Ирена М.:Коментар


N2_9624_29.jpg

(Коментар на лирски запис,Драгана Симовића-ИЋИ ЋУ ОВИМ ПУТЕМ ДО КРАЈА)

Невреме удара онда када највише има сјаја…без најаве и летњег пљуска,само се сјате горде олује и савију шта се стигне…Савију оно без јакога корена и младо недорасло што још ни у сновима не зна-Шта смо!!!
У најтежим временима србство се дизало!Имамо чудан ген-реагује када све виси о концу…
Гледајући историју која се понавља…све се исто јавља…Највећа ДУХОВНА СВИТА у горким данима се рађала…
Један круг прођосмо,други,трећи,…да се не би све изнова понављало.Ваља се од СЕБЕ БИТИ ВЕЋИ…Онда имамо шта да очекујемо.Како сањали тако по јави пролазили,како зборили тако о нама говорили…
Свет изнад огледала,вешто играње сенкама…
Здраво нама било!!!

(И када је тешко,сетимо се песме…Уз песму је све лакше!)

Драгана: коментар на Љубав привлачи Љубав


Предивно, заиста Дивота сушта у овим Силницама које сте посветили Роду своме,
Дивни наш Родољубе!
Потребне су нам овакве ријечи, велика је снага у њима, све одише неком милином, чистотом, пуни ме божанском Љубави, Свељубави!
Моја Душа пјева уз ове ријечи, вратили сте ме у безбрижно дјетињство, тамо гдје је све могуће и гдје је та нула, та вјечност, права реалност, све је у њој, чисте божанске душе то знају, а мала дјеца осјећају тај извор, и живе том музиком, тим бојама, осјећају тај мирис!
Читајући опет сам чула музику, видјела боје, осјетила мирис дјетињства, пливала чистим извором…
Благодарим Божанствени пјесниче на овом времеплову, заиста све је у овом тренутку, а до нас је који ИЗВОР—ИЗБОР бирамо!

Благослов Роду! Милорад Максимовић


Жив ми био вазда кроз све зраке свете ватре!

Бол у Љубав претворио!
Вагром сјаја живота без краја, свет у себи оденуо!
Ништа није како јесте, док све јесте како није.
Загонетка жива, сјајна.
Љубав света изнад свега крије искре Рода бајна.
cd85a-fb_img_1452721743971

Наставите читање

Драган Симовић: Лирика вечног тренутка – Љубав привлачи Љубав


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

Својим мислима, сновима, осећањима, речима и делима морамо да се боримо за лепши и бољи свет.

Нећемо водити рат ПРОТИВ таме, већ рат ЗА Светлост.

Нећемо ратовати ПРОТИВ мржње, него ЗА Љубав.

Нећемо бити ПРОТИВ некога или нечега, но ЗА Некога и Нешто.

Ако желимо да добијемо рат, онда морамо да се боримо ЗА нешто своје, ЗА нешто што је дубоко и високо, ЗА нешто што је у Вечности и Безкрају, ЗА нешто што је с ону страну свих илузија, омаја и опсена.

02

Љубав увек побеђује.

Љубав побеђује чак и онда кад нам се чини да губи.

Ко год води рат ЗА Љубав, Светлост, Доброту и Лепоту свагда ће и навек побеђивати.

Побеђиваће и онда када се свима чини да губи!

Ко год је ратовао ЗА Љубав, никада није губио, но вазда и увек побеђивао.

На Путу Љубави нема губитка!

03

У Великом Роду, у Васељени, међу сазвежђима и звезданим јатима – слично слично привлачи.

Љубав привлачи Љубав; Лепота привлачи Лепоту; Доброта привлачи Доброту.

И сродне душе се привлаче.

Привлаче се скраја накрај Васељене!

То се зове Закон Звездане Привлачности.

Тај Закон јесте Закон Над Законима.

Од Тог Закона нема већег закона!

04

Бело Србство не може да нестане.

Бело Србство не сме да нестане.

Бело Србство јесте Звездано Семе Богова и Људи.

Бело Србство је створено и рођено Одозго, из Језгра Живота у Створитељу.

05

Овај Тренутак – то је Нулта Тачка Вечности, Времена, Простора и Пространства.

Из Овог Тренутка све настаје, све постаје, све се рађа.

Ко не осећа, ко не појима, ко не живи Садашњи Тренутак, тај ни живот свој не живи!

Живот се одвија у Садашњем Тренутку.

Вечност је – Вечност само онда када је у Садашњем Тренутку.

Бултони : КЛЕТВА


Све и да сам тако хтео, нисам смео
Већ отидох предалеко, ко би рек’о
Парк и клупа, она сама, дивна дама
Мојих груди један део, баш се ту обрео
Ја бих преко, јер ме тамо чека неко
На очи ми пала тама, све од срама

Обећ’о сам, реч сам дао, нисам знао
Као пијан од љубави, у вртлогу што се дави
Златан прстен што доносим, да запросим
Осмехе ти снене крао, обећање теби дао
Шта ли ти је сад у глави, рано моја, бар се јави
Нисам косац који коси, смрт доноси

Као свати скамењени, ветром донесени
Клетву баце да те сломе, дух да клоне
Помоли се, крст пољуби, биће боље
И теби ће к’о и мени, развејат се сени
Родни крају , мој Проломе, сватовске колоне
Чувај не погуби, не дај клетви Вароши Ђавоље

01.06.2017 у 0,15 часова Бултони

 

Мала Вила – народна бајка


Били краљ и краљица па имали јединца сина. Када је син нарастао, прославише његов двадесети рођендан и на част позваше највиђеније људе из целог краљевства. Бели двори засјаше од злата, сребра и драгог камења и од хиљаду свећа. Кад увече у башти поведоше коло, ухватише се девојке све једна лепша од друге. Оне гледаху у лепог краљевића и мило и драго али се ни једна младом слављенику не допаде.

У поноћ се разиђоше гости  а краљевић оде у гај од старих липа.

Била је месечина, и њему се није спавало. Чаробно беше погледати тамне сенке старог дрвећа. Кроз грање се провлачила месечина и падала по земљи у чудним шарама. Липе су мирисале као тамјан по црквама.

Краљевић је полагано и замишљено шетао по зеленој травици.

 Кад је изашао на пропланак, угледа пред собом на трави, усред месечине, Малу Вилу у златом везеној хаљини.

Дуга јој се коса низ леђа спуштала, а на глави је блистала златна круна. Била је сасвим мала – као лутка.

Краљевић у чуду застане и загледа се у њу а Вила проговори гласом као када сребрно звонце зазвони:

– Мој лепи Краљевићу. И ја сам желела да дођем на твоје славље али нисам смела да се у коло ухватим јер сам тако малена. Зато ти се јављам овде, под месечином, која је за мене сунчев сјај –

Краљевићу се Мала Вила веома допала па клекну на траву и узе је за ручицу –  

али се она оте и нестаде у ноћи. Остаде му само рукавица, тако мала, да је једва навукао на свој мали прст. Пун туге врати се младић у двор али о ноћном сусрету не рече никоме ни речи.

Следеће ноћи он опет оде у башту.

Ходао је по белој месечини и тражио Малу Вилу. У једном тренутку извадио је из недара мајушну рукавицу и принео је уснама. Истога часа створи се Вила пред њим. Краљевић се толико обрадовао, да му је срце заиграло од милине. Кренуше тако заједно у шетњу и ускоро краљевић опази да Мала Вила расте после сваке његове лепе речи и нежног погледа. На растанку је била два пута већа него претходне ноћи, па ни рукавицу није могла навући.

– Задржи је и чувај као аманет – рече она краљевићу и нестаде.

– Носићу је на срцу и чекаћу те сваке ноћи – прошапута он и упути се двору.

Сваке ноћи, док је било месечине, састајали су се Краљевић и Вила. И како је његова љубав расла, тако је и Вила пред његовим очима постајала све већа и већа а после 9 вечери сачека га лепота девојка и рече умилно:

– Добродошао, мили Краљевићу! Докле год буде месечине ја ћу ти долазити –

– Не, драга моја, – одговори младић. – Ја не могу више да живим без тебе. Буди моја краљица!

– Бићу твоја, – одговори она тихо – али само ако се закунеш, да ћеш ме увек верно волети. Твоја љубав уздигла је мене и само док она траје, трајаће и мој живот.

– Кунем се, – узвикне Краљевић.

– Верујем ти али те молим, да никад не заборавиш своју заклетву јер од ње зависи живот мој –

После три дана учинише свадбу двоје младих. Лепоти Вилиној дивио се сав свет. После тога они су срећно живели 7 година. А онда умре стари краљ. На његову сахрану дође много поданика и дворјана. Одар старог краља чувале су најлепше девојке из читаве земље. Међу њима беше једна лепотица црвене косе и црних очију. Али она није молитве читала, нити за старим владаром туговала, него је само очима пратила младог краља. Када је спровод из двора кренуо, три пута је нови краљ погледао необичну девојку. Истог часа његова краљица се спотакла о своју сукњу.

– Гле, како ми је сукња предуга! – узвикнула је.

Краљ није опазио да се његова жена смањила. Када су укопали старога краља, пође она лепотица црвене косе уз младог краља. Он је без престанка гледао црвенокосу девојку и није опажао да је краљица постајала све мања. А када стигоше до оних старих липа – она потпуно нестаде.

Ускоро се млади краљ ожени лепом девојком црвене косе и црних очију. Али с њом ни три дана није срећно живео. Тражила је да јој купи постељу од самога алема, желела је сад ово сад оно а све саме ствари којих нигде на свету нема. Кад јој краљ не би испунио жељу она је плакала, свађала се с њим, ружила га. Краљ виде шта је учинио па је отера.

Сети се онда своје мале и добре виле па пође под липе да је тражи. Сваке је ноћи одлазио, чекао и чекао, већ је и остарио чекајући. Али она се никада више није вратила.

 

 

 

Извор: интернет страница – Најлепше бајке света

Ирена М.:МИСЛИ


N2_4651_36.jpg

Лепота додира
Ствар је у мислима
Једнакост све прожима
Плес на прстима
Досегнути игром
Простор на небесима

Запис
Горостас који одаје
Прича предање
Вечито знање
Сакупљао лепоте
Насмејаних кола
Упијао музику
Нежних валова

Можда на измаку
Почетку водопада
Улије се вера
Одагна нада
Буде овде
Буде сада

Иштемо ли превише
Тражимо ли премало
Срце није сневало
Кад сазна
За чим трагамо
Успемо

Нагост


Огољењем тела, човек се ослобађао обавеза према културним нормама и

приближавао природи, али и оностраном.

Сходно томе, нагост је одлика и многих бића словенске митологије.

Док је људима омогућавала додир са природним силама које их окружују.

 Из тог разлога нагост затичемо управо код магијских ритуала.

 Они могу бити заштитнички, попут амајлија које су израђивали голи ковачи,

кујући под пуним месецом или кошуље коју наге бабе шију у једној ноћи.

Исто тако наги би се супротстављали и природним непогодама.

У земљорадничкој магији поједине сетве и орања би вршили огољени

 како би се повезали са природом.

Ову одлику би користиле и врачаре које би ритуалном голотињом

ступале у везу са натприродним.                         

Текст: Ивана Мораревић, Душан Божић

Литература:
Радомир Р. Подунавски – „Традиционално Балканско вештичарство“, Еsotheria, Београд, 2007
Т. А. Агапкина, М, М. Валенцова, А. Л. Топорков – „Нагота“, „Славянские древности“,

том III, Международные отношения, Москва, 2004

Слика:
Фомин Николай – Зеркало

Извор: интернет страница – српска родноверна  жупа  „Луг Велеса“

 

Владан Пантелић: Цијевна река


Цијевна је река лепоте и крајности.

Лепота се види дуж целог њеног тока –

бистра зеленкаста вода,

милиони каменчића разних боја и

облика, околиш, хук…

 

 

Прва крајност изражена током топлог лета,

жарка клима у Подгорици, и вода нестаје.

Можете шетати дубоким коритом,

ако имате храбрости, јер, никада се не зна!,

можда се налети на крокодиле, анимаманимаконде…

На слици је друга крајност -поп-лава!

Овде је бујица толико јака да преплављује водопад.

Моћно, лепо…

  фотографија; Тиховање на реци Цијевни…2013 …

 

 

Милица Тасић: ИПАК


Онирична жено,
с лицем белим
и гаром трепавица,
тужног лица
са очима траве,
и ружиним уснама,
кад на састанак касне ти очи,
хоћеш ли доћи?

Или се само у мени прелива напукло воће у погледе нежне твоје?

Омаж твом загрљају
сликам и
уздишем мучно и тешко

Перо се слива у бесаној ноћи
очекујем да ћеш
ипак некад доћи

Зауставих се на реч једну,
на – ипак – колико је то све,
баш све,
кад у мраку помислим на те

Одежду навлачим
да тугу своју скријем,
од тебе, драга, налик сну,
док кроз окна гледам
месеца ти појаву

С тамног ми лица
на раме капље зној
црно од чекања,
од изанђалих снова

А ја пишем,
упорно пишем…
уморно листове бацам
дишем,
гужвам,
па поново пишем

Ипак, зар не – ипак?
Хоћеш ли ми доћи?
Ветра дахом
да те пољубим на часак само

Словом те цртам у белини
на чежњивој старој хартији
док чекам поглед твој сањив
и уснама дрхтавим
љубим ти лице,
оно,
налик сну,
а потом опет сам
у свом бездану.