Тимочка Бела Вила: Зауставићу време …


Зауставићу
Време
Замрзнути
Сате
Длановима
Крећући се
Међу сновима
Откривајући
Непознате светове
Непомично
Стоје

Све тајне

Жеље

Љубави

Видим људе
У истини
Маске
Немају
Злоба се искрала
Под савест
Сакрила
Немој
Туго
Љубљена
Под окриљем
Врлине
Бити скривена
Теби треба
Друга димензија
Ниси ти
За мој свет
Прављена
Слагали те
Они који
Помешаше
Свете чаролије
Па себи терет
Вратише
Колико год
Светих књига
Читали
Напитке правили
Прочитати
Могу на хиљаде пута
Слова иста
Ал дато
Је оном
Да види
А да и не чита
Написано
Свуда лежи
Невиђено
По крај пута
Неко проћи ће
Прочитаће
Дознаће
Туда идете
Милионима пута
Није вам дано
Тражи се
Божије створење
Да види

Откровење

Обичаји и веровања: НЕДЕЉА


У већини словенских језика и дијалеката, назив овога дана потиче од израза са значењем „не радити, не делати“.

По српским веровањима, свака недеља je „мали Ускрс“ (Нед. ГОС: 166). Заједно са средом, суботом, а у неким језицима и петком, чини серију „женских“ дана; додељена joj je женска симболика и персонификована je ликом св. Недеље. Посебна блискост недеље и петка објашњава се хришћанским мотивом који повезује дан смрти и дан васкрсавања из мртвих. Уп. срп. „Св. Петка je Недељина мајка“.

У недељу су одлазили у цркву, на света места, изворе, дрвеће, камење; сматрали су да je тај дан посебно повољан за магијске начине лечења, предсказивања итд.

Свуда je важила забрана привредних и домаћих радова у недељу, која обично ступа на снагу још у суботу, a престаје тек у понедељак по изласку сунца.

У српској средњовековној поуци садржана je и забрана кројења одеће у недељу: „Аште в недељу скројиши, не буде ли среће и с великом их бригом и страстију издреши“ (Радојчић Ђ. Сп., Развојни лук српске књижевности, Нови Сад, 1962:213).

У Црној Гори су, чак, избегавали и да удену конац у иглу недељом, да не би искварили вид.

Истовремено, у недељу није забрањивано чак ни обављање неких ритуалних и симболичких облика радњи, на пример, прво орање, сетва, прво истеривање стоке на пашу, полагање темеља за градњу нове куће, итд. Није забрањиван такође ни рад у корист оних којима je то потребно – удовица, сирочади, болесника (моба итд). Није сматран грехом ни изнуђени, неопходан рад за спашавање летине, стоке, итд.

Украјинци из околине Полтаве су настојали да управо у недеља насаде квочку на jaja;

Лужички Срби су сматрали да je у недељу „добро одлучити теле од вимена“.

Позитивна оцена недеље одражена je у веровањима о срећној судбини оних који су рођени тог дана: они ће бити срећни и дуговечни (луж., пол,.).

У Пољској су сматрали да човек рођен у недељу (niedzielak) поседује дар да види умрле и комуницира с њима. Међутим, у околини Холма су сматрали да, у складу са етимологијом, такви људи бивају лењи. Срби их такође сматрају лошим радницима.

 По буг. представама, рођени у недељу морају волети читање, постаће учитељи или попови.

 

Извод из текста – Светлана Михајловна Толстој: ДАНИ У НЕДЕЉИ*

Извор www.svevlad.org.rs/narodni_zivot.html

 

 

Драган Симовић: МОЛИТВА ЗА БЕЛЕ СРБЕ


Молим се за све оне освешћене и посвећене Беле Србе, који кроз векове и светове бејаху и јесу верни Светом Србству у Светлости, и који биваху и јесу верни и одани Створитељу Сварги Сварогу.

Молим се за све Србске Ратнике Светлости, чија су дела за све векове уписана у Сунчеву Потку Рода Србскога, и који следе Пут Духа Великога, Световида од Праискони.

Молим се за све Србкиње, Мајке и Сестре, које су лепоту и дивоту своје Србске Душе даривале само изабранима и посвећенима од Рода Србскога, и сачувале, у тами векова, Свети Језик и Свети наук Белих Срба, Синова и Ратника Перунових.

Молим се за све страдалне Беле Србе, чија су страдања уткана у Звездану Потку Мајке Земље, и чије ће боли душевне и патње телесне осетити и препознати њихови мучитељи и у деведесет и деветом колену својему.

Молим се за све оне прозорљиве и видовите Беле Србе, Сневаче и Песнике Посвећене, који, од душмана најгрознијих, са Родне Груде прогоњени биваху, и који живот свој земаљски скончаше негде на земљи туђина и србомрзитеља.

Молим се за све оне Беле Србе, који се из Светлосних Небеса низведоше на Мајку Земљу, у Род Србски, да дела узвишена творе за спасење ближњих, а у Роду својему, на Родини, препознати не бејаху, и још од Рода својега увреде и ругања доживеше.

Молим се за све оне Пробуђене Беле Србе, који видеше и препознаше да су луна и крст два страшна знамена, и да се у тим знамењима скрива обмана и превара и опсена Рода Србскога, Рода Словенскога, на све векове минуле и будуће.

Молим се за све Племените Србкиње, Сербонине и Ладине свештенице, које због Светог Србства и Великог Триглава, увређене и понижене бејаху, и над чијом се чедношћу и смерношћу иживљаваше Поган од Погани, она Поган што нема ни душе ни имена, ни рода ни порода, како на Земљи тако и у Пра Васељени.

Велики Триглаве – Свароже, Световиде и Перуне!

Узнеси све њих у Пурпурно Небо Ирија,

И приведи их Великом Духу Стварања,

Да Сутворци Твоји истинити буду

У несагледном и непрестаном стварању

Све нових и будућих

Светова и Звезданих Јата!

 

 

На светим водама Словенског Истера,

у јесен позну, 7520. године.

 

Драган Симовић: Ми смо оно што будни сневамо


 

 

Ми смо оно што сневамо.

Снови које будни сневамо

обликују наш дух,

и стварају свет у који се рађамо.

Од наших снова

 зависи наша судбина,

као и судбина свих наших  

будућих светова.

Реци ми своје снове,

 реци ми шта будан сневаш,

па ћу ти рећи:

ко си,

чији си,

одакле долазиш,

и камо одлазиш.

 

 

Бунт омладине – Марко Б. Гајиновић


kim2

Деведесете године су године промена, оне су обликовале данашњицу. Није само политика у питању већ целокупно српско друштво. Деведесетих је настала једна буктиња српске омладине. Тај пламен гори и дан данас али је оно што га и даље држи у животу потпуно супротно од онога деведесетих.

Деведесете су обећавале промене, и донеле су велике промене. Политички лидери који су никли у тој својеврсној револуцији насталој под читавим дијапазоном прилика и неприлика данас су итекако присутни. Нажалост, примат у српској политици од самог старта те чудне револуције деведесетих узели су либерали.

Њихово дело и опхођење према Србији и српскоме народу довољно говори о њима самима. Њих је 5.октобра 2000. на власт подигла српска омладина која је предводила српски народ. Тим такозваним лидерима тадашња омладина је у руке дала кључеве судбине Србије.

Бунт који је омладина изразила према Слободану Милошевићу данас је прерастао у бунт против Србије, против њих самих. Све то захваљујући либералима који су замазивали очи српској деци и српском народу обећањима и причом о прогресу, светлој будућности. 16 година пошто је српска младост по ко зна који пут променила Србију сада је опет мења, али је окренута против Србије.

Велики број мојих вршњака, али и оних старијих који сада завршавају факултет, жели да оде из Србије. Они су потпуно изгубили наду, као да је пламен српства готово замро.

Мрзе Вучића, Чеду, Тадића, Чанка, Ђиласа, Борка и многе друге, потпуно су апатични према судбини земље.

Оправдано, не треба кривити омладину. То је дакле бунт апатичности, потпуног одвајања од идентитета српског. То је бунт јединке.

Због тога што су ти лидери учинили овој земљи млади више не знају коме да се окрену и никоме не верују осим себи.

Због тога што су „српски лидери“ судбину српског народа и Србије поистовећивали са собом и својом влашћу а затим низали огромне неуспехе, у име Србије, младост је реаговала сасвим логично. Она није желела да буде поистовећује са њима, а због пропаганде млади су почели да поистовећују са Србијом те такозване „лидере“.

Зато данас када апелујем да треба остати у Србији често чујем питање: „ А шта је то мени Србија дала да бих ја њој вратио?“. То је управо проблем. Ни ДС, ни ЛДП, ни СПО, ни СНС нису Србија.

Нити су Србија Тадић, Коштуница, Чеда, Вучић, Драшковић… нико од њих није Србија.Ми смо Србија! Српски народ је Србија. Политичари су део апарата, Србија није апарат.Логиком се закључити може да ако је српски народ створио српску државу онда је српски народ Србија!

Србија је једна узвишена ствар, духовна и метафизичка која прожима све нас који смо Срби. Ако се Срби не боре за Србију, ако допустимо да нам било ко ради што год му падне на памет да ради са нашом земљом, онда за нашу земљу нема спаса.

„Србија није шака пиринча да је позоба свака врана коју ветар донесе“

Марко Б. Гајиновић

https://kulturniklubsvetionik.wordpress.com/

КАКО САМ ОТИШАО У КАНАДУ „ДА СЕ НЕ БИХ СЛУПАО“ СА ОСТАЛИМА…


Тог дана сам дефинитивно одлучио да дигнем сидро и одједрим у бели свет, јер сам схватио, да ако останем овде, да је само питање дана када ћу и ја бити „слупан и ојађен“ као она двојица, и да ми „сендвич“- између њих: већинских и неодлучних („кркобабића“) да направе било какву важну одлуку у свом животу, и између оних „све мање мањинских“, брзогалопирајућих и накострешених („поевроунијаћених“), који би што пре да уђу „тамо где никада неће“- не гине…

Када ме је пре две деценије један пријатељ нервозно, и може се рећи љутито, упитао зашто сам давне 95те одлучио да (физички) напустим отаџбину и уселим се у Канаду, на његово „непристојно питање“ сам одговорио кратко: „ДА СЕ НЕ БИХ СЛУПАО СА ОСТАЛИМА“ (и потом то поткрепио „пластичним примером“ из личног искуства)-

Негде крајем 93-ће возио сам „својо ауто“ улицом Кнеза Милоша (у Бгд) у правцу Теразија. Приближавајући се раскрсници са Немањином „читао сам саобраћај“ (и будно осматрао околину).
Приметио сам да испред мене деда (човек седе косе) који је возио стару Ладу стандард нервозно пипа кочницу и успорава, иако је још увек било зелено светло.
Истовремено сам приметио да се иза мене, раскрсници приближава у великој брзини (без намере да успори) бели голф, који је возио кратко ошишани (и „накострешени“) младић.

У следећем тренутку у раскрсници зелени семафор се променио у жуто- што би још увек било комфорно и сасвим довољно, да сва тројица: неодлучни деда, ја- тада још увек „млад орган безбедности“, и накострешени кратко ошишани младић, безбедно прођемо семафор и раскрсницу, која је била „чиста“.
Али ђаво није мировао- неодлучни и заплашени деда је истог момента нагазио на кочницу, док сам крајичком ока у ретровизору приметио да је накострешени младић уместо да успори, почео да додаје гас (да би „направио жуто“), а ја у сендвичу!? Ако сад и ја и нагазим на кочницу, накострешени иза мене, има да ме одува и „ући ћу (невољно) у дедин гепек“, ако ја додам гас, одуваћу деду и ко зна шта ће све „да бидне“.

У делићу секунде сам осмотрио да је десна трака (за скретање у Немањину) била празна, и извео сам маневар у десно (измакао се из „сендвича“) и безбедно сам стао испред семафора.
Сувишно је рећи да се „накострешени младић“ са својим голфом забио у пуној брзини у дедин гепек- судар је одјекнуо као бомба. Забринут за безбедност „неодлучног деде“ и „сувише одлучног младића“, искочио сам из аута да видим шта се дешава.

На старој лади са челичном шасијом (који то ауто је бољи од руског?) само „угруван гепек“, а она и даље у возном стању, на голфу предњи део потпуно колапсирао (ауто „отписан“), мотор се дими. Мени наравно ни огреботина.
Контузовани деда изашао из Ладе, држи се за врат и стење.
Накострешени младић (крвавог носа) искочио из Голфа и љутито псује.
Он се прво издрао на деду „Матори зашто си кочио?“. Кад сам га упитао „да ли је у реду“, он онако још увек избезумљен (и још више накострешен) се издра и на мене „А ти, зашто си се ти дебели измакао?
То ме је посебно увредило, пошто сам у то доба још увек био само „симпатично попуњен“ (ни близу ове данашње „дебљоће“), ипак одговорио сам му хладнокрвно
„ДА СЕ НЕ БИХ СЛУПАО СА ВАМА ДВОЈИЦОМ- БЕЗНАДЕЖНИХ ВОЗАЧА“.

Потом сам сео у „својо ауто“ и ноншалантно се одвезао кући, док они остадоше да се (с)носе са последицама своје „неодлучности“ и „накострешености“.

Тог дана сам дефинитивно одлучио да дигнем сидро и одједрим у бели свет, јер сам схватио, да ако останем овде, да је само питање дана када ћу и ја бити „слупан и ојађен“ као она двојица, и да ми „сендвич“- између њих: већинских и неодлучних („кркобабића“) да направе било какву важну одлуку у свом животу, и између оних „све мање мањинских“, брзогалопирајућих и накострешених („поевроунијаћених“), који би што пре да уђу „тамо где никада неће“- не гине…

А сад ви „пријатељи моји фејсбуковачки“ просудите, да ли сам био у праву што сам се „измакао“, или сам можда требао и ја да зажмурим, нагазим на кочницу, па да онда, тамо останемо сви заједно на гомили, слупани, накострешени и ојађени…

М. Новаковић, врућег јула 2017, ФејзбуМестан

 

Традиционални помало заборављени инструменти


 

Старински музички инструменти у пракси су потпуно подређени свирачу.

Инструмент је у почетку био све што је могло да произведе звук или шум са циљем да се поспеши комуникација човека са вишим силама којима је одређени обред био посвећен.

За производњу звука у те сврхе користили су се лист, трава или перо од црног лука.

Касније, инструмент постаје сигнално средство, да би после година људског развоја он постао музичка справа у правом смислу речи.

 

 

 

Фрула је дувачки/аерофони инструмент који се прави од једног комада дрвета (углавном шљиве). Састоји се из чепа (данце) којим је инструмент затворен са горње стране (не у потпуности с обзиром да му је одсечен један уздужни део да би омогућио пролаз ваздуха кроз цев свирале). На полеђини инструмента налази се отвор са оштрим бридом који се назива ветрило, а који сече ваздух стварајући тон. На дну свирале налази се рупа која се назива одушка. На предњој страни свирале налази се шест рупа и једна на полеђини помоћу којих можемо извести седам тонова у две октаве (најчешће тонови дурске лествице, а по могућности молске).

 

 

Гусле су српски народни музички  инструмент са једном, или евентуално две жице. Најчешће су направљене од јаворовог дрвета. Као једножичани инструмент, гусле се срећу у Србији, Црној Гори,  Босни, Херцеговини и Далмацији. Гусле из Лике и Босанске Крајине углавном имају две жице.

Жице су направљене од тридесет упредених коњских  длака, као што је случај и са струном гудала. Гудало се користи тако што се повлачи по затегнутим жицама, производећи оштар и драматичан звук, који је изузетно експресиван. Гусле спадају у инструменте за које је потребно велико умеће свирања.

Саме гусле састоје се од музичке кутије која је пресвучена животињском кожом на коју се надовезује дугачак врат на чијем завршетку је изрезбарена животињска (најчешће коњска) или птичија (најчешће орао или соко ) глава.

При свирању, тело гусала се полаже на колена (у крило), док дугачак врат придржава длан једне руке.

Гусле су играле важну улогу у историји српске епске поезије будући да су гуслари — народни певачи, опевали догађаје из националне историје вековима, све док ти текстови нису коначно записани. Већина песама говори о временима отоманске владавине  и националне борбе за независност. Напорима Вука Караџића  многе српске епске  песме  записане су и сачуване већ у раном 19.веку.

У неким књигама и публикацијама се спомиње податак да су српске гусле дочекале Фридриха Првог Барбаросу  када се у 12. веку састао у Нишу  са србским владаром Стефаном Немањом, где му је Немања понудио помоћ српске државе у крсташком рату. Кажу да је Барбароса био задивљен звуком гусала и пјевањем уз њих, па се много интересовао око појединости везаних за гусле.

Гусле, као степски инструмент, даљим пореклом потичу из средње Азије. Срби, као једно од словенских племена  степског порекла, довели су овај инструмент на простор југоисточне Европе. Њени најсроднији инструменти су моринхур и игил. На врху гусала је често коњска или јарчева глава као симбол сточарства и номадских народа, док је гудало најчешће израђено у облику змије, као симбол горштачке љутине. Касније се на гуслама срећу ликови националних јунака, а није случајно што се праве од јавора, јер јавор као дрво има симболику у српској претхришћанској религији и означавао је култ предака. Такође се уз гусле славе преци.

Гусле се још срећу и у Сирији, а код Лужичких Срба  се среће гудачки инструмент под називом хусле. Такође, Срби који су мењали веру и примали ислам , били су задржали обичај опевавања својих муслиманских јунака уз гусле. Данас се овај обичај код њих готово изгубио.

 

Шаргија, врста тамбуре, дугачка најчешће 95-100 цм. Корпус шаргије је крушколик, а врат дугачак (око 50 цм); чивије се налазе на глави и спреда и са стране. Корпус има неколико мањих и један већи отвор. Шаргија има 5, 6, 7 и ређе, више жица и око 12 пречника.

Шаргија је раширена у Босни и на Космету. Њоме прате јуначке песме и свирачи у Босанској Крајини. Назив шаргија развио се из турске речи сарки (исток). Турци су је називали под именом тамбур сарки, а народна песма је спомиње као седефли шаргију.

Шаргија /саркија/ је врста тамбуре. Може имати 4 до 12 металних жица које се штимују на три висине: прва и трећа у размаку велике секунде, а друга која се налази у средини ја за квинту нижа од највише. Свира се уз помоћ терзијана, врсте трзалице од животињског рога. На највишој жици свира се мелодија, док остале жице служе као бордунска пратња. Уз свирку шаргије се углавном игра, али се играју и песме. Шаргија је заступљена у музичкој пракси на Косову и Метохију, Македонији и у појединим деловима Србије, на пример у ужичком крају.

Мање шаргије називају се тамбурице-бугаркице и оне се могу стегнути до веома високих тонова који дају веома висок и продоран звук.

Двојнице су пастирски или путнички инструмент а оркестарско музицирање у Србији је сасвим скорог датума.

Двојнице или свирале су народни дувачки инструмент. Састоји се од две цеви израђене једна уз дрзгу од истог комада дрвета, најчешће шимшировог. Горњи крај цеви, у који се дува истесан заједно. Свака цев има писак и рупице. Десна цев има једну рупицу више од леве и свира се двогласно.

Двојнице су обично извана украшене шарама изрезбарених, обојене жутим мастилом и сл. Као изразито пастирски инструмент распрострањене су широм Балкана. Служе за пратњу песама и плесова, највише кола.

Дромбуља — порекло овог инструмента везује се за Азију. Израђује се од метала у виду потковице кроз чију средину пролази еластична опруга, која је на једном крају слободна, а на другом причвршћена за гвоздени рам. При свирци инструмент се држи међу зубима, а слободан крај опруге трза се прстом.

 

Дудук (дуда, дудаљка; у Срему се назива и карабица), једноцевна свирала с ударним језичком на идиоглотном писку од трске или базговине. На широј цеви су две рупице за пребирање. У њу се утиче тања цев (писак).

У Црној Гори дудук има и по 5—6 рупица; употребљавају га највише пастири, али служи и за пратњу песме и плеса (нарочито кола).

Дудук је стари дувачки инструмент. Код нас је наша национална верзија и наводи се под седам различитих имена.

Зову је и дудук, свирала, двојница, свираљка, свиралица, фрулашица и свирка.

 

Труба је постала један од симбола СрбијеУ музичкој традицији српског народаинструмент представља важан елемент и јавља се у безброј облика, понегде је аутохтон, а негде усвојен из других култура.

 

Извод из текста: Стари инструменти | Народна традиција у  школи

https://narodnatradicija.wordpress.com/category/stari-instrumenti/

 

 

Драган Симовић: ЉУБАВ И ВЕЧНОСТ


 

Љубав не само што превазилази смрт, већ и сам живот.

За љубљену, драгу и милу особу, пробуђен и освешћен човек спреман је да жртвује све, па и сам живот.

А то значи, да је љубав за пробуђеног и освешћеног човека вреднија и од самог живота.

Уистини, живот је живот само онда кад је прожет и испуњен љубављу.

Живот без љубави није достојан ничега, па ни самог живота!

Сваки онај који је спреман да жртвује свој живот за љубљену, драгу и милу особу – јесте Аватар, јесте Божји Изасланик, јесте Живи Бог.

Онај који дарује свој живот у име љубави, и зарад саме љубави, из пролазног, временски ограниченог живота, изравно прелази у Вечан Живот, у Вечност.

Мирослав Симовић: СЈАЈНА СРБИЈА


Сањам неки пут отворених очију,

тада сањам отаџбину своју.

Сањам лепоту великог Дунава,

таласе Тисе, стари Тамиш,

Србску Свету Гору, Фрушку Гору,

Вршаке врхове што непомично стоје,

Лепотицу Тару међу кањонима Перућца,

брзе воде зелене Дрине,

Златибор у златном сјају,

Алтомановићево Ужице, дивота старе славе.

 

Воде Великог Рзава, Голију старог чувара,

Овчар и Каблар, тиху рекуГрадац.

Голубац што на Дунав мотри,

Ђурађево златно Смедерево,

ниже доле Сребрно језеро.

Стару планину, краљицу што од лепоте душу ломи.

Јухор, Сува планина, Радан Србски бастион.

Копаоник као див немо стоји,

Долину Јоргована…

Ибар вечно плови…

А на југу, Пећ, царски Призерн

Бели Дрим, Метохија цела сва у сјају.

Стари град Маглич као да на небу стоји,

мотри на градове старе,

Прјепоље, Прибој, Ново брдо то и даље постоји.

Опленац у Краљевском сјају,

сија све ка Тополи.

Мачва, Бачка, Банат, равни Срем –

наша дика, наш крем.

То је моја Србија сва у старом сјају,

понос и дика,

то је моја Србија, а не ова.

Уништење Русије- део 4 – Хиљадугодишњи рат препорука и превод текста – Милорад Максимовић


Поновно разумевање Другог светског рата

Овај чланак је наставак наше серије о односу између светске историје и симболике. Претходни делови чланка су нас водили од савремене Русије, Ирана, све до Хетитске и Феничанске империје. Открића и обрасци који произилазе из овог истраживања су огромни. Предмет и садржај сваког чланка се одлучују у бљеску блиставих слика и веза који се окрећу и окрећу дугачком путу људског искуства. Постоји толико пуно да се пише и говори о овоме да ће књига неке врсте евентуално бити потребна да се напише. Али за сада ће ПОМ (филозофија метрике) платформа бити довољна док заједно радимо на обнови пејзажа и преусмеравамо наше разумевање онога што значи бити духовно биће које учи.

Неки читаоци имају пуно питања о представљеном материјалу (примедба аутора). На њих ће се одговорити на време док практикујемо стрпљење и остајемо отворени за истраживање знања и унапређење самосвести. Други читачи користе сваки чланак као одскочну даску за даља истраживања, везе и разумевање. Ово треба поздравити и охрабрити јер обим овог поновног разумевања светске историје је изван способности једне особе.

(***примедба моја као преводиоца је да су коментари на Енглеском изузетни и да се у њима налази ризница даљег знања***)

У последње 4 године разговарали смо о великим монетарним, геополитичким и езотеријским темама (на овом блогу). Ови делови су наговештавали неке од већих открића које ће се појавити током ове серије чланака. Пред крај наших путовања открићемо да су ове вишеструке теме и дискусије у ствари биле једна текућа тема и дискусија. То је разговор који се одвијао унутар људског оквира од саме зоре свести. То је светлост унутар таме која покушава постати слободна.

Важно је разумети утицај култура једне на другу.

У већини случајева култура освајача ће поделити и разбити освојене.

Али доминантна култура ће унети у себе неке од карактеристика и образаца подјармљене културе.

Такође се може видети да културе које се успешно бране против освајачке силе често развијају неке од карактеристика спољашњег агресора.

 Ово се дешава кроз не-борбено средство, јер се социоекономске и верске праксе размењују на више нивоа. Уобичајени образац је да се човекове снаге и слабости могу развити и претакати из културе у културу кроз исти процес који се одвија између појединаца.

Ово – напред и назад – у светској историји и људским односима отежава дефинисање и одређивање почетних тачака у укупном временском оквиру. Нешто што је започело као добро може се претворити у лоше без пуно помпе или признања суптилне корупције из унутрашњег бића.

У последњем чланку названом „Васкрсење Феничанског царства“ прегледали смо како су Феничани изградили огромну трговачку мрежу и искористили тај привредни утицај и моћ за сузбијање и манипулацију другим културама и империјама.

Ова империја је развила семе нашег савременог система закона, који су и даље у употреби. Постоје докази да су путовали широм света и оставили свој утисак и утицај на народе и културе с којима су се сусрели и које су освојили.

Једна таква култура била су Англосаксонци.

Увелико је проучавано и доказано да је Феничанска култура у великој мери утицала на Англосаксонску културу. Ово је пренос обрасца једне културе и њених карактеристика на другу. Видећемо да се овај образац понавља изнова и изнова како светска непријатељска сила (о којој је већ говорено у првом чланку) склизне из једне регије у другу.

 Ова сила ће чак деловати у две супротне нације или империје истовремено, како би се искористила средства свих страна и осигурао приступ ресурсима.

Један пример овога је Нацистичка инвазија на Русију. Западни банкарски и корпоративни интереси подржали су стварање и ширење Нацизма. Ова непоправљива чињеница била је предмет многих спекулација и истраживања. Али, када је Велика Британија објавила рат против Немачке, невољност Америке да се прикључи рату постала је још више забрињавајућа. Тек када је пораз Немачке у битци код Москве постао очигледан, онда се Америка коначно придружила рату.

Битка за Москву се одвила између Октобра 1941. и Јануара 1942. године. Хитлер је напао Русију док се још увек борио на западном фронту. Ова судбоносна одлука је увек била предмет расправе међу историчарима. Али оно што никада није примећено је временски оквир око неизбежног Немачког губитка у Русији и напада на Перл Харбор.

Русија је 5. Децембра 1941. отпочела свој одлучујући контранапад. Било је очигледно да су Немци тада били потучени и не би могли држати своје одбрамбене положаје. Пораз Немачке на источном фронту био је сигуран а два дана касније, 7. Децембра 1941. године, Јапанци су напали Перл Харбор. Докази показују да је Америка знала да ће се овај напад десити и омогућити да се то деси као изговор за улазак у рат.

Користећи тезу ове серије чланака као нашу почетну тачку и филтрирајући за анализу ових догађаја, можемо закључити да је Русија, нација која никада није била успешно нападнута и освојена од стране светске непријатељске силе, још једном морала да се брани од инвазије Нациста. Снага иза Нацистичке Немачке која је подржавала Хитлера кроз западне банке и корпорације користила је Немачку, као и у претходним вековима, као чекић против Русије.

Опасност од губитка целокупне источне Европе од стране Русије док је сила Немаца била гушена према Берлину – један је од најважнијих разлога за улазак Америке у рат. Иако страшан – губитак Источне Европе – губитак Западне Европе од стране Русије би био историјски пораз који се не би могао допустити од стране непријатељске силе.

Светској непријатељској сили, користећи своје главне шаховске фигуре, још једном као у претходним вековима, требала је неповређена и енергична Америчка снага како би ставили клин поделе у сред западних Немачких позиција и вратили што више средстава и ресурса пре него би све пало у руке Русима. Журба према Берлину била је са обе стране.

Једно од очигледних питања која долазе на памет у овом сценарију је напад Немачке на Велику Британију. Ово је дошло након што је Британија прогласила рат против Немачке, али морамо узети у обзир да је нешто од тога могло да се изрежира и служи у сврху која није пораз Немачке. Британија сама вероватно није била свесна већих потеза, пошто је запаљена бакља моћи била већ пренета у Америку током међуратних година.

Поред тога, предложено је у разматрању –  да је Хитлер могао да нападне Енглеску а из разлога о којима се и даље расправља, одлучио је против. Рат са Енглеском је, ипак, пружио Немачкој прилику да се тестира њено ново оружје – ракете В1 и В2.

Однос између Америке и Британије, док у исти мах постоји подршка изградње Немачке у војном смислу, представља пример како се више народа и култура користе истовремено како би се постигли циљеви и разне сврхе светске непријатељске силе. Не треба да претпоставимо да само зато што су две нације у рату једне са другом да једна представља једноглавог орла, док друга представља двоглавог орла. Увек ће бити један главни вођа са вазалним витезовима и државама-пешадијом – који могу преузети пуну бруталну силу ратова и социоекономских промена.

Испитали смо сличну динамику у последњем чланку. Светска непријатељска сила користила је Феничанско царство за освајање већине Блиског Истока и Медитерана. Феничани су, заузврат, користили Морске људе као своје средство за сакупљање попадалих плодова нација и измењених трговинских путева. Ово је исто и данас, Америка – Феничани савременог света, користи мање нације као послушнике.

Зар није интересантно како се Америка никада није суочила са бруталним фронталним нападом у било ком рату током прошлог века? Чак и сада, са масовним миграцијама сунита у Европу, Канаду и друге западне нације, Америка је поштеђена директног напада. Али историја нам је показала да ово неће остати случај заувек.

Поновно разумевање Другог светског рата под овом тезом указује на то да је ово наставак хиљадугодишњег рата између оних који се окупљају под двоглавим грбом орла и оне под једноглавим грбом орла.

Читач (онај који прати блог на Енглеском) је поставио питање у претходном чланку о Феничанском царству и како би оно, Рим могли бити у рату, када су оба представљали светску непријатељску силу под заставом једноглавог орла. Осим онога што је објашњено у претходном тексту, важно је истаћи да је Феничанско царство у суштини окончано када су Персијанци (под двоглавим орлом) поразили и поделили царство 539. године пре нове ере.

Пунски ратови, који су се одвијали између 264. пне и 146. пне.,били су покушаји светске непријатељске силе да се регијом поврати контрола кроз своју нову основну снагу у Риму. Преношење културе и трансформација културе су једно и исто. Исти симболи и верски обичаји се свакодневно преносе са благим изменама и разматрањима како би култура домаћина прихватила и применила нови систем закона и уверења.

Вреди напоменути да је античка Римска Монархија срушена 509. године пре нове ере. Ово је било 60 година након што је Феничанско царство окончано инвазијом Персијског краља Кира. Догађај има сличан осећај и укус као револуције и ратови који су вековима касније срушили друге монархије у Европи и представљају тачку преласка и транзиције за светску непријатељску силу. Иако се планирање и постављање трансфера десило чак и пре краја Феничанског царства, такве стратегије и акције захтевају годинама правно и економско спровођење које је усклађено са културном инфилтрацијом, пре него што се реализују пуни резултати. Не би се требало ићи даље без примедбе да су након замене Римске монархије нови владари донели велике либералне реформе, проширили своје војне снаге и стекли контролу над Римском ризницом. Звучи познато, зар не?

Ово нас враћа на Феничански утицај на развијање Англосаксонске културе. Видите како ова сила манипулише различитим културама и истовремено спроводи различите стратегије. Првобитна намера овог чланка била је представљање информација које би повезале легенду краља Артура, Џона Ф. Кенедија и шта се сада дешава између Америке и Русије под председништвом Трампа. Изузетно је лако да се погубите са овом тезом. Као што је речено, има толико информација и веза. Ово ћемо наставити у следећем чланку, где ћемо истражити и причу о Камелоту и стварну дефиницију Светог грала.

Наравно, разјасниће се веза између свега наведеног и витезова Темплара, који су носили заставу двоглавог орла.

Постоји још много, много више. – ЈЦ

-коментар Милорада Максимовића: „Буди се ген у белим људима јер иако се данас зову Американци или како већ, њихов ген је потекао од нашег пра рода. „

JC Collins се може контактирати на jcollins@philosophyofmetrics.com

https://philosophyofmetrics.com/the-destruction-of-russia/

 

 

Create your own website, free on WordPress.com.Create your own website.
Start free