Бранислава Чоловић: Ово тијело као мапа…


Ово тијело као мапа

Куда душа лутала је

Белези на њему кажу

У ком Сазвјежђу обитавала је.

 

 

Ту на лијевом рамену

Сазвјежђе од златног лава

Страст и искра с позната је

И у ватри васкрсла је

Проживјела цјели Свемир

С вулканима дружбовала

Благородним сном сад спава.

 

 

А на десном Лабуд бијели

Дијамантски поглед сија

Срце му не иште ништа

Благост,Љубав срцу прија.

 

 

Али један биљег стоји

Изнад десног срца више

Прича приче; видим душу која свира

На тој звијезди чаробници

То је моја звијезда Лира.

 

 

И још увјек те су ноте

Уткане у моје биће

Чекам једну нову зору

Видим јутро које свиће.

 

 

Љубичаста свјетлост титра

Златни зраци милују је

Харфе лете оку моме

Златне струне да ме врате

Ево стижем,враћам ти се

Лијепи Доме.

 

 

 

Драган Симовић: Буди будан и освешћен!


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

 Живи тако као да ти је овај дан, овај час последњи.

Буди будан и освешћен!

Никоме ништа не обећавај, већ дејствуј и делај!

Никоме ништа не обећавај, јер не знаш унапред да ли ћеш бити у прилици да испуниш обећање.

Када некоме нешто обећаш, а не испуниш обећање, тада слаби твоја воља, слаби твој карактер, слаби твоја духовна вертикала.

Мудар човек не обећава, но у свакоме трену бива приправан да ближњему у помоћ притекне.

02

Ми немамо никаквих обавеза, него само дужности и задатке.

Обавезе спутавају нашу слободу, спутавају наше слободно биће и наш стваралачки дух.

Сама реч обавезе значи: да су оба везана.

Када према некоме имате неке обавезе, онда то значи, да сте и ви и он нечим скривеним, изнутра, везани и спутани.

Уместо обавеза, извршавајте дужности и задатке.

Када извршавате дужности и задатке, тада сте у свакоме трену слободни и одговорни.

Насупрот томе: обавезе искључују, потиру и поништавају слободу и одговорност.

Човек-од-обавеза јесте поробљен човек.

Човек-од-дужности-и-задатака јесте слободан, самосвојан и самобитан човек.

Обавезе увек проистичу из обећања, зато и рекох: никоме ништа не обећавајте!

 

ИРСКОЈ – Владимир Шибалић


20620774_513700832304376_1081488177725188411_n

Срце пољана и брда
Море ти сјевера савило.
Келтскога соја и ината тврда
Кроз вјекове борби оружје се калило.

Префињени харфини звуци,
И бојни поклич уз гајде бунтовника,
Напајаше груди сабраће у муци
Под терором Англа, крвника.

Слава се твоја Европом проноси,
Слободарски дух твој је још жив.
Свак твој син поносно ти барјак носи,
Омражен од свих, и што је горд, крив.

Драган Симовић: Победа било којег Србина јесте и моја победа…


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Победа било којег Србина јесте и моја победа, пораз било којег Србина јесте и мој пораз.

Успех било којег Србина јесте успех васцелог Србства, неуспех било којег Србина јесте неуспех свеколиког Србства.

Када се већина Срба и Србкиња буде узнела на овај ступањ Свести, тада ће васколиком Србству, те сваком Србину и свакој Србкињи, понаособ, било где у свету, бити и лепше и боље.

Чудом се чудим од када знам за себе до дана-дањег:

Како ову тако просту ведску мудрост мој Србски Род или не жели или, пак, не може, ево, већ столећима, да прихвати,  усвоји и живи са сврхом и смислом!?

Зар је паразитска и рептилска себичност и саможивост у нама, јача од сваке мудрости наших Звезданих Предака?!

 

Славјански Обред Пунолетства


Када би деца Словенских и Аријевских Родова пунила 12 година (108 месеци), и достигли висину од 7 педља (124 цм) за децу Велике Расе је почињала нова етапа у животу. Све млађе генерације су пролазиле древне обреде Пунолетства и обреда Именовања (давања имена), јер су наши преци веровали да је име важан део људске личности. Име одређује пут Човека, његову судбину.

Након проласка древних обреда Старе Вере јуноше и девојке се сматрају разборитим особама, одраслим, спремни да наставе традицију својих древних Родова. Све до проласка обреда пунолетства су били под заштитом и пуном подршком својих родитеља, који су имали пуну одговорност на њих, до проласка обреда пунолетства, млађа покољења носе пуну одговорност за сва њихова дела почињена, речима и делима, као што и приличи за одраслим људима.

Наиме од тог момента почиње извештај о поступцима пред Небеским Пре(д)цима. Након одласка са света (Јав), питаће га: „Шта си урадио за просперитет Рода нашега?“. Ми то зовемо Страшни суд. Од одлуке суда ће зависити колико је заглибила и где ће пребивати његова душа.

Јуноше од 12 година су добијала два мача. То је значило да су за првих 9 година морали да савладају технике борбе мача и постану ратници, богови-Заштитници својега Рода, своје Древне Вере и своје Родне земље, без обзира на изабране путеве и Расне припадности.

Девојчице су добијале симбол вретена и преслицу; то је означавало да су за 4 године морале да савладају плетење, вођење домаћинства, пољским радовима и баштованством, кулинарским вештинама, бригом за децу.

Канал Рода је у човеку од рођења.

Да би га угушили, свуда се врши активна пропаганда такозваних универзалних вредности. Канал душе се оптерећује политиком. Духовни канал се оптерећује атеизмом. Канал Природног самоизлечења се блокира уз помоћ технократске медицине. Све у свему Бели човек од рођења има 16 канала опажања света. У циљу откривања ових канала у себи, довољно је ослободити се ових остатака.

Током времена проласка кроз древни обред Наименовања (Давања Имена) Жреци Старе Вере су се прали са децом у Светим водама њихове деце, изворних имена. При томе су јуноше овај обред пролазиле само у текућој води (реци, потоку).

Девојке су могле проћи кроз овај обред како у текућој води, тако и у стајаћој (језеро, базен), или у кућама, у Светилиштима и на другим местима. Током церемоније помазања узимају запаљену свећу (обавезно воштану) у десну руку.

У стању транса Жрец (свештеник) изговара речи и после тог помазања морају да зароне главом у воду, држећи горућу свећу над водом. У Свету Воду су улазила мала деца Велике Расе, а из Свете Воде излазила безимени, обновљени, чисти и непорочни људи, спремни да приме од Свештеника (Жреца) Одраслих особа (заједнице) Имена, започевши савршен нов самосталан живот, у складу са законима Древних Небеских Богова и својега Рода. За време обреда жрец открива Родни (генетски) канал, прочитавши два имена особе, дата му од стране Рода пре рођења:

  • За одрасле (Заједницу), што би рекли – обично и,
  • Тајно (Родовско) које се држи у тајности

Та имена нису знали ни очеви ни мајке.

Одрасло (обично) је име познато свима у породици или заједници – глобални Урок (или лекција) живота (тренутна инкарнација), циљ, који треба да се постигне. У савременим условима, обично име – назив и положај лица у текућој инкарнацији.

Свећу је потребно сачувати и у тешком периоду живота припалити је држећи је у руци. Мора се чувати на тајном месту, да је не би други дотакао после церемоније Именовања, зато што восак чува енергију особе која га додирује.

Напунивши 12 година, јуноше и девојчице, прошавши Обред Пунолетства и Именовања, почели су да изучавају Древни закон РИТА, тј. Небески Закон о Чистоћи Рода и Крви, познавање и придржавање које је обавезно у одређеном узрасту и стварања брачне заједнице, а такође Родовске традиције и професије, тајни које се чувају у њиховим Родовима (породицама) и кастама.

Шта се дешава ако особа није прошла обред Именовања?

Ако особа није прошла обред Именовања, пуну одговорност пред Небеским Родом за ту особу сносе његови родитељи, независно од тога, колико година има Син. После обреда са родитељима уклања се ова одговорност, и сада је Син сам одговаран пред Небеским Родом.

уредио Саша Фишић

Извор: фејсбук страница ,,Мидгард земља и тајне око ње,,

 

 

Горан Полетан: Нови Сад


Где Срем се, преко Дунава, нагиње Бачкој,
према њој пружа руке – мостове…,
у тој романси бачко-сремачкој,
један град сања своје снове!

Опијен љубављу, што свуд се шири,
поред Дунава, град лежи, спи…,
док брижно га, са брега, вири
тврђава, што над њим, верно, бди.

Тек мало даље, под ројем звезда,
тек слабо светло месец баца,
на бројне храмове српског гнезда
– цркве Сремских Карловаца.

Ту је Карловачка гимназија,
ту Карловачки мир се сков’о,
ту се стварала и нова Србија…
Ту је и Бранково Стражилово!

Дунав Бачку и Срем споји
и роди се град на обе стране.
Сад Срем га рујним вином поји,
Бачка и Срем га, обоје, хране.

Сво време, Дунав га љуља нежно,
те му љубави никад не фали,
па је по свему неизбежно
да воли љубављу, што су му дали.

Зато ту уметност свака цвета
– љубав је мајка свих вештина…
Поста стециште ученог света
и доби име Српска Атина!

књига – ПУТЕВИМА СЛАВЕ

 

Феликс Богдановић: ИВАНА 2


Слушали смо музику зрикаваца

То вече. У врту миришљавих чемпреса.

Моје срце је весело играло

 

У ритму, њених лаганих издисаја.

И свака пора на кожи напета из осећаја

Исчекивања. Да ли ћу грешку направити

 

И све упрскати? Њена коса мирише на ружмарин.

У њој све гори, град у пламену! А црвене усне Венерин

Пупољак ружин. И латица црвених

 

Које, као цвет росе, моје усне жељне

Додира лаганих, миловања и бројне

Уздисаје, ношене временом

 

Као жарена пустиња жељна воде

Тако моје срца од капи лепљиве смоле

Напаја се похлепно. Од густих четинара

 

Драгог камена ћилибара

Њене очи… ахх! Њене очи кристална

Камена рубина, краљевског сафира…

 

Украшена одвећ поносна

Заувек краљица трона висока

Нимфа из митологије где

 

Мирише вечерње лето, лаванда

И дрворед густих чемпреса

На каменој клупи поред

 

Уличне светиљке, где замишљах у тишини

Како Ивану љубим у дубокој мисли

Где не знам више шта је стварност, а шта машта

 

 

Драган Симовић: Кажа о палим и залуталим вилењацима


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Разбољева ме свака ружна мисао, свако лоше осећање.

Ако бих с вечери нешто слагао или опсовао, до јутра бих се разболео.

Моја мајка би ми у детињству често говорила: Ти ниси за овај свет. Бог сами зна како ћеш опстати и живети у овоме свету!

Вазда би ме, док ја нешто радим, брижно посматрала из прикрајка, а потом би, она и отац, насамо и тихо, да нико не чује, разговарали о мени.

Осећао сам и знао да разговарају о мени, иако од њиховог разговора ништа нисам чуо.

Још сам у детињству умео да у ваздуху, у тишини, уловим енергију речи, иако их уопште не чујем.

Нека неко издалека шапуће о мени било шта, ја ћу преко унутарњих чула, преко енергије, титраја и трептаја речи, моћи да схватим, да осетим смисао целе њихове приче.

02

Када сагледам свој животни пут од детињства до данас, могу одговорно да тврдим, да сам ја више вилењак него људско биће.

Уствари, само је моје физичко тело људско, док су сва друга тела вилењачка.

Зато сам одувек и бивао опседнут бајкама о вилама и вилењацима, и зато сам још као дете маштао о томе, да заувек напустим људски свет, те да се придружим одлазећем племену вилењака.

03

Међу људима, од најранијег детињства до дана-дањег, никада нисам имао ниједног искреног пријатеља.

Пријатељи су ми бивали само ретки појединци, који су такође, попут мене, залутали у овај свет људи и, који су од вилинског и вилењачког јата.

У људскоме свету никада нисам нашао свој завичај, своју домају, свој дом.

Био сам и остао странац и туђинац у свету људи.

Не жалим, само сазерцавам и освешћујем!

Сви моји пријатељи, мушки и женски, били су од вилинског и вилењачког јата.

Они, можда, тога нису свесни, или уопште и не размишљају о томе, али, док сада сазерцавам и освешћујем, знам поуздано да је тако!

04

У људскоме свету – ово сам толико пута проверавао у Акаши – обитава једна мањина палих и залуталих вилењака.

Вилењаци су најчешће песници или уметници, мада има и посвећених ратника који се вазнесу веома високо у Свароговом Небу сврставајући се међу легендарне Сунчеве ратнике.

И ово одговорно тврдим: сви знаменити и легендарни ратници Белога Србства, кроз тисућлећа и еоне, припадаху раси палих и залуталих вилењака.

 

 

Анђелко Заблаћански: ЛЕТЊА ЧЕЖЊА


Ноћ је загрлила моје село равно
И тишина нема притисла сокаке,
Чак ни пси не лају као некад давно,
Нит се чује славуј са јасике танке.

 
Ни ждрепци не ржу, нит копито сева;
Нит ико на жару пурењаке пече;
У шипражју више не станује шева;
И уморна Битва кроз тршљар не тече.

 
Жабе не крекећу на листу локвања;
По барама плива пластика и смеће;
Ни шкрипца, ни гљиве покрај старог пања;
Куд ли се то село у Србији креће?

 
Где нестаде песма, девојачко прело
Док се лето крадом примиче јесени?
Ој Србијо давна – ти село весело
Чујеш како чежња јауче у мени?

 
За босом дечицом што трче срњиштем,
За галамом ноћних чувара бостана;
На ливади тајним љубавним ноћиштем,
И буђењем поред пропетог јаблана.

 
Али песме нема, ни великих прела,
А лето се опет примиче јесени;
Ој земљо сељачка – јадна, невесела
Слушај како чежња јауче у мени.

 

 

Драган Симовић: Дивотни светови вила и вилењака


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Одувек сам живео у свету вила и вилењака.

Највише сам волео бајке, приче и песме о вилама и вилењацима.

Тај свет је за мене био и остао моја овострана и онострана стварност.

За друге је то машта, уобразиља, фикција, фантазија и имагинација, али, за мене – то је стварност свих мојих стварности!

Растао сам у прелепим планинским пределима, у вилинском горју наспрам Златибора.

Природа је тамо, у доба мојега детињства, била још девичански чиста, као у вилинском свету.

Горска врела, језера, извори и потоци бејаху свуда око мене, у прекрасним, густим и моћним буковим шумама.

У праискони плавом небу летели су и пловили велики орлови.

Могао сам сатима да лежим на некоме пропланку, у сенци високих и танковитих јасика, те да посматрам орлове како се вијају и круже нада мном у плавом прстену неба.

Свет вила и вилењака бејаше свуда око мене.

Где год бих бацио поглед, чинило ми се да видим – виле и вилењаке!

02

Лирске записе Милорада Максимовића о свету вила и вилењака доживаљавам као властите снове и визије.

Све што Милорад Максимовић пише о Толкину, о вилама и вилењацима, имам осећај да је то моје виђење, да је ушао у моје снове и визије и отуда приповеда и толкује.

Нико тако дивотно не описује, не осликава свет вила и вилењака као Милорад Максимовић!

Сваки његов запис о чаробним вилинским и вилењачким световима, уистини, читам у надахнућу и заносу, читам с дивотним уживањем, читам са потпуним унутарњим, духовним и душевним доживљајем.

Као да гледам филм о свету вила и вилењака!

Милорад Максимовић, баш као и ја, живи у тим бајковитим, вилинским и вилењачким световима.

А живети у вилинским и вилењачким световима, значи: живети у Праисконији, у Девичанству, у Лепоти, у Златном Свароговом Ирију.

Благослов свим вилама и вилењацима, како Овога тако и Онога света!