Помишљање на бекство – Драгош Калајић


Dragos-044
„Они који помишљају на бекство, на исељење или чак на самоубиство — морају знати да таквим одлукама чине управо оно што прижељкују налогодавци досманлија. Не смеју да им пружају то бесплатно задовољство. Морају остати и борити се не само за себе већ надасве за потомство, како би онима којих још нема оставили у наслеђе слободну земљу. Уосталом, нема више у овом свету никакве оазе благостања, мира и спокојства. Цео свет је обухваћен вртлогом кризе. Кад год се данас обрем у том „свету”, од Лондона, преко Париза, до Рима, падне ми на памет основна, вишегодишња исприка издаје овдашњих плаћеника непријатеља Европе — „хоћемо да живимо као сав нормалан свет!” — и дође ми да се грохотом смејем, али од муке, јер у овом свету нико и нигде више, већ одавно, не живи нормално.“
 
– Драгош Калајић
(Београд, 22. фебруар 1943 — Београд, 22. јули 2005)

Драган Симовић: Лирика вечног тренутка – Бела вило, само певај!


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Свако од нас – сликовито речено – тка свој животни и поетски ћилим.

 Живети са смислом, то значи: бити уметнички ткач/ уметничка ткаља свог животног ћилима.

Сваки ћилим, баш као и сваки живот, има своју основу и потку, а то су усправне и водоравне нити на ткачком разбоју.

(И наш живот се одвија истовремено како по вертикалним тако и по хоризонталним космичким завојницама/спиралама.)

Потку животно-поетског ћилима Верице Стојљковић чине златне и сребрне нити њене лирске поезије.

Лирске нити душе и срца, лирске нити овостране и оностране љубави и заљубљености.

Заљубљен може бити само ЖИВ човек, само ЖИВА човечица.

Многи живи нису ЖИВИ!

Има живих који су рођени ЖИВИ, и живих који су рођени НЕЖИВИ.

(Од свих бића у Васељени, само човек и човечица могу бити заљубљени!)

Љубав, радост, топлина, светлост, заљубљеност и поезија, у срцу и души, потврђују колико је ко ЖИВ или НЕЖИВ.

Верица је радосна и заљубљена, зато што је ЖИВА.

Заљубљена у живот, у звезде, у сунца, у ружу, у цвет, у облак, у поток, у дрво, у вечерње сутоне…

Њена поезија јесте лирика заљубљене и радосне човечице.

Њени стихови титрају и трепере попут листа јасике на јутарњем лахору.

Тако и њена душа титра и трепери кад је радосна, весела, раздрагана и заљубљена.

Из те радости и раздраганости рађају се гласови који прерастају у слогове и речи, а речи потом израстају у стихове, у риме и строфе… у песме.

Ко год је заљубљен, тај и пева – пише поезију; а ко пева и пише поезију – тај зло не мисли.

Верице, бела вило, само певај!

Верица Стојиљковић: Путовање


 

 

Дух човека .. зачетна тачка Бога искра

Успомене, сећања великих и

Личности малих

Микро космоси сфера – освешћење

Глава пуна мисли племенитих

Бићу мило … давање  је несебично

Расвета у души, семафори бројни

Снага истине ..

Права расуђивање….

Свесност наша, водом светом поливена,

Зрак целине 

Као светло што Сунца део је,

Кад засветли светло унутарње

Тад радост нам кади светове

Неугасло, овде ко и тамо

Отвара нам нове светлопутеве

Неста време, прошлост оде,

Божанска душа Васељеном ходи

Безсмртност, блаженство у

Живој слободи ….

Дај ми руку ..води ме уз тај пут

Путовање ово  као свако друго

друштвом правим  улепшано је !

 

Драган Симовић: Милост и Љубав Творца према Властитом Бићу


Има тренутака,

када и осећам и видим,

како кроза ме,

 без престанка,

 струји Живот са Извора Живота

 и како ме прожима

 млечно-бела Светлост

неизрециве дивоте и милине.

Такве тренутке доживљавам

 као Милост и Љубав Творца

према Властитом Бићу.

Гете: Близина драгог


 

 

Мислим на тебе кад се од сунца запали пучина сва,

Мислим на тебе кад месец устрептали кладенцем тка.

 

 

 

Видим те кад на путу далеком спазим узвитлан прах,

сред ноћи, кад човека на уској стази обузме страх.

 

 

 

 

Чујем те кад се све море усколеба уз мукли хук.

Слушам у лугу кад испод целог неба завлада мук.

 

 

 

 

Ти си уз мене,блискошћу својом расплину даљину сву!

Залази сунце,скоро ће звезде да сину. О, да си ту !

Иво Андрић: Молитва


“Знакови поред пута”

 

“Боже, не допусти да

срце наше остане празно,

него дај – пошто од твоје воље

све зависи – да увек желимо и

да се надамо и

да то што желимо буде

добро и стварно и

да наша нада не буде испразна.

 

 

 

 

Дај да предмет наших жеља

буде виши и лепши од

нашег живота и

да се доброј нади никад

не изневјеримо због кратких и

варљивих остварења која

заклањају видик и

лажно обећавају одмор.

 

 

 

 

Дај нам прав пут,

с пролазним посртањима, а

с миром и славом на крају.

И дај нам мудрости и

храбрости, кад нам дајеш искушења.

 

 

 

 

 

И ма куда ишли и лутали,

не дај да на крају останемо

изван твоје свеобимне хармоније

јер то сваке секунде,

на сваком месту,

сваким делићем бића

желимо “.

 

 

 

 

 

 

 

 

Васко Попа – Поклоњење хромоме вуку – и потомци вука


poklonjenje-hromome-vuku1_01

 

Вучја со, објављена 1975, сачињена је од седам циклуса о хромом вуку, старом прехришћанском српском племенском богу, чија успомена наставља да живи у причама, култовима, легендама и ритуалима. Ове песме су омаж тој двосмисленој фигури добра и зла, живота и смрти, изумирања и опстанка, том предачком духу његовог народа. Тед Хјуз, у свом уводу за Попине Сабране песме, пореди их са псалмима. То је тачно. Те песме славе фигуру хромог вука, али јој се и моле, не би ли откриле тајну претварања камена у облак, облака у јелена са златним роговима, јелена у бели цвет босиљка, и тако даље, заувек. Изнад свега, то су псалми поетске метаморфозе.

Васко Попа: Поклоњење хромоме вуку

1
Врати се у своју јазбину
Осрамоћени хроми вуче
И тамо спавај
Док се не саледи лавеж
И зарђају псовке и цркну бакље
Свеопште хајке
И док се сви не скљокају
Празних руку у себе
И прегризу себи језик од муке
И силници псоглавци с ножем за увом
И хајкачи са полним удом на рамену
И ловачки змајеви вукождери
Четвороношке пузим пред тобом
И урлам у твоју славу
Као у велика
Зелена твоја времена
И молим ти се стари мој хроми боже
Врати се у своју јазбину

2
Простро сам се пред тобом
Хроми вуче
Лежим између твојих кипова
Унакажених и запаљених
И преодевених у блато
Пао сам између њих
Лицем у твоје свете коприве
И заједно са њима горим
Пуна су ми уста
Њиховог дрвеног меса
И златних обрва
Простро сам се пред тобом
Дај ми режањем знак да се дигнем
Хроми вуче

3
Прими моје сиротињске дарове
Хроми вуче
Носим ти на плећима гвоздену овцу
и гутљај медовине у устима
Да чељусти забављаш
И мало живе воде на длану
Да се у чудима вежбаш
И венац перуника
Исплетен по мери твоје главе
Да не заборавиш ко си
И узорак најновијих вучјих гвожђа
Да их добро проучиш
Прими моје дарове
И не растурај их божанским репом
Хроми вуче

4
Скрени поглед према мени
Хроми вуче
И надахни ме огњем из чељусти
Да пропевам у твоје име
Праматерњим липовим језиком
Испиши ми канџом на челу
Небеске црте и резе
Да стасам у тумача твога ћутања
И угризи ме за леву руку
Да ми се поклоне твоји вукови
И да ме за пастира извичу
Скрени поглед према мени
И не буљи више у срушени свој кип
Хроми вуче

5
Подигни камен са свога срца
Хроми вуче
И покажи ми како претвараш
Камен у сунцоносни облик
И како облак у јелена златорога
И ако те не замара покажи ми
Како претвараш јелена у бели босиљак
И како босиљак у шестокрилну ласту
И покажи ми ако се још сећаш
Како претвараш ласту у жар-змију
И како змију у алем камен
Подигни камен са свога срца
И на моје га положи
Хроми вуче

6
Дај да ти приђем
Хроми вуче
Дај да ти ишчупам
Три чудотворне длаке
Из троугласте главе
Дај да ти штапом додирнем
Звезду на челу и камен на срцу
И лево и десно уво
И дај да ти пољубим
Рањену божанску шапу
Наслоњену на облак
Дај да ти приђем
И не плаши ме светим зевањем
Хроми вуче

7
Врати се у своју јазбину
Хроми вуче
И тамо спавај
Док ти се длака не промени
И док ти не никну нови гвоздени зуби
Спавај док се кости мојих предака
Не расцветају и разгранају
И пробију земљину кору
Спавај док ти се јазбина не затресе
И на тебе сруши
Спавај док те твоје племе
С оне стране неба завијањем
Не пробуди
Врати се у своју јазбину
Походићу те и дворити у сну
Хроми вуче

Језик Васка Попе је сажет и лапидаран. Он пише кратке стихове без риме и интерпункције, који су блиски метрици српске народне поезије.

ПОТОМЦИ ВУКА

У српској митологији вук се сматра митским претком Срба и зооморфним обликом врховног српског бога Дажбога или Дабога, према једним изворима – бога сунца и кише, а према другим – бога подземног света. Дабог је Сварогов син, односно један од Сварожића, који је у каснијој народној традицији постао Хроми Вук или Хроми Даба.

Мит о Дабоговом и Моранином сину Вану – кога је мајка проклела да постане вук, а сестра га од тога проклетства спасила – представља Вана као митског вучјег претка Срба. Према неким записима суседи Словена били су убеђени да се сви Словени понекад претварају у вукове.

Под утицајем Хришћанства Дабог је од бога сунца и кише и врховног бога Срба, окарактерисан као персонификација зла, а његово име није се смело помињати. Помињање његовог имена до данас је опстало у клетвама „Дабог да…“, иако се ове речи често погрешно схватају као „Да Бог да“.

Када су Срби примили хришћанство, Дабогов култ је замењен култом светог Саве. Свети Сава је преузео готово све Дабогове карактеристике, посебно оне вучје, због чега се и називао заштитником вукова и „вучјим пастиром“. Као што је то некада чинио Дабог, Свети Сава као мудрац обилази људе и решава њихове проблеме.

Извор: http://www.rasen.rs/

Драган Симовић: Живот и Стварање је – Све!


 

 

 

Ма где год да се нађеш, ти си увек у Средишту Збивања, у Вртлогу Стварања.

Пупак Света, Пупак Васељене јесте управо онде где се ти налазиш.

Ма како био усамљен, ти никада ниси сам.

Самоћа је велика омаја!

Ако се нађеш у пољу, у шуми, на реци и језеру, или на пустом оствру, ни тада ниси сам.

Око тебе све врви од Живота; око тебе су свуда видљива и невидљива бића.

У Животу је немогуће бити сам!

Све док си у Животу, ти си окружен многим бићима и световима.

Чак и да изиђеш из Живота, ти си и даље у Животу!

Живот је један те исти, само што си ти променио место, свет, угао посматрања, вид и обличје Живота.

И када умреш, ти ћеш и даље бити у Животу.

Кад једном уђеш у Живот и Стварање – никада не излазиш из Живота и Стварања.

Јер, Живот и Стварање је – Све!

Отвори очи – Бодар Милодух


11025134_793316130757902_1030922234670479727_n

1.
Буди се велика мајко
Деца те твоја зову
Буди се из сна вековног
Подари снагу нам нову

2.
У заносу битке име ти носим
Мој дух је скован у брдима твојим
и златним валима поља ти родних
За тебе погинут’ ја се не бојим

3.
Целог живота ја клицах радосно
име ти свето што срце ободри
За те ни страдање није жалосно
већ понос оцу, и мајци што роди…

4.
…јунака роду, штит и брану
да крене храбро спрам душмана хорди
у часу у који сва чувства стану:
срећа и јади и понос горди

5.
Сад деца твоја таква су сва
Понос им Србства испуни срца
Ти си дар Јарила сунце што сја
Ти си нам нада, ти си нам спас

6.
Сада Србијо подигни главу
Да се пробудиш куцн’о је час
Достићи желимо предака славу
Отвори очи и погледај нас!

Владан Пантелић: Вечност и Безкрај


Презрело је и опало још једно пролеће

У Лепотанији – благословеној Тијанији . . .

Време лети но не може прерасти Вечност

Нити свет може бити већи од Безкраја

 

 

 

У Тијанији заливамо и Вечност и Безкрај

Негујемо белутке биљке а и дивље зверке

Људе подсећамо да су пра-праслика Бога

Сваку грку – љуту бољку пећином лечимо

 

 

 

До јуче је живот таворио у утроби смрти

Сада се измигољава дубље дише издужује

Умирања бледе и брзо постају прошлице

Вечно растући живот постаје Норма Творца

 

 

 

Еонима су учења туђина утезала универзум

Па се чинило да наличи на уснула човека

Кога су женили прастаринским одабиром . . .

Онда засија Лепота – семе и плод стварања

 

 

 

Љуљкам се између две реченице – бистрице

И тихујем да задовољим Душу Дух и Небо

И да у земљопис сложим четири стране света

 

 

 

Јасночујем како Звук наставља да траје у тишини

И јаснознам да немост много што шта скрива

Гледам у унутарње светове и заслађујем осмех

 

 

 

О мој чојко чојко! Кривице се и омаје мани!

Уз нас у нам – свуда стоје и Вечност и Безкрај

А то је уистину једина наша неумитна судба

 

Рађајућа збирка песама „Поеме Светла и Ваздуха“