Драган Симовић: Под звезданим небом…


 

 

Под звезданим небом,

у пољу млечно-бледе месечине,

грлим и љубим пун Месец

кроз модре крошње јасенова;

 далека сазвежђа про звезданих јата

што јасно трепере и круже нада мном;

 ветар са далеког горја

док свира на зовине свирале

 и вилинске гајде зрелога жита;

зрикавце у тек покошеној трави

с мирисом нане и мајчине душице;

 и још, изнад свега:

грлим и љубим

све оне који су мили и драги

 срцу мојему и души мојој,

у свим овостраним

 и оностраним

световима.

(Велики Гај, у поноћ 6/7. жетвара 7526.)

Владан Пантелић: Знам за јадац


Прочитао сам много чланака и књига добијених путем каналисања. Нећу набрајати њихове називе, јер то није ни важно. Важна је њихова садржина. И важна су бића која каналишу. И важно је шта се постиже знањима добијеним каналисањем.

За неуке људе, за почетнике на духовном путу, за лаковернике, подаци које добију су откровења која ће, по њима, да промене духовност света, или се ради о обећањима која су дали моћни ванземаљци, и која ће да нам скину са врата светске вуцибатине- банкарски лоби, фармацеутски лоби, војне лобије, мултинационалне компаније, произвођаче штетне хране, кварне политичаре – наше робовласнике, и да реше све остале земаљске проблеме.

“Небески учитељи“, који стоје на улазној страни канала-цеви, су обично безимени, или “узашли мајстори“ из високих дензитета, или су команданти флотиле невидљивих бродова, или су групне душе, или се јављају из света отишлих – дорађују нешто што нису стигли док су овде боравили, или су … има стотине и стотине варијанти.

На другој страни канала су људи префињених осетилица, отворени, а многи су жељни сензација. Неки од њих не владају сасвим својом отвореношћу. Међу онима који каналишу има веома паметних људи, има моћних научника… Но, много, много пута се показало, да је лако преварити човека почетника на Путу, и лако је преварити, и то се много пута показало, човека чиста срца.

Када вас неко лаже, ма колико био паметан, не може све време да одржи складност говора и не може све време да држи у глави оно што је слагао. Природа лажи нема чврсте темеље. Препуна је рупа. Лажи не воде великом циљу и, пре или касније, бивају откривене.

Вратимо се каналисању. И гле! Гле! Никада се не помињу Срби када се говори о прошлости. Као и да ти небески зналци прате нашу кривотворену историју, и као да поштују Берлински конгрес! И потпуно су сагласни са нашим историчарима који спавају на столицама у Академији наука, или чепркају по налазиштима широм Србије доказујући, са страним “стручњацима.“ постојање некакве Дунавске цивилизације. У каналисаним порукама помињу се разне цивилизације, много векова млађе од нашег Рода, Рода Аријеваца, који су насељавали, најпре континент Дарију, потом просторе од Индије до Португалије. И никада се не помиње србица, комплексан систем дубоког размишљања – духовни, ментални, фонетски, најсавршеније писмо и поред многих дорада и прерада иза којих су стајале паклене намере да се раздвоји србски народ широм света. Помињу се млађи језици – енглески, немачки, француски, језици од јуче, настали од србског. И, наравно, никада се не помиње Расенско-србско огледално писмо, писмо богова, старо хиљадама година!

Диже се сунце Свароговог дана. Сваког дана повлачи се тама незнања, тама кривотворења. Откривају се знања наших предака који су направили историју Мидгард земље. Оживљавају сећалице. Разбистравају се наши умови, отварају се многе наше успаване способности – телепатија, јасновиђење, путовања духом у друге димензије, друге планете, буде се многа чула, расте способност повезивања са душом, духом, свешћу, повезивање са нашим праборавиштем на далекој планети одакле смо дошли са вајтманама бржим од светлости, и повезивање са Творцем.

Човек је многочулно и многооко биће, отворено за убрзан раст и велико стварање. Наш Учитељ, наш гуру је Творац. То сви морају да освесте дубинским радом на себи. Све тајне и сви светови налазе се у нашој нутрини. У нашој нутрини налазе се и све наше битке. Нека трубачи са оне стране канала мало оладе своје напоре да нас образују понављањем јалових прича, и нека лажне наде и лажне религије и лажне богове оставе у свом дензитету. Знам за јадац! Формула – знам за јадац гласи: шарена лажа, лизалица, неделатни круголетови, замајавање, мађијање, залуђивање, лагање, давање обећања без покрића и без рока, мирише на туђине, увек уопштено, понављајуће… а све ће се остварити о… светом никад.

-јули, 2017-

 

Велика Томић: Звер


Зверињака на све стране,
звер се таји, звер те чека,
ти му не знаш, место,
чак му не знаш ни порекло,
има л’ рода, ил’ порода?
Само знаш, да је зверскг рода.
Празне душе без оглавља,
без опанка похабаног,
или поља узораног.
Плен хватају из заседе
најслађе се такво, месо једе.

Феликс Богдановић:СУНЦЕ


Где је Сунце ?

Да отопи лед.

Лед који ме окова

У земљи овој хладној и мрачној

У земљи овој далекој и немилосрдној

Идући њој, на криве стазе скренух

Без сунца, пут видео нисам

У мраку, слеп залутах

Чекам сад Сунце да ме ослободи

Да пут ми осветли, лед отопи.

У бистрој зори да се препородим

Да Она која чека ме, око мог врата руке склопи

Милица Тасић: НЕДОСТИЖАН


 

Месечева чежња
давно ме омела
да сунцу у очи погледам

Намрштене твоје обрве
гоне осмех са мога лица
очи слабо ти видим

А сваки пут кад те угледам
део мене нестане

Не сећам се ни очију ни обрва
само лелујам у простору
бестелесна,
са душом која се к небу пропиње

Време ме носи као да не постоји
ни дан ни ноћ нису исти
кад мој вид остане на теби

У сну те виђам и
сањам непрекидно
од данас до сутра –
никад довољно дуго

У слутњи само назире се лик
који сам хтела оцртати заувек –
лик који се смеши и говори
било какве,
јасне или нејасне
звонке или речи прећутане

Чујем слова а
често не разабирем
смисао речи,
само усне видим
у месечевом луку

Кад год те угледам
потонем у сан љубави
Нема ме

Само одраз твој у мислима остаје
и као сенка кроз душу промили
прогони ме после
дуго, дуго

Желим да напипам сваку ти бору
да углове усана твојих померим у осмех,
да очи твоје зраче у мојим,
да сачувам те у трену

Да ли бисмо остали сами
док мирис тела твог не осетим?
Да ли бисмо…

Месечева чежњо
допусти да у сунчеве очи
утонем
и снено
погледам у очи његове!

Имам те кад ме нема
никад се дотаћи изгледа неће
ни у дану ни у ноћи
осећаји друкчији, јер
кад ја лебдим усхићено –
ти на земљи смирено стојиш.

Ирена М.:ЦЕНТРИПЕТАЛ


N2_6088_07

Није до речи
Изговорених
Него до гласница
Интонација
Одређује смер
Акција
Реакција
Значења
Има превише
Освести се оно
Чега је највише
Душа
Срце
Мисли вежу
Ковитлају
Привлаче
Најситинији елементи
Далеко се развлаче
Релативно
Еластично

Ма где кренуло
Центру се привлачило
Ма где пошли
Увек на почетку
Ма где тежили
Долазимо тамо
Где се од некуд
Знамо
Стазе беху
Утабане
Чекају бити
Препознане

                         …

Драган Симовић: Лирика вечног тренутка – Сва поган људског рода сабрала се на Западу


Сва поган људског рода сабрала се на Западу.

Све што презире и мрзи људски род, све што би уништило живот на Мидгарду, то се на Запад преселило.

На Западу још траје, и трајаће све до уништења Запада, најмрачнија Ноћ Сварога.

Како ствари стоје међу звездама, Запад се никад ни освестити ни пробудити неће.

Када живи Перунов огањ буде гутао Запад, нико од пробуђених и освешћених бића на Мидгард-земљи неће ни једну сузу пустити!

Све што у долазећем времену буде снашло Запад – то ће бити по Праву и Правди из Вишњих духовних светова!

Мирослав Симовић: Мила, доћи ће дани када ће и тебе љубав срести…


Ниси ти крива што ме волела знала ниси,

нити око твоје, што не препозна срце моје.

 

Не плачи, мила, ниси била у стању да љубав делиш.

Не вреди сузе узалуд лити.

Не тугуј,  доћи ће дани када ће и тебе љубав срести,

нећеш ни знати, опусти се, мила,

само ће те блага језа обузети.

Знаћеш онда, мила, да све моје сузе нису само капи воде,

да их нисам узалуд лио,

да сам се борио за љубав,

да сам те волео,

докле год ми је срце давало слободе.

Упознаћеш ту бесконачну срећу и тугу,

што љубав дели,

знаћеш да вреди се борити,

докле и најмања нада у срцу се цели.

Драган Симовић: СВЕТА РАСА БЕЛИХ СРБА У ДУХОВНОМ ЈЕЗГРУ ГАЛАКСИЈЕ


(Лирска соколница и силница,

уместо прозаичног писма,

Драгани Р. М. из Приједора.)

Свако од нас мора да ради на властитом уздизању и узрастању, не размишљајући о свом окружењу, о људима који у његовом селу или граду обитавају, о нацији, роду, племену или човечанству.

Никада не смемо да се обзиремо и угледамо на већину, већ на ону ретку мањину великих стваралаца и посвећеника, на ону златну мањину што се држи Сварогове унутарње вертикале и што путује Свароговом унутарњом вертикалом ка Извору Светлости – Извору Живота.

Како будемо све више и више напредовали, узрастали и узносили се у духу и свести, људи ће све мање да нас разумеју, схватају и прихватају.

Но, наше уздизање и узрастање није због људи, није због неосвешћене светине, већ зарад нас самих, зарад наше душе и нашега духа!

Наш истинити и истински Род је у Вишњим световима, међу плавим духовним звездама и сунцима, с ону страну свих илузија, омаја и опсена, с ону страну свих привида, варки и обмана.

Бело Србство на Мидгарду је наш нижи идеал, идеал у Времену, али, наш виши идеал, идеал у Вечности – то је Света Раса Белих Срба у Духовном Језгру Галаксије – Раса Белих Богова и Богиња!

Ако се – када напустимо овај свет – не родимо као Богови и Богиње, то је као да нисмо ни живели на Мидгард-Земљи!

Ова наша инкарнација је наша највећа шанса, прилика која нам се указује једном у милион година!

Протраћимо ли и проћердамо то, мучићемо се ко зна колико еона, док нам се поново не укаже оваква или слична прилика, могућност и шанса!

Драган Симовић: Истина


Ако казујемо,

мислимо,

осећамо,

сневамо и живимо Истину,

онда ће Истина

бити наша најбоља заштита,

 како у овоме свету

тако и у иним,

оностраним и духовним

световима.