Драган Симовић: ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА – ЧОВЕК И ЊЕГОВА ДУХОВНА ЗВЕЗДА


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Заиста, сваки човек има своју духовну звезду, преко које васпоставља онострану везу са Створитељем и Васељеном.

Ми ту своју звезду не можемо да видимо физичким очима, но, можемо да је сазерцавамо својим унутарњим видом, када јој се посветимо.

Ако у свом унутарњем бићу и суштаству потражимо своју духовну звезду – наћи ћемо је, зацело!

Видећемо је унутарњим видом и, препознати.

Она ће да нас обасјава и греје изнутра, кроз наше срце.

Она је наш водич кроз оностране духовне светове.

Њу неке традиције називају и анђелом чуварем.

Спрам човека је и звезда.

Какав је човек, таква је и његова звезда.

Неки од нас имају белу, неки плаву, неки жуту, неки зелену, а неки, пак, сиву или црну звезду – све у зависности од наше душе и нашега суштаства.

Када се заврше сви наши животни токови на Мидгард-Земљи, када стекнемо одређена виша знања и образовања у овоме свету, тада се, свим својим вишим телима, сједињујемо са својом духовном звездом.

Сједињени са својом духовном звездом, постајемо, уистини: Једно-са-Суштаством, Једно-са-ПраВодеаном, Једно-са-Извором Живота.

(Страницу из књиге ПУТ СРЦА СУНЧЕВОГ РАТНИКА снимила В. М.)

ЗВЕЗДА МАРА


tumblr_mfrkx5cJXd1rm4u34o1_1280_large

Видљиви део наше Галаксије представља диск, пречника 30 килопарсека а садржи око 200 милијарди звезда груписаних у четири закривљена рукавца.

На основу Рунских Записа, древно име наше Земље је Мидгард-Земља. Она се врти око Јарило – Сунца.

Јарило Сунце, налази се у галактичкој структури Свати, такође названој Перунов Пут (древно име наше галаксије).

Наша галаксија спада у спиралну врсту галаксија и представљена је у облику левостране свастике.

У нижем делу једног од свастичних рукава Свати, налази се

Јарило – Сунце.

Оно је Трисветло  јер осветљава три Света: Јав, Нав, Прав. 

Оно је Хорс Трисветли и од њега долази име Хермеса Трисмегистоса.

Јарило – Сунце улази у сазвежђе Зимун (Небеска Крава или Мали Медвед) и оно је осма звезда.

У нашем Свастичном краку галаксије, налази се и соларни систем са „Златним“ Сунцем, по имену Дажбог – Сунце (данашњи назив – Бета Лав).

Око Златног Сунца се врти Ингард – Земља, са периодом од 576 дана.

Ингард,-Земља има две Луне.

Велику Луну, са периодом од 36 дана и Малу Луну – 9 дана.

У систему Златног Сунца, на Ингард-Земљи, постоји биолошки живот, сличан животу на Мидгард-Земљи, то јест, као код нас.

 Кажу, да је ова планета, Прадомовина многих Славјанских Родова. Један део тих Предака, су данас Земљани – ми.

Тако се у нашем рукаву Галаксије налазе и Звезда Мара и Звезда Џива.

Знајући за велике зависности од Маре људи су је обожавали – и не због тога да се не би плашили смрти или Богиње Маре, већ да би што боље искористили њен дар.

Многи савремени људи данас, чак и не схватају значај обожавања: овом феномену се приписује мистика, бајковитост, заосталост или фанатизам – а то је заправо била технологија – Космичка.

Богиња Мара – то је звезда.

И свако сијајуће тело нама изгледа као светлило.

Мара је битна како за живе, тако и за умрле.

Како је то везано за умрле?

Дакле, како се звезда Мара, дуго времена налазила у тамним областима Свемира, због ротације наше галаксије, онда је зрачење Маре много ослабило у том периоду.

И код умирућих људи, у то време. настао је проблем са формирањем енергетског тела. потребног за прелазак преко границе Међусвета у Свет Лега (оно што религија назива анђелима али квалитативно другачије).

Није било довољно космичког зрачења за тако нешто.

За последње две хиљаде година, врло мало људи је  поред тога било у стању да уђе у Свет Лега.

Само веома јаке личности су саме, без помоћи зрачења Маре, успеле да формирају потребне им енергетске шкољке тела –а  основна маса мртвих, остала је заглављена у Међусвету или је пала у резерват типа „Еден“, где они чекају и никада не дочекају „страшни суд“.

Односно, „рај“ се јавља као замка.

А звезда Даждбога, својим зрачењима делимично компензује недостатак енергије Маре у мрачним временима.

(У далекој древности Бог Перун је ослободио из таквог Пакла људе (у овом случају, ослобођени су прошли кроз Врата Међусветова у Пакао и назад не губећи своја физичка тела).

Бог Перун је извео све које су тамо увукли преваром и силом, дао им је прилику да се врате у своје домове. Када су људи изашли из Пакла, Бог Перун је блокирао улаз у Пакао (Врата Међусветова) на Кавкаским горама… али на Земљу, поред људи извукла се из Пакла и свака гамад…

У овом тренутку, звезда Мара је изашла из зоне Таме.

Још раније, 2012. године а од 1996 и наша Земља изашла је из зоне тамних.

Наступила је Зора или по словенској терминологији епоха Вука, уређивача Природе.

Ми сада живимо под покровитељством једног од Предака – Бога Велеса.

За тамне људе је стигао крај света а за светле је дошао крај таме али постепено.

Почетак ових догађаја, иде до потпуног завршетка, у року не више од једног круга живота (144 година).

Људи су одавно знали о кружењу времена, о потапању у различита зрачења Сунчаних система и о Световима тамних и светлих Богова. Састављали су приче, у којима су маскирали истину, да би било немогуће уништити важна космичка знања.

Један пример је приказан у Књизи Смрти:

«Како је ходао Даждбог по Сварги пресветој, па је наишао на шатори бели, изиђе њему у сусрет Мара Моревна, прелепа. И заволео је Даждбог Мару Моревну и оженио се са њом. 

То је светли период.

Али онда су страшним вихором налетели на Мару Моревну прелепу, Кошчеји бесмртни. Захватили су је и однели к себи у свој крај МАРУ (Мајка РА – сијања) Покровитељицу смрти.

И дошло је на Земљу зло, зауставио се развој људи. Људи су остали заглављени у свом напредовању, без могућности да добију многодимензионално тело које даје Мара при смрти.

Они нису могли да уђу у Светле Светове Нава (Сваргу пречисту)… Обузео их је очај, али да пређу у други Свет, нису могли.

Као такав, прелаз је повезан са променом димензија.

И то је трајало 2000 година.

Тада је Даждбог одлучио да помогне својим потомцима људима на Земљи. Опремио је свог коња и отишао на пут да тражи своју љубав. Неколико пута је покушао да ослободи Марену, али без успеха, све док му није помогла Богиња Јога (или Баба Јага, њено име значи сједињени пут) . Изградила је Јогиња мост преко огњене реке (границе Међусветова) и повезала Тамне Светове са Сваргом Пресветлом.

И преко овог моста је продро Даждбог у Тамне Светове и ослободио Богињу Мару али Кошчеји, уз помоћ својих технологија, су били у стању да толико ослабе Даждбога, да су га приковали на нашој Земљи на Кавкаским планинама на Орловим стенама (Сочи, округ Мацести).

Богиња Жива је ослободила Даждбога и заједно са својом сестром Марој су оживели снаге Светлог Бога и вратили се у Сваргу Пречисту.

 Пошли су Кошчеји у потеру али прелазећи мост преко огњене реке, потонули су у ватру и спалио је тај огањ Кошчеје Бесмртне.

А Светли Богови отишли су у своје Небеске Чертоге и почели су да живе, да пију нектар, да децу рађају – од којих и иде род Даждбогових унука».

Логично је претпоставити, да такви скокови у Таму долазе редовно и круговрат је постао уобичајен за Земљане.

У време таме, нема на Земљи посетилаца из светлих Светова, чак ни у теорији, напротив, исто би требало да буде у време светла, када нема посетилаца из Тамних. Али од тамних се не може очекивати било шта логично.

А како је Мара битна за живе?

Шта и како ће се дешавати након Ноћи Сварога?

Ноћ Сварога или познатија као Кали Југа..

У Ведама пише, да ће се, на крају Ноћи Сварога и промене Епохе, систему Јарило Сунца  приближити Звезда Мара.

Она се назива бели гигант. И она ће се налазити далеко од Земље – али, чак и када још увек буде тачка на небу, сав живот на Земљи ће осећати да долази.

У коме има добра, добро почиње да расте, у коме има мудрости – мудрост расте, у коме је зло – зло се увеличава, у коме су агресија и похлепа – оне почињу да се повећавају. то јест, ко шта има у себи почиње да расте.

О томе Веде и говоре: агресивни, зли људи, они ће устати једни против других и почињу да се уништавају.

И сада, они то и показују на ТВ-у: по целом свету започињу локални ратови. И једни зли уништавају друге зле.

 Испоставља се, да је оно што је написано у Ведама, десетинама хиљада година раније, у сваком детаљу истинито.

Једноставно се приближавају орбите два сунца –  и зрачење једне утиче на све живо – не само на људе.

Ево, сада и научници говоре, да су птице почеле да се понашају другачије, китови, рибе, све живо се понаша другачије. Чак и наша Земља, која је жива, такође, одговара.

Извор: фејсбук страница Душана Ми

 

 

Верица Стојиљковић: … гледам како заливаш бојама


… гледам како заливаш бојама

сребра и злата;

бојама што извор им је на

твојим длановима;

 

 

… гледам како додирујеш траве

росом  овлажене;

траве од сна и

прозрачне  јаве;      

 

 

… гледам како исцртаваш слова,

слова што трче страницама

пред твојим прстима;

 

 

… гледам светло у очима,

сунце што сјаји;

светло у помишљеним речима 

у речима – Бог се јави;

 

… гледам те боголикога у ноћи.

 под месецом,

у ноћи кад са звездама

немушто збориш;

 

 

…гледам из далека, и …

и будна … и снена ..и

и подижем…и  .носим..

…све што понети се треба……

Феликс Богдановић: ДВА ПЛАВА ОКА ПОДНО СТАЉИНГРАДА


 

 

На бледој сенци сивог лица

Прљава од пепала и страха

Гледаше ме два плава ока, подно Стаљинграда

….

У рову, тесном од смрти и лешева  

Из црна СС шлема

Од погледа изобличена и страшна

Прочитах неверицу и страх од вешала

. . . .

Са његова немачког лица

Некада лепа и бела

Сада смрди очајање и неверица

У њему кључа, крв германска врела

. . . .

У агонији, крај свој не жели да види

Над њим анђео бели, лебди и кружи

Срце своје не може да смири

На његово лице, паде маска беле смрти

. . . .

У земљи овој ће умрети

Поклониће своје германске, беле кости

Псима и вуковима Руским    , 

То изненада схвати   

. . . .

Према њему, корак лаган направих

Са његових усана, оте се крик ужаса

Лице се изобличи, у гримасу неприродну

Кроз ноћ запара, вапај помоћи и спаса

. . . .

Ноћ црна се надвила над светом

Немац и Рус у рову једном су се срели

Да су околности другачије

Можда би вотку или вино пили

. . . .

На бледој сенци сивог лица

Прљава од пепала и страха

Гледаше ме два плава ока, подно Стаљинграда

Драган Симовић: Лирика вечног тренутка – Песник-вилењак


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Цео живот проживех у посртању, падању и устајању.

Толико сам пута падао на свом животном путу, да се већ и самоме себи гадим!

Једина утеха бејаше ми поезија.

Да ми није поезије, да ми није песама и снова, ја, уистини, не бих имао зашта да се ухватим у овоме свету омаја и опсена.

Нисам мудар човек; мудар никада нисам био; мудар никада нећу ни бити.

Напротив, више личим на месечара и лудака, него на мудраца!

Луцкаст сам и неуротичан, као и сви песници-вилењаци.

Моје стваралаштво извире из мог космичког, месечарског и вилењачког лудила; из лудила сневајућих стваралаца и вилењака; из лудила неких тајанствених и далеких звезданих светова.

Заиста, цео живот проживех у посртању, падању и устајању!

Као и сви песници вилинскога рода што грешком дођоше у овај свет.

Драган Симовић: Песник је праискони ловац


Песник је праискони ловац

што лови снове, ветрове и облаке;

што путује тајанственим световима

 иза обзорја тишине и шутње;

што бива видљив у невидљивом

и невидљив у видљивом;

што се рађа пре рођења

 и умире пре смрти;

што без најаве долази

 и изненада одлази –

путујући пространствима

скривеним од људи

 и богова.

Кали југа


 

 

У Кали југа људи неће поштовати касте, ред и установе, нити светковине какве су наложиле Веде. У Кали југа сви списи биће сматрани као да су свети; сви небески биће сматрани једнаким а начин живота биће једнак скоро за све… Свако тричаво власништво чиниће власника поносним на свој иметак… Жене ће напуштати мужеве кад они изгубе богатства и само ће богаташа тада жене сматрати својим господаром. Онај који буде делио велики иметак биће сматран Учитељем а племенито порекло неће бити сматрано одликом… Свест људи биће заокупљена зарађивањем новца који ће бити трошен на задовољавање себичних жеља. Нико неће одвајати чак ни најмањи делић свог богатства и жртвовати свој интерес чак и ако то ишту пријатељи. У Кали југа људи ће себе сматрати једнаким брахманима и краве ће бити цењене само ради млека… Принчеви ће пљачкати своје поданике уместо да их штите. У Кали југа свако ко поседује кола и слонове или коње сматраће себе поглаваром; свако ко је слаб постаће роб. Ваишyаси (припадници трећег сталежа, прим. Д. К.) ће напустити пољопривреду и трговину те ће се издржавати служећи или вршећи механичке послове; Шудре ће настојати да преживљавају просећи и попримиће изглед верских просјака те ће постати нечисти следбеници погрешних и изопачених учења. Мучени глађу и порезима, људи ће напуштати завичаје и склањаће се на земљиштима која су погодна само за просте културе. Стаза Веда биће збрисана и народ ће скренути у изопаченост.” (Вишнупурана, VI, 1)

Десанка Максимовић: БАЛКАНАЦ


Не стидим се што сам –

како ви велите –

варварин са Балкана

тла прљавштине и буре.

Чућете сад

и код нас има неке

вама непознате културе.

Ви прво испитујете и сумњате

далеки сте и од рођених синова,

за трпезу своју не посадите

сваког туђина.

Ви можете да пијете

а да сваком не пружите

чаше вина.

 

 

 

 

 

А код нас су још обичаји груби

ми пуштамо сваког под своје слеме,

код нас се још и с намерником љуби,

код нас се подвизи због гостољубља чине,

код нас сваки човек има

читаво племе

пријатеља и родбине.

 

 

 

 

 

Ви, доиста, имате

неколико милиона Христових кипова

на сваког човека по једнога

имају га друмови и поља, апсане и школе,

а код нас, кад људи верују у Бога

у себи га носе

и тихо му се

скоро у сну, моле.

 

 

 

 

 

Ви, истина, за сваки кут живота

имате справа и машина,

све сте срачунали и све знате

изуми ваши су за дивљење,

а ми још имамо старинске алате,

али све је код нас још здраво

и природно ко глина

и умирање,и рађање, и живљење.

 

 

 

 

 

Ви имате читаве збирке

правила и наука о слободи

о свему се код вас пише и приповеда

али ми по неписаним законима

слободно живимо

и неког природног држимо се реда

слично огњу, ветру и води.

 

 

 

 

 

Код вас је збиља све тачно прописано

како се једе, говори и облачи,

а ми кад говоримо, вичемо

и машемо рукама

и чорбу гласно срчемо

и у рукавицама смо

обућу носимо од свињске коже,

пуно је код нас сељачких навика и ствари

и краљевски преци наши

доиста су били говедари.

 

 

 

 

 

Народ нас, збиља, у гневу може да коље

руши и пали,

али ми нисмо они што смислено тлаче

ми не сматрамо да је свет цели наше поље

ми не бисмо поднели

ни урођеник прашумски да због нас плаче.

 

 

 

 

 

Душа је наша пространа

иако смо бројем мали.

 

Милица Тасић: ГРОТЛО У НАМА


Лептиров зов чух –
крилатом снагом својом
дирну смрзло ми срце
трептај светлости мирне
осетих додира милине

Дах му се спушта
по трави невиној,
шапуће грани немирној
док крилима својим љуби поветарац
и летом дотиче златокосо небо

Прелио ме
покретом крила нежних,
шарених,
кроз косу
умилно оставио боје снова

Тад очи своје, благе,
сунце диже и
умива лагано наше образе
док пољупци се стопише
у склад медних усана

Дотакле нам се душе
танане, кончасте,
лептир
ефекат створи свој

Затресла се земља
од пољубаца росних
небо се отвори у очима твојим
и кап кише паде на твој длан

Док месец дане своје броји
зарањамо у гротло лептирових рана,
а онда он храбро
махну последњим својим летом
и умирући тихо
остави осмех негде далеко
и боју љубави
и поклон среће,
оне најлепше –
пролећне.

Анђелко Заблаћански: Русалка у жени


Русалке три у једној жени

једна очима

муње зачикава

друга на уснама

мед с пелином меша

 .  . а трећа титра на грудима        

 

 

 

али никад њих три

не будише се саме

у набујалој води

бар још три њихове сестре

купаше се голе

 . .  и опет само у једној жени            

 

 

 

четврта у утроби

пали месец над реком

пета на бедрима зори

шеста међу коленима

росом умивена

 

 

 

и ко зна колико њих

у њој блудно коло игра

у ноћима бдења

и несна од пољубаца