Велика Томић: Свевид
Вид, Свевид
Дан када су падала копља
Дан када смо постали робља
Видовдан када смо видели Бога,
када су браћа гинула за једнога.
Поље непрегледно телима стапано
са црницом родном у црвено брашно.
Осташе само метални оклопи,
за мачеве бритке да се истопи
и море Божуровог цвета да пркоси и упорно цвета.
Где паде Глава од Тела,
о Лазаре! Царе!
За твоја Свевишња дела!
Како доликује једном Владару,
Земаљско за Небеско, ти даде своју Главу!
Милоше, ти руко бритка не трепну,
за Род, за Књаза и твоја се глава на копљу приказа.
Југовићи и Богдане, ваше се славе преносе и у наше дане,
Сво Србље велико у души,
кренуло на Косово Поље, душмана да руши.
И да се Свети и Сија ваша Слава
и све оне после ваше,
што на овоме Светом а клетом месту осташе,
једнако њихова срца храбра и уплашена куцаше,
за нас, за Српство за Косово наше!
Прошири се поље Божура и у камен Караула,
да га смекша, да лакше избије,
забележи своје територије
и у Куће жуте и беле пустиће корен
обележити тај тајновити спомен.
