/део из књиге/
Изгледа да су се у чину купања у Лупоглавском језеру1 на Купрешкој висоравни, 2. авгусга на православног Светог Илију, сачували трагови прастарог обреда посвећеног Перуну. Обред се обављао у језерском плићаку а изводили су га наги купачи, тражећи здравље у води за коју се веровало да је тога дана лековита и да лечи све болести.
Сваке године, све до пред рат што је избио 1992. године, на Купрешком пољу православног светог Илију славили су на три места: код равањске и благајске цркве (на два супротна краја висоравни) и на Лупоглавском језеру, код села Кукавица. Док су се код цркава у Равном и Благају окупљали само православни, на Лупоглавско језеро стизали су и православни и муслимани. Први су се веселили целог дана, а други само поподне.
Ниједан верски празник на Купресу није се тако масовно обележавао као Илиндан. Изгледа да је то тако од давнина, што потврђује и један дефтер клишког санџака из 1574. године где се каже да је свака хришћанска купрешка кућа морала да плаћа порез на „панађур Светог Илију“,2 што, опет, значи да је овај светитељ и раније, у време средњовековне државе босанске, био масовно слављен. И не само тада.
Доскорашње славље крај језера је, по свој прилици, само бледи одсјај великог обреда који се некада давно овде обављао, по доласку Словена у ове крајеве. А да су се они овде одавно одомаћили сведоче и имена неких планина у околини: Троглав, Виторог, Словин, Перун3… Висови носе имена словенских паганских богова, што је знак да су их добили пре него што је овамо стигло хришћанство.
О давнашњем присуству Словена у овим крајевима сведочи и Дукљанинов помен Борове главе (Борове планине) и неки га везују за истоимено узвишење које се уздиже југозападно од Купрешке висоравни, изнад Ливна. Овде је негде, подсећа Реља Новаковић на мишљење неких историчара, почетком десетог века могла бити граница између најстарије српске и хрватске државе4.
Купрешки предели, који се уздижу 1.200 метара изнад мора, оскудни у сунчевој топлоти, богати четинарским
шумама, изворима, чак и мочварним теренима, подсећали су Словене на стару постојбину. Новом поднебљу лако су се могли прилагодити и људи и њихови богови.
Значајан разлог поштовања светог Илије је, између осталог, и у томе што је он у хладним купрешким пределима симбол сунца које никада не пече и врхунца кратког лета. Овде се не зна шта значе несносне летње врућине. У умереној 1912. години, како наводи Боривоје Ж. Милојевић, просечна летња температура у јуну, јулу и августу износила је свега 14,2 степена Целзијусова5 и „услед велике апсолутне висине и релативне близине Јадранског мора, знатна је годишња количина воденог талога“.6
Водени талог се у летњим месецима, као по правилу, изручује заједно с олујама праћеним муњама изузетно ја ким грмљавинама и ударима грома; не прође лето а да гром не погоди човека или стоку, запали зграду или стог сена, расцепи дрво…
Можда је грмљавина највише допринела да Словени, по доласку из своје старе постојбине, највише поштују Перуна, а када су прешли на хришћанство – од свих светаца светог Илију. Паганског бога и хришћанског свеца, баш због тих громова, нису заборавили, нити напустили ни купрешки муслимани.
Та грмљавина, дакле, сваког лета подсећала је купрешке муслимане на светог Илију Громовника и на веру коју
су оставили преласком на ислам. Преко овог празника они, у неку руку, одржавају везу са својом старом претхришћанском религијом. Свети Илија је и код овдашњих муслимана замењен Алуђином, а „популарном узречицом ‘До подне Илија, од подне Алија“ – како објашњавају муслимански теолози – желило се да укаже на предисламско поријекло босанских Муслимана, али да се нађе и оправдање за светковање Алуђина“.7
Купрешки муслимани верују да су свети Илија и Алија заједнички задужени за кишу. Када наступе летње суше, онда они окривљују Илију:“ Свако јутро Алиј а пита Илију: Куда ћемо, болан, данас с кишом? Илија одговара: Куда и јуче. Пијан Влах па не зна шта говори и сваког дана пушта кишу по истом мјесту. Тако нека села сваки дан имају кишу док друга скапавају од суше.“
Овдашњи муслимани, како је прибележио Миленко Филиповић, верују и то да градоносне облаке води једноок мелек (анђео), који их, ако чује да се учи езан (молитва), скреће у страну, а кад грми – то се мелек оглашава. Православни, међутим, верују да олујним облацима управља свети Илија и да је грмљавина тутањ његових кола8.
А на Светог Илију, или Алуђина, на обали Лупоглавског језера и правослани и муслимани, иако практично измешани, прослављали су празник одвојено, свако за себе. И весеље је одвојено. Православна младеж би играла и певала целог дана док се муслиманске песме огласе и кола крену тек када прође подне. Посматрачи који припадају другој вери своју радозналост могу задовољити само с одстојања.
И муслимани у Гацку, према Сими Тројановићу, такође су, окупљајући се крај воде, светковали Светог Илију крај врела Сапет у близини куле Фазлагића, а они из Сарајевског поља тога дана су долазили код извора у Кисељаку где би их се,’крајем прошлог века, скупило и по три хиљаде.9
Алуђин се раније славио и у крајевима који се граниче с Купрешком висоравни. И за муслимане у суседној Рами, забележио је Миленко Филиповић, 2. августа је до подне Илија, а поподне Алија. „Некад су муслимани – каже Филиповић – особито они у вароши Прозору веома празновали Илиндан и тога дана су ишли на излете. Сада само жене унеколико држе тај празник. Али ни данас тога дана нико неће садети стог сгена“.10
И на Пештару и Бихору, пише Ејуп Мушовић, муслимани обележавају неке православне празнике: Ђурђевдан, Петровдан, Божић, а поред њих и Илиндан. Пештарско-бихорски живаљ овај дан, као и на Купресу, масовно празнује. Сви прижељкују да празник буде сунчан, а зазиру од облака и грмљавине.11
Светог Илију поштују и католици у Купресу12 и Рами. Миленко Филиповић је забележио и једно занимљиво веровање које је чуо од рамских католика: „Да зна свети Илија када је његов дан1З све би грмљавином ашар учинио, али га остали свеци варају“.14
Ако се дакле Перунов култ везује за „висове и изворе“15, онда је разумљиво што су се светковине светог Илије одржавале на Лупоглавском језеру, том прекрасном горском оку, испод узвишења Лупоглаве која је обрасла тамном четинарском шумом. Настало је, како тврди Јован Цвијић, који га је обишао 1898. године, „у црнкастом кречњаку, око 250 м у пречнику, зелене (је) боје, и земљиште око њега је под малим плитким вртачама“.16
С јужне стране језера су ливаде, а с осталих гај са столетним оморикама и буквама. Дрвеће понегде расте из саме воде која је бистра као суза. Лети се загреје па је овде последњих година било доста купача.17
Народ на Купрешкој висоравни, а и у околним местима, веровао је да је језерска вода 2. августа лековита, да зацељује све болести и да је добро да се тога дана у њој и здрави окупају. То је разлог што су се чак и последњих година у језерском плићаку међу купачима могли видети и старији људи.
Занимљиво је и веровање да језерска вода тога дана јача и бистри вид, па би многи посетиоци загазили у језеро, узимали воду у шаку и протрљали очи. Од многих се после могло чути да пре Илиндана нису најбоље видели и да им се мутило пред очима, али после испирања очију језерском водом – вид им се избистрио.
Како у овом крају код старијих људи постоји изражен стид приликом показивања нагих делова тела, верује се да болесни, који у језерској води траже лека, не треба да се стиде. Тога дана могли су се видети и такви призори где старци и старице, готово наги, заокупљени сами собом, седе ћутке у води. Нико никога као да не примећује.
Купање у језеру очигледно је остатак прастарог верског обреда који се обављао у води, везаног за Перунов култ и свечаности на што, неким примерима, упућује и Натко Нодило, који се бавио проучавањем Перуновог култа у јужнословенској митологији.18
Тако Нодило наводи једну белешку М. Ђ. Милићевића, прибележену у Црној Реци, где младићи у време великих летњих суша терају из свог атара змаја који им је донео жегу.19 Најпре изаберу једног између себе за цара, а затим се скину голи и, не проговарајући ни речи, крену у сусрет змају.20 Када се тобоже сретну с њим, цар опали из пушке. „Обичај је тим занимљивији – наглашава Нодило – што више пута видимо да је голота, и при голоти шутња, свечани обред из старе вјере“.21
О остатку обреда у води посвећеног Перуну сведочи и једна Вукова песмица коју наводи Нодило. У песми се
говори како девојка мути Дунав, берући перунику и белећи њоме лице у води.22
Има још забележених примера где обреде посвећене Перуновом култу изводе наги људи. Тако Сима Тројановић износи да су се у Ресници и околини, кад удари јак град, неке жене скидале голе и тако, изговарајући одређене молитве, оптрчавале око – куће како би зауставиле невреме. У мачванском селу Узвеће град је некада заустављала Савка Гемовић, која би такође, без икакве одеће, излазила напоље, покушавајући одређеним враџбинама да стиша олују.23
За воду је, у неку руку, како напомену Нодило, везан и култ римске богиње Ане Перене и нимфе у реци Нумикиј, у чију се част о мартовским идама играло и певало поред реке Тибра.24
Перун, Ана Перена и обред у води, подсећа Нодило, имају своје исходиште у аријевској митологији: ведама, богу Индри и богу Агни (Огњу),25 „који се непрестано спушта са земље на небо и с неба на земљу. А, пошто је Агаи, у олујном облаку, „пород водени“ те борави „на средишту вода“.26
Да је Перунов култ био везан за здравље и лечење наговештава и Сима Тројановић који наводи да су гатачки муслимани на Илиндан, пре сунца, цедили мед и доносили га на збориште код куле Фазлагића, узимајући га као лек. Тога дана мед је као лек узиман у целом Гатачком пољу и њиме се деци, као заштита од свих болести, мазало чело.27 А у Мијалковцу у Србији, како наводи Тројановић, ујутро на Светог Илију сељаци су косили рен, лишће му мазали медом и привијали на оболеле делове тела.28
И само име узвишења које се уздиже изнад језера – Лупоглава, по коме је језеро добило име, чини се да има митски призвук. Овај топоним помиње Вук, означавајући планину у Црној Гори („Кад дођешу Лупоглав тврди…“).29 У Рјечнику хрватскога или српског језика ЈАЗУ, од Истре до Београда овај назив носи пет узвишења и насеља30 (купрешка Лупоглава овде није укључена).
Распрострањеност топонима Лупоглава или Лупоглав на тако широком простору указује на то да је то име морало имати своје место и у словенској митологији и да је одатле извлачено и „пришивано“ на узвишења и насеља. Како би се другачије могла објаснити распрострањеност тога топонима на јужнословенским просторима.
Култ светог Илије веже се и за висове. Призренски муслимани, како бележи Тројановић, пењали су се на Илиндан на узвишење на десној обали реке Бистрице које се зове Свети Илија, где би неки, предајући се молитвама, остајали по неколико дана, док би некада Васојевићи излазили на Илиндан на врх Штавну, огранак Комова, и ту се веселили.31
Само име Перун, по Тројановићу, изведено је „од корена пер са значењем бити, ударати… и онда би Перун произлазио од бити, ударати“.32 Ако се ово тумачење прихвати, онда би и топоним Лупоглава могао бити везан за Перуново име; глагол лупати има исто значење као и бити, ударати, а именица глава често се јавља као синоним именици узвишење. (На Купрешкој висоравни, поред поменуте Борове главе, срећемо висове који носе називе Козја глава, Осовја глава, Главице). На основу тога могло би се претпоставити да је на Лупоглави било некакво Перуново светилиште.
Представа светог Илије на Купрешкој висоравни је класична; замишљају га како небом јури на кочијама у којима су упрегнути коњи белци. Поред њега је Огњена Марија која пушта муње. Верује се да гром удара после одапињања његове стреле, да погађа стриљавица,33 ватрена кугла која се забија дубоко у земљу а затим окамењена постепено временом излази на површину земље. Понекад се може и наћи.
Према Боривоју Ж. Милојевићу на Купрешком, Вуковском, Равном и Гламочком пољу једино породица Баштића из вуковског засеока Кудиљи слави светог Илију као крсну славу.34 Ретки су они који су га узели за преславу. У славском обреду изостављено је кољиво јер је ово „жив светац“, Име свеца, чешће него и једног другог, помиње се у клетвама или заклетвама: „Спржио га свети Илија!“ или „Сажегао ме свети Илија ако лажем!“
На Купрешкој висоравни нема топонима који би били директно изведени из имена Перун као што је, рецимо,
Перун у суседној Рами, под планином Бачином, изнад села Тришћана на кога указује Миленко Филиповић.35
Нема данас ни крштених имена која би била изведена од имена овог бога, али има мушких надимака. Било их је у готово сваком купрешком селу. После последњег рата три Вуковљака су носили такве надимке. У Доњем Вуковску у деведесетој години живота 1983. године умро је Петар Свитлица коме је ретко ко знао крштено име: сви су га звали Перун; 1975. године, у дубокој старости, умро је Божо Малић из Горњег Вуковска кога су звали Пераун; 1962. године у 75. години живота умроје Перо Глишић из Доњег Вуковска кога су сви знали по надимку Перан. Можда и ови надимци носе у себи далек ехо Перуновог култа.
На Купрешкој висоравни гаји се и Перуново цвеће перуника, али њу овде не знају под тим именом, него је зову – божур. Божур гаје испред кућа као и богишу у Дубровачкој Жупи.36 Све донедавно, исто као у таковском крају у Србији,37 према казивању Миленка Филиповића, ово цвеће сађено је и на купрешким православним гробљима. Сличан обичај Филиповић је уочио код православних у Дувањском пољу где перунику зову зумбак.38
Ваља напоменути да је Купрешка висораван изузетно богата најразноврснијим биљкама, па и цвећем кога има све док је земља без снега. Због тога се овде није ни осећала потреба за пресађивањем и гајењем цвећа. Све донедавно узгајао се једино божур (перуника), што није чињено из естетских него из религиозних побуда.
Илинданско окупљање крај Лупоглавског језера и купање у њему трагови су негдашњих свечаности посвећених Перуну. На основу тих трагова могле би се замислити и основне контуре целог обреда. Централно место у свечаностима вероватно је заузимало колективно купање у коме су учествовали сви присутни, у нади да ће онако наги оставити у језерској води све своје болести и да ће се ту накупити здравља. Није искључено да се део обреда, што је данас потпуно заборављено, изводио на узвишењу изнад језера.
Наследивши паганског заповедника грома, свети Илија је, како сликовито каже Луј Леже, наследио већину веровања и обреда посвећених ГТеруну. Ти обреди су продужили своје трајање и међу хришћанским Словенима, „особито оним највернијим првобитним традицијама: код Руса, Срба и Бугара“.39 У то наслеђе ушло је и зборовање и купање у Лупоглавском језеру на Купрешкој висоравни, што данас представља само жишке запретене у пепелу митске ватре која је овде донедавно горела.
http://www.svevlad.org.rs/toponimi_files/bajicj_perunov.html
