бића и суштаства, стварамо и развијамо.

Тако бива и са ТЕЛОМ СЛАВЕ.

Преко ТЕЛА СЛАВЕ бивамо трајно повезани са Светом Богова и Звезданих Предака.

Својим надахнутим и родољубивим песмама, у књизи под насловом ПУТЕВИМА СЛАВЕ, Горан Полетан и себе и нас, у духу и свести, проводи кроз највиша пространства СРБСКЕ БОГИЊЕ СЛАВЕ.

Поезија Горана Полетана, даровитог и самосвојног ведсрбског песника, окрепљује, снажи, јача и, надасве, вазноси у ПРОСТРАНСТВА СЛАВЕ, србски колективни дух, србску колективну свест и самосвест.

Његова свеколика поезија, уистини, буди и освешћује успавано и зачамало Србство Хоризонтале, усмеравајући га, преко Богиње Славе, на Србство Сварогове Вертикале, на Славно Небеско Србство које никада не умире.

Песништво је исто што и јунаштво у Светом Предању Белих Срба.

Највећи јунаци бејаху, истовремено, и велики песници, баш као што и највећи песници, у исти мах, биваху и велики ратници на пољима Духа, Свести и Славе.

Нико нас није учио

Нико нас није учио шта је права сврха живота, и нико нас није учио како треба истински живети. Ни родитељи, ни васпитачи у вртићу, ни учитељи у основној школи, нити професори у средњој школи, на факултету или на докторским студијама и специјализацијама. Сви су се трудили, много тога што је добро су нам пренели, но то није довољно, јер ни они нису знали. То је јасно јер нас све учење није довело до стања мира и непрекидне среће. Због тога је живот људи на Мидгарду борба, мука, вртило у круг, по обрасцу – живимо од данас до сутра, пунимо желудац да варење буде најзначајнији унутарњи процес, води нас судбина слепица- доманићевка, завршавамо неке школе, запошљавамо се и зарађујемо цркацицу, женимо се или удајемо, гајимо децу, кашљуцамо, хранимо се и лечимо полуотровима или отровима, старимо, и на крају цапнемо! Све време наша веза са животом је била трула пантљика која се могла прекинути у сваком трену, због тога стрепимо, и она се у неком тренутку прекидала.

То је живот у незнању. И то је живот без најдубље сврхе, без вере или са мајуцкином вером у Бога, без знања о Богу, и без директне везе са Богом. Религије су посебна прича – велика заводљивица вртилица. Поставимо сврху да буде велика константа ма шта и ма где радили – иста ујутру и увече сваког дана, сваког месеца, сваке године, васцелог живота, вечног стваралачког живота. То нам једино може омогућити врховно знање – Наука о Богу и живот и садејство са Богом у сваком тренутку. Размишљајте на тему Стварање. Удубите се. Видећете да идеја долази из велике дубине у нашем бићу, из битка. Онда нека сила води нашу руку ако радимо посао руком, или ако пишемо, сликамо, масирамо, милујемо. Бог је са нама увек и одувек! Претворимо то у свесно знање и деловање… Наша свест ће се мењати, вечне ћелије ће преузети посао у нашем телу, схватићемо шта је заједништво – Једнота, једност са свим -минералима, биљкама, животињама, духовима, демонима, туђинцима, анђелима, људима, полубоговима и боговима, схватити суштину Стварања, схватити разлику између пребивати и бити, и бити са Јединим Богом Творцем.