Немате нацију, немате државу –

зато ви сами будите и нација и држава за себе!

Ово је време владавине корисних идиота, време дебила, медиокритета и простака.

Све нације су разбијене, све државе су разорене, и човечанство је поробљено на свим пољима и ступњевима.

Остаје вам само бескрајно пространство унутарњих светова.

Колико будете образовани, колико будете посвећени, колико будете освешћени, толико ћете и бити слободни!

Удружујте се са старим пријатељима, и пронализите нове пријатеље, стварајте и градите духовне заједнице, духовна језгра, тајна братства и сестринства.

Колико будете освешћени и самобитни, колико будете повезани и уједињени, толико ћете и бити слободни!

Сви су вас издали, сви су вас продали –

 од дна до врха и од врха до дна –

на свим пољима и ступњевима бивања и бивствовања.

Немате нацију, немате државу, немате народ, немате род, немате цркву, немате војску –

заиста, немате никога у спољноме свету ко би вам припомогао, ко би вас бранио, ко би вас заштитио!

Све образине су пале, све копрене су разгрнуте, све лажи су огољене, све установе су разорене, све вредности уништене, све земље опљачкане.

Постојите само ви, самосвесни и самобитни, у заједници, у братству са вашим пријатељима истородницима и истомишљеницима.

Ви сте последњи ратници светлости, последњи ВедСрби, последњи Санскрићани, последњи Аријевци.

Схватите то и прихватите, прихватите и освестите –

 и, бићете много јачи, много неустрашивији, много самосвојнији, много самобитнији!

Усамљени, ви сте много јачи, него што сте то били у болесној, лажној и трулој заједници; у заједници без Духа и Свести.

Усамљен човек јесте најјачи човек, каже једна ведсрбска мудрост.

Ово је време усамљених личности!

Кажем личности, зато што су у овоме времену само личности усамљене.

Усамљени су најбољи, највреднији, најхрабрији, најсамобитнији.

Персоне и особе нису усамљене.

Ено их у чопорима и крдима; ено их у марвеним торовима, ено их у јавним кућама, ено их у црквама и сектама, ено их мед војскама и слугама Великог брата – Великог дебила, Великог рептила!

Ено их без душе и срца, без ума и разума, без љубави и снова како живе (а боље да не живе!) задат и надзиран, не свој, већ нечији и ничији, бесловестан живот.

Вама се обраћам, ВедСрби –

Санкрићани, Стриборјани, Аријевци,

јер смо један Род, једно Братство,

 један Свет!

За нас је ово (ма како вам у први мах страшно деловало) један нови Почетак; за њих је ово (за сенке и утваре, за бездушне и безумне,за тамоњих од њих!) Свршетак Свих Свршетака.

Радујмо се новоме Почетку, Почетку Свих Почетака!

Сада макар знамо колико нас има – а довољно нас има.

Уз нас су Богови и Велики Преци!

 

 

 

 

….. .Овде ћемо још само упозорити на врло упражњаване обичаје са тзв. „живом ватром“, које је наш народ на простору источне Србије веома добро очувао.

Такве су се ватре „вадиле“ од сувих липових мотки а користила се у магијским обредима, најчешће у функцији лустрације, у циљу „терања“ болести, посебно сточних.

Тада би, о Спасовдану на пример, стада крава, коња и оваца била прогоњена између таквих двеју ватри. О томе обичају налазимо бројне примере и код Германа. Код нас их је описао Сима Тројановић.

„Свете ватре“ или „вечите ватре“ биле су познате Грцима, Римљанима, Персијанцима – гореле су у храмовима и имале своје чуваре.

У кући је ватру чувао домаћин. Ватра на огњишту била је предмет култа, она је света, није обична; она је чиста, чедна, божанска и зато се одржава и гаси на посебан начин.

На том светом месту често се гатало, бајало, и то предметима повезаним за огњиште, као што су: вериге, саџак, ватраљ, машице. Ови предмети су такође култни, коришћени у религијским и магијским обредима или лечењу (Рабија Хасанбеговић).

Сретен Петровић

Извор: СРПСКА МИТОЛОГИЈА, блог ,,Грађански круг,,

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Кад губимо, а кад добијамо – никад унапред не знамо!

Кад нам се чини да смо на добитку – бивамо на губитку, а кад нам се чини да смо на губитку – бивамо на добитку.

Губитак и добитак иду упоредо.

Одакле смо пошли и докле смо стигли – ни то унапред не знамо.

Знаћемо тек онда кад буде дошао час да знамо.

Живимо у свету омаја и опсена, у свету илузија и мађија, те стога и немамо јасну, бистру, чисту и потпуну слику света и иних звезданих светова у вечној и несагледној васељени.

Никада ништа унапред нисам знао, и никада унапред не бејах свестан шта чиним, ни зашто чиним то што управо чиним, већ сам само, и једино, по осећању, следио свој унутарњи глас, свој унутарњи пут, своју унутарњу звезду…

Моја звезда!

Моја звезда одувек светли – исијавајући најдивотнију и најумилнију светлост плаветне вагре – како на мом унутарњем невидљивом небу тако и на спољном видљивом небу, на небу нада мном.

Свако од нас има своју звезду – звезду која је истовремено у нашем срцу као и у вечној васељени, у нама и међу сазвежђима и звезданим јатима.

Само они што следе своју видљиву и невидљиву звезду, стижу тамо камо су давно пошли, стижу на вечно одредиште – на Извор Живота.

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Има тренутака, када бивамо веома сурови, када погано вређамо, када гледамо да најтеже боли нанесемо управо онима који су нам најмилији и најдражи, који су пуни љубави и милости према нама, који нас посматрају очима Свеблагога Бога.

А час потом, повлачимо се у самоћу и тишину, те дуго и горко ридамо, плачемо и јецамо због онога што смо само неколико тренутака раније починили.

Тада се наша душа купа у сузама покајања, и у сузама покајницама исцељује ране које смо јој ми – вређајући своје ближње, своје најмилије и најдраже – нанели.

Највише боле и најдуже се исцељују оне душевне ране које самима себи наносимо у тренуцима помрачена ума и сужене свести.

Све сам увреде лако и брзо праштао ближњима који су мене вређали, али увреде које сам ја другима наносио, гле! и после толико лета, канда, још увек самоме себи нисам опростио.

И вечерас ме – док исписујем ове лирске ретке – још увек пеку и боле све оне боли које сам негда и негде ближњима својим задавао.

О, Боже! како бих био срећан, да никада никог нисам повредио; да сам према свима њима – према свим бићима и створовима Твојим – био свагда и увек благ, благ попут Тебе, о, мој Свеблаги Боже!

(Негде у Банату, вече 25. цветног 7526.) 

(Посвећено Др-аш-ку, Славици, Лидији, Сандри, Тањи Ков, Тањи Имшир, Драгани, Клаудији, Ани, Мили, Марији, Милени, Мири, Наташи, Ами, Уни, Иви, Каћи, Лари Праисконој,Бојани, Теи, Милици,Нади, Радету, Слађану, Игору, Влади, Љубиши, Ивану, Звездану, Срђану, Душану, Павлу, Николи, Андреју,Луки, Васи, Стефану, Димитрију, Анак Шиви Анак Шиви и милионима посвећеника Уметности живљења широм Васељене )

 

 

Змија – зелена као трава зелена као лишће
Зелена као горско језеро зелена као око – игра
Кроз срце у средини груди ровари наша бића
Забија своју главу и буши талог наших мржњи
Вијуга зеленим телом кроз талог наших страхова

 

 

Играј Зеленико, играј Анак Шиво Анак Шиво!
Играј на зеленом попришту бит-ка!
Овде је семе Једноте овде је Једнота
Овде ису-кује Мач електрични Вила Мала Језера
Овде је Маирија Магдалаина променила Смер
А Танија Планинлица прескочила Поток
Овде је Сабина Сијено пронашла Ловца
Овде је Ловац циљао Сабину Сијено

 

 

О, ти, Мансанмане Остварени
Што ходиш и са символом зелене змије
И играш Пралилу Пралилу моћи!
Сакупи дванаест пута дванаест витеза
Са дванаест пута дванаест етеричних мачева
Сасеците скритумраку и ослободите Љубав!

 

 

Видим Те, Богољубави моја, плавољубичаста!
Играј Анак Шиво Анак Шиво, иг-рај Шивооооооо!

25. мај 2010. у 21:18

 

Стаблу и цветовима липе одувек су приписиване божанске моћи. Стари Словени веровали су да ово мирисно дрво штити од злих сила и да гром никада не удара у његово стабло а пошто достиже старост и до петсто година, важи за симбол дуговечности.

Људи још увек уплићу грање овог дрвета у кровове кућа да би се заштитили од удара грома и пожара а сечење липових стабала сматра се великим грехом. Од липе се справљају лековити напици и веома укусан мед.

Словени су липи приносили жртве као божанству и посебно поштовање исказивали су усамљеним, самониклим, горостасним стаблима која су проглашавали храмовима. Приликом поткресивања стабла липе чувају се све па и најмање гранчице од којих се праве моћне амајлије.

Липа је и „срећно дрво“ и стари српски идоли, по свој прилици прављени су по превасходству од липовог дрвета („липов бог“ и „држиш се како липов бог“ код Словенаца, такође и српски израз „крстови липови“ – не треба заборавити да су крстови код Срба заменили старе богове).

Да је липа „срећно дрво“ види се и из обичаја да сватови, кад дођу, барјаке најрадије остављају па липи,  

Извор: „Старославци“, фб страница,  и др. странице

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Седим под липом што је од јутрос почела да цвате, и тихујем уз брујање ројева пчела.

Излазим из спољнога света и све дубље зарањам у тајинствене унутарње светове…

Док затворених очију слушам брујање ројева пчела у крошњи липе, имам осећање, да слушам бруј ројева звезда и звезданих јата, да слушам бруј и жубор несагледних звезданих светова вечне васељене.

Бруј ројева пчела у крошњи цватуће липе делује сасма смиријуће и исцељујуће, делује, напросто, васкрсавајуће…

Као да се вечна васељена, са свим својим звезданим световима, низвела у моје срце, у моју душу, у моје суштаство…

(Велики Гај, 25. месеца цветног, 7526.)