Ђорђе Марковић Кодер (Сремска Митровица, 1806 — Нови Сад, 18/30. април 1891) је био српски песник и преводилац.
Имао је тридесет година кад је као правник, „јурат“, из Пеште 4. јуна 1836. упутио једно писмо Вуку које се и сад чува у Академији у Вуковој заоставштини и потресно нас подсећа на читав један прохујали свет. Обраћа се Марковић Вуку. — „Мужу, и српском филологу, и вкусноме српства Гласнику… „ молећи га за његово „мјеније, и строгу критику„ приложене алегорије на пра људи под називом, Љубов грлице к своме друту“. Вук је, доиста, после месец дана одговорио, пошто је, распитујући се, ко је и шта је, дознао да је нови писац учен човек и јак у страним језицима. Али шта му је одговорио не зна се. Марковић није могао одолети искушењу него је своје „дјелце“ нешто доцније штамптао под промењеним насловом „Сан грлице“.
Марковић је Роморанку објавио двадесет и шест годика после писма Вуку. Тих четврт столећа, између 1836. и 1862, он је пролутао светом, не само по Европи него и по оближњим деловима Азије и Африке, да не помињемо јужнословенске крајеве. Све те земље он је прешао пешице, од насеља до насеља, од конака до конака, надничећи или задржавајући се повремено по градовима где је налазио ефемерне службе да презими, да би га c пролећа након лутања опет ишао све даље и даље.
Његови савременици тврде да је говорио и писао мађарски, немачки, старогрчки, новогрчки, латински, француски, италијански, турски, арапски, персиски и јерменски. Ако се сме закључивати по именима које наводи на претпоследњој страни своје књиге, где помиње Њутна, Бекона, Шекспира, Лапласа, Хумболта и „Панчића травоука“, његово је знање било доиста пространо и разноврсно.
Био је све и свашта у тим лутањима: чак и драгоман, консуларни тумач у Цариграду. Затим је отишао у Анадолију. Беше „први Србин који је био на развалинама Троје… и који је онде записао своје име српски, ћирилицом, на рушевинама што се сада ископавају“. Походио је иеколико пута јерменске и персиске крајеве и Африку све до пустиња и оаза. Увек апостолски и сиромашки.
C времена на време враћао би се у отаџбину и живео у Новом Саду или по Фрушкој гори. Тако је за млађих дана био једном и чиновник, преводилац нод окружног суда у Новом Саду. Други пут је отворио школу борења најпре у Варадину, a затим у Темишвару, престоници тадашње Српске Војводине, где је било доста официра и „као вешт у мачевањемачевању … учио је у томе и многе знамените у оно време људе“.
Из тих времена, нарочито у његовим младим и средњим годинама, савременици су га запамтили као великог оригинала, неку врсту „природног философа“, „гимнософисте“ и „прамудраца“, кога би „стари Јелини урачунали у своје мудраце да је живео у њихово доба“, јер је био „заправо Диоген у свачем“.(тражи се извор)

Надимак „Кодер“ (а то је швапски облик немачке речи Каter, мачак) Марковић је стекао зато што је волео скоруп.
Кодер је живео после објављивања Роморанке неких трвдесет година. У сиротињи, по салашима, од туђе милости, али је за све то време стално читао, студирао, писао. Пред смрт је рекао лекару у болници да оставља двеста табака рукописа.
Кад је умирао, Ђорђе Марковић био је већ давно заборављен и у књижевним круговима и у Новом Саду у коме је велики део живота ировео. Обична судбина људи који дуго живе, a наро-чито уметника! A некада, o њему се говорило, писало, и он је на неки начин узбуђивао људе као први романтички песници и, као индиски јоги или грчки мудраци, јер се читав његов живот, свакодневно његово понашање, мисао, реч, дело, једном речи сваки његов гест одвајао од осталих људи, a ипак се није могло рећи да он припада јуродивима и умоболнмма.

 

….. Размрси ми твог ума барусе,

Сети с слатке Сунца опоменке

Не јадиши, дај покојном мира,….

-цитат из песме  „Сан матере србске“ –

Đorđe Marković Koder (1806—1891)

 

 

лирски записи

Мораш убрзано да радиш на себи.

Мораш посвећенички, из трена у трен, да радиш на себи.

Да освешћујеш и уздижеш себе.

Мораш што више да очврснеш и ојачаш, у сваком погледу.

Мораш бити самосвојан и самобитан.

Мораш да узрастеш у божанску личност.

Да се уздигнеш и узнесеш понад каљуге света.

Да будеш самоме себи лекар, самоме себи исцелитељ, самоме себи учитељ и водич на духовном путу, на путу светлости.

Долази време, и већ је дошло, када ћеш у свету бити све самљи.

Све мање ћеш људи сусретати.

Све мање оних који би твојему срцу мили и драги били.

Свет је изгубио душу; милост је изишла из људи.

У свету влада грозота пустоши и бесмисла.

Мораш убрзано да радиш на себи.

Да ствараш своје унутарње светове.

Да из снова својих ствараш унутарње светове, светове у којима ћеш наћи мира и спокоја, у којима ћеш бити свој на својему.

Не рачунај на спољни свет.

Не веруј у спољни свет.

Не веруј владарима спољнога света.

Веруј само у своје унутарње светове, веруј само у оно што сневаш и ствараш.

Како будеш сневао и стварао, тако ће ти и бити.

Све смо самљи и ти и ја.

И још ћемо самљи бити.

У свету је све мање душа из нашег звезданог јата.

Све мање душа од рода и племена нашега.

Морамо убрзано да радимо на себи.

Морамо посвећенички, из трена у трен, да радимо на себи.

Морамо да чувамо и спасавамо једни друге, јер само тако можемо победити свет.

 

 

Када се с платна ведрине слика смрви,
Небо накрене бледо ждрело;
Последњи лист јесени, кô угрушак крви,
С дрвећа пашће невесело.

 

 
Колико њих, мноштвенотмастих, не вечних
Лиски – жалосно рече: „Зар већ“ ?
Кô људи – и њих је несрећних,
У заборављеном падежу умрла реч.

 

 
За стабло везане милост са милошћу,
Пијане од сока са дна живота
Кô старац дремају строгом мудрошћу –
Заробљене на самом дну ћивота.

 

 
А лишће – живо као нечије лице,
Као поцепане из блока странице:
Згажено лежи испод прашине;
Нечије мисли у процепу тишине.

  с руског превео Анђелко Заблаћански

Реч ГУМНО је стара, прасловенска; и данас слично звучи и исто значи у различитим словенским језицима. За гумно су везане и бројне обредне радње у вези плодности и берићета. То нам није чудно, јер гумно и јесте стециште свег рода жита.

Гумна се помињу у народним песмама (ове стихове Вук Караџић наводи уз текст о гумну):
„Играх се златном јабуком
По пољу, по меденоме,
По ГУМНУ, по сребрноме…“

Тако, дакле, Вук Караџић каже да је гумно ПРОСТОР за вршидбу, у Црној гори често ограђен („оКОЛОмаћен“) каменом оградом. Такав простор не може бити дат девојци у мираз, према традиционалном црногорском народном праву, као што јој у мираз не може бити дата било каква непокретна имовина. Овако како га је Вук Караџић описао, то је простор за окупљања, можда чак и за одржавање скупштине братства или племена, обзиром на податак о окупљању и разговорима мушкараца. Простор за игру, „игриште”, подразумева ОРО или КОЛО, плес који се игра у КРУГУ (другачији плесови у Вуково време у Црној Гори нису ни постојали), што нас опет води до обредних места. Врло слична гумна постоје у Херцеговини, Далматинској загори и у Истри, јер су то подручја богата каменом, са традицијом његове обраде и градитељства од камена.
Гумно (понегде се каже “гувно”) је, у Србији, изравњан и добро очишћен простор који је служио за вршидбу и вејање жита. Жито је ту довожено колима, после жетве, а онда је преко њега КОЊ ходао, како би се зрно жита одвојило од плеве. Посебно је било добро ако би дунуо ветар, те развејао плеву, тако да остане само зрно. Врло често, у центру оваквог простора би био један стуб за који би коњ био везан дугим канапом, тако да је сам могао да се креће уКРУГ, уз минимални надзор људи. У Србији је гумно ретко имало ограду, још ређе камену, али је и ту било кружног облика, због кружног кретања коња око стожера.

Гумно је један сакрални простор, центар култа плодности, било да је породично, приватно или сеоско. Нема много сачуваних озиданих гумна у Србији. Али постоје бројни топоними који у свом имену имају реч ГУМНО. Најпознатије је Царево гумно, Краљичино гумно, Бакарно гумно, Медено гумно, Гумниште, Богово гумно (2 топонима). Исти називи места се срећу и у Бугарској и Македонији. У Црној Гори, изнад Будве, на брду Спас, постоји локалитет Вилино гумно.5
Један бугарски истраживач6, који је написао књигу “Медено гумно”, сматра да је гумно СИМБОЛ претхришћанске Бугарске.

SVEVLAD – Aleksandra Bajic: Kalendar predaka; Vrzino kolo na .

 

Сваки Човек трага
за Смислом и Сврхом
свог Живота.

Сврха и Смисао су битни
колико и сам Живот.

Лакше се подноси физичка глад
од духовне глади.

Човек може данима да гладује,
да годинама живи с лакоћом
у крајњем сиромаштву,

само ако је открио
Сврху и Смисао
свог Живота.

Све нам је у свету залудно и бесмислено,
ако је наш Живот
без Сврхе и Смисла.
Д.Симовић

Прошлост је скривена од нас маглом реалности и за реконструкцију слике исте, морамо да се ослањамо на очуване трагове прошлости.

Нажалост, стварних артефаката из прошлости није тако много остало. Многи од њих су намерно уништени у прошлости од стране друштвених паразита, нарочито у последњих хиљаду година. Уништени су и писани извори, на крају крајева, друштвени паразити су савршено разумели, да ће само уништавањем истине о великој прошлости Беле Расе, успети да јој наметну робску филозофију

Међутим, чувари су ипак успели да спасу део писаних знања! Они су прошли кроз векове. Славјано-Аријевске Веде – књиге, које су реални, непобитни докази давних времена, и веродостојности информација сачуваних у њима… Оне говоре о догађајима у вези са појавом ДаАрије, колоније белих људи, основаној на Северном континенту Мидгард-Земље пре око 605 хиљада година; причају о посебном статусу ове колоније, о непрекидним свемирским ратовима између сила Таме и сила Светлости, о првој планетарној катастрофи…

600 00 хиљада година раније, водили су се непрекидни ( све до сада) космички ратови између сила Светла (ствараоци) и сила Пакла (паразита)…

Далеко од космичке битке, на рубу галаксије, коју зовемо Млечни пут, била је прекрасна Мидгард земља – 600 000 година раније на Мидгард земљи је већ постојао еколошки систем са условима, погодним за постојање хуманоидних врста. Староседеоци Мидгарда су били неандерталци.

Сагласно легенди, међугалактички брод (вајтмар) са избеглицама са уништених планета принудно је слетео на Мидгард. Део избеглица остао је на тој земљи после решавања проблема са бродом. Многе чињенице говоре о томе, да останак на Мидгард земљи није био случајан.

На пр., Тисуљско откриће у селу Ржавчик у Кемеровској области и многа друга открића.

У току рутинског рада на руднику угља у Ржавчику, разгрнут је угљени слој на дубини од 70 метара од тла. Откривен је јединствен налаз: рудар са презименом Карнаухов је точковима камиона ударио у мермерни ковчег дужине 2 метра.
Радници су одмах пријавили по ланцу командовања Александру Масалигину – шефу одсека, да је пронађена „Успавана лепотица“, и он је одмах наредио обуставу радова. Тада је ковчег нежно подигнут на површину и започет је рад на открићу. За ово је било неопходно да се разбије слој кита, којим је био запечаћен ковчег. У почетку, сви су били изненађени квалитетом ковчега, али онда су сви присутни били шокирани. Како се испоставило, то није био једноставан ковчег са накитом, већ прави ковчег, испуњен са розе и плавом течношћу која је била транспарентна и кристално чиста.

Ту је било тело витке жене изузетне лепоте. На први поглед, она је имала око 30 година, висине око 180 цм, са цртама лица европске лепотице, очи плаве, а коса тамно браон са црвеним нијансама. Она је делимично прекривала беле руке са уредно изрезаним ноктима. Одећа жена је такође била савршено прилагођена. Она је носила чипкасту хаљину, која је благо прекривала колена. На рукавима се могао видети вез у облику цвећа различитих боја. Хаљина је била провидна а доњи веш испод одсутан. Свако је био збуњен, јер је изгледало да жена није мртва, већ да је само заспала, остављајући на челу нешто што је изгледало као модерни мобилни телефон. Димензије те црне кутије су биле 25х10 см. Чудно откриће је пријављено Окружном центру, а затим су у област открића стигли ватрогасци заједно са полицијским аутомобилима, а било је и „мрких“ момака у униформама. Официр безбедности је растерао посматраче, блокирао подручје и, у сваком случају, пописао све оне који су имали контакт са налазом. Њима су обећали хитан лекарски преглед.
Људи обучени у цивилну одећу, хитно су хтели да пренесу ковчег у хеликоптер, али се испоставило да је претерано тежак. Покушавајући да олакшају тај задатак, они су направили фаталну грешку и почели да испумпавају течност. Као резултат тога, делови тела изнад нивоа течности су почели да црне. Исправили су ситуацију враћајући течност,што је довело до делимичне обнове стања тела. Онда је ковчег био затворен и премештен у хеликоптер. Скупљени су заједно са земљом и остаци кита коим је ковчег био обложен. Хеликоптер је одлетео у правцу Новосибирска. Према професору, жена је сахрањена давно у периоду палеозојске ере. Таква изјава је била опасна, јер баца сумњу на теорију људског порекла, коју је дао Чарлс Дарвин. Научници кажу да је човек еволуирао од мајмуна, што је безусловно прихваћено од совјетског друштва, а да у време полагања ковчега на земљи није могло бити никаквих животиња, а посебно, људи. Земља је у то време била покривена само биљкама. Постојале су различите верзије о пореклу ковчега са телом, и оне не искључују могућност ванземаљске интервенције. Најновију верзију је негирала генетичка анализа, која је потврдила сличност ДНК жене са савременим руским народом. То може значити само да су пре 800 милиона година у Русији живели људи који се не разликују од нас.
Такође је доказано да је цивилизација била веома напредна и да су по нивоу развоја древни људи надмашили све цивилизације чији су посмртни остаци раније проналажени. Састав и порекло тканине, коју није било могуће подвргнути анализи, каже да су древни људи били супериорнији у односу на било шта данас. Нису могли научници да открију ни састав течности, постало је познато само да су у њу укључене неке сорте црног и белог лука. Кутија, пронађена у близини главе жене, у том времену није била испитана. Становници Ржавчика видели су само скромни новински чланак о томе да је код њих откривена археолошка реликвија, која баца ново светло на историју. Њиховој љутњи није било краја, али се узбуђење смирило врло брзо. Подручје налаза је било одсечено војском и полицијом која је запленила све новине, које су писале о томе. Место налаза је било потпуно прекопано и напуњено са тонама земље.

Колонија Беле Расе је била створена на северном континенту на којем није било староседелаца – неандерталаца. У то време на том северном континенту била је врло блага и топла клима, градови, створени избеглицама, били су велелпни и грандиозни по својој величини.

„И почели су да живе у Родовима  у том благодатном древном крају од почетка времена благодејствија,  када су још наши велики Прапреци ноћу на небесима гледали три Луне где наше трипут светло Јарило-Сунце  није желело да одлази на починак  само да би посматрало благочестива дела свих Светлих Небеских Богова и творевине њихових прекрасних потомака на благодатној Мидгард-Земљи.“

Славајно аријевске веде – Извор живота

 

Сви у коалицији Светлих Сила без изузетака тој колонији на ивици галаксији су придавали посебно значење. Посебно значење се огледало у томе што су на Мидгард земљи Светле Силе спроводиле експеримент, чији је циљ био стварање разумног бића принципијелно новог типа. Другим речима, на нашој Мидгард земљи окупили су се не једноставно избеглице са разних планета земљи, насељених Белом Расом, већ представници тих цивилизација, који су носили у себи најбољу генетику, која им дозвољава да достигну ниво творца ( статус Богова). Само тако се могло наћи принципијелно решење проблема борбе са Тамним силама, космичких ратова са којима се није престајало.

„Мидгард  Душу звао је хоровођом снова јер је сабрао Мудрост многих Звезда коју чувају они што се населише у том Свету“

Славајно аријевске веде – Извор живота

 

На Мидгард земљи сабрана је мудрост многих звезда – да би се уздигли по хијерархијској лествици Светлих Сила, Богови су били дужни достигнувши максимум на својим родним планетама земљама, да дођу на Мидгард земљу, да би продужили своје еволутивно кретање напред! У Славјано Аријевским ведама говори се о томе, да се Златни Пут Духовног Напретка наше Васељене, обратите пажњу, не наше галаксије, већ заправо Васељене, започиње на Мидгард земљи!!!

„У подножју Златног Пута налази се Свет Људи, и  уздигнуће човека у Виши Свет  или Вишу Реалност могућ  је једино као резутат Духовног Развитка.  Због тога су у Свет Људи долазили Богови и долазе Учитељи човечанства.“

Славајно аријевске веде – Харатја трећа, Велика Асса

 

 

Представници Древне Расе сместили су у недра Мидгард земље јединствени у Васељени Извор живота и зато је наша Земља јединствена.

„Кретање нашега Света по Сварги Пречистој у почетку беше постојано али преко Пута његовог често прелази Граница“

Славајно аријевске веде – Извор живота, Вест прва.

У ствари, веома често рукавац Млечног пута са Мидгард земљом прелази границу и налази се на непријатељској територији.. 500 000 година, Тамне силе ништа нису знале о експерименту Јерарха Светлих Сила на Мидгард Земљи. 500 000 година живели су потомци Древне Расе на Даарији, чија је престоница био Асгард  Дааријски.  И планина Мира издизала се над Северним континентом… 500 000 година космички паразити ништа нису знали о посебном статусу колоније на Мидгард Земљи. Али, сазнавши истину о Мидгард земљи, Тамни су покушали да освоје нашу планету.

„Прохтело се Тами да освоји Сваргу и све Светове да скрене на Тамни Пут. И да не да лепоти да украси цео Свет,  него да по њему посеје свађе и неслогу. Одјеци битке допирали су до Света који је на Мидгард-Земљи насељен био. У самом граничном појасу налазила се та Земља и на њој је живела Раса Чисте Светлости.“

Славајно аријевске веде – Извор живота, Вест друга.

Своју победу над Светлим Силама, Тамне силе ( друштвени паразити ) су поставиле као директну зависност од освајања наша Мидгард земље. Тамним Силама ( друштвеним паразитима ) билоје неопходно да освоје Мидгард, а не да га униште и онда су они почели да граде своје базе на луни Лели – најближем од три сателита Мидгард земљи.

„Лела је над Земљом сакупила силу Таме како би се срушили Мидгард, Слобода и Богови.“

Славајно аријевске веде – Извор живота, Вест друга.

Мидгард земља и потомци Древне Расе били су у опасности да буду уништени.

„Тарх је сазнао за ту помисао те је разорио Лељу и све војске тамне уништио је Даждбог.“

Славајно аријевске веде – Извор живота, Вест друга.

„Ти Кошћеји, вођи Сивих,  изгибоше заједно са Луном у получасти … Али платио је Мидгард за слободу Дааријом коју сакри Велики Потоп…. Воде Луне су тај Потоп створиле,  На Земљу су оне са Небеса као дуга пале јер се Луна распала на делове и као војска Сварожића  на Мидгард се спустила…“

Славајно аријевске веде – књига мудрости Перуна, Круг први

Делови Луне Леле пали су на Мидгард земљи изазвавши прву планетарну катастрофу. Као резултат тога, дошло је до померања коре Мидгард земље и део земљишта је нестао у водама мора-океана, а у исто време, други део почео је да се издиже из морских дубина. Даарија је почела лагано да тоне у дубине океана.

ВЕЛИКО ПРЕСЕЉЕЊЕ СА ДАРИЈЕ

Изгледа да је потонуће Даарије трајало неколико миленијума, јер одлазак људи беле расе са Даарије је завршио пре 111 822 година (2017. године) . Тај датум нам извештавају „Славјано-Аријевске Веде“. Највећи део људи беле расе преселио се на југ и у року од неколико миленијума населио земљу од Рипејских (Уралских) планина до језера Бајкал. Пре 106 795 годину дана (2017. године.) основан је нови град, град Асгард, који се до средине 2. миленијума н. е. налазио на месту садашњег града Омска.

На овој територији су се населили скоро сви Родови Расе Велике. Након тога је ова земља постала позната као земља Свете Расе — Расенија. Нажалост, сада је њен јужни део (Јужни Сибир) дат Казахима, што је неприхватљиво и указује на потпуни заборав руске древне историје. Очигледно, није случајно, да се велики део Расеније налази на средини савремене Русије, што захтева од власти посебно пажљив однос према њој. Јер ће пропаст Расеније неминовно довести до пропасти Русије.

 „У то време погинуло је много народа,  ко није успео да узлети на Вајтманама или да прође кроз Капије Међусветја и да се сачува у звезданој кући Медведа…“

Славајно Аријевске Веде, Књига мудрости Перуна, Круг први

Број Вајтмана и њихов капацититетје био ограничен, као пропоусна способност Врата Међусветова, и затонису сви успели да се спасу… Када је ДаАрија пала на дно океана, преживели у катастрофи, и они, који су се вратили из Чертога Медведа ( сазвежђе Велике Медведице) морали су да почну све из почетка..

„Велики и Многомудри Аси  почели су да се пресељавају у Азију из Свете земље Даарије  у најдревнија и славна времена“

Славајно Аријевске Веде, Извор Живота

„У најстарија и славна времена,  на благословеној Мидгард-Земљи,  у благодатном древном крају,  у најдревнијој и моћној Азији  што се протегла на исток Земље од Рипејских планина… … живела су четири велика Рода Аса  потомака Древних Светлих Богова,  четири Велика Рода Расе.“

Славајно Аријевске Веде, Извор Живота

Из почетка ( потомци Небеских Богова) почели су да насељавају територију само дуж Ирија (Иртиша) „Ириј“ – бела, чиста вода.  На ушћу река Ириј и Ом пре 106 795 годину (2017. године) или у лето 5 028 од великог Преселења из ДаАрије наши далеки преци основали су новиград – Асгард Иријски.

Више од 60 000 година касније……….

-превео Душан Ми-

следи наставак

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Небеска висина чини ми се плитка
чистота трептаја збуњује ми тело
и ничим не смем да реметим мир
ја сам само таласасти Свемир

Ништа више не треба да такнем
у мени ватре тињају угасле
теби вулкан утихнуо страст

Ништа ме више од тебе
не дели ја сам наива
непорочни поглед ме скрива

 

 

 

Дешава се, гле!

да се и сам Живот разболи –

Живот свих бића

 у свим световима Васељене!

Тада

свеколика Матер Васељена

болује и пати

са свим бићима,

 и живим душама,

са свим планетама,

звездама и сунцима…

 

Пун месец овог јула виси над Тијанијом

Прорадило неко ломно ломило у мени

И заштокрилне мисли пред непознатим

Гледам у бели облак који плови небом

Видим како поприма многолике облике

И раствара се али не брине и срећан је

Не брине срећан је – он је оно што јесте!

 

 

 

Благо оном човеку који нема непријатеља

Они су заувек отишли из његове подсвести

Јер им тај човек није признао моћ над њиме

И није дозволио да испољавају своју силу

Ојутрило магла пијуцка воду речице Тијане

Пун месец убледео спушта се ка хоризонту

Праискони мир потпуно испуњава моје биће

 

 

 

Јул пун месец – недеља није отишла од мене

Сећам се прошлих лета и стене за тиховање

Колико дубоких тајни носе мора и водеани!

И у плими и осеци и бонаци почива Једно!

А толико брзих потока и река носе у себи!

Ох! Ко је жеднији – ја Воде или Вода мене!?

Човек је леп као цвет а цвет је леп као Човек!

 

 

Нарастајућа  збирка – Поеме Светла и Ваздуха