Зов душе и духа, део други


Преузето са:

http://www.zvezdarod.com

 

 

Наставак увида…

Део други:

Замишљено стајаше велика група светлосних бића… Узбуђење је расло јер се наслућивало да ће се отпочети нова фаза или део стварања. Уистину, нико и није знао шта би што требало да се деси, само се надања и мисли ројише међу бићима. И онда наступи први велики тон, тон стварања.

Фреквенције су му биле такве да је по интензитету и појави био као водећи корак у плесу.

Енергије око њега су се делиле и спајале и полако стварале слику и визију ненадмашне лепоте.

И онда се у светлосном бићима деси нешто што ће им остати заувек као део њих самих.

Она осетише да се мењају и попримају облике. Облике који ће се касније назвати духовима, душама, чистим енергетским бићима… Анђели онакви каквим их ми сада замишљамо добише један од својих облика.

Наиме у том трену (јер још су бића стајала изван димензије времена и простора), каква год се мисао у њима родила они су то и постајали и радости никад краја! Неки су се почели груписати и пратити својим бићем тај први тон и полако су видели да и они могу додавати својом фреквенцијом додатни облик главној теми.

И потраја то све… Ми смо певали док још није измишљено певање јер тада смо то увиђали као живо померање светла и енергије. Неком дође на ум да из чистог светла створи усмереном концентрацијом нешто ново што ћемо касније назвати плазма.

Другима паде мисао да створе нешто што ћемо касније назвати гасовима. Трећима су долазиле фреквенције на ум о разним појединостима које ћемо касније назвати материјом јер материја је огроман појам. Даљим током ствари неки пожелеше да виде шта ће да се деси ако усмере свој тон и фреквенцију да створе више светла, зато се скупише у једну целину и ујединише своје мисли и тон који пратише главни тон са почетка. Главни тон је увек био водиља и срж свега.

Уједињеним деловањем они почеше да стварају нешто што личи на грудву снега само од чисте енергије. И тај облик је растао и растао и уједињена светлост тих бића је испуњавала ту грудву док је она нарастала до незамисливих величина.

Додатним тоновима су бића светла почела да завршавају своју мисао и деси се трен тишине… а затим прасак!

Рођена беше прва Звезда!

На трен све утихну сем еха главног тона који се није прекидао.

Сва бића светла стадоше у певању (стварању својим мислима) и гледаше у љубави и чуду у то нешто што смо касније назвали Звезда.

И у следећем трену се роди без краја једна мисао у свима – хајде да осветлимо све!

И у трену и брзином мисли која се не може ничим измерити удружи се мноштво различитих бића у стварању тих предивних светала – Звезда. И рад поста бескрајан јер изнова звезде настајаху таквом брзином да је све почело деловати као оркестрирана експлозија стваралаштва, умећа, песме, боје и тона…

Све време главни тон се одвијао… а ја сам тада знао док смо сви стварали да иза тог тона стоји један осмех. Осетих тада у бићу свом живу топлоту и неизмерну радост! Говорила ми језиком само мени знаним Љубав и прва мисао, сетих се свог почетка у тој екстази и неизмерној радости.

Видех како се та прва мисао шири која нас је покренула да стварамо – Љубав. Љубав је пожелела да нас створи да је и ми искусимо. Нама је себе дала у својој потпуности сажета у једној живој искри која гори у нама пламом неугаслим.

И у једном безвременом трену ми рече: „Буди оно што јеси, воли – воли и види шта ће да се деси…“

И ја схватих да опонашајући ту прву мисао и свесно је ширећи – Љубав – ја сам стварао са другим бићима светла… Стварао све што сам осетио да треба… Зато и волим Звезде…

Не знам ни сам броја колико смо их створили моји вољени и ја…

И данас је чујем… ту реченицу Творца а еони су прошли…

Она је ту јер она живи у том вечном трену а тај трен је изван времена.

И би радост.

Радост бића светла како певају и како звезде настају и како свемир поста…

Владан Пантелић: К o з а р а


“Ој , Козаро, јој, ој, Козаро,
Моја густа шумо,
У теби је, јој, у теби је,
(На рат пази!)… пуно“

Нисам морао да стављам чашу воде на жуто да бих свежио сећање.

Препознао сам је у трену сагледавања.

И како бих промашио ту духовну громаду!

О, какво склопно Брдо каква планина!

Пуна је, препуна: догађаја, крикова, путовања, певања,

смеха, и јаука, и јаука,  и . . .јаука.

И запитах се: Да ли је ова плани-на  завршила оно некадашње службење?

Како навести њено дрво да се исприча, да излива густе ране, како одмрзнути дубоку стену у осмех раста и тиховања? Да ли Орао може да сломи ту не-комуникацију  са дрветом и густом шумом?

Прошетао сам по њеној кожи. Иза мене остала је тиха бразда коју сам гледао и мер-као погледом-чудаком, као да сам гладио и мерио мер-мер. О овој планини мислим као да је дјева ратница-девојчица и закључујем: кртичица се опасно бори! И закључујем: Само брезе знају нежност твоје музике. Онда испитујем све делове њеног тела докле није стигао снег. И лагано јој прегледавам и додирујем ране које нису уштогљене и гледам-видим како лако и ненаметно  полеће-прелеће тигар. И, са сигурношћу пророка, знам да му је висок искок и да му се доскок не види од силне даљине.

Враћам се кући спокојан. Одужио сам дуг Милости и Једноти: са Козаром сам причао чисто, јасно и искрено, и гледао сам је у Очи и у Срце. Мислим да она дубоко осећа и да све то зна и да је одувек знала. Можда ме је процењивала по чарности моје територије. Ја сам унео, можда, нову свежину и потпирио ватру живу њених сећалица, питалица и памтилица. И поставио је поново на дејства храбрости и дубоког понирања у Непознато и у потрагу за чудесним Себе. И благословио сам је благом непролазним:

Уздигни се поносно, о, планино, и нека се отворе ватре твоје стеге и проходност твог Извора!

И нека расте до врха Неба, одакле истичу воде, све што погледиш, додирнеш и све што помилујеш!

29.јун 2010 у 10:57

 

 

Драган Симовић: Лирика вечног тренутка – Најлепше је и најбоље тамо где већ јеси


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

 

Најлепше је и најбоље тамо где већ јеси.

Било где да си – најлепше је и најбоље управо ту где већ јеси.

Мидгард-Земља је мала, пренапучена и тескобна.

Цео свет је и буквално постао једно село у којему сви – тобож! – све знаду о свима, а, уистини, нико ни о коме ништа не зна!

Не зна оно битно и сушто!

Свуда је једна те иста људска беда.

Безнађе је завладало целим светом.

Људски род се топи у бесмислу.

Никакве разлике више нема између Европе, Америке, Азије, Африке, Аустралије…

Људи су свуда бесловесни и неосвешћени.

Свуда је једна те иста омаја и опсена.

Свуда су исте лажи и преваре.

Трулеж и смрад шири се целим светом.

Мидгард-Земља је свуда затрована и опогањена.

Курве и лупежи су свуда исти.

Остани ту где већ јеси, јер нигде ти у свету неће бити боље!

Ако ти не ваља у Србији, неће ти ни другде бити боље.

Ма куд да кренеш, Србију ћеш носити са собом и у себи!

Оно што ти се мора догодити, догодиће ти се било где.

Бежећи од судбине, ти управо судбини хиташ у сусрет.

Упамти: најлепше је и најбоље тамо где већ јеси!

Помишљање на бекство – Драгош Калајић


Dragos-044
„Они који помишљају на бекство, на исељење или чак на самоубиство — морају знати да таквим одлукама чине управо оно што прижељкују налогодавци досманлија. Не смеју да им пружају то бесплатно задовољство. Морају остати и борити се не само за себе већ надасве за потомство, како би онима којих још нема оставили у наслеђе слободну земљу. Уосталом, нема више у овом свету никакве оазе благостања, мира и спокојства. Цео свет је обухваћен вртлогом кризе. Кад год се данас обрем у том „свету”, од Лондона, преко Париза, до Рима, падне ми на памет основна, вишегодишња исприка издаје овдашњих плаћеника непријатеља Европе — „хоћемо да живимо као сав нормалан свет!” — и дође ми да се грохотом смејем, али од муке, јер у овом свету нико и нигде више, већ одавно, не живи нормално.“
 
– Драгош Калајић
(Београд, 22. фебруар 1943 — Београд, 22. јули 2005)

Драган Симовић: Лирика вечног тренутка – Бела вило, само певај!


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Свако од нас – сликовито речено – тка свој животни и поетски ћилим.

 Живети са смислом, то значи: бити уметнички ткач/ уметничка ткаља свог животног ћилима.

Сваки ћилим, баш као и сваки живот, има своју основу и потку, а то су усправне и водоравне нити на ткачком разбоју.

(И наш живот се одвија истовремено како по вертикалним тако и по хоризонталним космичким завојницама/спиралама.)

Потку животно-поетског ћилима Верице Стојљковић чине златне и сребрне нити њене лирске поезије.

Лирске нити душе и срца, лирске нити овостране и оностране љубави и заљубљености.

Заљубљен може бити само ЖИВ човек, само ЖИВА човечица.

Многи живи нису ЖИВИ!

Има живих који су рођени ЖИВИ, и живих који су рођени НЕЖИВИ.

(Од свих бића у Васељени, само човек и човечица могу бити заљубљени!)

Љубав, радост, топлина, светлост, заљубљеност и поезија, у срцу и души, потврђују колико је ко ЖИВ или НЕЖИВ.

Верица је радосна и заљубљена, зато што је ЖИВА.

Заљубљена у живот, у звезде, у сунца, у ружу, у цвет, у облак, у поток, у дрво, у вечерње сутоне…

Њена поезија јесте лирика заљубљене и радосне човечице.

Њени стихови титрају и трепере попут листа јасике на јутарњем лахору.

Тако и њена душа титра и трепери кад је радосна, весела, раздрагана и заљубљена.

Из те радости и раздраганости рађају се гласови који прерастају у слогове и речи, а речи потом израстају у стихове, у риме и строфе… у песме.

Ко год је заљубљен, тај и пева – пише поезију; а ко пева и пише поезију – тај зло не мисли.

Верице, бела вило, само певај!

Верица Стојиљковић: Путовање


 

 

Дух човека .. зачетна тачка Бога искра

Успомене, сећања великих и

Личности малих

Микро космоси сфера – освешћење

Глава пуна мисли племенитих

Бићу мило … давање  је несебично

Расвета у души, семафори бројни

Снага истине ..

Права расуђивање….

Свесност наша, водом светом поливена,

Зрак целине 

Као светло што Сунца део је,

Кад засветли светло унутарње

Тад радост нам кади светове

Неугасло, овде ко и тамо

Отвара нам нове светлопутеве

Неста време, прошлост оде,

Божанска душа Васељеном ходи

Безсмртност, блаженство у

Живој слободи ….

Дај ми руку ..води ме уз тај пут

Путовање ово  као свако друго

друштвом правим  улепшано је !

 

Драган Симовић: Милост и Љубав Творца према Властитом Бићу


Има тренутака,

када и осећам и видим,

како кроза ме,

 без престанка,

 струји Живот са Извора Живота

 и како ме прожима

 млечно-бела Светлост

неизрециве дивоте и милине.

Такве тренутке доживљавам

 као Милост и Љубав Творца

према Властитом Бићу.

Гете: Близина драгог


 

 

Мислим на тебе кад се од сунца запали пучина сва,

Мислим на тебе кад месец устрептали кладенцем тка.

 

 

 

Видим те кад на путу далеком спазим узвитлан прах,

сред ноћи, кад човека на уској стази обузме страх.

 

 

 

 

Чујем те кад се све море усколеба уз мукли хук.

Слушам у лугу кад испод целог неба завлада мук.

 

 

 

 

Ти си уз мене,блискошћу својом расплину даљину сву!

Залази сунце,скоро ће звезде да сину. О, да си ту !

Иво Андрић: Молитва


“Знакови поред пута”

 

“Боже, не допусти да

срце наше остане празно,

него дај – пошто од твоје воље

све зависи – да увек желимо и

да се надамо и

да то што желимо буде

добро и стварно и

да наша нада не буде испразна.

 

 

 

 

Дај да предмет наших жеља

буде виши и лепши од

нашег живота и

да се доброј нади никад

не изневјеримо због кратких и

варљивих остварења која

заклањају видик и

лажно обећавају одмор.

 

 

 

 

Дај нам прав пут,

с пролазним посртањима, а

с миром и славом на крају.

И дај нам мудрости и

храбрости, кад нам дајеш искушења.

 

 

 

 

 

И ма куда ишли и лутали,

не дај да на крају останемо

изван твоје свеобимне хармоније

јер то сваке секунде,

на сваком месту,

сваким делићем бића

желимо “.

 

 

 

 

 

 

 

 

Васко Попа – Поклоњење хромоме вуку – и потомци вука


poklonjenje-hromome-vuku1_01

 

Вучја со, објављена 1975, сачињена је од седам циклуса о хромом вуку, старом прехришћанском српском племенском богу, чија успомена наставља да живи у причама, култовима, легендама и ритуалима. Ове песме су омаж тој двосмисленој фигури добра и зла, живота и смрти, изумирања и опстанка, том предачком духу његовог народа. Тед Хјуз, у свом уводу за Попине Сабране песме, пореди их са псалмима. То је тачно. Те песме славе фигуру хромог вука, али јој се и моле, не би ли откриле тајну претварања камена у облак, облака у јелена са златним роговима, јелена у бели цвет босиљка, и тако даље, заувек. Изнад свега, то су псалми поетске метаморфозе.

Васко Попа: Поклоњење хромоме вуку

1
Врати се у своју јазбину
Осрамоћени хроми вуче
И тамо спавај
Док се не саледи лавеж
И зарђају псовке и цркну бакље
Свеопште хајке
И док се сви не скљокају
Празних руку у себе
И прегризу себи језик од муке
И силници псоглавци с ножем за увом
И хајкачи са полним удом на рамену
И ловачки змајеви вукождери
Четвороношке пузим пред тобом
И урлам у твоју славу
Као у велика
Зелена твоја времена
И молим ти се стари мој хроми боже
Врати се у своју јазбину

2
Простро сам се пред тобом
Хроми вуче
Лежим између твојих кипова
Унакажених и запаљених
И преодевених у блато
Пао сам између њих
Лицем у твоје свете коприве
И заједно са њима горим
Пуна су ми уста
Њиховог дрвеног меса
И златних обрва
Простро сам се пред тобом
Дај ми режањем знак да се дигнем
Хроми вуче

3
Прими моје сиротињске дарове
Хроми вуче
Носим ти на плећима гвоздену овцу
и гутљај медовине у устима
Да чељусти забављаш
И мало живе воде на длану
Да се у чудима вежбаш
И венац перуника
Исплетен по мери твоје главе
Да не заборавиш ко си
И узорак најновијих вучјих гвожђа
Да их добро проучиш
Прими моје дарове
И не растурај их божанским репом
Хроми вуче

4
Скрени поглед према мени
Хроми вуче
И надахни ме огњем из чељусти
Да пропевам у твоје име
Праматерњим липовим језиком
Испиши ми канџом на челу
Небеске црте и резе
Да стасам у тумача твога ћутања
И угризи ме за леву руку
Да ми се поклоне твоји вукови
И да ме за пастира извичу
Скрени поглед према мени
И не буљи више у срушени свој кип
Хроми вуче

5
Подигни камен са свога срца
Хроми вуче
И покажи ми како претвараш
Камен у сунцоносни облик
И како облак у јелена златорога
И ако те не замара покажи ми
Како претвараш јелена у бели босиљак
И како босиљак у шестокрилну ласту
И покажи ми ако се још сећаш
Како претвараш ласту у жар-змију
И како змију у алем камен
Подигни камен са свога срца
И на моје га положи
Хроми вуче

6
Дај да ти приђем
Хроми вуче
Дај да ти ишчупам
Три чудотворне длаке
Из троугласте главе
Дај да ти штапом додирнем
Звезду на челу и камен на срцу
И лево и десно уво
И дај да ти пољубим
Рањену божанску шапу
Наслоњену на облак
Дај да ти приђем
И не плаши ме светим зевањем
Хроми вуче

7
Врати се у своју јазбину
Хроми вуче
И тамо спавај
Док ти се длака не промени
И док ти не никну нови гвоздени зуби
Спавај док се кости мојих предака
Не расцветају и разгранају
И пробију земљину кору
Спавај док ти се јазбина не затресе
И на тебе сруши
Спавај док те твоје племе
С оне стране неба завијањем
Не пробуди
Врати се у своју јазбину
Походићу те и дворити у сну
Хроми вуче

Језик Васка Попе је сажет и лапидаран. Он пише кратке стихове без риме и интерпункције, који су блиски метрици српске народне поезије.

ПОТОМЦИ ВУКА

У српској митологији вук се сматра митским претком Срба и зооморфним обликом врховног српског бога Дажбога или Дабога, према једним изворима – бога сунца и кише, а према другим – бога подземног света. Дабог је Сварогов син, односно један од Сварожића, који је у каснијој народној традицији постао Хроми Вук или Хроми Даба.

Мит о Дабоговом и Моранином сину Вану – кога је мајка проклела да постане вук, а сестра га од тога проклетства спасила – представља Вана као митског вучјег претка Срба. Према неким записима суседи Словена били су убеђени да се сви Словени понекад претварају у вукове.

Под утицајем Хришћанства Дабог је од бога сунца и кише и врховног бога Срба, окарактерисан као персонификација зла, а његово име није се смело помињати. Помињање његовог имена до данас је опстало у клетвама „Дабог да…“, иако се ове речи често погрешно схватају као „Да Бог да“.

Када су Срби примили хришћанство, Дабогов култ је замењен култом светог Саве. Свети Сава је преузео готово све Дабогове карактеристике, посебно оне вучје, због чега се и називао заштитником вукова и „вучјим пастиром“. Као што је то некада чинио Дабог, Свети Сава као мудрац обилази људе и решава њихове проблеме.

Извор: http://www.rasen.rs/