Духовни амбис

Ко у данашње време није бар једном помислио да живи у свету без смисла, у коме појединац лута без циља и без духовног вођства? Или, ко није бар једном имао утисак да је сам на свету и да егзистира у једној Празнини или Амбису? Модерно доба поставило је човека у средиште света, у сам центар овог Амбиса и начинило од њега једно изгубљено и уплашено биће. Човек, који је некад био припадник једног племена, једне заједнице или једног народа у модерно време је постао индивидуа. Он није више члан једне породице, нити део друштва чијем функционисању доприноси, он је грађанин. Међутим, у једном другом историјском периоду, човек је себе схватао на сасвим другачији начин. Он је егзистирао у јединству са собом и својим окружењем, и самим тим живео у једном срећнијем и здравијем друштву. Реч је, наравно, о периоду у коме је човек живео у складу са природом и у јединству са члановима своје друштвене заједнице― периоду паганизма. У овом чланку бавићемо се само паганизмом наших предака, иако су и остали народи сличног верског опредељења на исти начин живели у једној физичкој и духовној хармонији.

Живот у хармонији са Универзумом

Старословенску веру карактерисао је један посебан однос који је постојао између наших предака и ентитета који су поштовали. Овај однос можемо дефинисати као однос бића која егзистирају једно поред другог у универзалној хармонији. Словени су себе сматрали потомцима богова и осећали су се њима веома блиски, а блискост су осећали и према осталим природним стварима и бићима. Наши преци су се, као остали пагани, наравно, плашили гнева својих богова. Али, овај страх није био страх човека који се осећа сам и огољен пред бесконачношћу Универзума и бићем које њиме влада. Напротив. Богови и бића словенске религије били су слични људима и са њима се могло на одређен начин комуницирати. Посредничку улогу између богова и њихових поштоваоца играли су свештеници и свештенице. Са бићима природе и дома човек је комуницирао и без посредништва па је, дакле, постојала је још већа блискост између људи и домовоја, пољевика, полудница, вила итд. Човек је, тако, могао да замоли домовоја за заштиту своје породице, али уколико би ствари кренуле на лоше он би статуу овог кућног духа грдио, шибао или би му се светио на други начин. Понашао би се, једном речју, према њему као према себи равном. Свет богова и других бића егзистирао је упоредо са светом људи и са њим се константно мешао. И богови и остала бића непрестано су утицали на природне и друштвене појаве због чега су Словени настојали да их умилостиве жртвама и молитвама.
Да би илустровали ову хармонију која је постојала некада давно између људи и њихових богова навешћемо сасвим супротан пример. Наиме, у садашње време, у коме човек сматра муњу електричним пражњењем, а воду једињењем Х2О, између људског и божанског света стоји бескрајна Празнина. Природа више није продуховљена и божанска већ се сматра неком врстом механизма као и сам Универзум (француски филозоф Рене Декарт називао је чак и животиње аутоматима). Појединац је данас само атом окружен празним простором који га одваја како од Бога и природе , тако од других људи. Уместо овог празног простора некад је постојало везивно ткиво које су чинили нити обичаја и традиције, а које су повезивали човека са човеком и човека са боговима/природом. Породица је, као што смо рекли, живела у константном јединству са духовима својих предака, бићима која су чувала његово огњиште, кућу и двориште. Самим тим су и чланови породице били свеснији везе која их је држала на окупу као представнике једног рода чији је предак заједнички. Више породица су, пак, на овај начин биле повезане у племе којим је такође владало неко заштитничко биће.

Највиши облик јединства постизао се, наравно, заједничким учествовањем у светковинама које су се одржавале у част одређеног божанства или су обележавала неки специфични датум у години. У тим моментима човек је постојао једно са својим племеном, боговима и природом, а ова хармонија била је одржавана уз помоћ свештеничког сталежа који је управљао церемонијама. На овај начин, успостављао се хармоничан однос највишег типа па су овакве светковине биле најрадоснији дани у години и жељно су се ишчекивали. Сличне емоције имају и они који данас славе верске празнике. Међутим, током слављења ових празника човек ретко успоставља било какав однос са природом, осим ако се не ради о некадашњим паганским празницима.

Превазилажење духовног Амбиса

Како данас поново остварити ону хармонију која је некад постојала? Како превазићи Празнину која се налази свуда око нас и која нас одваја од нас самих, од осталих људи, како поново успоставити контакт са божанским? За почетак, човек треба да престане да буде заокупљен материјалним добрима већ треба да почне да се бави својом духовношћу. Јер јурњава за земним задовољствима слична је јурњави човека за својим одразом на површини воде. Након неког времена човек успева да достигне свој циљ, али се убрзо након дави. Због тога човек треба да буде свестан да не треба да трчи за некаквим илузијама већ да се окрене оном суштинском. Даље, човек мора да се потруди да оствари хармоничан однос и са људима који га окружују. У овом смислу најбитније је поново омогућити породици да постане темељ једног здравог друштва. У стара времена систем обичаја и прослава ојачавао је везу која је постојала међу члановима породице, а тако би требало да буде и данас. Заједничке прославе и практиковање обичаја, слављење заједничког претка и оснивача рода представљали би добар пут за превазилажење кризе у коју је запала породица као друштвена јединица. Они који себе називају родноверним врло добро су схватили значај Рода као принципа. Јер Род је некад, као и сад симбол духовног јединства које постоји између предака и потомака, као и између свих чланова једне породице. Поштовање Рода као принципа био би, поред слављења слава, један од начина на који би поново могла да се успостави породична, а тиме и друштвена хармонија.

Однос човека према сопственом роду на једном вишем нивоу постаје однос човека према сопственом наРоду. Онај ко мрзи припаднике сопственог народа, који не егзистира са њима у хармоничном односу свакако није у најбољим односима ни са самим собом. Презир који гаји према сопственим сународницима је ништа друго до презир према самом себи и таква индивидуа је неизоставно несрећна. Она живи у свом свету, одвојена од других бескрајном Празнином. Због тога, љубав према свом народу лежи у темељу здравог друштва. Патриотизам је услов за успостављање духовне хармоније још из једног разлога. Јер то је љубав према својој земљи, хармоничан однос са својим окружењем. То је и израз поштовања према онима који су нам омогућили да живимо у слободи, који су дали своје животе за оне који ће их наследити.

На крају долазимо до односа према Природи који је у стара времена истовремено био однос према божанском. Наши преци су посматрали природу као супериорно биће чија моћ рађања и регенерације и њима дарује живот. Славећи моћ плодности наши преци су и сами учествовали у овом вечном стварању живота. Ми данас не морамо да вршимо ритуале плодности (мада, зашто да не?). Довољно би било да дозволимо Природи да и даље рађа и да се и даље обнавља. Зато је деловање у сфери екологије једна од обавеза сваког ко претендује да живи у хармонији са собом и светом. То је, уједно, још један од начина на који можемо превазићи духовни Амбис у коме егзистирамо.

Извор текста: http://perunovazvezda.blogspot.rs/2013/10/duhovni-ambis-ko-u-danasnje-vreme-nije.html

Дрхте земља и камен тврди
и траве се преплашено по тлу стеру,
долази бог громова Перун
а срце му од огња и туча
дими се и срди
и кључа,
падају огњене брадве
на шуме, торове, угљарске чадре, –
још трен само па ће Перун
и на Цареве конаке да надре.

Слушају стрелци тек стигли са војне
и уплашени и срећни:
Ипак има неко моћнији од Цара,
од Цара већи,
који небо саздаје, и разара
у парампарчад,
има страшнијег од Царева гнева.
Нека и погину под Перуновим громом
од његова мача,
али има неко моћнији од Цара.

Радују се и уплашени,
чобани, орачи, угљари, просјаци:
Ипак има неко
ко и Цару страх у срце сагна,
пред ким бежи
и Царева и Волосова јагњад,
пред ким се и Световид
у Месечеве заоблачне куле склања,
и бежи Морана
у звезда гробишта,
неко пред ким и сунчеви петли
узлећу на неба највиши торањ.
Нека гром побије и стада са гора,
нека усеве попали,
али има неко пред киме и Цар је мали.

Разливене боје
Плешу пределима

Сједињавање разлика

Одбијање суштина

Ново настајање
Наново раздвајање

Супротности
Се привлаче
Ако споља личе

Сличан
Сличног добије
Ако огледало
Негатив одбије