Ова песма дође преко душа песника звезда дан пре него песник вилењак написа увид из Акаше о Белим Боговима…

Творац зна да је време.

Свети дан

Велико се игра коло посред Сварге у сред душе…

Живота се сјајна светла окупила заиграла.

Реч изађе сад од Творца ко Јарило рујном зором

и посвети жар живота да би светом сјао вољом!

Расула се дивна Свијетлост гле!

На Мидгарду лучезарном…

Расплело се свето коло, Јарило му снагу даје…

Рашириле виле крила, дугом ткају чар живота.

Расцвијетала бијела Ружа, каква радост и љепота!

Заиграло коло живот што покреће у вечно светло и сјај!

Радуј се, Мидгард Земљо – Јарило те грли, Светлом својим обасја нас.

Запевајте у колу живота, нека нас чују надалеко сви,

Светлом дођосмо у колу ватреном, Светлом коло подижемо ми.

Свануло је!

Зора рујна белим се облачи

дочекује она синове и кћери Творца…

У дубини свих дубина – пробуди се сушт свих суштина.

У висини свих висина – Свест се Творца свести силна,

заиграло коло Сварге те брзином муња сева!

То свети је род – у дану Вертикале Творца,

повезао свој код…

Oбасја сад Живот Земљe свод!

У вечитом Рају да бива свети Род.

И рече јасно Звездород!

Песма ова нек се вине, усред сјајне прах вилине!

Еонима Светлост зове, сан у Јаву, живе снове.

Част и Слава нек полете до Прав Јаве земље свете…

а ти Роде у Истини, добро буди у милини.

Требаће ти срце Права јер у њему светлост спава

и дан овај озари се, тамна страна поклони се.

Мир и радост, љубав, вера…

Творца сила таму тера.

Тамни вео
Покрио наше дане
Одгурнуо оне славне
Смеје се упорно
Ради са намером
Урла и кида
Данашњица

Зависи како посматраш

Са пута си скренуо
Има ли ичега
Изокренутог у причи
Све се тетура
На исто личи
Долази крај оној причи

Зависи како окренеш

Контраш
Погрешног си намерио
Нисам ту да би се замерио

Саслушај
Разуми
Како унутар сагледаш
Тако споља осликаш
Очекивања не одударају
Кад се мисли сударају
Гради конструкцију
Без осликана листа
Саставити неће дана
Тако је унутар и вани

…

Осветљени дани
Прекривени свежином
Оргонских капи
Спектри боја
Човек се спрема
Себи да се врати

…

Визија је довољна
За део плаветнила

…

У далекој земљи некој,
иза брда, иза гора
на обали сињег мора
колиба је била једна
врло стара, трошна, бедна.
У њој живи деда стари
крпи мрежу и рибари,
а баба му ручак кува
и колибу она чува.
Наоколо нигде света,
нико туда да прошета.
Тридесет и више лета
живе они тако сами,
деда пеца, баба чами.
Једно јутро ( беше тмурно )
деда мрежу узе журно.
Баби рече:-Ручак кувај,
кућу чувај,
а ја одох по свој чамац.
Понео сам добар мамац,
Па се надам, нећу крити,
да ће данас рибе бити.
Навезе се он на море
у освитак беле зоре.
Мрежу баца, па се слади,
руке трља, браду глади,
али мрежу – празну вади,
не зна више шта да ради.
Сунце зађе, већ се смрачи
И небо се наоблачи,
али рибе нигде нема
и деда се кући спрема.
Тад још једном мрежу спусти,
са чела му облак густи
растури се и нестаде.
У мрежу му риба паде.
Необична риба нека,
гледа у њу с чудом дека.
Велика је пола хвата,
а сјаји се к’о од злата.
Да би чудо било веће,
риба људским гласом рече:
-Што год тражиш, ја ћу дати,
само ме у море врати.
Испунићу жељу твоју
– било коју.
Сад се деда милостиви,
пусти рибу нека живи,
али жељу он не рече.
Спустило се већ и вече
кад се кући врати деда,
а баба га мрко гледа,
па ће рећи:
-Седи овде покрај пећи.
Донео си празну торбу,
јешћеш сада само чорбу.
Деда седе
И, док топлу чорбу једе,
поче да јој, тако с реда,
чудан случај приповеда.
Кад је баба чула ово,
одржа му страшно слово:
-Од муке ћу сада пући.
Тебе, деда, треба тући.
Што си тако луцкаст био,
па си рибу испустио?
Натраг хитај, жури, јури.
Корито ми старо цури;
нека риба како знаде,
одмах мени ново даде.
И у тмини црној, густој,
на обали морској пустој,
у пучине бескрај гледа
и позива рибу деда.
– Ој, рибице, где си да си,
дођи сада, мене спаси.
Узбурка се сиње море
и исплива риба горе.
Морске вале репом сече,
људским гласом она рече:
-Кажи деда, своју жељу,
па се врати у постељу.
И деда јој онда рече
каква жеља бабу пече.
-Иди кући, деда, само,
корито ће бити тамо.
Обећање риба даде
и у трену већ нестаде.
Чим се деда кући врати,
до корита одмах сврати,
а корито, лепо, ново.
Но, баба му рече ово:
-Имам сада жељу врућу
хоћу сутра нову кућу.
Не буде ли кућа нова,
овде више немаш крова,
већ одавде ти се сели,
чујеш шта ти баба вели.
И ујуру деда пође,
на обалу морску дође
па повика рибу гласно
и рече јој сасвим јасно
ту бабину жељу нову.
-Испунићу ти жељу ову-
риба рече
и- утече.
Када кући дође деда,
он у чуду само гледа:
од колибе све од прућа
створила се нова кућа.
Крај прозора баба седи
и строго му сад беседи:
-Нећу више кућу ову,
имам опет жељу нову.
Хоћу сада кућу другу!
Хоћу у њој безброј слугу.
Оде деда, рибу зове
да јој жеље каже нове .
Узбурка се сиње море
и исплива риба горе.
Чула риба шта га мори,
па овако њему збори:
-Иди одмах баби кажи,
испунићу све што тражи.
Сазидаћу кућу другу,
биће у њој безброј слугу.
Риба рече
и – утече.
Весела је баба била,
жеља јој се испунила.
Добила је кућу другу,
а служе је безброј слугу.
Али деда баш зло прође.
Чим он натраг кући дође,
злобна баба викну само.
-Слуге моје, хај’те тамо!
Одведите овог старца
сад у шталу код магарца.
Живи деда и у штали,
на судбу се он не жали.
То је било у недељу
кад испуни баби жељу,
али, ето, већ у среду
слуге опет зову деду:
-Хајде, деда, баба зове,
има, каже, жеље нове.
Мал’ од чуда није пао
кад је бабу саслушао:
-Сместа иди, рибу тражи
и жељу јој моју кажи.
Сад царица ја ћу бити,
то ми мора испунити!
Оде деда, рибу зове
и говори речи ове:
-Аој, рибо, муке веље,
баба има нове жеље.
Постала је сасвим луда,
тражи опет свака чуда.
А ја, ето, немам куда,
морам да те зовем, молим,
да јој ћуди удовољим.
Чула риба шта он жели,
па овако њему вели:
-И то ће се остварити,
царица ће баба бити.
Тако рече
и-утече.
Царица је баба била,
на њој само чиста свила.
И бисери око врата
и прстење све од злата.
Блага силног она има,
заповеда сада свима.
Кад у петак паде вече,
тад слугама баба рече:
-Доведите оног старца,
у штали је код магарца.
А кад деда пред њу клече,
строго она њему рече:
-Иди сада рибу тражи,
па јој царску жељу кажи.
Досадно ми царство ово,
хоћу опет царство ново.
На дну мора хоћу сада
да ми буде нова влада.
Златна риба, а не друга,
да ми лично буде слуга.
Хајде, старче, не пркоси,
царску жељу риби носи.
Када рибу дозва деда,
он понизно у њу гледа,
па јој вели:
-Мене, рибо, не весели
што опет теби ходим,
морам баби да угодим.
Снашла су ме грдна чуда.
Јесте моја баба луда,
али не смем да се гложим,
морам с њоме да се сложим.
Жељама јој никад краја.
Два дана јој царство траја,
а већ неће царство ово,
тражи,вели, царство ново.
На дну мора хоће сада
безумница да завлада.
Ово царство да јој пружиш
и ти лично да јој служиш.
Када ово каза деда,
риба њега само гледа.
Ћути риба, реч не рече,
праћакну се и утече.
Чека деда, чека тамо
све док није данак сван’о,
али рибе нема више,
деду наде напустише.
Он уморан пође кући
крај обале посрћући.
Кад се близу куће нађе,
не могаде да се снађе.
Двора сјајног више нема,
пред колибом баба дрема.
Гледа деда чудо ово
– ни корито није ново.
Нескромне су жеље биле,
па се нису испуниле.

Киша је моћни лек који продубљује стање свести човека који је своје границе проширио. Пада киша, вече је, пада тихо и полако, чује се смирено, пријатно, топло, опуштајуће. Празан сам, моје мисли, моја снага… Осећам препород, благи препород, осећам моју крв, како тече венама као из почетка, пуна тутњања неке стране, мени непознате енергије. Осећам вибрације у рукама, благе као да се радују, моја снага се враћа, како духовна тако и физичка. Осећам се све јаче и јаче, покушавам да се задржим који час дуже, не успевам… Киша је моћно дело природе које сам спознао, које сам разграничио, више нема граница, нема баријере између мене и природе. Моје мисли су празне, осећам једно велико ништа, чујем тишину… И ако су моје очи отворене оне не гледају тренутно, оне гледају узвишено, продуховљено, по некад помислим где сам? Па опет сетим се, то је етар, то је космичка снага моје воље, док пишем, рука, моја рука благо се губи, не љутим се, прија ми, моје мисли су и даље слободне, време као да је стало, тек повремено чујем по којег зрикавца и звук мотора. Мислим на њу, не мислим на њу, тако лепу, прелепу… Опет ми се буди она истинска воља, она иста као код детета невина, слаба, крхка… Али, све у једном трену врати ми се, опет осећам једно велико ништа моја глава ми бриди, ја пишем сада, овог момента, ове секунде када је већ време прошло, дуго пролази, моје очи су одморне и поспане, видим слике већ се назиру у белим зидовима. Опет нисам ту… Не чујем кишу, престала је, однела је моје тескобе, моју патњу, мој бол који сам осећао, чујем пуцкетање капљица, као пене… Време се полако покреће, устајем, на отворен прозор моје собе наслањам се.. Уздишем, благо и полако, ваздух је хладан, пријатан, свеж. Осећам мирис божура, затварам очи, видим далеке пределе неких планина. Летим, враћам се отварам очи, престало је, живот се поново покренуо, чујем крекет жаба, ноћ је, ја сам ту, мојих мисли нема. Рука ми трни, лева, каже ми опусти ме, на њу се фокусирам, престаје враћа се у нормалу. Пролази човек, пси се чуше пар секунди и они утихнуше, опет се створи тишина, слабије чујем крекет жаба али опет чујем кишу. Благу, роси…Затварам очи, чујем лептире како пролазе поред моје главе, соба, моја соба пуна је лептира, великих, малих, свакојаких… Цвеће опет замириса, још су ми мисли празне, сетим се поново ње, не мислим ништа, видим јој лице, природно без осмеха онакво какво само она има… Мисли се губе, Опет ништа и тако у круг, пишем текст, све време, осећам лакоћу у телу, полако етар вечне мудности затвара ми се, враћам се, осећам се искусније, надахнутије… Нема оне психичке боли од пре, мало, мало по неки мишић заигра, каже ми ,,ту сам, не брини се“ волим тај осећај. Покрећем се у једном тренутку, бржи сам, осећам јаке откуцаје срца који се преносе кроз цело тело, прија ми… Моја крв је, уздишем и издишем дуго и полако. Време је поново у својој брзини, неприметно али тече и протиче као река, спора река, хладна како је време сада напољу? Осећам свежину, после кише, престајем, отварам очи већ напетије, осећај се враћа реалнијем времену, осећам тежину своју тежину, физичку. Док психичке нема, и даље ми глава бриди, опушта, врат је све више под теретом осећа се. Киша прође а мој осећај духа и тела се прочистио, још дубље усмерио ка циљу, она ми је већ непрестано ту негде, подсећа ме, залуд, као да је све залуд, није, јесте, није, јесте осећам јаче, помислим да је све залуд онда се мотивишем, помислим јесте онда се охрабрим. Нема ни трунке пада све иде напред, горе негде, у космос, у етар у разину времена… Аутор: Вељко Вујовић