„…Око сваког светлог гроба
-Баш ка’ горе око звезда-
Повесница прича ово:
Хватало се неко коло,
Коло младо, коло ново,
Ново цвеће, стабла стара;
Душе чисте, срца млада,
Наследници света жара; –
Ту се слег’о живот млади
Да се с гробом разговара.
„И ти паде, драги брате!“
– „Нисам, децо, вас док траје!“
„Је л’ ти борба била тешка?“
– „Покушајте, милина је!“
„Шта си хтео? Куд си пош’о?“
– „Тамо где се стићи мора!“
„Зар је вера тако јака?“
– „Увек јача од злотвора!“
„Мало нас је кој’ би смели!“
– Ал’ вас јака сила креће!“
„Зар ко може стићи цели?“
– „Ко посумња, никад неће!“ –
„А ко беху они диви,
Који су те напред звали,
Који су те ојачали,
Који су ти крила дали?“-
– То бејаху идеали!…

 

 

Jедног суморног, тужног jутра
Под светим градом северних Срба
Искрцала се огромна воjска
Отпочела jе велика борба.

У црним оклопима
Благословио их Абсолон клети
Звецкаjу мачем и штитовима
Води их Валдемар проклети.

На уснама им бесни узвици
Док jуришаjу на утврду
Онда следе очаjа крици
Више нису сигурни у победу.

Пред капиjом Арконе
У гомилама падаjу мртви
Све их jе више
Световид се радуjе жртви.

Абсолон гневан прети
Крстом и библиjом
Он пред воjску полети
И запрети им паклом.

Напади се наставише
Редови браниоца проредише
Оклопници се уз бедеме попеше
Капиjе Арконе падоше.

Кроз срушене зидине улетеше
Као гладне хиjене
Слуге распетог бога
Да убиjаjу и плене.

Око кипа Световидова
Испред златних капиjа храма
Построjи се тринаест ратника
Као гвоздена брана крвницима.

Три крвава дана борба траjала jе
Ратници Арконе за Световида падоше
Jедан што на ногама остаде
Презриво Абсолона у очи гледаше.

Град у пламену оста
Ордиjа крсташа у мрак одjаха
Кип Световидов разлупан
Тера их да дрхте од страха.

Пепео Арконе узех у шаку
Очаj и тмина владаjу овде
Нека би дух ми сконч’о у мраку
Ако те заборавим велики роде.

 

 

 

Тражим нешто,
Али не знам шта!
Изгубило се у небу белом,
Винуло у птичја крила,
Остало међу дрворедима!

Пружих длан да ми слети
Нешто што изгубих у сну,
Нешто као гром кад бије
То што тражим
Што ми треба
песма ли је?

Зрак ме прогутао у тишини,
Сунце ме покрило у даљини…
Остали смо у магли
Нас двоје
Да певамо сад
Песму ли љубавну?

Док бол српски се шири
Кроз равнице пусте од туге
Кроз умрло чељаде
Мутније од кошмара
Од крвавих звериња
Покиданих утроба и
Замрзлих им тела

Зар песму љубави да тражим
Међ’ орловима
Што кљуцају сени
Наших снова!?

Зар дан у ноћи тражим
Тамо на раскршћу
Међ’ дедовима?
Шта се са мном збива?

Зар песма да се рађа лако?
Ко је мајка њена
Што се грчи
Док у боловима песма нова
Хоће да се роди

Зар није Мајка свију нас
Што браћу оплакује у ноћи
Што песму о њима тка,
Па распара?

Нешто тражим,
Али не знам шта,
Да није ова песма
Мајке свију
Новотворена?

Зар дан у ноћи да тражим
Међ’ орловима
Што кљуцају немило тугу
Наших дедова?

Над српством облак вран
не уме љубавну песму да роди
Не уме, неће да се породи,
јер остају…
Остају у сећању
Њихови
незаборављени
гробови.

 

 

Био сам много пута на Ртњу.

И имао чудесне доживљаје.

Такође сам сретао најразличитије истраживаче –

 енергија, биљака, минерала,

животињског света.

Сретао сам луталице, пустолове,

тиховаоце, планинаре, тркаче.

Ртањ је дорађена пирамида и

дело је развијене цивилизације,

дело је нашег рода,

Та повесница није сасвим заборављена.

Оно што смо ми учили у школи

је лажа-паралажа-смутилица.

Посети Ртањ,

осети снагу ове планине,

седни,

уђи у себе,

уђи у акашу и

в и д и!!!

 

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

Свет који данас стварамо у сновима, сутра ће бити наша Стварност.

Наша невидљива дела овога тренутка, биће видљива у следећем тренутку.

Суштина је у ономе што се не види, а не у ономе што се види.

Оно што се види, увек нас обмањује, док нас невидљиво никад не обмањује.

02

С ону страну свих варки, омаја и опсена, гле! обитаваш ти – сушт, битан и вечан!

Тамо где све престаје, твој истински живот тек започиње.

Ти си свуда посејан и свуда присутан – има те и тамо где мислиш да те нема.

Нема ни простора, ни простанства, ни времена, ни света у којему те нема!

03

Не брини за Бело Србство – оно јесте и бива, и – оно је вечно!

Твоје је само да знаш: да јеси и биваш, да си вечан, да вазда изнова васкрсаваш, да се свагда снова рађаш.

Наше истинско рођење јесте оно када сами себе родимо!

Ко роди самога себе, тај је већ самим својим рођењем – вечан!

Ако ово знаш, онда – СВЕ ЗНАШ!

04

Буди Сам Свој БОГ; буди Сама Своја БОГИЊА!

Бели Срби и Беле Србкиње – главе горе!

БОГОВИ СТЕ!

Шта још хоћете мимо тога и више од тога?!

СВЕ ВЕЋ ИМАТЕ, ЈЕР – СВЕ ВЕЋ ЈЕСТЕ!

Нећу да вас чујем, да кукате и да се жалите!

БОГОВИ СТЕ!

Заиста, БОГОВИ СТЕ!

(Негде у Србском Банату, 14. месеца липа, 7526.)

Употреба огледала (као и свих других глатких површина које поседују способност да рефлектују светлост) у магијске сврхе и у циљу прорицања и “виђења” прошлих, садашњих и будућих догађаја, стара је готово колико и људски род и постоји у свим епохама и културама, а велики број народних обичаја и такозваних празноверја која се односе на огледала и на срећу или несрећу коју она могу донети, говори да она заузимају посебно место у колективној свести човечанства.

Запитајмо се зашто се врачеви и људи са екстрасензорним способностима, односно људи појачане енергетике, избегавају често гледати у огледало…

Моћ огледала да открију оно што је скривено позната је још од античких времена.

“Гледање” у огледало (или било коју другу глатку површину која одражава светлост) у циљу прорицања користили су древни Египћани, Арапи, Перзијанци, Грци и Римљани. У античкој Грчкој, по овој вештини су најпознатије биле пророчице из Тесалије које су своја предсказања исписивала људском крвљу на огледалу, а сматра се да су оне научиле чувеног Питагору како да гледа у будућност користећи одраз месечине на магичном огледалу.

У Риму су се људи вешти у “читању” из огледала називали спецулатии и били су врло тражени јер је било много оних који су желели да баце поглед на своју будућност, добију одговоре на питања и решења за своје проблеме.

У средњовековној Европи, сем огледала, коришћене су посуде с водом обојене изнутра црном бојом (и славни Нострадамус је захваљујући једној таквој посуди добијао своје визије).

Смртоносан поглед Медузе је паралисао и претварао у камен свакога ко је био неопрезан да је гледа изравно у очи. Али је Атена (богиња мудрости) дала Перзеју бакарни штит исполиран као огледало и јунак је помоћу одраза у њему успео скинути главу чудовишту …

Али, ево и питања: зашто је штит био баш бакрени, а не, рецимо, сребрни? И зашто су Кинези у кревет стављали баш медена огледала? Због сиромаштва? И да ли има значаја од којег је материјала направљено огледало?

Очито да има. Данас знамо да је механизам одраза енергије која је у додиру с твари (без обзира је ли то енергија радиоталаса, видљиве светлости или рендгенских зрака) у ствари исти: продирући у твар, та енергија помоћу сложених процеса изазива обратну емисију – зрачење властитих честица. Управо то ми примамо као одраз.

Али, каквом ће дијапазону припадати то секундарно зрачење умногоме зависи од својства те твари. Тако, постоји мишљење да метали топлих нијанси (бронза, бакар, мед, злато) у знатној мери апсорбују ‘месечеве’ (хладне, депримирајуће, Јинг) енергије и лепо узвраћају ‘сунчане’ (топле, стимулативне, Јанг) енергије.

Та се хипотеза у потпуности поклапа са сувременом науком: психолози и физиолози добро познају колико благотворно делују на човека ‘топле’ боје и колико депримирајуће делују оне ‘хладне’. Можда фине енергије које прате умртвљено хладну светлост месечине на Земљи и јесу одговор на једну тајну: зашто је бројност психичких поремећаја, необичних поступака, самоубистава и криминала у знатном порасту док је месец пун…

У свим временима сви народи имали су озбиљан и најчешће опрезан однос према огледалима. На пример, у различитим земљама постојало је овакво веровање: дете пре него што напуни годину дана не треба да се огледа у огледалу јер ће га у противном снаћи разноразне несреће…

У Европи су сматрали да је нарочито штетно да се гледа у огледало у полумраку или уз вештачко осветљење.

У Шведској и данас верују да ће девојке које се огледају у огледалу уз свеће постати непривлачне.

У Немачкој су у повести огледала често била потпуно уклањана из куће у последњим месецима трудноће. И данас постоји веровање да што мање у стану имате сјајних предмета и површина за огледање – то боље по вас.…

По народним веровањима, огледалима су се приписивале и позитивне и негативне моћи. Сматрало се да су у стању украсти човеку душу, а један од најраспрострањенијих обичаја је да се у случају нечије смрти у дому покојника прекрију сва огледала да се не би догодило да душа умрлог угледа себе и тако остане заробљена између два света, а врло много људи верује да ако нетко види свој одраз у огледалу у просторији у којој је неко умро, то значи да ће и он сам ускоро доживети исту судбину. Такође, “огледало треба уклонити из собе болесника јер је душа у време болести много рањивија и подложнија утицају злих сила. Сломити огледало је лоше знамење и донеће 7 година несреће, али је још опасније огледати се у њему ноћу при светлости свеће јер тада могу кроз њега нагрну духови из другог света.” …..

Извод из текста „Тајне моћи огледала“ – извор: интернет страница АТМА

 

 

 

Ово су увиди и сазнања из Акаше.

Атлантисти су од јудео-кршћанске идеологије створили јудео-кршћанску религију, коју су, потом, огњем и мачем, наметнули свим хиперборејским племенима.

Будући да су хиперборејска племена бивала разједињена, те да није бивало неке чвршће повезаности међу родовима и племенима, Атлантисти су, у својим осмишљеним дивљачким походила освајали и поробљавали једно по једно хиперборејско племе и, под присилом, на најгрозније и најужасније начине, вршили покрштавања племена и родова.

Многа су хиперборејска племена заувек нестала, јер је бивало –  као и данас! – оних ратничких племена која ни по  цену живота нису желела да одбаце древну предачку веру и да приме туђинску лажну религију.

Ниједно хиперборејско племе није својевољно примило јудео-кршћанство, већ је свакоме у крви и огњу наметнуто.

Правилно је јудео-кршћанство, зато што је то идеологија дивљих и варварских Атлантиста који су измислили распињање човека на крсту.

Крст је знамен њихове злочиначке и варварске цивилизације, јер сем распећа, сем распињања човека на крсту, ништа друго и неће остати иза њих.

Какви су онда били, такви су и данас.

На исти начин Атлантисти и данас распињу појединце, породице, родове, племена и народе.

Зато ће сваки самосвесни и самобитни хиперборејски Србин заувек одбацити, заувек из свести, духа и душе избацити,   јудео-кршћанску лажну религију, будући да је то знамен његовог вековног понижења и робства.

У срцу, у језгру душе, сваког расног и самосвесног хиперборејског Србина, утиснута је, попут живог печата, галактичка и божанска видовита вера – која није само вера, него и сушто божанско знање – наших древних звезданих (галактичких) предака.

Свако онај ко је у видовитом знању својих древних звезданих предака, откриће и препознати галактичку и космичку веру у списима и дневницима Николе Тесле.

Јер, из Тесле нису само исијавале и врцале Перунове Веде, већ је и Он Сам Собом био жива и ходајућа Перунова Веда.

 

Сањајте ако сте стигли у зору
на овај жедни праг који режи
да са њега поздравите дан
што је ваш и мој а јеца
и ноћ што од нас бежи

 

 

Нека иструну сећања
небобола речи старе
нека се у радостдане
светле сабахзоре
огрне живот сањања

 

 

Небобола тавних мракоблеса
прозиpних огледала времена
што нас је у тами гушила
а сад је слушамо спокојно
са моста сутрашњега

 

 

Сањајте ви који сте заборавили
прошлост и поштовање вечности
зароните без путоказа
додирните линију бескраја
то су путеви бесмртни

 

 

У име сваког ћутања
запалите историје пламен
пустите да гори Креда камен
нека то буде знамен
поновног Бога сунца буђења

 

Одкључајте вpaтa Хиландара
која су давно изгорела
немим огњем помутње и слутње
мртви су они који су закопали
грумен тајне у заборав

 

 

Будни су само ако су поново
тражили сенку анатеме уклетог
у дубини душе свога бића
ако сте заборавили
или још увек не знате

 

 

Да се најгласнији звукови
чују само из велике тишине
научите да је слушате
одбаците проклетство материје
довољно је умова у њој огрезло

 

Да би могли да стварају
исувише је сумаглица мутилo
прозирнo огледалo времена
устаните не би ли глувост окопнила
Ви касно пробуђени Бог сунца је близу