Сви ходамо степеницама. Не брзај, не застајкуј!!!
Текст 7
Поред нас може да се појави огромна дуга, али у њој треба одабрати ону светлост која одговара путу ка Творцу.
1.И бејах ја на небу, и видех небо. И био сам врло далеко, и видео сам степенике.
Ове степенице почињале су на небу, и почетак њихов је би тако далеко да сам могао видети и степенике који су водили горе и степенике који су ишли доле.
Степеници су били дуги и високи и било их је веома много. И граница степеника бејаше небо.
Ја видех пут – велики, велики пут, где је било много људи и схавтио сам да они иду према оном месту на коме сам се ја налазио.
2.Такође сам видео почетак пута. Видео сам човека за човеком. И било их је веома много али ја сам их видео.
И на том путу ја видех себе –како сам ишао раније. Ја видех себе и било ми је веома занимљиво. Ја сам видео да сам за ово време много схватио, много научио. Видео сам да сам тим путем, као и многи други људи, ишао не брзо и не полако. Пут је у почетку био узак а затим се ширио.
3.Такође сам видео да многи људи, идући тим путем, заустављају се, са неким, како мисле, разговарају, комуницирају, сусрећу се, виде и прихватају оно што виде.
Погледао сам себе – исто сам радио али сам ишао. Многи су, сусрећући се међусобно, градили заједнички пут и ишли њиме, скрећући са свог ранијег пута.
- Дошао сам до средишта степеника и
видео пред собом дванаест огромних колонада које до тада нисам видео.
Видео сам исто тако велико здање, иза којег се налазио огромни светли Свет, испуњен срећом и радошћу.
Зграда коју сам гледао била је Вечност. Творац њен био је присутан свуда и свуда је био духом. И ја видех како се моја душа дотиче Његовог духа. На граници додира настојао сам да обујмим цео Свет, као и Он који је све створио.
То је био толико велико и импозантно да ја сада, у овом тренутку, не могу да препричам речима и да опишем оно то сам видео. Али ја сам такође знао у дубини своје душе да сам првобитно ја био овде и да се налазим овде. Ја знам и одређени правац – куда треба ићи да би се пружила помоћ сваком човеку. Као што и сваки човек у својој души зна о спасењу свих.
5.Само што сам помислио на то и изговорио речи у души својој, ја видех Оца Небеског. У десној руци Његовој држао је жезло.
Започе силан ветар. Небо поче да прекрива степеник за степеником. И ја видех мноштво муња. И ја видех Њега, кога сам видео у детињству како се уздиже на високу планину. И видео сам Га у истој одећи али сам сада знао ко је Он.
Он је – Творац свега живога и другога што одговара живом, Светова и Света, Земље и Човека по лику и подобију своме.
6.Око онога што сам видео и описао, око Творца, поникла је велика ружичаста сфера. Она је била веома лепа и она је била покретна, као да је један талас преплавио други и надилазио поново. И ја сам видео да се све то час приближавало, час удаљавало.
7.Почео сам да осматрам центар сфере, која је била ружичасте боје и видех Творца. Он се није ни приближавао, ни удаљавао, већ је био и јесте вечит и у датом тренутку је стварао Свет. И ја сам то видео. И желео сам да оно што је створено и што се ствара обгрлим душом својом, обгрлим духом, свешћу. Када сам хтео да обујмим духом видео сам ружичасту сферу других размера, много мању од оне коју сам видео око Творца. Видео сам одређене сегменте који су ме приближавали степеницима, дошло је до реалног ширења моје свести.
8.Почео сам да видим себе, почео сам да прихватам сферу ружишате боје и сферу око Творца као и сфере других људи, које сам видео и видим.
И чуо сам реч “Амин“ која је била на Почетку Почетака и која није ни мало ни велико. већ која сједињује мало са великим у његовом разумевању и познању.
У тој речи је – излазак сунца и
додир сунчевих зрака сваког човека . што и
јесте ВЕРА, НАДА, ЉУБАВ.
И захвалих ја Оцу Небеском за знање које Он даје сваком човеку.
Извор: фејсбук страница Владана Пантелића
