Зов душе и духа, део други
Део други:
Замишљено стајаше велика група светлосних бића… Узбуђење је расло јер се наслућивало да ће се отпочети нова фаза или део стварања. Уистину, нико и није знао шта би што требало да се деси, само се надања и мисли ројише међу бићима. И онда наступи први велики тон, тон стварања.
Фреквенције су му биле такве да је по интензитету и појави био као водећи корак у плесу.
Енергије око њега су се делиле и спајале и полако стварале слику и визију ненадмашне лепоте.
И онда се у светлосном бићима деси нешто што ће им остати заувек као део њих самих.
Она осетише да се мењају и попримају облике. Облике који ће се касније назвати духовима, душама, чистим енергетским бићима… Анђели онакви каквим их ми сада замишљамо добише један од својих облика.
Наиме у том трену (јер још су бића стајала изван димензије времена и простора), каква год се мисао у њима родила они су то и постајали и радости никад краја! Неки су се почели груписати и пратити својим бићем тај први тон и полако су видели да и они могу додавати својом фреквенцијом додатни облик главној теми.
И потраја то све… Ми смо певали док још није измишљено певање јер тада смо то увиђали као живо померање светла и енергије. Неком дође на ум да из чистог светла створи усмереном концентрацијом нешто ново што ћемо касније назвати плазма.
Другима паде мисао да створе нешто што ћемо касније назвати гасовима. Трећима су долазиле фреквенције на ум о разним појединостима које ћемо касније назвати материјом јер материја је огроман појам. Даљим током ствари неки пожелеше да виде шта ће да се деси ако усмере свој тон и фреквенцију да створе више светла, зато се скупише у једну целину и ујединише своје мисли и тон који пратише главни тон са почетка. Главни тон је увек био водиља и срж свега.
Уједињеним деловањем они почеше да стварају нешто што личи на грудву снега само од чисте енергије. И тај облик је растао и растао и уједињена светлост тих бића је испуњавала ту грудву док је она нарастала до незамисливих величина.
Додатним тоновима су бића светла почела да завршавају своју мисао и деси се трен тишине… а затим прасак!
Рођена беше прва Звезда!
На трен све утихну сем еха главног тона који се није прекидао.
Сва бића светла стадоше у певању (стварању својим мислима) и гледаше у љубави и чуду у то нешто што смо касније назвали Звезда.
И у следећем трену се роди без краја једна мисао у свима – хајде да осветлимо све!
И у трену и брзином мисли која се не може ничим измерити удружи се мноштво различитих бића у стварању тих предивних светала – Звезда. И рад поста бескрајан јер изнова звезде настајаху таквом брзином да је све почело деловати као оркестрирана експлозија стваралаштва, умећа, песме, боје и тона…
Све време главни тон се одвијао… а ја сам тада знао док смо сви стварали да иза тог тона стоји један осмех. Осетих тада у бићу свом живу топлоту и неизмерну радост! Говорила ми језиком само мени знаним Љубав и прва мисао, сетих се свог почетка у тој екстази и неизмерној радости.
Видех како се та прва мисао шири која нас је покренула да стварамо – Љубав. Љубав је пожелела да нас створи да је и ми искусимо. Нама је себе дала у својој потпуности сажета у једној живој искри која гори у нама пламом неугаслим.
И у једном безвременом трену ми рече: „Буди оно што јеси, воли – воли и види шта ће да се деси…“
И ја схватих да опонашајући ту прву мисао и свесно је ширећи – Љубав – ја сам стварао са другим бићима светла… Стварао све што сам осетио да треба… Зато и волим Звезде…
Не знам ни сам броја колико смо их створили моји вољени и ја…
И данас је чујем… ту реченицу Творца а еони су прошли…
Она је ту јер она живи у том вечном трену а тај трен је изван времена.
И би радост.
Радост бића светла како певају и како звезде настају и како свемир поста…
