Песници Звезда – Свети Дан


Ова песма дође преко душа песника звезда дан пре него песник вилењак написа увид из Акаше о Белим Боговима…

Творац зна да је време.

Свети дан

Велико се игра коло посред Сварге у сред душе…

Живота се сјајна светла окупила заиграла.

Реч изађе сад од Творца ко Јарило рујном зором

и посвети жар живота да би светом сјао вољом!

Расула се дивна Свијетлост гле!

На Мидгарду лучезарном…

Расплело се свето коло, Јарило му снагу даје…

Рашириле виле крила, дугом ткају чар живота.

Расцвијетала бијела Ружа, каква радост и љепота!

Заиграло коло живот што покреће у вечно светло и сјај!

Радуј се, Мидгард Земљо – Јарило те грли, Светлом својим обасја нас.

Запевајте у колу живота, нека нас чују надалеко сви,

Светлом дођосмо у колу ватреном, Светлом коло подижемо ми.

Свануло је!

Зора рујна белим се облачи

дочекује она синове и кћери Творца…

У дубини свих дубина – пробуди се сушт свих суштина.

У висини свих висина – Свест се Творца свести силна,

заиграло коло Сварге те брзином муња сева!

То свети је род – у дану Вертикале Творца,

повезао свој код…

Oбасја сад Живот Земљe свод!

У вечитом Рају да бива свети Род.

И рече јасно Звездород!

Песма ова нек се вине, усред сјајне прах вилине!

Еонима Светлост зове, сан у Јаву, живе снове.

Част и Слава нек полете до Прав Јаве земље свете…

а ти Роде у Истини, добро буди у милини.

Требаће ти срце Права јер у њему светлост спава

и дан овај озари се, тамна страна поклони се.

Мир и радост, љубав, вера…

Творца сила таму тера.

Ирена М.:Угао


N2_3081_11.jpg

Тамни вео
Покрио наше дане
Одгурнуо оне славне
Смеје се упорно
Ради са намером
Урла и кида
Данашњица

Зависи како посматраш

Са пута си скренуо
Има ли ичега
Изокренутог у причи
Све се тетура
На исто личи
Долази крај оној причи

Зависи како окренеш

Контраш
Погрешног си намерио
Нисам ту да би се замерио

Саслушај
Разуми
Како унутар сагледаш
Тако споља осликаш
Очекивања не одударају
Кад се мисли сударају
Гради конструкцију
Без осликана листа
Саставити неће дана
Тако је унутар и вани

Осветљени дани
Прекривени свежином
Оргонских капи
Спектри боја
Човек се спрема
Себи да се врати

Визија је довољна
За део плаветнила

Коментар Ивана Храста: Приметих да су Светови Биљака и Животиња кренули у бој…


  1. Добро си приметио Песниче!

    Јер уђох у шуму, и осећај ми рече да је свет Природе дигао устанак.
    Да неможе да дозволи даље бахато уништавање свега живог.
    И поглед ми ухвати бесловесне пилоте који авионима злочиначки засипају отровима Небо и Земњу изазивајући климатске промене и трујући све живо.
    И онда чух:“ Ваздух више није њихов, гушиће их, Вода није више њихова, троваће их, Земља не жели да их држи, измиче им се“.
    Приметих да су Светови Биљака и Животиња кренули у бој.
    Видех Човека и Човечицу наге и светле, сједињене са Природом, где својим животним, јасном стваралачком мишљу постављају границу раздвајања Светла од Таме.
    Почело је…

    Иван ХРАСТ

    Виђени доживљај 31.05.7525.г. око 15 часова на Делијском вису

 

Коментар Драгане из Приједора: Молим се Боговима за добро свих Срба и Србкиња!


  1. Благодаримо Роде наш, мили Драгане, добронамјерни, Дични, Србски Родољубе!
    Наша Дивна осјећа се много боље захваљујући Вашим молитвама, овај пут нисмо морали ићи код њене докторице, опоравак је видно бржи уз Ваше молитве!
    Захваљујући племенитим Душама из Рода
    Белих Срба, њиховим молитвама нашим Боговима, те 2013, наша дјевојчица не би данас била са нама!
    Благословени да сте Драгане, Јадранка, Верице, Владане, Спасоје, Драгољубе несебичне и добронамјерне Душе, Благословене Душе, које измолише Богове да наша Дивна је данас са нама, а ни имена им не знам, знам само да су Бели Срби, и молим се Боговима за добро свих Срба и Србкиња!
    Мама мале Дивне

 

Драган Симовић: Лирика вечног тренутка – Живети са смислом


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

Више вреди један дан живота са смислом, него сто година живљења без смисла.

Мој отац би вазда говорио: не бојим се смрти, већ бесмисленог живота.

Из живота са смислом – све има смисла.

Ко следи смисао – живеће са смислом!

02

Наша дела из минулих животних токова бивају, гле! наша судбина у овом, као и у будућим животним токовима.

Све што смо у прошлости сејали, то у садашњости жањемо.

Сетва је свака наша помисао, свака наша реч, свака наша намера, свако наше дело…

У бити, жетва је космичко намирење и поравнање између узрока и последице.

03

Одувек сам, од најранијег детињства, имао осећај и дубоко осећање, да ме Неко Невидљив у свакоме трену будно прати и надгледа, те да испитује, одмерава и вреднује сваку моју мисао, сваку моју реч, сваки мој покрет, свако моје дело…

Знао сам, да пред Њим – Тим Неким Невидљивим Сушатством – морам бити одговоран за све што чиним или не чиним, за све што мислим, говорим, осећам, сневам, маштам…

Одговорност је веома битна за наш не само духовни, но и свеколики ини развој, напредак и успон.

Колико смо одговорни, толико смо и часни, честити, неустрашиви, продуховљени и обожени.

04

Клоните се празнословља, празних прича, прича приче ради!

Најчешће духовно падамо онда када водимо празне разговоре, када празнословимо, када причамо без сврхе и смисла.

После празнословља, увек бих се осећао јадно и бедно; толико јадно и бедно, да сам се, напросто, гадио самоме себи.

БАЈКА О РИБАРУ И РИБИЦИ – Александар Сергејевич Пушкин


_sp-bajka-o-ribaru-i-ribici

У далекој земљи некој,
иза брда, иза гора
на обали сињег мора
колиба је била једна
врло стара, трошна, бедна.
У њој живи деда стари
крпи мрежу и рибари,
а баба му ручак кува
и колибу она чува.
Наоколо нигде света,
нико туда да прошета.
Тридесет и више лета
живе они тако сами,
деда пеца, баба чами.
Једно јутро ( беше тмурно )
деда мрежу узе журно.
Баби рече:-Ручак кувај,
кућу чувај,
а ја одох по свој чамац.
Понео сам добар мамац,
Па се надам, нећу крити,
да ће данас рибе бити.
Навезе се он на море
у освитак беле зоре.
Мрежу баца, па се слади,
руке трља, браду глади,
али мрежу – празну вади,
не зна више шта да ради.
Сунце зађе, већ се смрачи
И небо се наоблачи,
али рибе нигде нема
и деда се кући спрема.
Тад још једном мрежу спусти,
са чела му облак густи
растури се и нестаде.
У мрежу му риба паде.
Необична риба нека,
гледа у њу с чудом дека.
Велика је пола хвата,
а сјаји се к’о од злата.
Да би чудо било веће,
риба људским гласом рече:
-Што год тражиш, ја ћу дати,
само ме у море врати.
Испунићу жељу твоју
– било коју.
Сад се деда милостиви,
пусти рибу нека живи,
али жељу он не рече.
Спустило се већ и вече
кад се кући врати деда,
а баба га мрко гледа,
па ће рећи:
-Седи овде покрај пећи.
Донео си празну торбу,
јешћеш сада само чорбу.
Деда седе
И, док топлу чорбу једе,
поче да јој, тако с реда,
чудан случај приповеда.
Кад је баба чула ово,
одржа му страшно слово:
-Од муке ћу сада пући.
Тебе, деда, треба тући.
Што си тако луцкаст био,
па си рибу испустио?
Натраг хитај, жури, јури.
Корито ми старо цури;
нека риба како знаде,
одмах мени ново даде.
И у тмини црној, густој,
на обали морској пустој,
у пучине бескрај гледа
и позива рибу деда.
– Ој, рибице, где си да си,
дођи сада, мене спаси.
Узбурка се сиње море
и исплива риба горе.
Морске вале репом сече,
људским гласом она рече:
-Кажи деда, своју жељу,
па се врати у постељу.
И деда јој онда рече
каква жеља бабу пече.
-Иди кући, деда, само,
корито ће бити тамо.
Обећање риба даде
и у трену већ нестаде.
Чим се деда кући врати,
до корита одмах сврати,
а корито, лепо, ново.
Но, баба му рече ово:
-Имам сада жељу врућу
хоћу сутра нову кућу.
Не буде ли кућа нова,
овде више немаш крова,
већ одавде ти се сели,
чујеш шта ти баба вели.
И ујуру деда пође,
на обалу морску дође
па повика рибу гласно
и рече јој сасвим јасно
ту бабину жељу нову.
-Испунићу ти жељу ову-
риба рече
и- утече.
Када кући дође деда,
он у чуду само гледа:
од колибе све од прућа
створила се нова кућа.
Крај прозора баба седи
и строго му сад беседи:
-Нећу више кућу ову,
имам опет жељу нову.
Хоћу сада кућу другу!
Хоћу у њој безброј слугу.
Оде деда, рибу зове
да јој жеље каже нове .
Узбурка се сиње море
и исплива риба горе.
Чула риба шта га мори,
па овако њему збори:
-Иди одмах баби кажи,
испунићу све што тражи.
Сазидаћу кућу другу,
биће у њој безброј слугу.
Риба рече
и – утече.
Весела је баба била,
жеља јој се испунила.
Добила је кућу другу,
а служе је безброј слугу.
Али деда баш зло прође.
Чим он натраг кући дође,
злобна баба викну само.
-Слуге моје, хај’те тамо!
Одведите овог старца
сад у шталу код магарца.
Живи деда и у штали,
на судбу се он не жали.
То је било у недељу
кад испуни баби жељу,
али, ето, већ у среду
слуге опет зову деду:
-Хајде, деда, баба зове,
има, каже, жеље нове.
Мал’ од чуда није пао
кад је бабу саслушао:
-Сместа иди, рибу тражи
и жељу јој моју кажи.
Сад царица ја ћу бити,
то ми мора испунити!
Оде деда, рибу зове
и говори речи ове:
-Аој, рибо, муке веље,
баба има нове жеље.
Постала је сасвим луда,
тражи опет свака чуда.
А ја, ето, немам куда,
морам да те зовем, молим,
да јој ћуди удовољим.
Чула риба шта он жели,
па овако њему вели:
-И то ће се остварити,
царица ће баба бити.
Тако рече
и-утече.
Царица је баба била,
на њој само чиста свила.
И бисери око врата
и прстење све од злата.
Блага силног она има,
заповеда сада свима.
Кад у петак паде вече,
тад слугама баба рече:
-Доведите оног старца,
у штали је код магарца.
А кад деда пред њу клече,
строго она њему рече:
-Иди сада рибу тражи,
па јој царску жељу кажи.
Досадно ми царство ово,
хоћу опет царство ново.
На дну мора хоћу сада
да ми буде нова влада.
Златна риба, а не друга,
да ми лично буде слуга.
Хајде, старче, не пркоси,
царску жељу риби носи.
Када рибу дозва деда,
он понизно у њу гледа,
па јој вели:
-Мене, рибо, не весели
што опет теби ходим,
морам баби да угодим.
Снашла су ме грдна чуда.
Јесте моја баба луда,
али не смем да се гложим,
морам с њоме да се сложим.
Жељама јој никад краја.
Два дана јој царство траја,
а већ неће царство ово,
тражи,вели, царство ново.
На дну мора хоће сада
безумница да завлада.
Ово царство да јој пружиш
и ти лично да јој служиш.
Када ово каза деда,
риба њега само гледа.
Ћути риба, реч не рече,
праћакну се и утече.
Чека деда, чека тамо
све док није данак сван’о,
али рибе нема више,
деду наде напустише.
Он уморан пође кући
крај обале посрћући.
Кад се близу куће нађе,
не могаде да се снађе.
Двора сјајног више нема,
пред колибом баба дрема.
Гледа деда чудо ово
– ни корито није ново.
Нескромне су жеље биле,
па се нису испуниле.

Киша је… – Вељко Вујовић


flowers-in-the-spring-rain1

Киша је моћни лек који продубљује стање свести човека који је своје границе проширио. Пада киша, вече је, пада тихо и полако, чује се смирено, пријатно, топло, опуштајуће. Празан сам, моје мисли, моја снага… Осећам препород, благи препород, осећам моју крв, како тече венама као из почетка, пуна тутњања неке стране, мени непознате енергије. Осећам вибрације у рукама, благе као да се радују, моја снага се враћа, како духовна тако и физичка. Осећам се све јаче и јаче, покушавам да се задржим који час дуже, не успевам… Киша је моћно дело природе које сам спознао, које сам разграничио, више нема граница, нема баријере између мене и природе. Моје мисли су празне, осећам једно велико ништа, чујем тишину… И ако су моје очи отворене оне не гледају тренутно, оне гледају узвишено, продуховљено, по некад помислим где сам? Па опет сетим се, то је етар, то је космичка снага моје воље, док пишем, рука, моја рука благо се губи, не љутим се, прија ми, моје мисли су и даље слободне, време као да је стало, тек повремено чујем по којег зрикавца и звук мотора. Мислим на њу, не мислим на њу, тако лепу, прелепу… Опет ми се буди она истинска воља, она иста као код детета невина, слаба, крхка… Али, све у једном трену врати ми се, опет осећам једно велико ништа моја глава ми бриди, ја пишем сада, овог момента, ове секунде када је већ време прошло, дуго пролази, моје очи су одморне и поспане, видим слике већ се назиру у белим зидовима. Опет нисам ту… Не чујем кишу, престала је, однела је моје тескобе, моју патњу, мој бол који сам осећао, чујем пуцкетање капљица, као пене… Време се полако покреће, устајем, на отворен прозор моје собе наслањам се.. Уздишем, благо и полако, ваздух је хладан, пријатан, свеж. Осећам мирис божура, затварам очи, видим далеке пределе неких планина. Летим, враћам се отварам очи, престало је, живот се поново покренуо, чујем крекет жаба, ноћ је, ја сам ту, мојих мисли нема. Рука ми трни, лева, каже ми опусти ме, на њу се фокусирам, престаје враћа се у нормалу. Пролази човек, пси се чуше пар секунди и они утихнуше, опет се створи тишина, слабије чујем крекет жаба али опет чујем кишу. Благу, роси…Затварам очи, чујем лептире како пролазе поред моје главе, соба, моја соба пуна је лептира, великих, малих, свакојаких… Цвеће опет замириса, још су ми мисли празне, сетим се поново ње, не мислим ништа, видим јој лице, природно без осмеха онакво какво само она има… Мисли се губе, Опет ништа и тако у круг, пишем текст, све време, осећам лакоћу у телу, полако етар вечне мудности затвара ми се, враћам се, осећам се искусније, надахнутије… Нема оне психичке боли од пре, мало, мало по неки мишић заигра, каже ми ,,ту сам, не брини се“ волим тај осећај. Покрећем се у једном тренутку, бржи сам, осећам јаке откуцаје срца који се преносе кроз цело тело, прија ми… Моја крв је, уздишем и издишем дуго и полако. Време је поново у својој брзини, неприметно али тече и протиче као река, спора река, хладна како је време сада напољу? Осећам свежину, после кише, престајем, отварам очи већ напетије, осећај се враћа реалнијем времену, осећам тежину своју тежину, физичку. Док психичке нема, и даље ми глава бриди, опушта, врат је све више под теретом осећа се. Киша прође а мој осећај духа и тела се прочистио, још дубље усмерио ка циљу, она ми је већ непрестано ту негде, подсећа ме, залуд, као да је све залуд, није, јесте, није, јесте осећам јаче, помислим да је све залуд онда се мотивишем, помислим јесте онда се охрабрим. Нема ни трунке пада све иде напред, горе негде, у космос, у етар у разину времена… Аутор: Вељко Вујовић

Владан Пантелић: Символика 4С


Онај који те воли – он те грли.

Грљење је лековито.

Сви моји преци су дочекивали госте раширених руку и загрљајем.

Тај обичај потиче из ведских времена.

 Ведски загрљај има два захвата што прави слово Х.

Загрљај спаја срца преко срчаног центра.

 Бубрези загрљача се постављају у положај 4 С,

а слова, оцила, два по два, су окренута једно према другом.

То је символика спајања.

 Тако се и дете зачиње.

Оцила на србским знамењима неко је поставио обрнуто.

Оцила су међусобно окренута леђима.

То је енергија раздвајања.

Символи имају моћна енергетска дејства, моћне учинке.

То је посебна прича…

мај 2016

Бранислав Јанковић: Коловрат


Моје очи опет виде.

Четири лица се окрећу

у свим правцима и

ништа не спутава мој поглед.

Векови црнила су прошли.

Сунце стоји високо,

обасјавајући мој кип.

Птице ме надлећу и

преврћу се од радости.

– Отац се вратио. Радујте се! — вичу,

а цвркут им одјекује по планини

проносећи добар глас.

Неки људи, неке жене,

играју и смеју се.

Певају моје име и приносе ми вино.

Виле и змајеви чекају ноћ

да ме поздраве и поклоне ми се.

Стоје на ободу шуме,

не желећи да прекину радост људи и

тек понеко од њих се огласи старим,

заборављеним молитвама добродошлице.

 Тихо, тек да лишће затрепери,

а трава се повије.

Сребрни мач ми вибрира у канијама,

а мој коњ — пророк бесно удара копитама,

тражећи да га поведем преко поља.

 Столетни храстови спуштају своје

мудре крошње славећи мој повратак.

– Никуд ја нисам отишао — говорим им.

– Одувек и заувек ћу бити овде.

Људи су отишли, не ја.

Али, ево, враћају се.

Нађите им се у помоћи,

наивни су били и

склони лажним веровањима.

Опростите им, ја јесам.

Сузе крећу низ моја лица.

Опет сам међу својима.

Коловрат се све брже окреће.

Драган Симовић: Лирика вечног тренутка – Пут сунчевог ратника јесте пут лепоте, доброте и љубави


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

(Ове лирске записе, а у молитвеном тиховању стваране, посвећујем малој Дивни из Приједора, једној тананој и дивотној душици крхког здравља, зарад њеног што скоријег оздрављења и коначног исцељења. Да нашу малу Дивну воде и чувају сва ведсрбска Бела Божанства Светлости и Љубави!)

01

Берем липов цвет.

У крошњи, нада мном, миомирисни гроздови липовог цвета и ројеви пчела у звезданом брују.

Разговарам са липом, разговарам са липовим цветом, разговарам са пчелама…

Од детета сам знао и умео, да разговарам са дрвећем, са цвећем, са пчелама, са птицама…

То су знали и умели сви наши велики звездани преци.

Знали су и умели, па су зато и били велики!

Били су велики по доброти, племенитости, честитости, љубави, неустрашивости.

Величина није у мржњи, злу, пакости, себичности…

Данас је редак, веома редак, велик човек, зато што су сви људи око нас пакосни, себични, саможиви и зли.

Ми живимо у свету патуљака и кепеца, у свету јадних и бедних душа.

02

Пут сунчевог ратника јесте пут лепоте, доброте и љубави.

Ратника не чини ратником мржња и зло, већ љубав,  доброта и лепота.

Што је више љубави, доброте и лепоте у сунчевом ратнику, то је он све већи сунчев ратник.

Сваки сунчев ратник пролази деветогодишње онострано школовање.

То је школа оностране иницијације, оностраног посвећења усаображена са временом и ритмом кретања Плавог Оностраног Сунца.

У времену од девет година (а то је временски ток и унутарњи светлосни ритам Плавог Оностраног Сунца), звездани а невидљиви учитељи – сунчеви ратници, уводе јуношу-новака, илити новоприспелог полазника-искушеника – будућег сунчевог посвећеника – у највеће оностране тајне безсмртне љубави и вечног живота.

03

С вечери изиђем у поље, да берем мајчину душицу.

То је веома танана, крхка и нежна лековита биљка.

Има дивотан, опојан и омамљујући миомирис.

У ово доба године, поготову кад упече подневна звезда, широко банатско поље, напросто, мирише и одише на мајчину душицу.

Све лековите биљке су племените, танане, крхке, нежне а божанске, и зато се морају пажљиво брати.

Беру се тако (а поготову мајчина душица) што се секу оштрим маказицама.

Нипошто се не смеју кидати и чупати, јер ћемо их тако убити!

Кад год берем лековито биље, ја сам у стању тиховања.

Тада благодарим свакој убраној биљци на њеним божанским и исцељујућим дејствима.

Благодарим, да би мојом благодарношћу њено исцељујуће дејство било што снажније.

Дизајнирајте овакво веб-место уз помоћ WordPress.com
Започни