На бледој сенци сивог лица

Прљава од пепала и страха

Гледаше ме два плава ока, подно Стаљинграда

….

У рову, тесном од смрти и лешева  

Из црна СС шлема

Од погледа изобличена и страшна

Прочитах неверицу и страх од вешала

. . . .

Са његова немачког лица

Некада лепа и бела

Сада смрди очајање и неверица

У њему кључа, крв германска врела

. . . .

У агонији, крај свој не жели да види

Над њим анђео бели, лебди и кружи

Срце своје не може да смири

На његово лице, паде маска беле смрти

. . . .

У земљи овој ће умрети

Поклониће своје германске, беле кости

Псима и вуковима Руским    , 

То изненада схвати   

. . . .

Према њему, корак лаган направих

Са његових усана, оте се крик ужаса

Лице се изобличи, у гримасу неприродну

Кроз ноћ запара, вапај помоћи и спаса

. . . .

Ноћ црна се надвила над светом

Немац и Рус у рову једном су се срели

Да су околности другачије

Можда би вотку или вино пили

. . . .

На бледој сенци сивог лица

Прљава од пепала и страха

Гледаше ме два плава ока, подно Стаљинграда

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Цео живот проживех у посртању, падању и устајању.

Толико сам пута падао на свом животном путу, да се већ и самоме себи гадим!

Једина утеха бејаше ми поезија.

Да ми није поезије, да ми није песама и снова, ја, уистини, не бих имао зашта да се ухватим у овоме свету омаја и опсена.

Нисам мудар човек; мудар никада нисам био; мудар никада нећу ни бити.

Напротив, више личим на месечара и лудака, него на мудраца!

Луцкаст сам и неуротичан, као и сви песници-вилењаци.

Моје стваралаштво извире из мог космичког, месечарског и вилењачког лудила; из лудила сневајућих стваралаца и вилењака; из лудила неких тајанствених и далеких звезданих светова.

Заиста, цео живот проживех у посртању, падању и устајању!

Као и сви песници вилинскога рода што грешком дођоше у овај свет.

Песник је праискони ловац

што лови снове, ветрове и облаке;

што путује тајанственим световима

 иза обзорја тишине и шутње;

што бива видљив у невидљивом

и невидљив у видљивом;

што се рађа пре рођења

 и умире пре смрти;

што без најаве долази

 и изненада одлази –

путујући пространствима

скривеним од људи

 и богова.

 

 

„У Кали југа људи неће поштовати касте, ред и установе, нити светковине какве су наложиле Веде. У Кали југа сви списи биће сматрани као да су свети; сви небески биће сматрани једнаким а начин живота биће једнак скоро за све… Свако тричаво власништво чиниће власника поносним на свој иметак… Жене ће напуштати мужеве кад они изгубе богатства и само ће богаташа тада жене сматрати својим господаром. Онај који буде делио велики иметак биће сматран Учитељем а племенито порекло неће бити сматрано одликом… Свест људи биће заокупљена зарађивањем новца који ће бити трошен на задовољавање себичних жеља. Нико неће одвајати чак ни најмањи делић свог богатства и жртвовати свој интерес чак и ако то ишту пријатељи. У Кали југа људи ће себе сматрати једнаким брахманима и краве ће бити цењене само ради млека… Принчеви ће пљачкати своје поданике уместо да их штите. У Кали југа свако ко поседује кола и слонове или коње сматраће себе поглаваром; свако ко је слаб постаће роб. Ваишyаси (припадници трећег сталежа, прим. Д. К.) ће напустити пољопривреду и трговину те ће се издржавати служећи или вршећи механичке послове; Шудре ће настојати да преживљавају просећи и попримиће изглед верских просјака те ће постати нечисти следбеници погрешних и изопачених учења. Мучени глађу и порезима, људи ће напуштати завичаје и склањаће се на земљиштима која су погодна само за просте културе. Стаза Веда биће збрисана и народ ће скренути у изопаченост.” (Вишнупурана, VI, 1)

Не стидим се што сам –

како ви велите –

варварин са Балкана

тла прљавштине и буре.

Чућете сад

и код нас има неке

вама непознате културе.

Ви прво испитујете и сумњате

далеки сте и од рођених синова,

за трпезу своју не посадите

сваког туђина.

Ви можете да пијете

а да сваком не пружите

чаше вина.

 

 

 

 

 

А код нас су још обичаји груби

ми пуштамо сваког под своје слеме,

код нас се још и с намерником љуби,

код нас се подвизи због гостољубља чине,

код нас сваки човек има

читаво племе

пријатеља и родбине.

 

 

 

 

 

Ви, доиста, имате

неколико милиона Христових кипова

на сваког човека по једнога

имају га друмови и поља, апсане и школе,

а код нас, кад људи верују у Бога

у себи га носе

и тихо му се

скоро у сну, моле.

 

 

 

 

 

Ви, истина, за сваки кут живота

имате справа и машина,

све сте срачунали и све знате

изуми ваши су за дивљење,

а ми још имамо старинске алате,

али све је код нас још здраво

и природно ко глина

и умирање,и рађање, и живљење.

 

 

 

 

 

Ви имате читаве збирке

правила и наука о слободи

о свему се код вас пише и приповеда

али ми по неписаним законима

слободно живимо

и неког природног држимо се реда

слично огњу, ветру и води.

 

 

 

 

 

Код вас је збиља све тачно прописано

како се једе, говори и облачи,

а ми кад говоримо, вичемо

и машемо рукама

и чорбу гласно срчемо

и у рукавицама смо

обућу носимо од свињске коже,

пуно је код нас сељачких навика и ствари

и краљевски преци наши

доиста су били говедари.

 

 

 

 

 

Народ нас, збиља, у гневу може да коље

руши и пали,

али ми нисмо они што смислено тлаче

ми не сматрамо да је свет цели наше поље

ми не бисмо поднели

ни урођеник прашумски да због нас плаче.

 

 

 

 

 

Душа је наша пространа

иако смо бројем мали.

 

Лептиров зов чух –
крилатом снагом својом
дирну смрзло ми срце
трептај светлости мирне
осетих додира милине

Дах му се спушта
по трави невиној,
шапуће грани немирној
док крилима својим љуби поветарац
и летом дотиче златокосо небо

Прелио ме
покретом крила нежних,
шарених,
кроз косу
умилно оставио боје снова

Тад очи своје, благе,
сунце диже и
умива лагано наше образе
док пољупци се стопише
у склад медних усана

Дотакле нам се душе
танане, кончасте,
лептир
ефекат створи свој

Затресла се земља
од пољубаца росних
небо се отвори у очима твојим
и кап кише паде на твој длан

Док месец дане своје броји
зарањамо у гротло лептирових рана,
а онда он храбро
махну последњим својим летом
и умирући тихо
остави осмех негде далеко
и боју љубави
и поклон среће,
оне најлепше –
пролећне.

Русалке три у једној жени

једна очима

муње зачикава

друга на уснама

мед с пелином меша

 .  . а трећа титра на грудима        

 

 

 

али никад њих три

не будише се саме

у набујалој води

бар још три њихове сестре

купаше се голе

 . .  и опет само у једној жени            

 

 

 

четврта у утроби

пали месец над реком

пета на бедрима зори

шеста међу коленима

росом умивена

 

 

 

и ко зна колико њих

у њој блудно коло игра

у ноћима бдења

и несна од пољубаца

 

 

 

Ангело, неовремењен, неопросторен,
слепи путник, што је прегазио љуте скробове,
и препливао велику, велику слану воду, плеше,
плеше против мене на врелом белом песку Ел Џоа,
шпанског села кога су планине околиле.

 

Обострани тренутак неопреза, неприсуства…

 

Ударацем главом у моју успавану зелену свест
сломио ми је свих седам тврдих печата
и отворио свих девет пролаза..
И склупчао се мој дванаестпољни штап,
и почео да трепери према Срцу Васељене.
А моје срце, дубоко, дубоко болно,
вођено изнутра и споља неопраним патњама
моје прабабе, мајке, сестре, другарице, жене, ћерке
и неугашеним пламенима жеља за по-бедом
мога прадеде, деде, оца, брата, друга, сина,
кренуло је у деснооком смеру.

 

Распрсли мозак је уочио само армирани стисак,
Брата на Брата, Душе на Душу, Љубави на Љубав…
Стисак армирани, онострани…

 

Склоните се добри људи, снажни витези!
Склоните се од мене, храброг самопобедника!
Склоните се нежне даме, снажне витезице!
Неког празног простора мало тражим!
Пустите да кроз мене неометано пустиња прича!
Хоћу да се одморим и прикупим силнице за нове победе,
кроз поток Размисли, ватру и крв Вулкана,Стене-успоне,
Планину Петокраку, Свете Молитвенице, Језеро и Силе,
док не стигнем у Тишину, у Тијанију –
велику арену победника над свим победама!

 

 2010.година

1. 

   Можда очекујемо превише од оних који су нам драги; најближи, најмилији!
   Верујем да би били другачији – да могу!Верујем да никога не би повређивали- да могу!
   Верујем да своје дате дарове не би поредили са примљеним – да могу! Верујем да би друге ценили ваљано – да могу!

   Верујем, да не би чинили ништа, да друге срамоте, због тога што јесу какви јесу – да могу!
   Верујем да, кад би знали, једно људско биће усрећити – би то урадили- да могу!
   Али – и они највећи, најбољи, знају себе да преваре а да то и не знају! Да знају, где се истина дену, верујем, да би све поправили!
   Али, кад човек поверује само себи и ништа и никога другог не види…и . не чује…и . не осети…..онда они преостали…могу само, од жала да клону и мајчицу Земљу замоле, да их пре времена узме а Богове, да им молитву услише!
   Јер у Роду/Нероду – није ваљано ни битисати!