Коса њена, од чари вечно саткана
Усне – то су латице жудног цвета!
Из очију, два морска бисера
Бела кожа и поглед – од гордости зебња!
То је Драги Камен нетакнут
Не обали поред смарагдног жала!
Где пролазећ, видех траг у песку утиснут
Како сведочи, још необрисан од морских вала!
Угледах: вечан трептај, тог рањеног срца
Запомагање и вапај струна!
Искра патње и маска умирућег лица
И њен немирни дух, како вечно лута!
Схвати човече,
схвати док си млад,
да си пепео
и већ давна прошлост,
да си вечност
и светла будућност.
Спознај своју суштину
и видећеш истину.
Путник си на вечној стази,
зато правим путем гази.
Љуби родитеље, супругу своју,
децу изроди у што већем броју.
Грли пријатеље, певај из свег гласа,
а залуталом пружи руку спаса.
Заволи целим својим бићем
живот вечни, брата свога,
сестру милу, живог Бога.
Немаш разлог
да те бриге море,
вечност није овде,
већ је горе.
Ако си се на зло дао
и у њему смисо нашо,
твоја смрт те више мори
и од ње ти срце стрепи.
Срећи твојој крај већ гори,
јер су ти вечни пути слепи.
Ниси сам!
С тобом су Богови твоји;
Преци Отаца твојих;
Племе твоје и Род твој!
Ниси сам!
С тобом су Небо и Земља;
сва Сунца и све Звезде,
у свим светлећим јатима,
Вечне Пра Васељене!
Ниси сам!
С тобом је све што дише и снева
у свим Световима;
и сва Лепота Душе Велике Мајке,
и сва Доброта Духа Стварања!
Ниси сам!
С тобом су Огањ и (В)Етар;
Ваздух и Вода;
Вештаство и Суштаство;
све што је Горе Високо,
и све што је Доле Дубоко!
Ниси сам!
Гле!
Никада ниси сам!
Унуче Сварогов!
Сине Перунов!
Душа изгара на коленима
док мрак силази
низ твоје беоњаче
Уздижу се небеса
надвијена над лобањама
Ватром се дуси
напојише –
крв обојиће гране
по земљи свуда црвене
хране
Умируће сунце
хтело би да љуби
док тмина се спушта
низ твоје груди
Чује се кикот и
скакање врана
док
огњене љубави
жедни
дотичемо искру спасења
Не бој се
то празнина се дави –
у круг упадамо брзо
у вртлог жедан крви
не бој се
Љубљено те тражим а
измичеш са плотуном топова
Анђели
црни од гара
ломе пруће
и падају пред твоје ноге
клечећи траже
помиловање крвно твоје
Док испијамо капи воде
жеђ нам главе врти и
залогај у устима нам се суши
утроба се од бола грчи
Отровне су змије у недрима
гмижу под стопалима
извиру из јама
Наше стопе време ће стрти
заборавиће људи нови
све страхоте и наше боли
Мозак се буди
тело посрнуло блуди
у ноћима овим крвавим
Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.
Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.
Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.
То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, к’о наш ум бескрајна.
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест, хладна и очајна.
Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност расте врх вода просута
И ваздухом игра чудна пантомима?
То велика душа покојника лута
Стојте, галије царске! На гробу браће моје
Завите црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!
Јер проћи ће многа столећа, к’о пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.
Али ово гробље, где је погребена
огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.
Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ недра земље и небесног свода.
Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
побожно и нечујно.
Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.
Јер, тамо далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.
Зато хоћу мира, да опело служим
без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
Уз тутњаву муклу добоша далеких.
Стојте, галије царске! У име свесне поште
Клизите тихим ходом.
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом!
-Милутин Бојић
Миодраг Новаковић– посвећено својој вечитој „дружбеници“ Љиљани, давне 1979…
Гори Небо и Земља.
Трепери и титра јара уоколо.
Ужарио се, распалио се и распламсао Сварог Тросунчани, од милоште прозван Жарко.
Усијао се и забелео Сварогов Диск – Сварогов Коловрат на Небу Свароговом.
Буди и освешћује Сварожиће на Земљи који већ тисућлећима спавају, и, као да им са висине довикује и поручује:
ЈА САМ БОГ ВАШ И ОТАЦ ВАШ!
А ПЕРУН ЈЕ СИН МОЈ ЉУБЉЕНИ – ЊЕГА ПРИЗИВАЈТЕ, ДА ВАМ КИШУ ПОДАРИ!
ДОЛИНОМ ГРАДИШКОМ КРЕЋЕ СЕ КОЛОНА
ТЕК ПРОХОДАЛЕ ДЕЦЕ, КОЛОНА СРПСКИХ МАЛИШАНА…
…КРЕЋУ СЕ ЋУТКЕ, СА ЈЕЦАЈЕМ, И ТИХО, ДРЖЕЋИ ГРЧЕВИТО
СВОЈЕ ВЛАЖНЕ ДЕЧЈЕ РУЧИЦЕ, И УЧИТЕЉИЧИНЕ СКУТЕ.
ОКО ЊИХ СИВИЛО КОЗАРАЧКОГ СУМРАКА И БАТ ЦОКОЛА
ЉУДСКИХ ИЗРОДА, У ЦРНО ОДЕВЕНИХ УСТАША…
…ЗВЕРИ КАТОЛИЧКЕ ЗА КРВАВИ ПИР НАД КОЛОНОМ
ОВИХ МАЛИХ АНЂЕЛА ЋУТКЕ СЕ СПРЕМАЈУ, ДОК ОШТРЕ КАМЕ СВОЈЕ ЉУТЕ!
ДОЛИНОМ ГДЕ И СУМРАК УСРЕД ДАНА ПАДА, И ЦВРКУТ ПТИЦА ЗАМИРЕ,
ДОК БОСОНОГИ МАЛИШАНИ ГАЗЕ УВЕНУЛО ЦВЕЋЕ, ТУЖНА КОЛОНА СЕ КРЕЋЕ…
…КРЕЋЕ СЕ КОЛОНА НЕВИНЕ СИРОЧАДИ КА КРАЈУ ПУТА, ТАМО ГДЕ СЕ УМИРЕ,
КРАЈУ ПУТА ГДЕ ЧЕКА ИХ КАМА, СУДБИНА СТРАШНА, И ЈАМА,
У ЦРНИЛО ТУЖНО, БЕЗ ОБЕЛЕЖЈА, БЕЗ ГРОБА, И БЕЗ СВЕЋЕ…
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
Одавно сам се питао: по чему се разликују Бели и Плави Вилењаци?
Шта је оно, битно и суштаствено, по чему су Бели и Плави Вилењаци различити, иако су они међусобно сродни и блиски, повезани и испреплетени на свим пољима и ступњевима Присуства и Стварања?
Одговор ми, данас, и изненада, стиже из Акаше.
Разликују се по редоследу ТРИЈУ ЖИВОТНИХ И БОЖАНСКИХ НАЧЕЛА.
Бели Вилењаци на прво место стваљају ЗНАЊЕ; на друго место ЉУБАВ; на треће место СТВАРАЊЕ.
Плави Вилењаци на прво место стављају ЉУБАВ; на друго место СТВАРАЊЕ; на треће место ЗНАЊЕ.
И у Белих и у Плавих су веома битна, најбитнија ова ТРИ ЖИВОТНА И БОЖАНСКА НАЧЕЛА, само што Бели нагласак стављају на ЗНАЊЕ, а Плави на ЉУБАВ.
Беле Вилењаке води ЗНАЊЕ, а Плаве Вилењаке води ЉУБАВ.
02
Љубав о којој говори Плави Вилењак није апстрактна, није невидљива, није начелна, већ сушта и жива, оваплоћена и материјализована у видљивој и опиљивој Лепоти.
ЉУБАВ НИЈЕ НЕШТО, НЕГО НЕКО!
ЉУБАВ ЈЕ БИЋЕ, СУШТО И ДУХОВНО.
ЉУБАВ ЈЕ УВЕК ОВАПЛОЋЕЊЕ БОГА ИЛИ БОГИЊЕ ЉУБАВИ.
НИКАДА НЕ ПИТАЈ: ШТА ЈЕ ЉУБАВ? ВЕЋ: КО ЈЕ ЉУБАВ?
ЉУБАВ ЈЕ ВЕЛИКО БИЋЕ – БОГ СТВАРАЊА И ЖИВОТА.
НАЈСАВРШЕНИЈЕ ОВАПЛОЋЕЊЕ ЉУБАВИ У СВИМ СВЕТОВИМА ВАСЕЉЕНЕ – ТО ЈЕ ПРЕЛЕПА ЧОВЕЧИЦА (ЖЕНА), ПУНА ЉУБАВИ, ДОБРОТЕ И САМИЛОСТИ.
ЉУБАВ ЈЕ ЛЕПОТА.
ЉУБАВ ЈЕ ИСТИНА.
ЉУБАВ ЈЕ СВЕТЛОСТ.
ЉУБАВ ЈЕ ИЗВОР ЖИВОТА.
Све што је изван и испод овога – ТО НИЈЕ ЉУБАВ!
Ово је животна и стваралачка поетика Плавог Вилењака.
Поклонићу ти део свога неба,
Део сунца мога,
И снове што снева душа моја,
Чекаћу те докле те чекати будем могао,
на староме пању крај пустога пута,
Певати арије са птицама,
и чекати само да ми душа не залута.
Нећу марити ни на умор ни на жегу,
чекаћу тихо,и сањати срце твоје,
чекаћу тихо и молити срце моје.
Небом ће се разлити разне боје,
природа променти своју ћуд,
али ја ћу и даље чекати тебе,
на пању крај пустог пута,
чекајући твоју силуету која иде
низ далеки пут.
Чекаћу те докле чекати будем могао,
чак и када сунца не буде више,
и када небо промени свој ток,
Чекаћу те докле год моја душа ,
не одлучи да лута.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 