Ангело, неовремењен, неопросторен,
слепи путник, што је прегазио љуте скробове,
и препливао велику, велику слану воду, плеше,
плеше против мене на врелом белом песку Ел Џоа,
шпанског села кога су планине околиле.

 

Обострани тренутак неопреза, неприсуства…

 

Ударацем главом у моју успавану зелену свест
сломио ми је свих седам тврдих печата
и отворио свих девет пролаза..
И склупчао се мој дванаестпољни штап,
и почео да трепери према Срцу Васељене.
А моје срце, дубоко, дубоко болно,
вођено изнутра и споља неопраним патњама
моје прабабе, мајке, сестре, другарице, жене, ћерке
и неугашеним пламенима жеља за по-бедом
мога прадеде, деде, оца, брата, друга, сина,
кренуло је у деснооком смеру.

 

Распрсли мозак је уочио само армирани стисак,
Брата на Брата, Душе на Душу, Љубави на Љубав…
Стисак армирани, онострани…

 

Склоните се добри људи, снажни витези!
Склоните се од мене, храброг самопобедника!
Склоните се нежне даме, снажне витезице!
Неког празног простора мало тражим!
Пустите да кроз мене неометано пустиња прича!
Хоћу да се одморим и прикупим силнице за нове победе,
кроз поток Размисли, ватру и крв Вулкана,Стене-успоне,
Планину Петокраку, Свете Молитвенице, Језеро и Силе,
док не стигнем у Тишину, у Тијанију –
велику арену победника над свим победама!

 

 2010.година

1. 

   Можда очекујемо превише од оних који су нам драги; најближи, најмилији!
   Верујем да би били другачији – да могу!Верујем да никога не би повређивали- да могу!
   Верујем да своје дате дарове не би поредили са примљеним – да могу! Верујем да би друге ценили ваљано – да могу!

   Верујем, да не би чинили ништа, да друге срамоте, због тога што јесу какви јесу – да могу!
   Верујем да, кад би знали, једно људско биће усрећити – би то урадили- да могу!
   Али – и они највећи, најбољи, знају себе да преваре а да то и не знају! Да знају, где се истина дену, верујем, да би све поправили!
   Али, кад човек поверује само себи и ништа и никога другог не види…и . не чује…и . не осети…..онда они преостали…могу само, од жала да клону и мајчицу Земљу замоле, да их пре времена узме а Богове, да им молитву услише!
   Јер у Роду/Нероду – није ваљано ни битисати!

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

Тихујем, сневам, маштам, шетам вилинским гајевима, шетам зеленим пољима банатским…

Највише волим сутоне.

Одувек сам највише волео сутоне, зато што сам тада највише свој.

Живим свој живот.

Одувек сам живео свој живот.

Никада се нисам угледао на људе, никада се нисам поводио за светом.

Онај ко од ране младости крене властитим унутарњим путем, уопште се не поводи ни за светом ни за људима.

Не занима га како други живе, размишљају, раде…

Он је у свету, а, ипак, ван света!

Људи живе тако како живе.

Ко зна, да ли уопште и живе!

02

Никада се не угледајте на свет, на људе у свом окружењу.

Угледајте се само на велике духове који су негда и негде живели у свету.

Нека вам они буду путоказ, нека вам они буду светионик у тами свих материјалистичких светова!

Како су живели, како су сневали, како су љубили, како су маштали и стварали…

Људи око вас ништа не знају и, што је најтужније, уопште и не желе да знају.

Више смисла има живот делфина, орлова, сокола, сова и вукова, него ли огромне већине људи у омајама и опсенама овог материјалистичког и бесловесног света.

03

Од када боравим на селу, све мање пишем.

Наиђе време, кад ми се уопште не пише, кад ми се ништа не ствара, кад ми се ништа не ради…

Чак ни на писма не одговарам!

И онда се смирено препустим том осећању не-стварања, не-делања, не-рада.

Кажем, бићу посве бескористан.

А што би и требало да будем користан?!

Коме и чему да будем користан?!

Онај ко не уме да ужива у не-раду, не уме да ужива ни у раду!

04

Лепше се дружим са звездама, дрветима, цвећем, пчелама, лековитим биљкама и птицама, него са људима.

Од људи више нема шта да се учи!

Погледајте само како живе, па ћете све већ знати о њима.

Не осуђујем их, нити сажаљевам.

Поздрављам их и благосиљам.

Какви су – такви су!

И они ће се, пре или доцније, пробудити и освестити.

Ако не у овом животном току, онда, свакако, у једном будућем…

Ја се унапред радујем њиховом буђењу и освешћивању које ће се догодити негда и мегде, у ко зна којему свету!

(У Вилинским гајевима, 30. цветног 7526.)

Седим на тераси понад врта за тиховање, загледан у своју звезду, загледан у сазвежђа, загледан у звездана јата и, у дубини својега унутарњег срца, осећам неизрециву радост и милину, осећам једну дивоту над дивотама, што могу то своје осећање да преточим у песничке речи, и да пренесем и предам својим читаоцима кроз време и простор, кроз бескрај и вечност, те да и они, читајући ову лирику, осете и доживе ово што и ја сада, у овоме трену, осећам, појимам, доживљавам и живим.

Како се свим бићем и свим срцем радујем, што смо сви ми – Једна Душа, Једно Биће и Једно Суштаство!

Заиста, верујте и знајте, само нас Лепота, само нас Дивота, само нас Љубав спасити може – и хоће, и гле, већ нас и спасава!

Благодарила бих сваког, ко би ме посаветовао

Како да срамоту љубави своје сакријем…

Које траве да узберем, како да их припремим,

Душа то што осећа – да престане…..

Који  Камен да обгрлим, кроз који да прођем

Да тамо љубав своју оставим….

Благодарила бих сваком, ко би ме посаветовао,

Којом тканином, срамоту своје љубави да покријем,,,,

Је  ли срма то од сребра, злата, је ли шареница

На неком посебном  разбоју изаткана…..

Испод које дуге можда треба да  прођем

И тако у заборав земљу да уђем…..

Благодарила бих сваком, ко би ми рекао,

Којим речима Вишњем молитву да упутим,

Да из себе жељу, да се за љубав изборим,

Изгоним , да нестане –  у све бездане….

Благодарила бих свакога, ко би ми рекао,

На који суд да одем и са сигурношћу знадем,

Да ћу са пресудом сигурном изаћи и

У некој самици завршити – можда и на ломачи!

Кажите ми, како да се извини љубав моја,

Љубави мојој –  што се родила,  па ето живи?

Кажите ми ви, који судите, невољи се осмехујете,

Који се чудом чудите и да постоји

овако шта – јер не верујете!

И Ви, који се тврдином својом поносите

И коме не требају  једне душе дарови,

Душе што, како рекосте, даје све, а

Вама ништа не треба- тако објависте!

Желим вам, свима, из свег срца и

Целом душом својом, да овако љубите…

Да љубите,,,, да дајете што треба и  не треба,

Ал да дајете ….  а ветар те звездице да носи

Световима,  временима, бременима…

Желим вам свима, да вам се љубав Права деси

Што пре –  и да волите, да волите ,

Ал да се не застидите толико – да и своје

Име у песми  пожелите  да изоставите и

Само иницијале  напишете!

Будући да је нераздвојива од тела које заустављајући светлост ствара сенку, она се сматра његовим саставним делом. Тако сенка сваког човека јесте продужетак његовог тела. А исто то важи и за животиње, али и неживе ствари попут камена или одређених објеката. Како су тело и сенка изједначени, верује се да се путем ње може утицати на тело. Сходно томе се води рачуна да се не нагази туђа сенка. Такође магијским радњама над сенком се настоји наудити њеном носиоцу или обрнуто од тога, скинути урок са особе или обезбедити њена заштита. Док би се по различитим облицима и јачинама сенке гатало о дуговечности живота појединца. одвајање сенке од тела најчеће би означавало смртни исход док би без ње била једино одређена бића словенских веровања.
Текст: Душан Божић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић – „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
А.А. Плотникова – „Тень”, „Славянские древности: Этнолингвистический словарь в 5 томах“, том 5, Международные отношения, Москва, 2012

Изгубљени дом
вапи за нама
украдена светиљка нам гори
у срцима
избеглим и гладним

Дом порушеног крова
и угашена свећа
чами

У хладној соби,
у тами
више нико не спава,
нити неко ту
мирно сања

Буде нас страхови
у дубокој ноћи
кошмари опет ће доћи
вукови
са нама поћи

Из тешког сна тог
сузе кану
низ црно нам лице
а очи
к’о у ластавице
никад место
живљења да нађу

Винусмо се до неба
Засузише очи до звезда
Сјале оне,
па угасли им жар
сручи се на рамена

До костију
страх нас прожме
да никад
исти бити нећемо
никад
могли нисмо ни бити

Очајници постадосмо
и мира не нађосмо
у  срцима
остале патње

Остадоше деца
у колевкама наде
да порушене зграде
виде кад нарасту

Слике лешева
покрај њих стоје
ћуте,
немо,
као распети бог иконе

Питања се нижу
у душама деце
али малене,
невине
не познају
духове несреће

Ох, домови наши
ватро огњишта
почуј наше молитве

Буде нам пролеће
али пупољака нема
увело је давно наше цвеће
у баштама дедова

Душе дома
гладне
печеног хлеба
и крошања крај ливада
горе у чезнућу
како све је био само сан
да свануће и њима дан…

У домове ће своје
некад
поново упалити свећу
процветаће
нове руже
у неком новом пролећу.

Ловце не благосиљам !!!

Ловци саплетених и погурених корака

Са чудним предумљем умљем и заумљем

Време им је закривљено а видици крвави

На небу многобројство прелепих шар птица

Уранила и урокљива комшинка превиднша

 

 

 

 

 

А ја из невидиша крећем сам на видиш

Опет и опет пењем се на заравњену стену

Мрак је мркли али ми је у души меко и бело

Ту ћу остати дуго да предвиђам и стварам

И циљно кривим нишане птичијих крвника

 

 

 

 

 

Дослух са облачјем  – проричем да киша сипи

Беж те вране свраке чавке и соколи брзани!

Беж те ласте гаврани креје и дугорепи фазани!

Беж те црвенперке косовке врапци и пупавци!

Бежи кувикушо и бежи бели онострани орле!

 

 

 

 

 

Мудрост не лежи у алавој у дугопрстој руци

Учи дању – ноћу по дијагонали и вертикали

Читај природу одједном и у густом сажетку

Мудрост је само оно што светиском деснице

Исцедиш из седам кила грана суве дреновине

 

Збирка – Поеме Светла и Ваздуха