Горан Полетан: СВЕСТ


Благо оном народу који ропство трпи,
а свест им је свима сасвим пробуђена.
Он има снагу одакле да црпи.
За њега долазе сретнија времена!

 

Тешко је народу што је у слободи,
а људи му немају развијене свести.
Њих све ка ропству и пропасти води.
Сами ће себе у ропство довести!

 

Благо болесноме који се пробуди,
па почне тражит’ за ту болест лека.
Тај иде ка друштву најздравијих људи,
у сусрет судбини срећнога човека,

 

 

а јадан је онај што је препун здравља,
а не зна здравље своје да негује,
већ сваке ноћи чашицом наздравља
и сваким даном све се више трује.

 

Нема ничег’ да се потрошит’ не може
и ничег да се не може зарадит’,
богат може остат’ го, до голе коже,
а сиромах воћем нјслађим се сладит’.

 

Свакога ће од нас Господ искушати:
платити толико, кол’ко зарадимо.
Свакоме ће право по заслузи дати,
а свако је избор за одлуке им’о…

Горан Полетан – књига – ПУТЕВИМА СЛАВЕ

 

 

 

О ДЕЛФИНИМА


Модерна наука сматра да делфини комуницирају једни са другима помоћу ултразвука. Али то је фундаментално погрешна представа.

Помоћу ултразвука … делфини се оријентишу у води, јер они имају веома лош и ограничен вид.  Они комуницирају једни са другима заправо телепатски, а не путем ултразвука, како научници мисле, стога је јасно шта се може постићи у проучавању интелигенције делфина, истражујући ултразвук!

Са Јуријем у Делфинарију је била Наталиа А , која је, будући у води са делфинима, намеравала да их ментално пита за помоћ. Одмах је један делфин допливао ка њој, односно женски делфин, који се звао Лада, како се испоставило касније. Она је била вођа овог малог стада делфина у Делфинаријуму.

Када је Наталија наставила да шаље телепатске поруке, Лада је са радошћу ушла у телепатски контакт, објашњавајући како је тешко са њиховим „тренерима“ који не разумеју, да они телепатски комуницирају и да од њих траже да раде глупе трикове, а они су приморани да их извршавају, иначе могу да очекују смрт од глади. Постаје болно жао створења, који себе називају човеком разумним – Хомо сапиенс а који се понашају као неразумна деца.

На ком основу „научници“ верују да понашање и живот свих живих бића на планети треба да се подчини натегнутим идејама које никада нису имале озбиљан темељ? То је посебно питање, али сада, назад у телепатски контакт са делфинима.

Лада је телепатски пренела информације о животу делфина у заточеништву и о томе зашто они живе у заточеништву много мање него на слободи. Скраћење живота има мање везе са слободом, већ са губитком јединства са океаном. Океани су акумулирали у себи милијардама година огроман потенцијал животне силе и делфини у дивљини су у сталном контакту са биопољем океана, што им помаже да оптимално нормализују своје животне функције.

Поред тога, дивље јато делфина ствара заједничко пси поље, а то им такође помаже у оптимизацији животних процеса. Још једна занимљива чињеница да делфини понекад убијају нападајуће ајкуле моћним пси пољем.

Пси потенцијал они користе и како заштитно оружје.

Током телепатских контакта, открио сам, да су делфини давно ушли у телепатску везу са другим цивилизацијама космоса.

Јединствена цивилизација, са којом још увек нису успели да успоставе контакт је наша хуманоидна цивилизација Мидгард Земље!

Зар  није иронично, да ова жива бића не могу да успоставе везу са другим интелигентним бићима са исте планете само што су  они (тј, људи) толико арогантна у својим схватањима,  како се природа „треба да“  развија и као слепе будале тврде да знају боље него ико други (чак и од саме природе) Велику Замисао Природе.

У прошлости су већ успостављени телепатски контакти делфина са људима. Као резултат тога, чак се појавио култ Делфа на острову Крит и свуда на подручју Медитерана –  посебно надарени, телепатским способностма људи, већином жене, могли су да остваре телепатску комуникацију између две живе расе Мидгард-Еартх, достижући потпуно другачији еволуциони пут. Зато је и био симбол овог култа девојка која плеше у води са делфином …

„Огледало моје душе“ Н. Левашов

 

ЈЕДРЕЊАК


На непрегледној пучини,

 у вртлогу ветрова и бура

 већ добро нагрижен временом,

 годинама стоји сабласно сив,

Сам,

Оронуо.

Једино галебови надлећу изнад њега,

Па и они се не усуђују прићи ближе.

Време као да је стало

Стало ил пролази крај њега

Ни дашка ветра ниодкуд

Дуне, ал не допире до једара

А тако му мало треба

А онда,

Ниодкуд

 ил ко зна одкуда

изненада

поче да дува топли ветар

Најпре дашак па поветарац .

Једра почеше да се шире,

Затежу

Једрењак се заљуља

Зашкирипаше црвоточне даске

Отресе сиву прашину

наталожену годинама.

То више није он.

Заблиста.

Заплови.

Лагано неповерљиво

Плови пут обећане луке.

А ту,

Ту ће да се усидри,

 да проведе  остатак живота

-Аутор непознат-

Извор: фејсбук страница Божидара Мићановића Пивљанина

 

Бултони: ТЕРЕТ КРВИ


Наше стопе, мале, што нас стално прате
Успомена траг утиснут, остао у песку
Клета судбо, гробом тајно закопана
Дал’ ћу икад грехе окајати, брате
Скупило се тога за још једну свеску
Тек што стару забораву предах, стиже нова непозвана

 

 

Шта све нисам урадио да негирам
Чињенично стање, штета, другачије беше
Крв нам иста у венама тече
Срце није знало да не смем да дирам
Црваву јабуку да потуре хтеше
Грешан пуше и где ватре нема када се опече

 

 

Отишла је немо сетно у очима
Судбина се са мном горко поиграла
Црви су ме целог као дуб изели
Нечег чудног рече, у свему том има
Презрено се насмеши као да је знала
Терет крви да нас као странце дели

30.07.2017 у 23,06 часова

 

 

Драган Симовић: ВЕЧЕРЊИ СУТОН


20150606_191320

Вечерњи сутон.

Кроз широм отворен прозор,

 из модрих крошања липа,

 допире, складно и умилно,

 зрикање зрикаваца.

Сам, и све самљи,

 седим у соби,

утонувши у своје мисли

 што на лепршавим крилима снова

 долећу однекуд

 из дубина

неких тајанствених светова.

Нека ме туга и сета

изненада лецну,

а ја не знам што!

(Велики Гај, 21. гумника 7523/2015. године)

 

Особине Витеза


Витез је снажан и витког стаса.
Витез је хитар и брзо се одлучује на делање.
Витез је храбар јер све предузима сам и ослања се само на себе и своју снагу. Витез је спреман да ризикује живот ако то околности траже.
Витез је мудар и у приликама које то захтевају прерушава се и скрива свој идентитет да би избегао лукавства и подвале.
Витез је смео, улази у неочекиване сукобе и збуњује на тај начин противника.
Витез је частан, држи задату реч, не подваљује у двобоју, бори се часним средствима.
Витез поштује противника и не користи неповољне ситуације по њега да би га победио.
Витез је истинољубив и никада не попушта ни пред сродницима, ни пред пријатељима, него суди о стварима према савести.
Витез није лаковеран и не прича много са људима, само са пријатељима.
Витез је поносан и не трпи увреде. Никоме се не уклања и ни пред ким се не савија.
Витез није покоран, држи до своје личности и захтева лепо понашање према себи.
Витез се не хвали својим подвизима, они сами за себе говоре.
Витез је веран пријатељ и одан побратим.
Витез не издаје тајну и своје поверљиве саучеснике.
Витез поштује старе, посебно родитеље.
Витез је спокојан и верује у себе и своје вредности.
Витез више воли кратак и узбудљив живот, него дуг и монотон.
Витез је упоран у остваривању својих племенитих циљева.
Витез је спреман да призна своју грешку и опрости другима.
Витез се супроставља свакој обести и насиљу.
Витез сматра љубав и слободу духа за највишу вредност.
Витез је непоткупљив и не придаје значаја материјалним добрима.
Витез сматра живот за активно учествовање, непосредност.
Витез преузима личну одговорност за своја дела и чинове.
Витеза не обесхрабрује пораз.
Витез се диви лепоти и има естетски смисао.
Витез се не плаши дубоке и предане љубави, има снаге за велике љубавне страсти.
Витеза привлачи независност, не власт над људима.
Витез верује у духовне вредности и хуманост.

Извор: фејсбук страница – Зов крви

 

КРВ – Владимир Шибалић


20140061_504722826535510_4802137526694354448_n

 

Док осматраш свијет охол и зао,
Како труне у својој муци и јаду,
Сјети се Предака и своје крви,
И презри сваку овцу у том чемерном стаду.

Сјети се да си Србин и Словен,
Не дај да ти други ум трују,
Крв је твоја извор твог живота,
Брани је од оних што је се стиде и што је пљују.

Динарски си вук, поносит и снажан,
Планине и брда твој су мили дом,
Не буди слијеп, савремен, и јадан,
Већ пођи пут Предака, тамо је мелем срцу твом.

И запамти добро, потомче вука,
Дажбогов унуче, и дико свога Рода,
За слободу борит’ се, зна то бит’ мука,
Ал’ то ти је у крви, а крв није вода!

Владан Пантелић: Божански разбој


У Тијању још чувамо старински разбој

На коме је ћилиме ткала моја баба Обренија

А потом ткање наставила и мајка Стана

Разбој је без цртежа по сећању за три дана

Направио мој златноруки отац Војислав

 

 

Удубљујем се да видим Творчев разбој

На коме Он тка а и ми с Њим потку света

И видео сам у својој души – у њеном сјају

Дрвени разбој сачињен од Дрвета света

И видех како Творац затеже основу ткања

 

 

Јасно видим све живо из свих светова у ткању

На Творчевом разбоју – јер појединца нема!

Творац жмирка на једно око  – надгледа ткање

И кадкад убада по коју правдо-љубавну жицу

Да ткање држи смер вечног и безкрајног раста

 

 

 

Драган Симовић: МЕНЕ СВЕ РАНЕ МОГА РОДА БОЛЕ!


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Тугујем, кад Род мој тугује.

Патим, кад Род мој пати.

Болујем, кад Род мој болује.

Радујем се, кад се Род мој радује!

Одувек су ми биле теже патње мојих ближњих, него моје властите патње.

Живо се сећам, као да је јуче било, да сам се у једно летње вече – а то бејаше пред мој полазак у школу – веома ражалостио и расплакао, просто заридао, када сам у једном трену, и, некако иненада, схватио, да ће моји родитељи, да ће сви они који су ми мили и драги, једнога дана умрети!

Нисам плакао и ридао за собом, нисам жалио за својим животом, већ сам плакао и ридао за ближњима својим и жалио за њиховим животима.

Такав сам и данас.

Само што је то ДАНАС још дубље и болније!

02

Србски песник – вилењак са звезданом лиром, носи у своме срцу цео свој Род.

Он носи у своме срцу цео свој Род, чак и онда када бива несхваћен, неприваћен и прогоњен од својега Рода!

За вилењака са звезданом лиром није важно како ће Род да се опходи према њему; битно је да у његовом срцу вечно гори огањ љубави према властитоме Роду.

Сваки србски песник – вилењак са звезданом лиром може да понови и усвоји стих једног прослављеног србског песника:

МЕНЕ СВЕ РАНЕ МОГА РОДА БОЛЕ!

03

Песник си и вилењак са звезданом лиром тек онда када те све ране твога Рода боле.

Све док те не боле све ране властитога Рода, Великог Рода, ти не можеш бити песником-вилењаком, већ обичним књишким пискаралом и стихотворцем.

 

(У Великом Гају, на самој рубежи, последњег дана месеца жетвара, 7526.)

Мокош


Богиња Мокош била је старословенска богиња Мајка. Она која се бринула о трудницама, породиљама, мајкама. Водила је рачуна о женама и њиховом здрављу, као и о њиховој деци. Пазила је да им брак буде добар и да жене ваљано обављају своје брачне дужности. Бринула је о предиљама и везиљама. Водила је рачуна да жене добро обављају своје домаћинске послове. Чувала је овце и њихова руна.

Име Мокош, према неким етимолозима, потиче од речи “мек“, па је тако Мокош у тесној вези са нечим што је мекано. Пошто се Мокош сматра богињом плетиља и да је, као таква, заштитница оваца, највероватније је да се придев “меко” односи на овчије руно. Према другим етимолозима, њено име могуће да потиче од речи “мокро“, због чега се повезује са Мајком Влажном Земљом. Ово значење потиче од једне од одлика богиње Мокош. Мокош је и богиња плодности. Понекад се киша назива Мокошино млеко.

Жене са ових простора бацале су кудељу у воду која се називала “мокрица” и која је представљала жртву богињи Мокош. Пређа кудеље није смела да остане преко ноћи да је не би Мокош опрела. Под Мокошин кип су се, својевремено, остављaле маказе, босиљак и вуна, што је требало да заштити неострижене јагањце. Као и већина обичаја које данас неосновано приписујемо православљу, многи обичаји везани за Мокош су остали и данас.

Мокош се веже за Перуна Громовника, за суве врхове и горе и за Велеса и за мочваре, долине и сву воду. Често се Мокош повезује са Видом, Свароговом женом. Вида или Мокош је, заједно са Сварогом, заслужна за стварање људи. Повезује се са белом пчелом, словенским претком. Зато је пчела Мокошина света животиња, уз овцу и змију. Њене биљке су липа, лан и кантарион. Од липе је настала прва жена, а њу је, сматра се, створила Мокош. Према Веселину Чајкановићу, који је писао о давнашњој религији у Срба, лан је биљка која се често користи у враџбинама, док је кантарион служио за лечење женских репродуктивних органа.

Кип богиње Мокош подигао је руски кнез Владимир 980. на брду изнад Кијева. Кнез Владимир је порушио кип осам година касније, када је прихватио хришћанство. Ипак, није било тако лако искоренити обичаје, поготову не на Балкану.

Извод из текста Сање Бајић- Претеча Света Петке: време када је Мокош прела судбине људи-

Извор- интернет страница „РАСЕН“

 

Create your own website, free on WordPress.com.Create your own website.
Start free