Толкинов језик и тајне које носе звучне вредости


Преузето са сајта

http://www.zvezdarod.com

 

 

 

 

У овом мом писању у наставцима о делу Толкина ја се бавим нечим другим, наиме нечим што је иза паравана. Наравно разне ствари су отворене за различите интерпретације или разумевања…ја се пак водим оним што увек говори истину ма шта неко мислио о томе.

Звук језика води то дубине бића. Он открива много ако не и све – онима који су отворили двери свога вишег разума да би добили спознање. Ко то није, нека ништа не очекује.

Виши разум не тргује са новостима, знањима, моћима. Или је неко спреман или не.

То је начин да се сачува суштина од упада непријатеља одређених знања која покрећу све.

Толкин је од детета имао истанчан осећај за језик и звук. Он је смишљао језике одмалена да би тек касније схватао учивши много језика академски, да је набасао на отворено благо. Ја сам мишљења да је он одшкринуо врата свог рода, тј. генетског кода и сећања свих предходних нараштаја.

Он је рођен у породици која се бавила Толковањем. У првом мом тексту сам објаснио шта је то Толковање (намерно великим словом). Дакле, њему су се отворила сећања свог рода. Који је то његов род?

Иако се последњих неколико генерација сматрало Енглезима у његовој породици, он потиче крвном линијом од Славјанског Рода, још прецизније речено Старих Срба на северу Европе који су асимиловани Германима током векова те их је остало само мало у Лужичком крају у данашњој Немачкој.

Пре него је и постала држава Пољска, Срби су ту живели од прадавних времена где су градови попут Арконе имали изузетну важност у чувању исконских знања нашег Рода.

Волхви и Ведуни као чувари прастарих знања су ту обитавали.

Толкину се од детета пробудио тај ген и запис, стога је он у свом световном животу говорио и Руски и Србски.

Језике које је он овековечио у својим делима назвавши их Вилењачким и Људским, црпео је из прастарог језика нашег Рода и још наших других Родова који некада дођоше са Звезда.

Основно име које је дао свим Вилењацима је „Quendi“.

И сада долазимо до кључа, до звучне вредости.

Ова реч се изговара као – Квенди.

Њу је он сам описао као име којим су се Вилењаци звали, када су живели у својој првој постојбини на овој планети- и у преводу је значила – „Они који говоре“.

Како нас зову у другим деловима чак и данашњег света?

Како су нас звали у нашој прошлости на северу Европе а и како је наше име у музејима по Немачкој данас?

Погађајте само једном…

Венди!

К-Венди.

Где је живео изворни свети род народа који је дошао са Звезда на ову планету (Eldar- њихово касније име- народ Звезда) а који смо ми звали Вилењацима?

Живео је са Светим Родом Венда, Свети Род говори свето, зато су и они себе називали као народ који живи и гледа ка Вендима.

Када су по Толкину они почели да се селе даље по планети назвали су се Елдари а оне који су тада и даље остајали са нашим Родом су Елдари назвали Moriquendi – Мориквенди или тамни Вилењаци (јер нису отишли са осталим Вилењацима у Град Богова и Сила).

Мориквенди осташе да живе са Родом.

Мара као име Богиње нашега Рода је велико у нашем генетском сећању. У питању је једна узвишена суштина која је добила у народу особине Богиње док је њена природа мого виша. Она је једна од Светлих Јерарха или Светлих Сила или Белих Богова.

Наравно ја нисам никакав научник који пише овде тезу, ја пишем онако како видим и ведам како видим. Ко има очи нека види. Ко има уши нека слуша.

У наставку ћу писати о везама стварања кроз тонове, техникама Вилењака које су донели из својих Звезданих система…

Дневник плавог Вилењака (31) – Светлана Рајковић


Трчећим корацима враћао сам се према оном тунелу, мислећи само о, Лани и Нори. Дао бих све да сам сада са њима! Не знам шта је, Нагард хтео рећи са оним уплашеним погледом, али, осећам да није све сјајно, осећам да је њима двема потребна моја помоћ.

И, у овом бунилу, паници и журби нисам приметио да сам на погрешном путу.

Самом себи не верујем, самом себи покушавам да објасним ову грешку.

Како сам погрешио стазу, када сам сигуран да ову шуму одлично познајем?

-Хеј, ти?! Ти!

-Мени кажеш?!

Збуњено је застао Вилењак, окретајући се око себе.

-Да, да, стани, морам нешто да те питам!

-Стао сам! Ко си ти?

-Зовем се, Ледан!

-Ледан?! Онај што…

Застао је, чини ми се да је сада још више збуњен.

-Добро, било који да сам, Ледан пријатељу, веруј, није ни важно, само ми реци, где сам?!

-Зовем се, Минол!

Па, сад, како да ти објасним?!

-Драго ми је, Миноле!

Лепо, реци ми, где је излаз из ове шуме у свет људи?

-Које шуме?

-Како, које шуме?! Ове шуме, Миноле!

И, окренем се да, збуњеном Минолу покажем о којој шуми зборим, кад’ …

Сад’ сам и ја збуњен!

-Миноле, па, нема шуме?!

-Наравно да је нема, Ледане, и, није је ни било.

-Чекај, чекај! Како мислиш, није је ни било?!

Ја сам дотрчао из оног правца, а, тамо је била густа шума, са најлепшим кедерима.

-Нема шуме! Ти мора да си у некој омаји?!

-Ја у омаји?

Је л’ ти мене слушаш?

Пажљиво ме слушаш?

-Слушам те и не верујем шта ме питаш!

Нема никакве шуме, Ледане!

Је л’ ти мене слушаш?!

-Ја сам сада, баш сада, био испод храста са, Радмилом и Нагардом, и, после разговора са, Нагардом потрчао сам у помоћ, Лани и Нори!

-Ледане, они су остали у свету,  коме сада припадају њихови задаци, а, ти си дошао у ,,нов,, свет, да нађеш свој први задатак.

Гледао сам у пусто пространство сачињено од стена и прашине, а, на ком је била шума, слушајући Вилењака шта прича.

-Добро, разумем, Миноле, и,..

Окренуо сам се према зиду, испред ког је стајао Вилењак.

-Где си?

Миноле?!

Миноле!

Вилењак по имену Минол је, једноставно нестао, а, нестали су и сви одговори.

-Шта сада? Да, гледаћу око себе и сам са собом зборити, јер, ништа и никог нема око мене.

-Можда да боље погледаш око себе!

-Овај Вилењак је безобразан!

-Ти увек донесеш погрешан закључак, брбљивче!

-Ко је то рекао да сам брбљивац? Да чујем?!

-Доста вас двоје!

-Ти клемпави ућути!

Немо сам гледао око себе, да видим ко то збори. Гласови на све стране а, никог на видику. Шта ми се дешава? Ко се то чује?

-Хеј, Вилењаку, лакше мало! Не врти се толико, не волим када ми прашина лети око очију!

-Ко сте ви,  и, где сте?!

Викнуо сам оштро!

-Није потребно да вичеш, само, гледај доле испод себе.

Испод мене земља, прашина и камење, и, ништа више, ни једна травка не постоји, ни једна бубица!

-Где сте?

Опет сам викнуо, гледајући свуда око себе, али, ништа и никог нема.

-Не вреди вама говорити, ви не слушате, овај Вилењак је безобразан!

-Ућути брбљивице!

-Опет ти мени, брбљивице?!

-Ућути, рекох!

-Добро, ко год да сте, или, шта год да сте, покажите се!

-Свуда смо око тебе, Ледане!

Био је то нов глас, и, као да је најближи мени.

-Где сте, не видим вас?!

-Ево, ја ћу први да се покажем, и ако мислим да си безобразан Вилењак.

Изненада, испред мена, на, можда, три метра, камен величине дечије лопте, промени боју у белу, сивкасто белу, и, онако као кроз маглу надзиру му се очи.

-Ви сте живи?!

Ви…

-Па, наравно да смо живи!

Након неколико тренутака, све стене, и, сво камење око мене је имало исту боју као онај први, и, сви су на глас причали.

-Ти си Вилењак по имену, Ледан?

Обрати ми се један повећи камен.

-Да!

-Зашто си дошао овде, у нашу земљу, а, не знаш за нас?

Е, сад, то је био неки други глас, и по боји, рекао бих да је то упитала нека стена.

-Нисам дошао, времеплов ме је сам довео овде. Не љутите се, нисам хтео да вас узнемирим!

-Ледане, дођи! Пожури, брате!

Ланин глас је надјачао све оне гласове, али, где је? Окренуо сам се према оном зиду иза мене, и, погодак!

Лана је стајала испред зида а, иза ње се видео отворен портал.

-Пожури, морамо да идемо, немамо времена, портал се затвара!

Потрчао сам према сестри, и, успео сам!

У трену смо се пребацили у подземни град, у доба из ког сам мало пре изашао.

-Лана, шта се десило, и, како сам се нашао у оном чудном свету?

-Минол, кога си срео у свету ,,Живих Камења,,  је знао ко си, и, обавестио ме је где те је срео. То није свет у коме треба да тражиш свој први задатак, и, ево, успели смо, захваљујући Минолу да те вратимо овде.

-Какав је оно свет?

-Ледане, оне стене су наши чувари тајни! Нико још није успео да их сломи.

Небића их секу, буше, клешу, али, узалуд им, јер, стену када и уситниш, добијаш песак и прашину, и, опет и такав чува тајну, било где да се налази.

Оно што је најважније, оне не осећају бол, и, за њих не постоји ,,време,,!

-Чудно је, Лана што никада нисам ни чуо за њих.

-Живе Стене, или, Живо Камење не напушта свој свет, осим, ако их ми не однесемо. Често се у договору са њима граде камени градови, и, тако они пристају да напусте свој свет и настане неки нов.

Вековима остављамо записе на њима у многим световима, и, на тај начин помажемо бићима, остављајући им увиде.

,,Мидгард,, је пун ,,Живог Камења,, и, безброј градова и самих планина су од њих подигнути.

Живи камен у рукама Вилењака уме да промени састав, па чак и делић од камена.

-Како, Лана?

-Брате мили, у скоро сваком камену се скрива неки кристал или метал. Најчешће су у средини камена и, ако се деси да, камен нечастиви разбије, кристал поприми и боју и састав од свог камена и тако остане неприметан. Многи записи су остављени баш на њима или на металима које камење носи.

Када се ствара нов свет, сваки стари свет да по нешто своје, и, зато се рађају све лепши и дивотнији светови.

Свет елемената је све лепши, и, самим тим даје новом свету лепше.

Свет камена такође, свет животиња, свет људи, биљака.

Показаћу ти.

Гледај, узела сам један мали камен који је део оне стене са твоје десне стране. Видиш, брушена је због тунела, и, види се, да, у себи носи кристал.

Погледај, каменчић показује боју кристала, и, видиш, Ледане, показао нам је да носи у себи зелени кристал.

Овако ми Вилењаци долазимо до потребних метала, које користимо у разне сврхе, а, то ти је добро познато.

-Јесте, Лана!

-Ако нам је потребно злато, олако дознамо где се, тачније, у којој стени се крије.

Негда су узвишена бића на златним плочама остављала записе потомцима на дар.

Ледане, све док се и један делић злата или кристала налази у погрешним рукама, оно ће остати ,,проклето,, јер, то је одлука ,,Живог Камења,,!

-То значи, да,..

-Значи, Ледане, да је истина што људи зборе о ,,лажној срећи,,. Посмотри мало свет људи, и, увидећеш да, нико, али нико ко има злато или кристале није срећан!

Опседнути су нечим што је проклето, у незнању да, сваки кристал и сваки метал тежи свом камену, јер камен и кристал су исто што и, шкољка и бисер.

-Како су нељуди успели да раздвоје кристале или метале од камена, Лана?

-Нажалост, брате то су учинили Вилењаци.

-Молим?! Како то мислиш, Вилењаци?

-Нису сви Вилењаци успели да се одупру контроли таме над овим светом. Понела их је жеља за богаством које овде купује краљевски живот. У почетку су се борили да те кристале поделе између себе, што их је довело до уништења, и, да би се спасли, понудили су нељудима савез. Они су олако откривали, не само где су ,,Живе,, стене или камење, већ и технику са којом сваку стену отворе олако.

-Жао ми је тих Вилењака, сестро!

-Знам, брате, знам! Жалим их срцем целим!

Наставиће се…

Светлана Рајковић

Ирена М.:ПУТ СНА


 

 

N2_5576_19

 

Знате ли колико сам Вас тражио?Целу сам земљу обишао…

Ретки смо.Схватам то ко комплимент.А осећам ко да чувам делић пламена,неке недогорљиве ватре.То заправо људи памте.

Шта?

Ту неизмерну топлину,погледом у дубину чистих очију.Честитост.
То се стиче.Од малена.Од куће све потиче.

Честитост је врлина,од колена на колено.Ко је у свом роду затеко тај се вечито веселио.

У чему је жар?

Очи ако су бистре…Руке…Видиш-Пре су се људи здравили!Рука у руци-Стисак!Држање господско,права кичма,висока чела…

Диктирање начела!

Ееее…Ко да диктира?То је усађено у генима.Мој дед је био горштак,…Човек планине,зов дивљине…У његовом си погледу могао да ухватиш орла у лету,радост у детету,слободу…Да ћутиш и милином га слушаш…гледаш…Машташ о изазовима и својим сновима.

Не предајмо се!

Бога ми ја не!Посустати могу ал не могу.Него рече ти,требаш ме…

Ви сте-Ковач?

Јесам.Зар делујем другачије?

Не…Видите-Требају ми потковице?

Да накујем?Колико?

Једну!

Немаш коња?

За срећу.Не коња.

Толико си превалио не би ли ти срећу ковањем донео.Времена,времена…То не иде.

Не иде ни мени.

Где кочи?

Кочнице немам!

Значи…

Да.

Наковаћу је.Под једним условом…онда нећу ни наплатити.

Реците.

Видиш ли у штали оног коња?Тај је вранац жива ватра,…Оседлај га…одвешће те у планине.Зна тај путеве…напамет.

Где ћу ја…Неумем јахати…Имам се сломити!

Прљавога коња тешко ћеш видети.А у његовим очима можеш се огледати…душа…Прљавштина прљавога иште и у души тражи упориште.Миран буди!

Да оседлам?Ко дете наивно верујем.

Дете није наивно-УПАМТИ!Оно је незапрљане свести.

Узјахао сам .Несигурно,неспретно…А онда…Шта онда?Онда нема…Осетио сам на својој кожи…Како је?!Предати се неком,а не знати где води…У слободу-покрета мислима,…Адреналин удара,свежина кроз плућа крв обогаћује и време се скраћује…Циљ постаје-Свеједно!Битна је намера.Срећа за свакога!

Потковица је спремна.

И ја сам.Задржаћу потковицу ко подсетницу.Говорићу многима-о вама,о вашим коњима.Нека дођу,виде и пробају.

Овакви као ја никада на једном месту не опстају.

Касниш!!!Пожури!!!

Јави им да нећу доћи.Не,сачекај-Учинићу то ја!Сан ми је чудан дошао ноћас…

Хајде покрени се…

Да,хоћу.Спреми се.

Где?За куда?

Водим те…хм…Мислим да знам пут.Чекам те напољу…

Одкуда потковица на столу?

Драган Симовић: Лирика срца и душе – Ноћ пунога Месеца


Ноћ пунога Месеца.

Небо, бистро и јасно, осуто плавим звездама.

Свежина вечери из поља, шири се подно крошања сневајућих липа, јасена и ораха скривених у властитим сенкама.

Зрикавци једнолично зричу.

Хукање сове допире про даљина.

Месечина, мека и млечно-бела, просута рудинама и стазама.

Седим, тихујем и сневам.

Не иде ми се на починак.

Не спава ми се.

Лепота белих ноћи, ноћи кад липе цвату, и кад понад крошања моћних и мирисних липа броди пун Месец –  огроман, румен и блед.

Каква милина!

Каква дивота!

Овај тренутак вечности, гле! остаће записан међу звезданим јатима и кроз тисућу лета!

Нема горе без вука ( и ) ’ајдука


Најконтраверзнији лик из животињског царства; негативац из многих бајки у којима је био оличење препредености, зла и подмуклости. За већину он представља шумског крволока од кога се леди крв, нарочито при пуном месецу, а с’ друге стране, са аспекта историјске митологије, представља велику мајку. Колико су бајке уз које смо васпитавани имале удео да ова врста данас постане чак угрожена у неким крајевима, нисмо сигурни, али да је у великој мери уопште ВУК омражен, то свакако. Колико међутим истине може бити у бајкама, или легендама, сасвим је извесно.

Не постоји нико ко не зна за легенду о настанку града Рима, тј. браћу Ромула и Рема које је одхранила вучица. Стари народи су добро познавали вука, једнако га се плашили и поштовали. И ако многи грчки и римски писци о њему говоре са одбојношћу и нетрпељивошћу, које је Изегрин вазда изазивао, у старој германској митологији, Вотанову животињу више цене него што је презиру. Касније, хришћанство је потиснуло високу песничку митологију старих народа, претворивши Вотана у ђаволског дивљег ловца, а његове вукове у псе, који на крају постају вукодлаци.

Па ипак, кроз сва та времена, презир према вуку проткан је потајним страхом пред страшним и надприродним способностима ове животиње -тако је у нашем народу било уобичајено мушком детету дати име Вук, не би ли га то сачувало од урока.

Добра организованост вучје заједнице је са стратешког аспекта у човеку од давнина изазивала дивљење. Вук наиме може да живи као самотњак, у пару или чопору. У заједници (чопору) раде узорно тимски, потпомажући се међусобно и комуницирајући различитим завијањем. Зими, када је снег дубок, сакупљају се у веће чопоре у којима иду по трагу својих претходника, баш као што су чинили Индијанци у рату, да би заварали непријатеља својим бројним стањем; али и да би идући у колони пртили снег ради лакшег кретања.

Све то никако не илуструје стару латинску да је човек човеку вук, као ни чињеница да је овај шумски разбојник иначе породично биће, доживотно одан својој вучици, која у томе ни мало не заостаје за њим.

 Еее, да је човек човеку вук…!

Слично куји, вучица је добра и нежна мајка. Своје вучиће брижно чисти, лижући их, а доји их дуже него што је то уобичајено код куја, бринући се и касније када им млеко није једина храна, да увек буду сити. Њена позорност не попушта ни трена када има младе, и зато их често премешта, чим у нечему наслути опасност за њих. Увек сам тврдила да је матерински инстинкт једина особина која се током процеса еволуције није уопште изменила, и једнака је у свих мајки, ма којој врсти припадале. Ако изгуби своје младунце, вучица тешко прихвата губитак, дубоко жалећи. С’ друге стране, ако дође до губитка мајке, младе ће прихватити друга вучица, која ће се о њима старати, баш као мајка, и дојити их. Зато се каже да вучићи имају онолико мајки, колико и тетки. Иначе, своје младе вук и вучица подижу заједно у оквиру породице.

Вукови су познати и као велике скитнице. У зависности од природе терена, у стању је да прелази од 60 (планински предели) па до преко 100 km дневно (по равници). Током ратова, пратили су кретање војске. Догађања на просторима бивше Југославије током 90-их година, указују на податак да су вукови мигрирали са терена где су постојала ратна дејства на оне мирније, где их није било.

Као припадник канида, вук је интелигентна животиња. За разлику од свог племенитог рођака пса, он је звер и као такав, не да се условљавати и манипулисати; његови поступци су последица инстинкта, захваљујући чему се вешто прилагођава свакој ситуацији и много јаче (безрезервно, посесивно) може да се веже за човека, ако га овај одгаји.

Кризно стање вучјих популација проблем је свих земаља централне и западне Европе. Ситуација је најгора у Шведској и Норвешкој где је ова врста дословно пред истребљењем, и преостале јединке могу се набројати на прсте обе руке. Слично је и у Немачкој, те је европска заједница почела да финансира такозване “ light“ пројекте који имају за циљ ревитализацију вукова на њиховим доскорашњим стаништима. Вероватно најтемпераментнији, и најбројнији – италијански ловци су својој земљи можда и највећа препрека на путу до решења овог проблема. Генерално, оно што је свугде проблем јесте убедити  локално становништво да не треба уништавати вукове, јер их сматрају штеточинама. То је покренуло у неким земљама програме за едукацију, али и мере које обезбеђују обештећење у случајевима када се догоди да вукови нанесу штету.

Тако у историји коју исписујемо ми људи, као господари поверене нам Планете пролазе вукови.

Дивна створења, способна за приврженост и жртву, носиоци веома важне улоге у природи. Ни зли, ни опасни, они су оно што јесу: мудри и моћни, симболишу дивљину, одани својој заједници.

А када нађу себи пара, тј. када се једном сретну и заснују породицу, вук и вучица остају заједно до краја живота.

Када један од њих угине, други остаје самотњак.

Ако сте икада чули песму вукова у планини, били сте у прилици да чујете звук исконске тајне, попут оне из шума шкољке…

Кажу да једино планине живе довољно дуго да могу заиста разумети њихову песму. Стари горштаци су говорили да „нема горе без вука и ‘ајдука“.

А некада је живео у усамљеним, мирним и дивљим пределима, нарочито у густим, мрачним шумама, мочварним превојима и пространствима јужних степа. Сатеран у гетое, вековима прогоњен од нас са срцем Црвенкапе, што на миру хоћемо да беремо цвеће, без бојазни од сусрета са сопственим страховима, броји своје (надајмо се НЕ) последње дане оном истом исконском снагом  којој човечанство може само тежити. Малодушност и ускогрудост  људски родтера на инфериорне и деструктивне поступке уништавања оног што је старим, ишчезлим цивилизацијама, попут рецимо индијанске, представљало узор и врхунску тежњу ка савршеном складу.

Ако заиста волите, куца ли у Вама вучје срце ?

Одлазећи у природу,  ми му долазимо у дом.  Може се догодити да мотри на вас, али на одстојању.

Зато што је владар својих простора неустрашивог срца,

с љубављу, 

Извод из текста Гордане Атанасијевић

Извор: интернет страница- Клуб активних уживалаца природе – Београд

 

Јагода А Маринковић: УСТАНИ ЗЕМЉО МОЈА ТУЖНА


О чему сањаш земљо моја тужна
За ким жудиш збуњена и сетна
Још те памтим када си била жена
И рађала децу звездолику сретна

Тада си месец љубила са неба
Непојмљиво са облацима чила
Ниси знала шта те тамо чека
Узнела си се са незнанцима била

О не слушај када те мртви теше
У нестанку нестанак се рађа
И пророци кад узлете греше
Није свака звезда лађа

Од звезданог неба често Ад се теше
У коме смо и ми изгубили снове
Само живи могу да разреше
Могу ли лађе по сувом да плове

Устани земљо моја тужна
Због нас и предака својих
Устани док касно за ту битку није
Због части покољења твојих

Устани Србијице због Историје целе
Мрачне силе се над тобом наднеле
Застава туђа над тобом се вије
Не дај да те отуђују кидају и деле

Устани ради твојих ђака и монаха
Свака им молитва благодатна била
Лазареву војску призови без страха
Нека крвници виде шта је божја сила

Устани Србијице и подигни поглед
Јер срце ти живо из недара ваде
Не дај да царују антихристи у недоглед
Јопет потомци нека божурове саде

Устани Србијице сломњена и пала
Мучили те тукли кидали газили и клали
Устани Србиjo још увек ниси мала
Нису прадедови узалуд за твоју част пали

Устани Србијице Света земљо мила
Јопет ти дајем Серафимска крила
Нека ову битку добијеш без боја
Веруј ми устани ма где била

Милица Тасић | ЉУДИ БЕЗ НЕБА


Зар бол само
речи без дна
остависмо
у подножју наде –
смисао
испод небеског свода

Зар туга и јад само
да тишина пада на нас
као из облака тмурног кад лије

Зар бесмисао да нас гони
као звериње у мраку
Док смисао лежи
у дубокој јами неизреченог

Зар нам голотиње треба
Нама, људима без неба
И зар нисмо у праху
Кад живота дах се прекине

У сумраку земље
остаћемо
као смртници са сном
о животу нам надгробном.

Бели град


approaching_the_white_city_by_khurrammalik01-db1av99
 
У народној традицији Словена али и у свакодневној топонимији сусрећемо се са овим називом који према историјским изворима представља један од најраније забележених словенских ојконима. На њега наилазимо све од српске престонице па до бројних других истоимених градова широм словенског подручја. Међутим, на митолошком нивоу овај назив чува у себи много више одредница. Сам придев „бели“ у себи носи старије значење са смислом „светли“ односно „бљештећи“ и као такав одлика је посебног значаја али и највишег божанства. У обредним песмама често је описан са додатним детаљима справљеним од драгоцених метала који ће увећати његов значај и престиж. А сазнајемо и да се налази на врху брда, чиме одговара врху дрвета света, па ће сходно томе такође припасти громовнику као његово небеско утврђење.
 
Текст: Душан Божић
 
Литература:
Мирјана Детелић, Марија Илић – „Бели град“, Балканолошки институт САНУ, Београд, 2006
Radoslav Katičić – „Božanski boj“, Ibis grafika, Zagreb, 2008

Драган Симовић: Лирика срца и душе – Кад се све руши око нас…


 

Кад се све руши око нас, кад нестаје један поредак заснован на врлини и доброти, кад мржња и зло влада људима и светом, тада нам не преостаје ништа друго, него да још силније, још снажније, још дубље верујемо у Љубав, Лепоту, Истину и Светлост.

Све ће ово нестати – и нека нестане, кад већ мора да нестане! – али наша Дела Љубави – верујем и знам! – остају да живе и после нас – ако не у овоме свету, а онда, зацело, у неким далеким, лепшим и дивотнијим световима с ону страну свих омаја, илузија и опсена.

Кад не бих веровао у безсмртност и вечност Љубави, Лепоте, Истине и Светлости, тада не бих имао ни један једини разлог да живим – не само да живим у овоме свету, већ у било којему свету!

Драган Симовић: У овоме свету, гле!


У овоме свету, гле!

све је пролазно и трулежно,

 и зато свакога јутра,

после буђења,

 морам да се ухватим

 за нешто

што је много више

и веће

од овога света.

За нешто –

што је непролазно,

безсмртно

 и вечно!