Драган Симовић: Надмоћ Белога Србства


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

Видљива је Надмоћ Белог Србства свуда и у свему.

Чега год се лате Бели Срби – бивају Надмоћни!

Надмоћни једнако у поезији, књижевности, музици, уметности, науци, спорту, војевању, ратовању…

Бело Србство је Надмоћно, Непобедиво и Неуништиво.

Бело Србство ће живети и кад сви други родови и све друге расе заувек нестану!

То знају паразити, знају гмазови, знају владари из сенке, знају све ине ниже расе људскога рода, те стога већ тисућлећима и еонима воде све врсте ратова за уништење Белога Србства – но, Бело Србство бива Неуништиво, јер је Надмоћно!

Ма колико год да се рептилским генетским инжењерингом произведе лажних срба – Бело Србство и даље остаје: Надмоћно и Неуништиво!

 

 

Роса: Кад не могу да спавам у бесане ноћи…пишем…


 

Немам роде, …     где да одем!

Нико ме не чека,  од рода мог!

Кућу у којој живех  сам увек звала ,..

 концетрациони логор,  број 19…

 

Мој отац …  најстарији син,

са траумом из  другог рата…

продаде сво наследство …

дедину земљу … најбоље њиве ..

буд-зашто…

 

 

А деда…Драгић  … испашто… 

 и би убијен у аустријском логору

смрти- Маутхаузен …  тако млад…

и остави … четворо  сирочића  и

бабу саму , ..младу удовицу….

 

А ти … мој полубрате од мајке,  мали Мићо!

Удави се у Ветерницу реку,  са само три године.

Рођена сам после тебе …и  

никад  те нисам упознала .. и ..

УВЕК СИ МИ НЕДОСТАЈАО

 

 

А ти,   моја полусестро  од оца,

тужна Нено, …

младу те уби из пиштоља

твој муж …  траума  из овог,

 последњег,  наметнутом нам рата!

Оста једно дете иза тебе…

 без оца и без мајке!

 

 

Толико ратова… толико трагедија,

 толико рањених срца и душа…

Бог би  заплакао… када би знао …

Драган Симовић: КАЖА О БЕЛОМ СРБИНУ – ЖИВИН ПЛЕС


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Ево мојих најновијих увида из Акаше, па ви просудите сами.

Новак Ђоковић је расни Бели Србин.

Као расни, самосвесни и самобитни Бели Србин, он је на свом дејственом пољу НЕПОБЕДИВ.

НЕПОБЕДИВ је, наравно, сваки расни, самосвесни и самобитни Бели Србин на својему пољу стварања, дејствовања, играња и борења.

Зашто је НЕПОБЕДИВ сваки расни и самосвесни Бели Србин?

Зато што је тајинствено, овострано и онострано, повезан са Галактичким Језгром, са Ритмом Космоса и Васељене, са Извором Живота и Стварања, и зато што је за Њега – расног и самобитног Белог Србина – све што чини, дела и ствара –  космички плес – ЖИВИН ПЛЕС.

Али, АЛИ (ово АЛИ наглашавам), Новак је, будући расни и самосвесни Бели Србин – Србин Хиперборејац и Аријевац – био, уистини, велико „искушење“ и велики „изазов“ за све рептиле и паразите у свету, за тајне и мрачне владаре из сенке, као и за ине језуитско-ватиканске хибридне нације, нације вештачки и лабораторијски створене од белосветског олоша, смећа и отпада, те је морао, на овај или онај начин, да буде што пре, и заувек, макнут са ГЛОБАЛНОГ ТРОНА.

Једна од најпотуљенијих раса људскога рода (а то су Англи, Брити, Енглези), раса најоданијих слугу рептила и паразита, добила је задатак, да, на све могуће и немогуће начине, макне Новака Ђоковића са ГЛОБАЛНОГ ТРОНА по не знам све коју цену!

Против Новака је вођен и јавни и тајни рат.

Онај тајни рат, рат на свим невидљивим и оностраним пољима, јесте много потуљенији, прљавији и, наравно, опаснији.

Новака су рептилски душмани једноствано присили, приморали и, буквално, уценили, да мора да сиђе са ГЛОБАЛНОГ ТРОНА – но, не да сиђе дично и достојно Белог Србина, већ да глуми пораз за поразом, да буде исмејан, понижен и повређен до краја.

Много пре тога, схвативши које се све најпрљавије игре воде око њега а против њега, Новак је намеравао, да достојно и часно Белог Србина Аријевца, изиђе пред медије и камере и објави, како је из неких виших разлога одлучио – будући да је доказао како је НЕПОБЕДИВ – да заувек напусти БЕЛИ СПОРТ, те да се посвети духовном развоју, како властитом тако и своје породице.

Али (опет АЛИ), то му није дозвољено, чак му је и запрећено!

Јер би, у том случају, Новак био победник, ликовао би и тријумфовао достојно Белог Србина, а ОНИ би (ОНИ: паразити, рептили и све ине рептилске и паразитске нације) били поражена и губитничка страна.

Све оно што се после тога одвијало пред нашим очима, бејаше само ПРЕДСТАВА-ФАРСА за „луду ђецу“, за неосвешћену и бесловесну светину и руљу, за јавност чији је ум и дух давно поробљен.

Да закључимо: НОВАК ЈЕ НЕПОБЕДИВ, али је морао да глуми све оне поразе, зато што су били уцењени и он и свеколика његова породица!

Ја писах што видех и сазнах од својих тајних и оностраних обавештајаца преко Акаше, а ви просудите сами!

 

Мирослав Симовић: ПУТ КА СРЕЋИ


Док облаци лутају изнад мене,

тражећи свој пут,

моја срце мирно снева,

желећи ведрину и лепоту,

духа свог.

 

 

 

Међу зеленим ливадама

где лаган ветар са природом се игра,

спокојан седим  и у мислима тражим

свој пут.

 

 

 

Пут наде и воље где сунце вечно сија,

а шума скровиште да ми буде,

где је нада вечна, а љубав се дели на све људе.

 

 

 

Јутра која су вечно лепа, а биљка свака род,

мисли које се вечно деле,

а осмех сваки као највећи плод.

 

То је пут праведности и старе мудрости,

пут предака,

то је пут кући.

 

Босиоче, цвете мио…


article419

Јосиф Панчић је оставио први и до данас најлепши и најпотпунији опис босиљка:

“Ова је биљка нашем народу осим многих других, које су раста виђенијег, цвета и мириса лепшег, најмилија, чему је узрок тај што босиљак прати Србина кроз све озбиљније прилике у животу, од рођења, где се младенцу кита босиљка у освећеној води до узглавља меће, до смрти, где му сестрина, или болеће које сроднице рука босиљак на гроб посади ” (Ботаника 1868:251).

Веселин Чајкановић истиче да босиљак “ игра изванредно важну улогу у магији, религији и култу, у медицини, у поезији српског народа ”. Наводи и пример из некада популарног романа Чедомиља Мијатовића Рајко од Расине, у коме сиромашна жена ни за какав новац неће да да саксију босиљка, али кад је сазнала да је босиљак потребан да се стави поред једног погинулог Србина дала га је бесплатно (Речник народних веровања о биљакама, 1985:41)

Босиљак – (Оцимум басилицум Л. – Лабиатае) прати сваког Србина кроз све озбиљније прилике у животу од рођења до смрти. Босиљак је Божји цвет и прво се у врту посади он, па тек друго цвеће. На Богојављење, у воду која се ујутро доноси са извора, стави се босиљак, па се истом сви укућани запоје. Освештаном водом свећеник кропи вјернике и благосливља уз помоћ босиока. У води у коју је потопљен босиљак купа се родиља послије порођаја, као и новорођенче до 40 дана.

О Божићу се извор са којег се пије вода кити босиоком. Стари Срби и Србкиње,кад иду у цркву носе струк босиока и стављају га поред иконе. Два дана у години су посвећени босиоку: Св. Макивеј и јесењи Крстовдан,када се босиок бере и посвећује.

„Душа му на босиок мирише“ каже се за доброг човека.

 

http://www.planeta.org.rs/30/10lekovitobilje.htm

Драган Симовић: Кажа о вилењаку са звезданом лиром


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

(Посвећено свим оним Белим Србкињама које су толико пута, кроз еоне, спашавале и васкрсавале наш свеколики Звездани Род. Њима Слава и Част!)

 

 

Вилењак са звезданом лиром може да се роди (да се оваплоти, да се утелови, да се инкарнира) само у племену Белога Србства.

У иним племенима и иним родовима никада се не инкарнирају вилењаци са звезданом лиром.

Вилењаци са звезданом лиром јесу највиша и раса и каста плавих вилењака.

Они су повезани са звезданим и духовним бићима Трећег (Унутарњег) Неба.

Бело Србство је Сварогова Повезница унутар свеколиког људског-човечанског рода – како на Мидгарду тако и на иним земљама нама блиских или сродних звезданих јата – те се отуда ова раса и каста плавих вилењака инкарнира искључиво у Беломе Србству.

02

Вилењак са звезданом лиром није обичан песник, и, надасве – није само песник!

Он је изузетна и повлашћена каста, повлашћен род међу песницима.

Он је, превасходно, миљеник и благовесник Белих Богиња!

Да, миљеник и благовесник – илити гласоноша, гласник –  Белих Богиња, мада је, истовремено, и у великој милости Белих Богова.

Он пева о вечним љубавима и тајнама живота без почетка и свршетка, што му, кроз снове и визије, пројављују и откривају Беле Богиње.

Сваки вилењак са звезданом лиром има једну, само своју, Белу Богињу, чији је он вечити штићеник и миљеник.

Ту своју Белу Богињу, која њега води и штити, вилењак са звезданом лиром не сме никоме да открива.

То је Завет Молчања илити Тајна Тајна за сва времена, између суште-дотичне Беле Богиње и суштог-дотичног вилењака са звезданом лиром.

03

Будући да се вилењак са звезданом лиром не сналази у свету људи, да га људи не схватају и не прихватају, њему његова Бела Богиња проналази Белу Србкињу, која је или од вилинског рода или, пак, повезана са вилинским родом, да му буде животна сапутница и путеводитељица у свету људи.

Љубав која спаја, повезује и обједињује вилењака са звезданом лиром и његову путеводитељицу, његову драгану и животну сапутницу, некада бива толико снажна и моћна да их трајно и заувек споји, повеже и обједини – за сва времена, за све векове и еоне у свим овостраним и оностраним световима, како по хоризонтали тако и по вертикали, Вечног Присуства и Стварања.

(У Великом Гају, 26. жетвара 7526.)

Кокино – Најстарија опсерваторија у Европи


d0bad0bed0bad0b8d0bdd0be

Стара астрономска осматрачница Кокино у Македонији четврта по важности на списку НАСА. Мегалитски објекат стар око 3.800 година, саграђен близу Куманова, на „Татићевом камену“ – вероватно једини такав у Европи. Служио за осматрање кретања небеских тела и ритуале старих култова.

Кокино је веома необичан археолошки локалитет из бронзаног доба у Македонији, те је по важности четврта астро-опсерваторија на свету:

  1. Абу Симбел – Египат
  2. Стоунхенџ – Енглеска
  3. Ангкор Ват – Камбоџа
  4. Кокино – Македонија
  5. Госек Сиркл – Немачка

Налази се у близини села Кокино које припада општини Старо Нагоричане у Македонији. Удаљено је 35 км од Куманова, а од Скопља 50 км ваздушном линијом. Смештено је испод врха Татићев Камен на надморској висини од 1013 м.

Локално становништво сматра да тамо живе ђаволи који њихове куће понекад засипају кишом камења.

 

Према налазима неких геолога место се налази на врху неовулканске плоче андензитске стене с површином од 5000 м², дугом око 90 м у правац исток-запад и широком око 50 м у правац север-југ.

Археолог Јовица Станковски из Народног музеја Куманово, 2001. године у близини села Кокино открио је место с остацима и археофактима из раног брозаногног периода, који се својим димензијама и видом битно разликују од до тада познатих археолошких налазишта. Место има доминантне димензије и организовано је на два нивоа.

На вишем нивоу доминирају камена седишта, тронови, позиционирани у правцу север-југ, окренути с погледом ка истоку и исклесани у самим стенама. Овај централни део мегалитске опсерваторије је коришћен за посматрање небеских тела.

„Опсерваторија поседује означене четири главне позиције Месеца и три главне позиције Сунца током године, јесење и пролећне равнодневнице и зимске и летње дугодневнице.“ Један посебно позиционирани маркер (или „нишан“) показује да је опсерваторија такође коришћена за праћење кретања сазвежђа Плејада.“

Према речима Ћоре Ценева, опсерваторија је пројектована крајем бронзаног доба (II миленијум пре Христа) и према свим показатељима радило се о непознатој високоразвијеној цивилизацији. „Древни људи су свој календар радили прецизно, са много ознака и уреза у камену у опсерваторији. Опсерваторија им је такође помагала да одреде време жетве и друге датуме,“ рекао је он.

Откривено је и у стенама исклесаних седам маркера у вертикалном положају који су коришћени за маркирање кретања Сунца и Месеца.

  1. ознака за Месец у дан максималног пада у зимском раздобљу.
  2. ознака за летњег солстиција изласка сунца.
  3. ознака за Месец у дан минималним падом у зимском раздобљу.
  4. ознака за еквиноција пролеће и јесен.
  5. ознака за Месец у дан минималним падом у летњем раздобљу.
  6. ознака за зимског солстиција.
  7. ознака за Месец у дан максималног пада у летњем раздобљу.

Три од њих обележавају место изласка Сунца у данима краткодневице, равнодневице и дугодневице, а преостала четири служе за обележавање места изласка Месеца у време највећег застоја лети и зими, као и места најмањег застоја лети и зими.

 

Места изласка Месеца у истој фази циклично се понављају сваких 18.6 година када се у исти календарски дан јавља иста фаза Месеца. Спомињу се још два камена маркера који служе за мерење дужине синодичког или лунарног месеца чија је летња дужина 30 дана, а зимска 29 дана.

На основу позиција маркера који прате кретање Сунца, посебно у данима дугодневице утврђено је да је опсерваторија стара око 3.900 година, односно, да датира из 18. века пре н.е.

2002. године истраживању се прикључио и астроном Ђоре Ценев из Планетаријума у Скопљу и опсежним археоастрономским анализама, које трају више година, показао да ово место има карактеристике светог места и мегалитске опсерваторије.

Примерено времену и култури у том периоду овај локалитет је назван Мегалитска опсерваторија Кокино.

Мегалитска опсерваторија Кокино убраја се међу највредније старе опсерваторије у свету. Због својих карактеристика, 2005. године га је америчка свемирска агенција НАСА у листи 15 оваквих опсерваторија, рангирала на четврто место.

извори: Fresh PressАстрономски магазинВикипедијаНовости

Владан Пантелић: У Тијању пале мокре кише…


У Тијању пале мокре кише

на распрслу и жедну земљу.

Живнуле траве, цветови, поврће.

Одхуктао страшни Тијанадо

преко реке Тијане, преко Гуче,

према плаветним

планинама на југу.

 Кукуриче петао,

дотерује казаљке

на свом уснулом сату…

Игор Арепјев : Завет предстојећег – Библија будућности Књига друга, глава друга –Текст 9


  1. И био сам ја у Храму Небеском. И видео сам Књигу

Оца Небеског. И видео сам Оца, и говорио сам са њим.

И рече Он: сине мој, приђи ближе и погледај Књигу.

И видео сам ја како светлост која потиче из моје душе осветљава Књигу и, одражавајући се, не мења структуру, опет се враћа у душу. А за то време у Књизи ја видим слова и речи, такође видим Свет, Свет Оца. Речи из књиге као да испливавају из дубине океана и ја могу да их читам.

  1. На првој страници, чија је дубина неизмерна и бескрајна, јер је то пут доступан свима – реч Бог и светлост у књизи која се прелива из беле боје у златну. Подигао сам руку према светлости и видео да између беле и златне светлости постоји прелаз. Он и ствара превод текста Књиге и речи чини читљивим.

Прва реч Бог, и ја видим Бога, чујем га и говорим с Њим, као и свако из своје душе који се обраћа и тражи помоћ по вољи својој од Бога, тражи знања, разумевање и благостање, ма где он био, он види Бога и добија помоћ.

  1. 3. Ја видим Творца и Он је велики. Његова реч је једноставна и знања су доступна сваком човеку, који је веран искри Бога, која се налази у души свакога.

Царство Оца небеског је велико, и људи комуницирају, преносе знања једни другима и обраћају се Богу и знају где је Он, и знају да је Он у душама њиховим. И он је у Свету, јер је Он – и Свет, и душа Света, као и душа сваког човека. И Бог је вечан, и душа коју је Он створио и која је дата сваком човеку – вечита је структура Света, која реално гради Свет, Свет Оца, у коме је Отац, И Отац је створио душу, која гради и ствара човека као личност, а сам човек, на основу знања из душе која му је Бог дао гради Свет у коме он живи, испуњавајући га животом и преносећи знања од човека човеку.

  1. Ја видим царство Небеско и видим структуре које развијају Свет Небески и Свет земаљаски, ја видим живот, ја видим Бога који је створио Свет, човека, дао знања о Свету и човеку и удахнуо живот, и живот развија, помажући и спасавајући човека. Сам човек, као личност, схвата своју одлуку и избор, који је он учинио сада или раније, или размишља о одлуци, или ће је у будућности донети. Разноврсна је структура избора и одлука, али избор мора бити тачан и адекватан квалитетима душе конкретне личности.
  2. И говорио је Отац: Књига поред које стојиш захтева разумевање и тачност онога што радиш, ствараш и видиш. Речи из Књиге из беле светлости – то су моје речи, а из златне боје – то је превод текста у испољену структуру и у читљиве речи. Ти треба да читаш речи које се састоје од светлости и испуњене светлошћу изнутра.

И захвалих ја Оцу Небеском за знање које Он даје сваком човеку..

Извор: фејсбук страница Владана Пантелића

 

Мирослав Симовић: ДИВОВИ


Под шумама белих бреза, као да сневају душе наше,

сневају и чекају да се опет заиграју срца наша.

Да запловимо великим небом, срећа да нас обузме,

љубав да нас уздигне, међ дивове да нас подигне.

 

 

 

Да се сетимо старих песама,

међ шумама наших предака,

старе виле да се врате,

да нас уздигну, међ дивове да нас  врате.

 

 

 

Нека опет игра стара шума,

нека запева бела бреза;

нема више кипова,

ево нама наших дивова.