Дани све краћи.
Цврчак пјева неуморно
– зна неће још дуго.

∞

Под свјетлом мјесеца,
паук кренуо у гозбу
– гуштер такође.

∞

Само се сова
на кратко јави и шума
опет утону у мук.

Постоји једна мала животињица

Скоро па оком неухватљива

 

 

Од искона

Познато је нама

Да су се њоме превозили

Шумске Виле и Вилењаци 

 

 

Некада давно, у бајковитоме свету

Живела су тада та мала бића

И у свим биткама јахали су 

Храброг Вилин Коњића

 

 

Синови таме, Црнобога слуге

Покушавали су на разне начине

Замкама и клопкама

Њих да улове

 

 

Али Вилин Коњићи

спретни и окретни

А на њима Виле и Вилењаци

Са својим су стрелама гађали

И донели победу светлосним бићима! 

5. гумника, 7526. године

 

 

 

 

Расте на месту где је Перунова муња погодила тло и тамо где је дуга додирнула земљу, она је исходиште легенди и митова. Неисцрпно је надахнуће уметника, једном речју, биљка достојна богова

Некад се у Дубровнику и околини светковао празник Богиша. Том приликом се богиша, како се у овом крају зове перуника, освештава и носи кући, да чува кућу од грома, и да се болесници лече њоме. Јер, перуника, ирис, богиша, ружица, сабљица, калуђер, небески цвет, кринка, мачинац, беше посвећена богу Перуну. А Перун је словенски бог неба, бог непогода, олуја и грмљавине, једном речју, он је громовник.   Храст и перуника су му атрибути. Они су „сеновити“ и кад им се човек приклони, умилостиви, ако им указује љубав и пажњу, штитиће их од свих недаћа, посебно од оних којима је божанство склоно да науди. 
Перуника расте на месту где је Перунова муња погодила тло и тамо где је дуга додирнула земљу… А онда се словенски мит утопио у хришћански…   Јер, у Требињу прича народ како једном Богородица грлобољу малог Исуса излечи богишом. Отада и отуда богиша се на Спасовдан носи у цркву, благослови, па га мајка, бака, или сестра даје детету кад га грло заболи.

Извор: интернет страница- Политикин забавник-

 

Двадесетпето мудрованије из Тијаније

*
Е, мој Радо-је Дом-ановићу, наивчино наивна! Мислио си да је за Род најгоре када га вође у поноре воде! Научио је Род да се из понора измигољава, чак га то и ојачава. Кад види да је на дну, отресе главом несвест од пада, отресе прашину, и почне да се пење ка небу, свом циљу.

**
Несрећници који су пројектовали трасу тачно преко храста у Савинцу не знају ништа о значењу Дрвета и биља и не поимају појам и значење циља коме тежи Пут.
Ништа не знају ни они што су пројекат аминовали. Влада и ресорно министарство су показали потпуно незнање и о Дрвету и о нашем Роду. Штавише, мучки су, са три пара руку, задали ноћни ударац и народу и Дрвету. Навикле се штеточине на мучке ударце у глуво доба у небрањена места, осладило им се, тако доживљавају то што доживљавају, то им је унутарњи сврш. Тако доказују да су одлучни да стигну у Шарену Лажу, место распадно, које је заклонила димна исцепана завеса, одакле непрекидно, несмањеном жестином, долазе јади и чемери, штапови и шаргарепе, врући кромпири, балови јаловица и вампира, и одакле су долазили, и поново изалеђно припрећују, крстарећи уранијуми и сиромашна ђулад.

***
А кад се сетим умовања – како разрешити појаву шест стотина година старог поглавице на сред пута, кога смерују и граде мале ђокице, који тај посао вежбају на тлу цивилизације која је овде усидрена хиљадама година, не знам да ли да се смејем или да плачем. Најпре се врло стручно прошетао, чешући пијане голубане, мој љуљајући земљак, врхунски стручњак за све и свашта, словно испремештани – Авељ. Онда су долазили други, трећи, мој до мојега, јер сви су моји, тј. наши, тамно и блиндирано се возећи, тражили и налазили рупу на саксији и метлу иза врата. А све би се решило да Њој, уму – зулуму, нису дали да одлучује о судбини светог дрвета. Све би било у реду да су пресрели неког старца, сељака, домороца, било кога, или неко домородачко дете, и упитали га, да им у ходу, без застоја, из своје нутрине, из битка, из срца, из крви, из радости, са љубављу, издеклемује најбоље решење за Поглавицу, за све.

****
Храст на Савинцу је био – и остао!!! поглавица свем околном цвећу и дрвећу, исцелитељ, чувар знања, и ублажитељ родовских веровања, смиритељ дубоких страхова. Биљке имају веома моћно знање, вредне су и непрекидно повезане са Богом, са људима, имају брз систем међусобног обавештавања. Нисмо то учили у школи, тамо се и не уче за живот најважније ствари. Школе су направљене да би биле болоњске, да програмом протерају Знање, да заглупљују и затупљују изворну људску памет. Тако су направљене и телевизије, све од реда, по опаком унатрњем калупу, са певаљима који уздишу, арлаучу, са срцепарајућих текстовима, и програмима-лажама –опијатима, који одвлаче пажњу од сврхе живота.

Постоји негде крчкарница где се крчкају будући министри и они од њих већи, да у погодном трену оставе ладолеж, оставе кавану, крену ознањени са неким курсом на За-паду, понесу преписане или плаћене дипломе и докторате, да преузму функцију по мери Јевропе, недописмени, нестручни, без радног и стручног искуства, са моралом по мери јебисвета, није важно, није битно, важно је важно место. За њих није важан храст, испршен на сред среде пута, није важан вековни символ србског рода. Није им важно оно што је важно у колективном памћењу, а што је у селима аксиом, што знају и мала деца. Крив је храст што се баш ту нашао и што је хтео да мути пут, као што је јагње из бајке мутило воду узводном вуку.

*****
Отећи ће туђинци, који су се са неком сврхом материјализовали овде на светој земљи, који доносе располућене и накарадне одлуке, отећи ће као што отичу ласте, роде, ждрали дуговрати, косови жутокљуни и друге птице селице. Отећи ће као што отичу реке – Истар, Тијана из Златне Тијаније, Белица и Морава, или лишће кад надође јесен. А јесен увек стиже, сваке године, тачно на време, стићи ће и ове, и можда ће сазрелити и донети плодове чудновате.

Многи из земље Праисконије вични забораву, заборавиће и посечени Храст поглавицу из Савинца. Али неће заборавити Храст Мудрац из Тијаније, неће заборавити околно дрвеће и све друго биље. Све је повезано у васцелој Васељени – и минерали и биљке и животиње и људи. Све што урадимо некоме или нечему, лепо или ружно, сви осећамо неким од хиљаду чула које поседујемо. Човек Нове свести, истинске свести, повезује се свесно са свиме дељењем животне енергије, дељењем радости, дељењем љубави, захвалан је, одговоран, преузима иницијативу, узидава свој допринос у потку вечног живота, а вечни живот је вечни развој. Усидримо се у координатни систем простора и времена – 71381921, што нас повезује са божјом вољом, са Нормом Творца, призовимо Бога – 12370744 и 1235025, осетимо вечни живот и вечну младост – 1489999, васкрснимо све лепо и подмлађено -2145432, упутимо мисао Свеспасења – 319817318, захвалимо Аватару -14111963, и попнимо се на вишу стваралачку раван, тамо где су се разлистали милиони храстова, расцветали милиони прекрасних цветова, одакле се све лако ствара са сврхом, лако види дубоки смисао постојања, и лако види и созерцава чиста Лепота.

–2015,година-

 

Сва бића су рођена од Светлости, и сва јесу Светлост, зато што Живот јесте Светлост.

Сво Биће је Светлост, и све је у Бићу –

Светлост!

Наше су мисли Светлост; наша су осећања Светлост; наше су речи Светлост; и наша крв је Светлост.

Колико се Светлости улива у нас, толико се и Љубави излива из нас.

Што више примамо, све више и дајемо.

Што више дајемо, све више и примамо.

Ако не дајемо ништа, нећемо ни примити ништа!

Наше је Биће Светлост; и наше је Суштаство од Светлости.

Љубав је Истинита Светлост.

Онај кога љубимо, бива озарен Светлошћу, и Светлошћу нам, благодарјем, узвраћа.

Све што шаљемо било коме, то нам се одмах враћа, попут Сунчеве Ждраке што се

од Зрцала одбија.

 Светлост је у нама бесмртна и вечна.

Ако смо од Светлости и Светлост, онда смо и ми бесмртни и вечни.

Само оно што није од Светлости и Светлост, бива смртно и трулежно.

Биће је Светлост, а Небиће је Тама; Биће је Живот, а Небиће је Смрт.

Биће се труди да Небиће у Биће преведе; Небиће се упиње да Биће у Небиће преокрене.

На тој вечитој борби, између Бића и Небића, заснива се  Велики Поредак у свим видљивим и невидљивим световима.

-извод-

Дом твој барјак је мој
Зато и ти под њим стој,
Врати се кући миром или мачем
Крајино моја за тобом плачем,
Врати се кући миром или мачем
Кад време дође Свевишњи даће.

Оцила твоја сломљена
Огњила твоја гледам ја,
Срце из груди отима
Српска Крајина.

Доћи ћеш опет до свога прага
Примићеш брата, путника драга,
Кад божур никне и време дође
Газићеш са њим кроатског врага,
Кад божур никне, Даница сикне
Газићеш под њом кроатског врага.

Оцила твоја сломљена
Огњила твоја гледам ја,
Срце из груди отима
Српска Крајина.

 

 

Богоносни цветићи  1

 

Цветићи смо ми Богоносни

Данас сам видела поподне твоју песму

И одмах осмех и радост полетна

А сада ти пишем и душа се сама смеши

Прелепо све у чистоти срца и душе исписано

 

 

Баш сам се пробудила јутрос у рану зору

И отворим прозор да уђе свежина

И тада сам угледала месец

Још је ту – одмиче према хоризонту

Као што си ти писао

 

Већ је пола шест па се осети нека моћ изјутра

Шта ли то наш Владан ради?

Да нас овако подиже и соколи у духу и Свести

Питам се питам а онда ме нападну неке мисли

Хоће тако некад да нападну – то расчистим

 

 

Отворим се и вратим у пространство тишине

И речи срца које су тихе–причају осећањем

И тада то све разумеш!

Нежне –предају се лепоти и милости

И воле и у свему виде добро

 

 

Увидела сам да човек може бити

Са својом душом у уму или у свести

Тј, Разум Творца да користи

Већина је у уму Рептилијана

И емоцијама – љутња бес

 

 

Богоносни цветићи  2

 

Већина реагује нагло и јако

И тек их понекад дотакне душа

И онда се поново враћамо на исто

Најлепше и исконско је бити са душом

У најдубљој дубини и у Свести

 

 

И највишој висини у свом духу од постања

То је права Божанска Сварожница Вертикала

А то је дуга и друга прича!

Преко великих препрека и боли треба прећи

А најбитније је знати ко си и куда си кренуо

 

 

И битно је да су уз нас Бели Богови

Али да кратим јер ти то знаш

А када једном себе поставиш

И подигнеш изнад – добро лоше

Свако иде на свом путу и напредује полако

 

 

Дошли смо да пронесемо Бога Вида

У Виделу јер је било крајње време

Он пали праискону ватру и светло

Да и остали угледају светло дана

и протерају и избришу трулежно тамнило

 

 

Волим да гледам пун месец

Синоћ сам и гледала и слушала

Све те лепоте које причају

Светло лепоте те купа и милује

Као да су све душе погледом сакупљене

 

 

Богоносни цветићи  3

 

Светле душе и шаљу своја осећања

И трептаје ока месецу

Он као да прима од земаљских душа

Све снове и лепоте и ту их чува

Ушушкано и склупчано као клупко

 

 

Сунце је оно што се нама одаје

Из оностраних и вишњих светова

Тако раширен зрак право у тебе се лепи

И предаје податке  осталих светова

Сунце је изгледа скуп свих оностраних душа

 

 

И светли у знању

И нама се предаје у чистини

Сјајног Жарка Сјајка

… А звезда – то је нека планета

И на тој планети постоји део мене

И јавља ми се и поздравља наша дружења

 

 

 

 

 

 

Дан сакрио а ноћ појавила

Тунел у шуми густој боровој

На дну тунела венац светлосни

Усред венца бели човек стоји

Сред зеница му мојих очију плам

Душе нам везују светова крајеве

Док срце пут светлости отвара

 

 

 

Разноге и разбујне прамисли-сећалице
Час хладне и ледне као пузавица
Час пакосне лукаве и зле као пецаљка
Час прочишћујуће и грицкаве као пијавица
Час страшила као привиди бауци дрекала раге
Час лековите благе мелемне као Прамајка
А час бистре бистре као извор Воде снаге

 

За све је крив рептилски напитак заборава
Којим је у много живота напијана моја глава

 

А Тијанија је земља чуварица и памтилица
И обнављачица и омлађивачица и сећалица
Завета и мозга и срца снажилица и хранилица

 

Ево ме идем и у ходу цепам заборава вео
Ево ме идем ка циљу свестан брадат и бео

 

Тијанија је откривна земља личја и наличја
Земља легендарних Витеза Праисконог Реда
Изворница Броја Слова Слога Речи и Говора
Земља Храста Јасена Каћуна Босиљка Ловора
И родница моја – носиоца многих одличја
Тијанија је универзумдром што у звезде гледа
Тијанија је певања и свитања свет и оносвет