Велика Томић: Свевид


Вид, Свевид

Дан када су падала копља

Дан када смо постали робља

Видовдан када смо видели Бога,

када су браћа гинула за једнога.

 

 

 

 

Поље непрегледно телима стапано

са црницом родном у црвено брашно.

Осташе само метални оклопи,

за мачеве бритке да се истопи

и море Божуровог цвета да пркоси и упорно цвета.

 

 

 

 

Где паде Глава од Тела,

о Лазаре! Царе!

За твоја Свевишња дела!

Како доликује једном Владару,

Земаљско за Небеско, ти даде своју Главу!

 

 

 

 

Милоше, ти руко бритка не трепну,

за Род, за Књаза и твоја се глава на копљу приказа.

Југовићи и Богдане, ваше се славе преносе и у наше дане,

Сво Србље велико у души,

кренуло на Косово Поље, душмана да руши.

 

 

 

 

И да се Свети и Сија ваша Слава

и све оне после ваше,

што на овоме Светом а клетом месту осташе,

једнако њихова срца храбра и уплашена куцаше,

за нас, за Српство за Косово наше!

 

 

 

 

Прошири се поље Божура и у камен Караула,

да га смекша, да лакше избије,

забележи своје територије

и у Куће жуте и беле пустиће корен

обележити тај тајновити спомен. 

 

 

Милутин Бојић: МОЛИТВА


Ноћ је пуста. У царској дворани
мрачан престо, тајанствен ко бајка,
и док ветар звижди на пољани,
Бога моли Југовића Мајка.

 

 

 

Камен ћути и небеса муче,
а сотона само из прикрајка
са смехом јој пружа пакла кључе…
Бога моли Југовића Мајка.

Давно снахе под умором пале,
ветрова се небом гони хајка,
звезде трну што су сву ноћ сјале,
Бога моли Југовића Мајка.

Сакривени од светине, клечи,
стид је да се са гомилом вајка,
сама, хладна, без сунца, без речи
Бога моли Југовића Мајка.

 

Драгољуб Филиповић: КОСОВКА ДЕВОЈКА


 

Лепа к`о сан Равијојле Виле,
чедна као звезда са истока,
бледа к`о вез покрова од свиле,
сетна као мирис босиока,
с венцем туге испод три увојка
– пољем ходи Косовка Девојка.

 

 

 

Кондир носи и прелива мртве,
тражи млада заручника свога.
Сузом кваси по Косову жртве,
сваког жали као рођенога.
Ветар душе, сахне крви врело,
црна земља, почиње опело.

Клекну млада… плину месечина…
Са Голеша чудни сјај се осу.
Прах завеја посмртничких чина.
Бледи месец целива јој косу.
И те ноћи, на Лабу крај моста,
тужна врба света сеја поста…

 

Бранислава Чоловић: Видовдан


Ој ти птицо чаробнице

На Косово слети равно

Покрај свете Грачанице

Па дозови витезове

Гђе свој живот завјешташе давно

 

 

 

 

 

Крила развиј  као  вила

Ђевојка од тебе поста

Косовка на бојном пољу

Поји, тражи,ране вида

 

 

 

 

 

Суза свака бисер створи

Посија  по земљи светој

Чека вријеме да отвори

Небеса  на ватри  живој

 

 

 

 

 

Да прочисти земљу,ваздух

Душмане  са огњем веже

За истину,свјетлост,правду

Ој ти птицо чаробнице

Нека бол у срцу стеже

 

 

 

 

 

А зар може тијело живјет

Без душе и срца свога

А зар могу сва Србска браћа

Без Лазара и Косова

 

 

 

 

 

Дај ми птицо дукат златни

На олтар ћу Бога звати

Дариват  му пјесме,дукат

Божуре да с њима заспи

И усније  санак  драг

И усније Видовдан

Пастире и фруле златне

Пјесме теку на извору среће

 

 

 

 

 

Уста Лазар,витезови

Мачеви су сви ка небу

Крсте ову земљу свету

На води и насушном хлебу

 

 

 

 

 

Нађе драга драгог свог

Пастир фрулу

Вијенац цвијет

Извор виле

Сури орао свој часни лет

Звијезде сјају над Косовом

Ово више није сан

Чујем Бога он ми шапће

Ово је тај Видовдан.

 

 

 

 

ЧАСТ И СЛАВА – Стари Словен


14915667_1596696277301950_1754680638523566835_n2222222222222222

Стани уз мене и

показаћу ти,

како да се бориш

за Србију бољу.

И ако паднемо

у тој надљудској борби,

Беле Виле показаће нам

пут ка Иријским Вртовима,

Тамо, где су наши

јунаци, песници и

Богови Србски.

Кукавичлука не сме бити

у србском бићу, УПАМТИ ТО!

А достојанство и част,

само кроз борбу можемо да сачувамо.

Због предака и поколења нашег,

свој образ нећемо да укаљамо.

Зато, пробуди борца у себи, јер,

ако сада окренемо други образ,

наши потомци живеће у ропству и беди!

СВЕТОВИД


project_rewind__svetovid_shrine_by_narholt-d92vrbl

Из књиге М. С. Милојевића: „Песме и обичаји укупног народа српског“, осим 4
Песме о Световиду

1.

Одтуд иде силан Виде
Силан Виде Видов-дане.
Ишо Виде да обиђе
Што је никло да поникне
На Ивана на Купала.
Што сазрјело то остало
На Кољеда на тог Пјетра.
Кољед давно прјеминуо
Млади Бого освануо
Ој Божићу Сварожићу!
Свако добро освануло
Понајвише здравље добро
И весјеље љепа љубав.
А највише јака снага.
Виде бојак чудан био:
Три године с Татарином
Три године са Агарјаном
Три године с Песимитом
И три љета са Тамнином.
Све је боје одржао
Риста Бога дочекао.

2.

Ој ти Виде Видоје!
Наш ти славни Жупане!
Подран Виде урани!
На те воде студене.
На Мориша лађана
Оног србског бистрана;
Где по цуре долазе
Своје венце бацају.
Своје венце и цвеће
За војнама пуштају.
Цуре воду мутиле,
Пута теби помеле,
Да не идеш Видоје
У те земље далеке.
У те боре Трасила
Где се роде Крагуји.
Где се роде те утве,
Шестокрили утани.

Милош С. Милојевић: Као год што бива у вече Ђурђева-дне са оружјем и т. д. тако на Видов-дан,
или 15. Јунија, бива са свим оделом. Тај дан све се, па и најмањи дроњак, износи да се нагреје
сунца и да се промаје на ветру. Ако се ово неучини онда ће бити зло за то одело. Цео тај дан
Срби су као убијени. Истина, нераде ништа на њега, осим што жене изчисте и изнесу из сандука
сво одело и т. д.; но они нити иду један код другог нити се часте и празнују као у остале
свеце. Ово је ваљда због косовске битке, ако није ту умешан ма какав други узрок.
У вече Видовог дана иду момчад а негде девојке и обилазећи њиве и усеве певају

3.

Иде Виде да обиђе.
Све усеве и плодове.
Што је никло и поникло,
Што је никло нек је никло,
Нек је никло и нек расте,
А што није нек нениче
Нек нениче и нерасте.

4. Бели Виде вино пије

Бели Виде вино пије
под то дрво божурово.
Отуд лете рајске ‘тице
Све Косово прелетоше
На божур грану попадоше.
Божур грану покршише,
Златну чашу нарушише.
Расрди се бели Виде:
Ајд’ одатле рајске тице!
Немој Виде да не караш,
Ми летимо из далеке,
из далеке из братије,
из братије из Инђије.
Крсну славу честитамо,
три ти гласа доносимо.
Сва Инђија по’арана,
а Русија поробљена.
Пред Солуном ватра гори
и у ватре три делије.
Један гори до колена,
други гори до рамена,
а трећем се капа пали.
Тај што гори до колена,
тај је веру преверио.
Тај што гори до рамена,
тај на мајку измашио.
Тај којем се капа пали,
тај је кумство погазио.
Проговара бели Виде:
то ми божур покршисте,
то ми чашу нарушисте.

Марко Михајловић: ВИДОВДАН


Добар вам дан
Господо српски витезови,
Ви који храбро корачате
Кроз беспуће и таму
Неког новог света, нових институција.
И ви који добијате битке,
И ви који идете из пораза у пораз
Али не одустајете од крајњег циља…

 

 

 

Добар вам дан
Господо српски витезови
Који сте се расули на све стране
На разне фронтове и мегдане
Да свако под својим барјаком
Зарад своје науке
Приноси жртве, пролива крв и зној
Да би своју чету увео у строј…

 

 

 

Добар вам дан
Господо српски витезови
Као што је и овај,
Као што је и сваки други дан добар
За ратника са муњом у очима
И бакљом у грудима
Јер ви господо српски витезови
Живите међу људима…

Владан Пантелић: П о з д р а в и з Т и ј а н и ј е


Велики поздрав
Из родне Тијаније –
Где деца плачу у стиху
Где се преплићу појеви косова
Зрикаваца и чобаница
Где воде осмехе на лица наводе
Где роса зора и поветарци
Васкрсавају снене и заспале
Где се ватре са белутком пале
Где се људи танано шале
Где одјекује зов зове
Где ноћу хукћу сове
Где гракћу од сребра гаврани
И… замало да заборавим
најважније-
Где се уз кликтај
Других птица певачица
Пече чувена и лековита
Ра-кија т и ј а њ и ц а

 

-2013.година-

 

 

Милица Тасић: НАС ЈЕ ДВОЈЕ


Ниси сама,
чујем те у даљинама,
зовем кроз мрежу речи
у таласима звука,
слушам птице кад запоје –
ниси сама
нас је двоје

Говорим речи
љубавне, заумне
и милујем лик твој у оку,
док расплићем плетенице –
ниси сама,
ниси сама

Зовем те
небо док сања,
месецу очи кад згасну и
сунце раскриљује недра
зовем те
кроз шаренило дуге
док други се љубе –
ниси сама

Знам!
Постојим
једино кад тебе има,
у тишини уха
зов ти чујем

Ниси сама –
нас је двоје
кад погледи се сретну
у јаркости свица
за тренутке среће
срце моје
у васељену полетеће

Зовем те, мило моје,
нас двоје,
уз мирисе цвећа
сва си моја срећа

За дах твој
душу ти поклањам
у вечност
док те сањам
само јастука
мирис да изнедриш
ниси сама –
нас је двоје,
око моје!

 

 

 

Велика Томић: Амбар


Никад више поточара,
где се коло запљускује
и где зрно стари камен потискује.
Ни амбара добра стара
где се жмуре ја играла.
Ни бунара, кофе старе
нит појила за наше краве.
Нема племње, где се сено, слама чува
нит ковчега, стајаћњега рува.
Нити порте огромне ко кућа
нити коша плетеног од прућа,
где сушисмо мумурузе, паприке, талуске
и нанизане колутове, наше старе крушке.
Нема петла, што за ноге кљуца
шарпланинца, што волех од срца.
Нит бежања куд те ноге носе,
кад учитељ на сокаку, појавио се.
Нема бућке, наћве нит вериге чађне,
нити софре домаћинске,
где смо јели када гости оду,
ми полако прихватисмо, црвену нам моду.
Све је сада пуста жеља стара,
ех да ми је, само Амбара.

 

  објављена графика је рад Јелене Томић