Високо са далекога севера
Задува ветар изненада
Ветар тај снег и пахуље донесе
Чист кристал леда и студене иглице.
И у моју собу док сам спавао унесе
Спусти беле трагове, на моје лице.
Пробудих се, исрпед себе спазих:
У комешању ветра, леда и пахуља
Под окриљем таме и ноћи
Лепотицу дивну у северном загрљају
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
У друштву здравих, и сами бивамо здрави; у друштву болесних, и сами бивамо болесни.
С ким год да се дружимо, и сами такви постајемо.
Наше окружење ствара нашу судбину.
Сваки пут у друштву племенитих и мудрих људи бива упола лакши и краћи, и опет: сваки пут у друштву опаких и глупих људи бива двапут тежи и дужи.
Ако на свом путовању кроз живот не можемо да сретнемо оне који су мудрији и бољи од нас, или макар равни нама, онда се не треба дружити ни са онима који су и гори и глупљи од нас.
Ко усамљен путује кроз властито срце, увек стиже до циља, чак и онда када залута на властитом путу.
02
Ноћи пунога Месеца!
Одувек сам уживао у летњим ноћима пунога Месеца.
Тада је све некако тајинствено, чудесно, мистично и онострано, а слика света бива много јаснија, лепша и дубља.
Уистини, свет ми је одувек бивао привлачнији ноћу, него дању кад све врви, таласа, бруји и бучи уоколо!
Ноћ је за стварање, сазерцавање, тиховање и освешћивање.
03
Док ја боравим на селу, Верица и Марко, са својим сарадницима, уређују, обогаћују, оплемењују и улепшавају Србски журнал.
Раде то – нема шта! – и боље, и марљивије, и савесније од мене.
Одлучио сам, стога, да њима, и по повратку са села, препустим – можда, заувек – вођење и уређивање Србског журнала, а ја само да их пратим и надгледам из прикрајка, те да у миру и тишини стварам поезију и пишем лирске записе.
ДА БУДЕМ ТУ, А КАО ДА НИСАМ ТУ!
У Верицу и Марка, као и у све ине наше сараднике, имам поверења – одувек сам и имао!
04
У свакоме ко стоји лицем-у-лице наспрам мене, видим и препознајем себе.
Сви смо жива огледала једни другима.
Сви смо ми богови и богиње једни другима.
Наше се душе најлепше и најдивотније огледају једна у другој.
Душа душу исцељује, и душа душу васкрсава!
Заљуљаш нас лако кô да си богиња
На лудој љуљашци ум нам се разигра
Да лепотом прсне кô презрела диња
Досањана јава – урлик моћног тигра
Љуљамо се тако од јутра до мрака
И ноћна љуљашка све док не зазори
Немиром се баца од замаха јака
Да пјане нас споји у можданој кори
Кô и свако клатно и љуљашка стане
И тад јасно видим ти си само жена
Упијена у ме све ноћи, све дане
Погледима чедним – вером занесена
И све се умири док очи говоре
Усне се не мичу, клоне дамар сваки
Најлуђи су снови скинули одоре
Без иједне мисли кô перо смо лаки
Ћутањем спознамо сваки спој у нама
Залудност лутања, све покоре пређе
Јасни једно другом ми меким уснама
Заљуљамо свемир изван људске међе
Видите ли?
На шта конкретно мислите?Да се усресредим?
Смер погледа нам је исти…стога исто видимо.
Али…различито запажамо.
Када бих Вам рекао где да гледате,нашта пажњу да обратите…Ја усмеравам.Диктирам моје виђење.То је онда калупљење.
Сучељавање је потребно.
Дијамант.Таложење угљеника…брушење…Чврстина.Стабилност.Сувереност.
При сваком запажању,не одступа се од свога виђења.
Да.Виђење треба поткрепити-Уверењу.
Наново-Дијамант.
Преламање светлости.
Наравно.Како се ком заломи,светлост да преломи тако и види.
Заламање…Не ломи ли свако свој део колача?
Па…Ако дозволи да му се речено привиди…онда…нема одлука…
Чиста реакција…
Ходање по шаблонима спречава напредовање еонима…
Видим оно на шта скренули сте ми пажњу.
Шта конкретно?
Ех,…када бих Вам рекао…онда искуство не бих стекао…
Тако је…Свако је ученик,учитеља и учитељ-ученика…
На тврдом лотосу
Сплео сам ноге и исправио кичму
Са три затворена ока и уз дубоко дисање
Повезао сам се са Мајком Земљом
Кроз кичму до врха главе
Уз све могуће тешке радове
Надковао сам седам обојених степеника
Потом још три до врха Неба
Индиго Ноћ са миријадом свитаца
Сваки свитац је нечији сан
Раздвојио сам своје биће
И у висине упутио једно зрнце себе
Прелазећи преко клисурица и планина
На раскрсници спојило се зрнце са сном
Препознати кренуше смело и без речи
Стрмом узаном и кривудавом стазом
Пратећи светлост – водича
-2013.година-
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
01
За младог почетника на унутарњем духовном путу, битно је да нађе сродну душу – животну сапутницу с којом ће заједно путовати.
То исто важи и за младу почетницу на унутарњем духовном путу!
Лепше је и лакше путовати, развијати се и узрастати УДВОЈЕ!
Кад две душе путују заједно ствара се веће, шире и дубље дејствено, енергетско и духовно поље – Поље Смисла, Поље Свести.
Сродне душе увек постоје негде око нас, само се ваља мало потрудити, да би се сродне душе и пронашле!
Сва времена су иста!
У свим временима, у свим еонима постоје, постојале су и постојаће сродне душе.
Никакве разлике нема између ОВОГ времена, и неких времена прошлих и будућих.
Време је илузија, омаја и опсена!
Постоји само Садашњи Тренутак Вечности.
02
Брак није оно што успавани, необавештени и неосвешћени људи мисле – а боље да ништа не мисле, кад ионако ништа не знају!
Брак је најпотпунија и најузвишенија ДУХОВНА МИСТЕРИЈА, ДУХОВНА АКАДЕМИЈА ПОСВЕЋЕЊА.
Оно што може да постигне појединац у брачној заједници са сродном душом, ни за три инкарнације, ни за три животна тока не би постигао да живи усамљено, изван брачне заједнице!
Тисућлећима и еонима живесмо у тами, у зони сумрака, будући да су од нас била скривена Тајна Знања Звездане Расе.
Лажне су све религије, све школе, све науке, и лажна су сва учења и сва знања, како Истока тако и Запада, у последњих неколико тисућа година.
Монаштво, калуђерство, испосништво – све су то омаје и опсене оних који су живели у Ноћи Сварога.
Ништа монах, инок, испосник и калуђер не постижу у осами и самоћи, у пустињи и испосништву.
То је унутарњи пут илузије и привида.
Битно и суштаствено се постиже једино удвоје, у брачној заједници.
Све религије, у последњих неколико тисућа година, само су још више слуђивале ионако већ слуђен народ.
МИ СМО ПОТПУНИ И ЗАОКРУЖЕНИ, МИ СМО ДУХОВНА И СВАКА ДРУГА ЦЕЛИНА САМО ОНДА КАДА СМО УДВОЈЕ – МУШКО И ЖЕНСКО!
03
Поезија је једина истинска и истинита религија у Златноме Свароговом Добу, у Дану Сварога.
Али, поезија није само религија (можда уопште и није религија!), већ нешто много веће и више од религије – ПОЕЗИЈА ЈЕ ДУХОВНОСТ, УНУТАРЊИ ПУТ ПОСВЕЋЕЊА.
У Златноме Свароговом Добу, у Дану Сварога – поезију ће сви писати!
Поезију ће писати, стварати и живети САМА ЉУБАВ ИЗМЕЂУ МУШКОГ И ЖЕНСКОГ – ЉУБАВ КОЈЕ СЕ РАЂА, НЕГУЈЕ И РАЗВИЈА УДВОЈЕ.
Тисућлећима и еонима Мушко и Женско бејаху раздвојени, расцепани и располућени на два противуречна ентитета, на два супротстављена света у вечитом – тихом, подмуклом и потуљеном рату.
У Дану Сварога, у Златноме Свароговом Добу мора да се васпостави БОЖАНСКИ СКЛАД – ХАРМОНИЈА ИЗМЕЂУ МУШКОГ И ЖЕНСКОГ, јер без тога нема никаквог ни напретка ни узрастања НАШЕГА РОДА.
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
01
Кад се дете разболи, од било које болести, онда заједно с дететом морају и родитељи да се лече – од исте те болести!
Ово вам чудно звучи, зато што столећима и тисућлећима нисте били у прилици да се сретнете с мудростима Звездане Расе!
(Европски материјализам и позитивизам – у суштини, то је рептилски, предаторски и паразитски материјализам и позитивизам! – посве је поробио и уништио све хиперборејске родове, тако да су они одавно прекинули сваку духовну везу са Звезданом Расом – са Извором Мудрости.)
Болести наше деце, то су наше болести које су у нама настајале, и које су ко зна колико година, у виду менталних и енергетских ларви, развијале се и тињале, притајене и успаване, а онда су наједном, и изненада, подмукло и потуљено, удариле тамо где смо најосетљивији и најрањивији – на нашу децу!
Дешава се – према Звезданој Књизи Белих Срба – да нека болест тиња и мирује у неколико нараштаја, а онда се пројави, рецимо, на четвртом или петом нараштају потомака.
02
Да би деца оздравила, морају и родитељи да се лече!
Никада се деца неће посве излечити (могу се само залечити!) и исцелити, ако се и родитељи не лече заједно с њима.
Све се одвија и дешава у Садашњем Тренутку.
Ако болест својега детета прихватимо као своју болест и као болест својих предака – јер ми не знамо који је од наших предака био пра-узроком болести што је напала наше дете – и усредсредимо се, кроз Свесност и Свест, на Садашњи Тренутак Вечности, тада ћемо сви заједно оздравити – оздравићемо и ми, и наши преци, и наши потомци – у исти мах!
03
Садашњи Тренутак Свесности и Свести све мења!
Ко не схвати, и не освести, КОЛИКО ЈЕ БИТАН И СУШТ САДАШЊИ ТРЕНУТАК ВЕЧНОСТИ, тај никада ништа, у Духовном Свету, битно и суштаствено неће постићи.
Бог је Бог само у Садашњем Тренутку; Живот је Живот само у Садашњем Тренутку; Стварање је Стварање само у Садашњем Тренутку; Васељена је Васељена само у Садашњем Тренутку.
Ми смо МИ само у Садашњем Тренутку.
Заиста, изван Садашњег Тренутка – ничега нема!
(Велики Гај, 8. житањ 7526.)
Небо колута
млечним путем
за мном док
снови трну
на иглама чежње
болно до мене доходе
као пустолова траг
и преко месечева прага
дотиче ме луда нада
Љубави се губе у
магленога срца свету
и шапну тајну
тихо
најтише
заборава ми мога
да волела сам могла
јако
најјаче
Име одзвања,
а не знам ни чије
усне су меке
и топле
најтоплије
у визијама сненим
Примиче се дах
из очију снежних
и ледени вид
баци ме у светлост
Бели се нада мном
бореална
и обухвата ми струк
док у коси бди
замишљен
смрзли цвет
латица покиданих
Све се ближи
и белина поља
и црне сјајне очи
у даљини што зову
из квадрата вечних снова
Очи твоје,
црне као гар,
просијавају а
из пепела очију
занос се изнова
претвара у жар
Због људи сам свела
због њих сам косе расплела,
нека се по ветру млате
црне, пусте и искрзате.
Због људи сам сузама
вештачка језера пунила,
и каменом сивим
око њих зидове градила.
Због људи сам се отиснула
у дивљину и пустош душе,
као медвед сити
у својој рупи, зиму да презими.
Због људи ћу Боже,
када зима прође, уплести косе своје
знам да ме у парку на клупи,
чека Човек са цветом црвене боје.
