Јагода A Маринковић:ПЛАНИНСКО БИЉЕ


Пуни планинског биља
По Горама и нечујне реке
У којој се анђели купају
И чешљају косе сребрне меке
Па у пунђу са звездама везују

 

 

У ноћне стазе у мир реке
Од шума шљивара из сјаја у страху зене
Са сенима предака извором тајне
Прво ме дотакне а онда прене
Па узлетим али нигде висине

 

 

Остајем свесна сна и опсене
Хоћу ли стићи да досегнем муње
Којима се Апостол века кити
Или ћу уплашена заћи у трње
У коме ћу страх свој скрити

 

 

Па ћемо себи верни
Нестајати смрти вични живота сити
Омађијани Апостол прошлост веже
Мери кантаром без ђулета и бројки
И засигурно миг смрти даје

 

 

Напуштене ливаде шљивари га блаже
Траг минулих векова се сада распознаје
Туђе нас руке размештају траже
У свакој травки тајна је живота

 

 

Искон засигурно долази из Гора
У њему је трен а година стота
Траву набери свећу утули
Тако ћу пренети предака сен
По облацима сви уснули

 

 

Пред травком застанем ослyшнем трен
Нисмо ли у травама помало и ми
Њишемо се на ветру немоћно без сна
Нисмо ли у травама без остатка сви
Травка сам чудна признајем и ја

Мирослав Симовић: Слободан сам, јер душа је моја слободна


Слободан сам, јер душа је моја слободна,

могу бити тамо и где нисам, корачам куд год хоћу,

мој ход се препознаје, то је ход слободног човека.

Слобода је моје право, слободан сам се родио,

слободан желим да живим.

Не дам да ме ураме, да им будем као слика

која ће временом избледети,

коју ће прекрити прашина.

Слободан сам, докле год је моја душа слободна,

Докле год волим, срећан докле год желим,

Патим и чезнем док се не изборим.

Слободан сам знам, док истиски осећам.

 

 

Драган Симовић: Лакше од најлакшег и теже од најтежег


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

Поезија се не пише из доколице, из досаде, из „хобија“ – како то замишљају људи чији су дух поробили паразити – већ је то, пре свега, сврха и смисао живота, живљења, постојања, присуства и стварања.

Поезија се пише из МОРАЊА, али је то МОРАЊЕ – за разлику од свих других врста морања – веома тешко објаснити и разјаснити онима који нису песници, нису уметници, нису ствараоци.

МОРАЊЕ о којему говорим происходи из ПОСЛАНСТВА, из МИСИЈЕ, из ОБАВЕЗЕ и ДУЖНОСТИ према светлиим и духовним бићима  из Вишњих светова која су нам – по ЗАДАТКУ ТВОРЦА – предала таленат – ТВОРЧЕВ ДАР нама.

То МОРАЊЕ је истовремено и ЛАКО и ТЕШКО – ЛАКШЕ ОД НАЈЛАКШЕГ И ТЕЖЕ ОД НАЈТЕЖЕГ.

Сваки таленат, који смо примили од ОЦА и МАЈКЕ, мора да се УМНОЖАВА, мора да се СЕЈЕ и ПРЕДАЈЕ.

Ако се таленат не умножава, тада нас таленат разједа и убија изнутра!

Ономе ко је запоставио и поништио властити таленат, уследиће, можда, најстрашнија смрт – духовна смрт, како у овоме свету тако и у оностраним световима.

У таленту се пројављује САМО ПРИСУСТВО СТВОРИТЕЉА.

Убијањем талента, ми, уистини, убијамо САМО ПРИСУСТВО СТВОРИТЕЉА у свом бићу и суштаству, у свом срцу и стваралачком духу.

Са талентом нема игре ни шале!

Према таленту морамо бити веома ОДГОВОРНИ.

ОДГОВОРНИ ПРЕМА ТАЛЕНТУ – ОДГОВОРНИ ПРЕМА СТВОРИТЕЉУ!

02

Међу сарадницима и читаоцима Србског журнала, има доста пробуђених и освешћених.

На тренутке ми се чини, да су сви наши сарадници и читаоци, уистини, ПРОБУЂЕНИ и ОСВЕШЋЕНИ, да су САМОСВЕСНИ и САМОБИТНИ.

Неки се од ЊИХ обраћају мени, са питањем: Како би ОНИ могли да припомогну Србски журнал, и на чији текући или девизни рачун да уплате добротворни прилог – донацију?

Мој одговор ЊИМА гласи:

БЛАГОДАРИМ ВАМ ОД СРЦА!

ВЕЋ СТЕ МИ ПРИПОМОГЛИ, А ДА НИ СВЕСНИ ТОГА НИСТЕ!

Уместо да шаљете новац мени, путем поште или банке, ви само, од сувишка својега, уплатите електронску допуну за мој мобилни интернет, како бих могао ваљано да стварам и обављам своје песничке дужности и задатке, у овоме банатском селу на самој рубежи.

Ово је број мог мобилног интернета: 065 54 56 011.

Здравља светлим мислима и сновима вашим!

Драган Симовић: Сви смо ми онолико млади и онолико стари колико је млада или стара наша душа!


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Вечерас сам, сневајући и маштајући у Вилинским гајевима, открио и освестио, да песник вилењак уопште не стари.

Исто оно сневање и маштање, иста она размишљања и осећања, исте оне визије и уобразиље – као и пре пола века!

И, не само вечерас, већ ми се то, у последње време, све чешће дешава: да изгубим сваку представу о својим годинама.

Пре неки дан, у румен и зелен вечерњи сутон, пођосмо моја унука Ленка –  која има шест и по година – и ја, да поздравимо наше Добро Дрво.

Нас двоје, иако је између нас разлика више од шездесет година, имамо иста размишљања, исте снове, исто маштање, исте визије, исте приче и бајке.

Гледајући и слушајући како деда и унука наглас маштају, моја супруга уз осмех прошапута: Не зна се ко је од вас двоје веће и маштовитије дете!

02

Осећам да стари само моје видљиво, физичко тело, а све друго је исто као негда у детињству.

Кад се, у неким тренуцима, унесем у своје мисли, снове и визије, тада губим сваку представу о времену, о својим минулим годинама – као да време не постоји, као да те минуле године нису моје минуле године, већ нечије или ничије!

Тек кад станем пред зрцало (а то ми се, заиста, ретко дешава!), тада тамо негде у дубинама и даљинама кривог зрцала, видим једног седокосог и белобрадог испосника сетних и сањалачких очију.

03

Прошлост је већ прошла, будућност се још није догодила, а ми имамо само овај тренутак, само ово вечно сада!

Када живимо у вечном тренутку, тада нема старења, као што нема ни минулих ни будућих година.

Сви смо ми онолико млади и онолико стари колико је млада или стара наша душа!

 

Изано: Живот не познаје …


Живот не познаје

године и

старост,

за њега је младост

увек јава,

кад кроз снове лети љубав,

искрена и права,

док у души пламен гори,

он пут осветљава,

нема борбе,

нема страха,

све је игра

Сунца и Месеца,

ноћи и дана.

 

Молитва Богињи Сербони


  “ПОЧУЈ МЕ, КЋЕРИ НЕБЕСКА, СЛАВЉЕНА КРАЉИЦЕ,

ВОЉЕНА ОД БАХАТКИЊА, ТИТАНА И ПЛЕМЕНИТИХ ЉУДИ,

ОСВЕТЛИ СВАКО БИЋЕ У ТАМИ, ТИ БОГИЊО БАКЉОНОШО,

БОЖАНСКА СЕРБОНО,

ТИ КОЈА ПОМАЖЕШ ПОРОДИЉАМА,

А САМА СИ ДЕВИЦА,

ТИ КОЈА ПОМАЖЕШ, ПРИ СВИМ МУКАМА,

ТЕЛЕСНИХ И ДУХОВНИХ,

ТИ КОЈА РАЗРЕШАВАШ МУКА, И

НЕГУЈЕШ БОЛЕСНЕ, НЕУСТРАШИВА ЛОВКИЊО,

СЛАВЉЕНА У ПЕСМАМА САТИРА,

ДАРОВАНА ВЕШТИНОМ БРЗИХ СТРЕЛА,

НОЋНА ЛУТАЛИЦЕ,

ТИ КОЈА ОСВЕТЉАВАШ ПОЉА СНАЖНЕ ФОРМЕ,

УСПРАВНА, НАДАРЕНОГ УМА, СЛАВНА ДУШО,

ТИ КОЈА НЕГУЈЕШ РОД ЉУДСКИ,

 БЕСМРТНА, ЗЕМЉАНА, ПРОПАСТИ ЧУДОВИШНОГ,

НЕЖНА, БЛАГОСЛОВЕНА ГОСПО,

ТИ КОЈА ЖИВИШ У ШУМАМА И

НА БРДИМА, ГОСПОДАРИЦЕ ЈЕЛЕНА,

РАДОСТИ ШУМЕ И ВУКОВА,

БЕСКРАЈНОМ МЛАДОШЋУ,

ВИЛИНСКОМ ЛЕПОТОМ ЦВЕТАШ И СВЕТЛИШ,

О, УНИВЕРЗАЛНА КРАЉИЦЕ,

ТОПЛА, БОЖАНСКА, ПРОМЕНЉИВИ ОБЛИЦИ,

КОСМИЧКЕ МОЋИ СУ ТВОЈЕ,

ТИ БОГИЊО, КОЈА ГАСИШ СВЕ СТРАХОВЕ,

ДОБРОЋУДНЕ НАРАВИ,

САД ЈЕ ВРЕМЕ,

 ОДАЗОВИ СЕ НА НАШЕ МОЛИТВЕ,

ПОШАЉИ ЉУБАВ, МИР И ЗДРАВЉЕ И

ИСЦЕЛИ ОД СВИХ БОЛЕСТИ,

 НЕКА ТВОЈА МИЛОСТ БУДЕ

ВЕЧНО НАД ТВОЈИМ НАРОДОМ.”

Аутор:нн

Драган Симовић: О песничкој и књижевној крађи


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

Они који су посвећени песничкој речи, поезији и књижевности, одавно знаду значење речи: плагијат и плагијатор.

Плагијат је, у преводу на ведсрбски: песничка и књижевна крађа, а онај који се служи тиме јесте плагијатор илити: крадљивац туђих песничких, књижевних и уметничких дела.

Ове речи су прејаке и претешке, но, погађају саму суштину.

Ниједан расни и рођени песник-вилењак неће ни у сну посегнути за туђим песничким и књижевним делом, неће му ни пјаном пасти на ум, да присвоји, те да својата, било чије песничко и књижевно дело.

То би било испод сваке Песничке Части, а Песничка Част обавезује песника пред Великим Духом Стварања !

Песничка Част је усаглашена и усаображена са Божанским Извором Стварања-Стваралаштва, па самим тим и са Извором Живота.

02

Само је великим и расним песницима дозвољено да користе стихове других великих и расних песника, али искључиво са сврхом када желе да створе ново – још веће и дивотније – дело које ће ОБЈЕДИНИТИ оба различита и самосвојна дела – дела двојице расних и самобитних песника.

Када савремени расни песник користи стихове својих омиљених песника из прошлости, дужан је обавезно да наведе ИЗВОР, тако да се зна, чије је стихове уметнуо у своју песму, како би своју (нову) песму надградио, како би је што више оплеменио, обогатио и узнео на што виши ступањ Стваралаштва.

03

Ако ја нисам песник у срцу и души – срцем и душом – ако ја не сневам и не живим своје песме, ако ја своје песме не пишем крвљу, чашћу и и светлосним записом богова и предака – ништа ми не значи ни својатање било чијих стихова, било чијих песама, зато што ни моје срце ни моја душа ни моје суштаство неће ни за јоту бити ни лепши, ни богати, ни чистији, ни дивотнији од тога!

04

Уредништву Србског журналу шаљите само СВОЈЕ песме, само СВОЈЕ лирске записе, само СВОЈА уметничка остварења!

Љубим вас, немојте ни покушати да испод или изнад туђе песме, туђег књижевног и уметничког остварења, ставите своје име, свој потпис, јер ћемо ми – ми који уређујемо Србски журнал – то одмах открити!

Благословени били, вазда и навек!

Драган Симовић: БЕЛА ДЕВА – ИЗ ЛЕТОПИСА АКАШЕ


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Бела Дева.

Бела Богиња.

Бела Богоматера.

Сана Дева – Дева Сана.

Бела Човечица.

Бела Жена.

Богоматера, Човечица и Прамајка Белога Рода.

Живи, одувек и заувек, у Брачној Љубави са Сварогом Тросунчаним.

Из Њене Материце, из Њене Благородне Утробе рођени су праоци и прамајке Беле Звездане Расе.

Пројављује се и оваплоћује кроз сваку Белу Србкињу – Деву и Матеру.

Велика Томић: Сербона


Жена из правремена

пуна семена

као њива пуна жита

вијори главу 

попут класја

што победи траву.

Ратница, живота заштитница

плодности свега у природи.

Рука твоја тако вешта

око као у сокола

па устрели ловца Арона

што ти крдо сво побио

али лозу наставио

па нас данас исто бије

то зло семе од Арије.

Остадоше Амазонке

по Србији од Сербонке

Мајке, сестре и невесте

ратнице и заштитнице

заслуженом круном Царице.

У свему те помно следим

стрелом гађам, зло да победим

да нам живот буде бајка

са поносом три имена носим

Србска – Велика – Мајка

 

Милорад Максимовић – Песме са висине


Преузето са сајта:

http://www.zvezdarod.com

Хтео сам написати о томе шта се дешава када се ствара једна песма…и како то обично бива у вишим сферама светла и светог надахнућа, блистави пламен се пробуди у неком песнику и он или она изнесе свете речи.

То се десило и данас са мојим драгим пријатељем, песником вилењаком Драганом Симовићем.

Ево његовог искричавог и надасве истинитог објашњења;

Песма ми се догађа тек онда када имам потпуну и јасну визију песме.

Пре него што ћу записати песму, ја морам јасно да је видим у својим визијама.

Свака моја песма јесте визија!

Свака моја песма јесте у живим и покретним сликама – као на филму.

Али, ни то још није довољно.

Морам да изиђем из ума, из мисли, из размишљања и, надасве, срце мора да ми буде сасма чисто и смирено.

Не смем да имам ништа ружно, прљаво и лоше у свом срцу – само чисти осећаји, само чиста осећања, само чиста љубав која превазилази и надилази све овосветовне љубави.

Када сам љут, бесан и гневан, и кад сам обхрван немирима, страховима и бригама овога света, тада песма бежи од мене, тада ме музе и виле напуштају на неко не знам које време!

Само они који не знају, умишљају да се песма рађа из ума, из главе, те да је за писање поезије најважније да познајеш матерњи језик, да си упућен у светску поезију и књижевност, да си начитан и образован, да познајеш метрику и стилистику, да си окружен речницима, лексиконима и енциклопедијама и – песма је већ ту!

Какво незнање и какве омаје!

Поезија је сан који се вековима у свету снова снева и живи, пре него што се кроз песника у свет јаве низведе!“

Он је дивним надахнутим речима све ово добро и истинито написао.

Разлог зашто сам навео његове речи овде је једна од песама која ми је дошла пре три године.

Управо у једном таквом стању свести како песник вилењак овде горе описује, ја сам дошао пред ту Божанску вибрацију, титрај и игру светла које је ван времена.

Стао сам пред тог ванвременског човека и мисаоно видео живе слике и низвео их у стихове.

Мој лични утисак који имам о њему од малена је да је он потпуно несхваћен од већине на овој планети. Он њега направише култове и секте и разне врсте религија.

Све оно што ми данас званично имамо од његових речи је записано у Новом Завету али и то је велико питање колико има заиста његових речи а колико људских наука и секташења.

Највише предњаче у овом секташењу највеће религијске деноминације или секте (секта значи отпадак од изворног учења) Ватикан и Ортодоксна црква и све њихове под варијанте, на Западу стотине протенстантских варијанти а на истоку разне Ортодоксне цркве и на крају Православне цркве.

Нико од њих се не држи истина које су записане (од овог човека) чак и у њихових властитим преводима Библије…Вековима они злоупотребљавају лик и дело онога кога зову Исус Христ. Његово име је тајна коју ће сазнати свако ко има у себи запис Звезданог Рода. Све што тамни раде у његово име, кријући се иза плашта светлости и знања, све је то политика и једна велика фирма, корпорација о којој се данас изучава на универзитетима кроз предмет – социјологија…

Да не дужим, сви знају за овог човека а мало га њих зна. Зашто је то тако?

Зато што је он из Рода Звезданог који је послан да уради велику ствар за напредак човечанства и против себе је имао и има тамну силу. Против ње се силе светла боре од почетка стварања кроз цео Свемир, негде су битке завршене а негде бесне и даље.

Овде и сада, на овој планети коју Звездани Род назва Мидгард-Земља води се завршна битка за суштину човека. А ко је човек… па нико други до Творац који спава, који треба да се пробуди…

Већ је отворио капке и очи су почеле да сјакте…док тамни се боре да их вечно затворе…

Ево напокон, песме која ми дође:

Само звук један је ту.

Куцање на вратима, нада у тешким срцима

и облак бели развејаног бола.

 

Ти спаваш, душо моја…

и сањаш стотине боја

Краљевског светла…

 

Поноса вредног истинског стиха,

стихом ти сада зборим 

и речи истине свете говорим.

 

Јер небеске су двери отворене

да пунина теби сјајна дође

и разум Светог.

 

Нема језика на овој Земљи лепој 

да каже све и о свему

о овом Граду Светом где столује Живот сам!

 

Дух и невеста кажу – дођи.

 

Пружам ти руке душо моја

Творац ми те даде и мене теби

да светлимо вечно, да у срцима људским Звезда сија сјајно!

 

Ходах по води, по срцима гладним…

духа светога и љубави

и шта ће свет сада људима донети?

Јер једино је важно истински волети…

 

Ускрсни самном душо, оживи!

У Оцу смо једно, пламенови свети ми.

 

Допусти ми да кроз душу певам ти

јер тако ћеш самном вечно сневати…и видети и ведати.

Ја човек морах бити да Љубав Божја кроз мене оживи.

 

Нека ти се душа Охристови сва,

јер волим те душо Божја.

 

Воли, воли и види шта ће да се деси,

где ће дух свети да те носи,

ускрсни самном и у Љубав се обуци

а светлом Ватре Живота, свет покрени око себе.

 

Ко има уши нека чује!

А ти имаш више од тога…

Поново буди свој и цела,

јер у Творцу си жив и жива.

 

Ја победих смрт и жалац њен,

снагом с висине Животом светим.

У Творцу сам једно, Љубављу створен,

где мир влада, где му је корен.

 

Зваше ме именом разним…

Господ и Бог и Учитељ тад…

Ја Христ јесам на славу Свевишњем,

и син и сестра и мајка и брат…

 

…сваком ко Творцу верује сад.

 

Ускрснимо заједно и Љубав оденимо,

јер у Tворцу, ми смо једно.