Тече живот, тече живот,
…дан по дан,
прође брзо, док удариш
длан о длан.
Живот траје цијелу вјечност,
…никад проћи,
болесноме, жалосноме,
…у самоћи.
Ој животе, препун среће,
вјечно трај,
ја не желим да ти икад
дође крај.
Дођи смрти, спаситељу,
склони гада,
црни живот пун несреће,
боли, јада,…
Живот славе и проклињу,
…како ко,
некоме је један пуно,
а некоме мало сто.
Расплела сам дуге косе
са хиљадама витица.
То је био тежак посао
који нисам могла привести крају
јер су се косе сплитале
са грањем дрвећа
док сам пролазила трчећи.
Чинило ми се да их опет видим,
своје лађе,
али оне су биле отишле,
док сам спавала оне су дигле сидро
и отишле су све
(а ипак
сан је тако дивљи,
треба га гонити данима
и данима,
бити стрпљив, не дрхтећи, не дишући,
не мислећи).
Али док сам ја спавала
они су отишли у рат…
И сада –
коме да пишем?.
А могла сам да будем
мала, плава девојчица
у цвећу резеде,
међу белим крилима голубице,
девојчица која се игра са Одјеком
на обали језера једног огледала.
Авај!
Сачувала сам своје детињство
опаљено од морских прича
само у својим рукама.
Да бих можда поново њих стигла
могла бих да трчим, трчим
брже од свог срца:
могла бих да појашем коња
да што мање времена изгубим.
Али ствар није у томе.
Ако боље посмотрим,
мислим да је њих олуја
однела
јер облаци имају чудноват облик
иако зора није гранула.
А ја нисам унајмила посаду
јер су људи били пијани
и клецали су
и тукли се због једне речи,
због ситнице, ћутећи.
Видела сам њихове хитре покрете
на белој фасади
цркве.
Завија дух Душанов,
вије Космет,
Прешевска Долина хучи,
а Ниш, на климавој нози стоји,
још само, коју годину броји.
Црнило се над земљом завило.
Душане, твоје је само мало зрно,
од онога што је било.
Хучи Нишаво, Саво, Дрино,
Колубаро и Дунаве Београдски на води!
Поплави Србско знамење,
направи места,
ту треба џамија да настане!
Кукај, кукавна мајко,
на време, пре времена,
док ти твоја сна’ була,
не остане бремена!
Теби Вуче, глас је промукао?
Јел ти то беше, на полумесец си завијао?!
Окрени се Сунцу на изласку,
на колена, понизно и тихо завијај!
Запамти!
Ово је твој последњи вапај!
Извор:
Професор Толкин је у својим делима приказао нешто што одише посебно лепотом и дубљим смислом и привлачи многе на целој Земљи.
У неколико предходних чланака писао сам (а и у будућности ћу) о дубљем смислу његових дела и његовој повезаности са нашим исконским Родом.
Данас пишем о једом изразу који је он смислио (сковао, свароговао, сварио – игре речима нису само игре…).
Израз је – Eucatastrophy или Еукатастрофа.
Он је то објаснио следећим низом – ситуација и догађаји, дешавања иду неумољиво ка једном исходу. Најчешће ми то опажамо као неизбежно зло које све уништава.
Његов плес је смртоносан и све коси пред собом, нада нестаје, сви виде крај, нема моћи да заустави плиму зла…
…и онда се у последњем часу деси потпуни преокрет! Када нико није видео, осетио и знао (сем самих наших суштина) долази потпуни преокрет и плима зла се распадне, стане и нестане.
Мимо свих надања и овосветског знања…
Еукатастрофа.
То је рецимо трен када на дверима и стени усуда на пламен планини Фродо уместо да баци прстен и уништи зло и заврши причу, он одустане и каже да је прстен његов. Наравно све је у том часу изгубљено јер је Фродо поклекао, пао.
И све би се трагично завршило да није скочио Голум у похлепи и бесу (Фродо савладан злом постаје зло, Голум је већ био зло) и отео му прстен и потом пао у Лаву.
Дакле зло се само-уништило.
Еукатастрофа.
Нико то није очекивао. Нико. Али ипак постоји сила која је изнад свега а њу нико не види сем чистих срца.
Фродо је спашен касније али је доживотно носио ожиљак терета и пада на крају.
Немојте мислити да је данас другачије…Ништа није како изгледа и какве хаљине носи…
Срца чувајте и суштину у себи слушајте, душа зна.
Eucatastrophy
Еукатастрофа
С – Ми, Сунчеви ратници и Звездани витези, тежимо Првобитном Савршенству кроз Велико Стварање као посвећени суствараоци са Првобитним Ствараоцем.
Р – Ми не слушамо оне који проповедају да је чулна љубав, да је плотско спајање Мушког и Женског грех по себи, јер таквога греха нема, нити га може бити.
Напротив, ми знамо да је Савршенство у љубавном загрљају Мушког и Женског, јер ће се из тог љубавног загрљаја родити Савршени Живот.
Б – Ми следимо Унутарњу Првобитну Светлост; ми следимо своју Унутарњу Звезду; ми следимо своје Унутарње Сунце.
И – Као што свака кап воде тежи да се врати ПраВодеану, тако и наш живот у овоме обличју тежи да се врати Првобитном Животу.
Н – Ми знамо да је човек Савршенство – Мушко и Женско је Савршено.
Ко је то Србима украо
песницу
Ко нам је даске са стола
поломио
Па мирно грлимо европску
вештицу
Док пониженима брат нам
није мио
Хлеб и со – ко нуди разним
злотворима
Да ујед вампира с осмехом
примамо
Зар нам је лепше у њиним
затворима
Зар ни дух слободе ми
више немамо
Ко Србима узе мудрост
Светог Саве
Па љубимо руке што нам
се не пруже
Руке што нас са подсмехом
стежу, даве
И над нама лешинарски
стално круже
Зашто Срби све то трпе
зна ли неко
Зар и вид смо изгубили,
небо, понос
Знаш Србине, све што имаш
где си стекô
Где нестаде храбри Србин
и го и бос
Слика: Јасна Ковачевић – Кућни Праг
Поред врата и браве, праг је симболична граница између куће и спољашњег света и непремостива је за нечисте силе.
У свакодневном животу је било забрањено задржавање или седење а исто тако и поздрављање преко прага јер се сматра да под прагом бораве душе предака.
Из тог разлога се кућни праг увек настојао прећи а да се не додирне због чега се и дан данас невеста преноси преко прага.
На овом месту су се и одржавали одређени обреди и вршиле магијске радње. Тако би на кућном прагу клали певца пред први улазак у кућу као и за неке празнике а исто тако би се на том месту врачало и гатало. Под прагом су се стављале чини, па се верује да ако неко ту закопа седу косу кућа ће да запусти.
Братимљење иако се чешће вршило на другим местима могло се вршити и на прагу.
Текст: Милош Костић
Литература:
А. Л. Топорков , „Праг“, „Словенска митологија – енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 2001
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић – „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Народ каже…усуд..карма…судбина..
то што каже…верује да је…
Неко каже..вољом стварање…
што помислиш…то ти је…
Народ каже…Боже…зашто….
узе то… шта крив сам …да буде .,.то?
Неко каже… Бога не питај..
сам си себи крив… себи одговарај…
Народ каже …срећа није добра…
на мој се живот није намерила..
Неко каже за ..твој живот ,,крив,,
си ти …себи се окрени…
Погледаш… поцрниш…полудиш…
Гледаш Бога…гледаш Неког…
Бога питаш….од Неког бежиш….
закунеш се ..колико пута у трену…
спремиш стрелу… одапнеш и гађаш..
а онда испред своје мете станеш!
Гледаш у дубину, у висину
гледаш лево и десно.. срж тачка
како год се окренеш….
Кажеш…има могућности без броја..
идем новим..где још нико није…
правим…градим..упознајем..утирем
нећу калуп….ја сам своја…
Кренеш да одеш…. пут те води
брдима, водама. небом и сновима…
ходаш… летиш…. кад погледаш…
на почетак се вратиш…
Мета стоји…макла није….
све је лакше кад се са
својим путем…који правиш ….
помириш!
Кад једра
Спусте своја платна
Ништа не очекује се
Ветар пољуља таласе
Однесе
Понесе
На крилима
Непознатих путева
Заборављених стаза
Старих мапа
Пожутелих
Од прашине
Стајања
Не пролазног времена
Осећа се
Слобода
Не избора
Воља
Промена
Мирис
Свежина
Обновљених
Животних сокова
Мир у мислима
Циклично покреће
Ново настале полетне
Кораке
И опет ходамо
Ко да смо малочас
Проходали
И опет говоримо
Ко да смо речи
Начули
И опет осећамо
Ко да смо не научени
…
Није битно кормило
Ни којим путем ходимо
Како управљамо
Како се на себе ослонимо
Особа у нама
Заслужна
За плов
И испловљавања
Отићи ћу једног дана
Као сенка при заходу
Кад тихо се с ноћном тмином стапа
Прича моја већ давно продана
Сви знакови моји нестану и оду
Кад животу падне задња клапа.
Заборав ће све прекрити
Других дана нећу бити део
Све што чинех не вреди спомена
Залудног ме неће ни памтити
Ништавила ће све прекрити вео
Шака земље ил’ парче камена.
Иза мене трага остат неће
Као да се нисам ни родио
Успомена неће бити знана
Остаће ми тек процвало цвеће
Пуста стаза куда сам ходио
Усахнуће воћка неузбрана.
Прах ћу праху тек постати
Црви ће ме с гађењем изести
Из гроба ће коров израстати
Такву њиву треба преорати
Кад не знадох златне нити прести
Сва сећања на ме ће угасти.
21.9.2007. у 22:20 сати Бултони
