Кад зрикавац у већ зрелој и високој
Трави своју песму започиње давну,
Будећи видика успавани покој
Мелодијом древном по потесу равну,
И с далеких поља почне да се диже
Мирисава влага у магличаст вео.
Ноћ прозирна, плава, из далека стиже.
Пуна тајне чежње. Тамни око цео.
Недозрели јечам свитњаци облећу;
Препелица негде у житу, далеко,
Зачује се кадшто. По ливадском цвећу
Месечева светлост прелива се меко
-извод из песме-
Молим те, немој више да ме зовеш!
У реду, нећу те више звати!
Ово нигде не води. Никад ништа неће бити.
Ја болујем и ти са мном тонеш.
Много је времена прошло схвати.
Ми се не познајемо и које су то нити
Што у заблуди верујемо да нас вежу
Ја сам свој свет изградила на рушевинама
Девојачког сна, ти крилима Икара пут сунца
Се дижеш, а груди, ножеви прошлости режу
Још само сузе и неиспијена чаша вина
Гледала сам, одлазиш, у мени све пуца
Преблизу си се сунцу уздигао
Крила издржала нису, спржена у понор
Суноврат сна о хриди судбине
Према себи да си искрен био, да ниси лагао
Тужбалицу не би сад певао црних сенки хор
Спуштене завесе погашена светла позоришне бине
Шта сад да кажем, поглед у црну земљу пропао
Не знадох кап живота на длану да сачувам
Буновни сни, дозивам прошлост неповратну
Девојачка клетва, као хрид на мору, сам остао
Очи уплакане гледам, име твоје дозивам
Ковчег блага заувек изгубих, у дубину потону…
11.07.2016 у 23,03 часова
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
01
Пре четрдесет година, у разговору за један београдски месечни часопис, рече ми професор Драгољуб Јовашевић, уважени композитор и етномузиколог из Чачка:
Новокомповане србске песме подстичу, пропагирају и промовишу владари из сенке, заклети непријатељи Србства, преко својих људи и удружења, како у Србији тако и изван Србије, а са једном једином сврхом – урушавање, раслојавање, разводњавање и поништавање србског духовног бића, србске самосвести и самобитности, србске изворне музике и душе, србске традиције, србске културе и уметности. Ова новокомпована музика, овај кич и шунд, ово смеће у музици и култури, опасније је од свих вражјих дивизија, од сваке душманске војске на бојном пољу.
Кроз пола века, Срби ће, слушајући ово смеће од музике, изгубити сваку самосвојност и самобитност, изгубити слух, осећај и осећање за уметнички лепо, а с тим ће, упоредо, изгубити и своју нациоланалну и расну самосвест.
По објављивању овог текста у београдским новинама, одмах сам, од другова из Це-Ка, стављен на листу државних непријатеља, а и сам професор је имао доста неприлика у свом родном граду.
02
Данас, путујући Србијом, уздуж и попреко, схватам да је турбо-фолк, кич и шунд – то најгрозније музичко смеће захватило свеколико Србство, од последњег заосека у последњем – како планинском тако и равничарском – селу, па све до саме метрополе.
Какву будућност – питам се – какво благостање, какав напредак и какав мир у срцу и души може да има народ који слуша такво смеће од музике?!
03
Примитивизам и простаклук је свуда око нас.
Све је више примитиваца и простака, све је више злог и поганог света.
Ни у граду ни на селу одавно нема мира, смирења и спокоја.
Ма где да се лети затекнете у Србији, ви, напросто, не можете да живите од буке.
Бука вас доводи до пуцања, до растројства, до лудила.
Преостаје вам једино да побегнете некамо у дивљину, где уопште нема људи, јер, у противном, свуда око вас људи производе неподношљиву буку – музиком, говором, мислима, осећањима, делима…
04
Србија је лепа и дивотна.
Нигде Мајка Природа није била тако штедра, тако широке руке, као у Србији!
Али, људи који у овом времену бораве у Србији, уопште немају никаквог слуха, никаквих чула и осећаја за лепоту и дивоту Мајке Природе.
Пластика и смеће је свуда уоколо: по потоцима и рекама, на језерима и пропланцима, у гајевима и парковима, на излетиштима и рудинама… Пластичне кесе висе по врбама, тополама, брезама, јасикама, јеликама, буквама…
05
Како унутра, тако и напољу.
Оно што један народ носи у свом срцу и својој души, то ће постати његово окружење – свет у којему обитава!
Ако смеће од музике слушамо свакодневно, без престанка, онда ће и смеће од пластике бити свуда око нас!
Тиховао сам од сутона до поноћи…
Тиховао сам у врту за тиховање, на путу ветрова наспрам Вршачког горја и Црвене горе, под моћном крошњом дичнога ораха, зурећи у далеке врхове топола и јасенова што се њишу и љуљају на ветру, зурећи у пун Месец, зурећи у звездана јата, зурећи у празнину и тишину својега срца.
Волим тако да тихујем, да ништа не радим, да ни о чему не размишљам, да будем посве смирен, празан и тих у души, те да се посве препустим машти, сновима и осећањима…
У једном трену, схватих и освестих, да је мировање, ленствовање и тиховање највиши и насавршенији вид стваралачког рада.
Насвршенији вид и облик рада у Васељени јесте онај рад који нико не види, нико не запажа, нико не примећује… то је рад из ленствовања, мировања и тиховања… рад из празнине нашег унутарњег бића и суштаства.
Лепо је, здраво и корисно, у неким тренуцима који сами дођу, посве се препустити тиховању, мировању и ленствовању… Изићи из ума, из мисли, из свога видљивог тела, и летети високо, високо и далеко ка најудаљенијим сазвежђима и звезданим јатима…
С голубицом бијелом ноћас
У сну зборих ко на јави
Теслин знамен показа ми
У душу га каже стави.
Па нек свијетли Рода биће
Па нек небо муње шаље
Да објави вијести славне
Рујна зора да нам свиће.
Да се коло сада плете
Да побиједи сву голготу
Да покаже Перун свијету
Теслин знамен и чистоту.
Електростатика
Слабашни нагон
Кретања у погон
Нису муње
Севале
Под притиском
Електричног набоја
Реваншизам између
Позитива и негатива
Беше одустао
Одлутао у времену
Пропустио структуралну
Размену
Расцеп
…
Олују нанео
Тешке оловне
Војнике пустио
Да стражаре небом
Па кишу пустише
Набој да ублаже
Роди се
Без предрасуда
Заблуда
Нултом линијом
Нанет интензитетом
Касније знатижељом
Биће
Које наново ниче
Вечито живо
Вечито ниво
Животне конструкције
Етарне револуције
Светлосне еволуције
…
Допустити неком
Човеку
Да развије потенцијал
Је спречавање
Спутавање
У мраку искра
Јаче светли
Даље шири
Затрепери
…
Зато је поноћ
Вера
У ново рађање
…
„Тако ми крува и соли…“
Прво се старац Богу помоли,
на софри са две полице,
стајаше удубљење са обе странице.
Пре него што синовима прозбори,
напуни обе морском соли.
„Чујте ме, сада синови зрели,
дошло је време,
да вам софру поделим.“
Раздвоји софру у две полице,
на равне части, сваком парче погаче
и сољу пуне половице.
Послужите Родогоста,
хлебом и сољу, дочекујте госта,
успоставите везу и браните се
од невидљивих сила,
да би се софра даље делила.
Даривањем хлебом и сољу,
дарујем вам здравље,
снагу и будућност бољу!
Дижем широко руке ка звезданом небу
И ка звезди Рода мога где Перун живи
Покрећем смером спирале и центре
Отварам све очи и многобројна чула
Смирујем дрхталице будим силнице.
О наш Твoрче суштино свих суштина!
О Безкрају запљускивачу Вечности!
О Вечности обало океана Безкраја!
О наша Душо спремницо свег знања!
Тихујем душом на Дух радилицу вечну
И свесно шаљем свере радости и среће
Васцелој и развојној божјој творевини
Да све стреми моћној Норми Створитеља
Откривам да ме данас заувек родила Љубав
У срцу тајинствене Тијаније унутарње
И упутила на високе знаке и задатке –
Да будим споре свене приспале и отишле
И да код људи ватрим устајалост буђаву
Никола Тесла
свог народа син је,
целог научног света
признати геније
У блиставом уму изуме ствара,
ал’ човечанство воли више од
каријере,
мисли његове далеке –
испред своје ере
Поносан на српске корене
он, скромни отац
електронике модерне,
Смиљан га умива –
Њујорк га брише,
ал’ заборављен није, јер
дух његов још дише!
У животу усамљеник,
делом својим бесмртник!
Синови нови Србије наше
патенте и визије што броје,
скривају се међу Теслине одоре
У деци новој
сећање на њега –
Тесла, незаборављени
син народа свог је,
целог научног света
признати геније!
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
01
У чему се огледа тајна стваралачке самоће?
Тајна се огледа и пројављује у оностраном повезивању и умрежавању са свим духовним и ствараличким суштаствима у Васељени.
Стваралачка самоћа је посве опречна и супротна свакој другој врсти самоће која се још зове и осама.
У стваралачкој самоћи бивамо присутни, а у осами бивамо одсутни.
Стваралачка самоћа јесте првобитно стање душе, духа и свести.
У стваралачкој самоћи – ми смо ствараоци у Заједници са Створитељем, а у осами постајемо разградитељи самих себе и својих светова.
У стваралачкој самоћи осећамо, у дубини свог бића и суштаства, Свејединство: са Створитељем, Васељеном, боговима, прецима и свим иним духовним и стваралачким бићима у Васељени.
Све што је вредно и битно, како на Земљи тако и у Васељени, створено је у стваралачкој самоћи.
Изван стваралачке самоће, гле! није ни постало ни настало ништа што је битно и суштаствено.
02
На данашњи дан, на Мидгард-Земљи, рођен је Бели Бог под именом Никола Тесла.
Бели Бог може да се роди само у Беломе Србству – од Белог Србина и Беле Србкиње.
Све друге приче су бесмислене, празнословне и излишне.
Родио се, оваплотио се, Бели Бог у Беломе Србству! – и то је на сва овострана и онострана звона објавила Васељена преко Перунових муња.
Сваки Бели Србин и свака Бела Србкиња зна, види и осећа, да је Никола Тесла – Бели Бог!
Њега они који нису од Белога Србства и који нису у видовитим знањима Белих Ура, називају научником, проналазачем, иноватором, генијем и свакојако још, али видовити Бели Србин и видовита Бела Србкиња вазда ће у Тесли видети и препознати Белога Бога.
Бели Бог под именом Никола Тесла провео је неко време на Мидгарду, по Задатку из Вишњих светова, а потом се преселио у оностране, духовне и стваралачке светове.
Преселио се са свим својим телима у Оносвет.
Његовог гроба нигде на Мидгарду нема!
Његов боравак на Земљи ојачао је, на многе векове, енергетска и духовна крила Беломе Србству.
Из увида у Акаши знам, да ми ова Знања Богова не бисмо могли још задуго да примимо, да пре нас, на Мидгарду, није боравио Бели Бог под именом Никола Тесла.
(Велики Гај, 10. житња 7526.)
