Кад би неко Бога мог’о описати…

До сада га није објаснио нико.

Кад би просвјетљење могли насликати…

Није се родио ко би га наслик’о!

 

 

 

 

Ко да објасни пространство универзума:

мора, а не може, имати краја…?

Откуд’ долазе слике када човјек дума,

oткуд’ просвјетљење – визија бескраја?

 

 

 

 

Они који доживе самоспознају,

ријетки срећници, од Бога одабрани,

не могу да објасне, или опис дају,

…умиру мудри, ал’ неисказани.

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА0

 

Све што пожелимо било коме, то смо себи пожелели.

Све што учинимо било коме или било чему, то смо себи учинили.

Ми све себи чинимо, чак и онда кад ништа не чинимо!

Ми смо Свуда.

Ми смо Све.

Ми смо Свако.

У сваком Бићу, у сваком Суштаству, у сваком Свету, у свакој Васељени – и нас има.

Нема ни Простора ни Времена ни Пространства, где и нас нема!

02

Ми смо створени и рођени, да будемо Свесност и Свест.

Да будемо свеобухватни, свепрожимајући, свеприсутни, бескрајни и вечни као и Сама Свесност-Свест што је.

Ми смо, уистини, Свесност-Свест Творца, Свесност-Свест Рода.

Звезде које ноћу посматрамо јесу од нашег Суштаства, од наше Свесности-Свести.

Звезде – то смо ми!

Сунце – то смо опет ми!

Све смо Ми.

Све јесте Наш Род.

03

Зурим у вечерње небо на западу.

Најпре се, између сенки лепршавих облака, пројављају румене, па ружичасте, па пурпурне, па љубичасте, те, на концу, малинасте вагре.

Гледам и слушам вилинку вагри на вечерњем небу.

Тихујем и сневам у сутону који се лагано прелива у плавичаст сумрак.

Милина и дивота вечерњег неба купа, прожима, оздрављује и исцељује моју душу-сневалицу.

Опрости ми заљубљеност моју.
Опрости што небо призивам
За меку кô лан косу твоју –
И што једну влас кô дар снивам

 

 

 

Опрости – умро сам – нисам знао
Да бешумно шкрипи капија.
Опрости – та капија – нисам знао
На самом је предворју Раја.

 

 

Опрости ми, опрости чудном,
Све то у себи носим одувек.
Опрости ми и у сну будном,
Дај руку – облак зна да сам човек

Опрости мени заљубљеном

 

…. Спасен је сваки човек који све време и

свом својом снагом ради на

спасењу својих непријатеља …

……   Иди низ Реч у прапрошлост, на Извор.

Тамо је језик потпуно чист и он не производи болести
Иди уз Реч у неизмерну будућност, на Циљ
Откри Кодовник и стварај светове светлости

Необјављена књига КИЈА МА МУДРА        

 

Свемиру без ваздуха
каквог ли си мириса?
Ужарена лопто
што сама се грејеш
како ли се смејеш?

Како бих да спавам
у тишини
планете,
да душом
продрем у сфере твоје,
хоће ли воде некад
видети очи моје?

Тихо ти шапћем
све жеље своје,
све снова боје
Осећаш ли моје све
док говорим ти речи те?

Да сферама шушнем
како је љубљени
док кроз вечност лутамо
у незнане даљине
да жеља не мине

Будућност
садашњост већ је наша,
а љубав
тиха
најтиша…

 

На свом путу стамен стојим,

свјестан шта ми судба спрема.

Зар нестанка да се бојим,

да сам ништа, да ме нема…!?

 

 

 

Идем путем свог прауточишта,

спасоносне, вјечите празнине.

Једно желим, ако желим ишта,

милозвучну музику тишине.

 

 

 

Нема краја, ни почетка,

живот тек је путовање.

Свак’ је предак неког претка:

душе станишта мјењање.

 

 

 

Све што живи, што се миче,

у тај закон се уклапа,

из једнога то све ниче

и све се у једно стапа.

 

Вековима су роде повезиване са бебама и породицом, а и данас се још увек приказује рода која носи завежљај са новорођенчетом срећним родитељима.

У египатској митологији душа особе, која се називала ба, је обично представљана родом са људском главом. Египћани су повезивали миграторно понашање роде са одласком и повратком душе човека који спава.

Грчка и римска митологија приказују роде као моделе родитељске привржености. Веровало се да роде не умиру од старости, већ лете до острва, где добијају изглед људи.

У нордијској митологији, али и многим другим, рода представља породичне вредности. Роде су биле симбол верности и моногамног брака, јер се веровало да пар рода остаје заједно цео живот.

На Далеком истоку рода је била симбол бесмртности, због веровања да доживи дубоку старост. Тако легенда каже да након 600 година рода само пије, а не једе више, и да је потпуно црна када напуни 2000 година.

У западним културама бела рода симболише рађање детета. Легенда да рода доноси бебе вероватно је настала у северној Европи, зато што се роде враћају након девет месеци. То се повезује и са повратком рода у пролеће, време буђења и обнове природе, али и са повезаношћу роде и воде, која често симболише женску енергију и такође је симбол обнове, препорода и стварања. Брига рода за своје младе, у њиховим високим гнездима створила је распрострањен симбол роде који се повезује са родитељским старањем.

Од давнина се веровало да роде доносе срећу, плодност и просперитет породици. Зато су их људи охрабривали да се гнезде на њихове домове и чак су им градили гнездо на својим домовима надајући се да ће га изабрали и остати са њима

Аутори као што су Александра Бајић и Љубивоје Јовановић сматрају да родоначалник Словена није биће мушког пола већ женска богиња-Рода. За разлику од Рода, који је по овим ауторима постао прародитељ Словена тек у патријахату, Рода је везана за матријахат као првобитно друштвено уређење у коме су живели наши преци. Доласком патријахата, словенска прамајка – Рода била је замењена својим мушким корелатом – Родом а овај бог је касније, за време периода такозваног двоверја био проглашен и самим створитељем Универзума. Поменути аутори сматрају да је прамајка Словена имала птичји облик, наиме, облик роде и да је легендарна Матер Сва коју спомиње Велесова књига нико други до рода – прародитељка. За ову теорију постоје и материјални докази. Наиме, Дунавска стела, споменик који потиче из првог миленијума нове ере приказује управо роду као божанску птицу.  

Народ у нашем крају верује да је рода постала од човека и да ју је грехота убити. Она је света птица, јер сваке јесени иде у хаџилук и у пролеће се враћа. Није редак случај да се по нашим крововима кућа и кошара гнезди рода. Стари Београђани памте, док је Србима боље ишло, на оџаку старе Доситејеве школе, у сред Београда рода је свила гнездо у коме су се излегле генерације рода. Ако рода брижљиво наткриљује младе у гњезду, биће кише. Рода се не сме убити нити њено гнездо растурити.

 

 

Извор: интернет странице: стари словени,  артнит;

 

 

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

Здравље и срећа деце зависе од љубави оца и мајке једног према другом.

Колико родитељи љубе једно друго, толико ће и њихова деца бити здрава и срећна.

То су давно скривена знања наших божанских предака.

Ко је скрио та ведска знања од нас?

Скрили су их они који из сенке владају људским родом.

Што људи мање знају, то је лакше владати њима.

Људи данас ништа не знају, поготову људи на Западу.

Нажалост, Србија је данас већи Запад од Запада!

Све западно смеће од учења и знања, ушло је у Србију и у србски народ.

Срби су данас, можда, највећи Западњаци!

Србском народу нема оздрављења и спасења, све док западно смеће не избаци из својих породица и домова.

Да ли ће се то догодити? – не знам!

Не знам, зато што више не препознајем србски народ.

Могу слободно рећи, да у овоме часу ништа не знам о србском народу, а донедавно ми се чинило да све знам!

Толико су савремени Срби позападњачени, изветоперени и извештачени у лажним учењима и знањима, да их је, напросто, немогуће разумети.

Но, то је судбина србског народа, судбина коју је сам бирао и стварао кроз многе нараштаје.

02

Одавно разазнајем и разлучујем Бело Србство од обичног Србства.

То су две расе, две касте, два света.

Разлика је битна и суштаствена.

Разлика не само у генетском, већ и у светлосном запису.

Бело Србство је вертикала, док је обично Србство – хоризонтала!

Тачка њиховог спајања је, истовремено, и тачка њиховог разлаза.

Дуго то нисам желео да признам и прихватим.

Из болећивости према Србству!

Сада је дошао тренутак, када то морам јавно да признам и прихватим.

Само Истина може да нас излечи и исцели.

Надам се, а и верујем, да ће у времену наступајућем и Србство хоризонтале доћи до познања Истине.

То истински желим и, унапред се томе радујем!

03

Све што је скривено у родитеља, то се у њихове деце пројављује јавно.

Оно што су супружници скривали једно од другог, то се кроз њихову децу обелодањује.

Колико су љубави имали једно према другом, то се осликава на њиховој деци и кроз њихову децу.

Све њихове прељубе и лажи, гле! постају судбина њихове деце.

Прељуба се увлачи у душу и суштаство, у биће породице и рода, постајући судбином за оне који се рађају, за оне који ће тек бити рођени.

Сва наша знања о прељуби су површна, скоро никаква.

Тек понешто натуцамо и слутимо.

Прељуба родитеља бива енергетска, душевна и духовна потка на којој се ствара судбина њихове деце.

Та потка носи све наше тајне, све наше записе.

Носи их кроз многе нараштаје, кроз многа будућа поколења.

Прељуба, то није само тај полни чин, то полно општење са неким другим, како необавештени и неосвешћени мисле, већ је то ткање судбине међу звездама.

Прељуба се не може сакрити пред Творцем и Васељеном.

Може се сакрити од животног друга, од људи и света, али, од Вишњих светова се не може сакрити, јер се све уписује у Књигу Живота.

Један од Закона Васељене гласи: све што је тајно, мора постати јавно!

 

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

Док сам вечерас тиховао у Вилинским гајевима, пожелео сам, у једном трену, да се посве сјединим с Природом.

Да се сасма разводним и заувек нестанем у Природи.

Природа је на мене од детета имала чудесну, магијску и чаролијску моћ.

Одувек сам имао тај снажан унутарњи и онострани порив: да се сасма стопим с Природом, те да будем безлични а сушти део Природе.

02

У Природи је све складно, све усаображено, све усаглашено са собом и са свим.

Распршени, румени и ружичасти зраци Сунца на заласку сипе попут измаглице кроз модре крошње столетних дрвета; различни, а тако савршено усклађени птичји напеви извиру из дубоке и влажне тишине; вечерњи дашак на вилинској харфи свира у висинама уснулих дрвета чаробну вилинку подно љубичастих и пурпурних облака…

Задивљен праисконом дивотом, шапућем Творцу и Васељени, Боговима и Прецима речи-силнице и речи-благодарнице…