Вељко Петровић: Верујте прво


Прво је: сваки нека зна шта хоће?
О маглу копља никад се не ломе.
Слободе? добро! Ал’ то није воће
Што зрело пада у шешир ма коме.
Верујте прво! и стисните пести,
Па онда трести, трести!

Господин, сељак, богат и сирома’,
У успех борбе верујте – и доста.
И ваша снага биће снага грома,
И замршена питања сва проста.
Верујте прво! и стисните пести,
Па онда трести, трести!

Велика дела ишту тврду шију.
Зачеп’те уста мудрих грошићара!
Дигните срце! згаз’те сумње змију,
И бор’те се за успех без шићара.
Верујте прво, и стисните пести,
Па онда трести, трести!

Вера у успех, успеха је пола.
Слободе прстен ко на руци носи,
Тај већ је јачи него сила хола,
И церов лист му већ цвета у коси,
Верујте прво, и стисните пести,
Па онда трести, трести!

– Ми сви сад знамо: хоћемо слободе,
И да смо своји у рођеној кући;
И пре но што нам мач срца прободе
О вољу нашу он ће крто пући!
Ми верујемо! и стиснутих пести,
Са руку наших ланце ћемо стрести!

 

 

Ирена М.:Јава у сну


N2_9388_37

Благо Вама!Ви имате…Ходате улицом ко да летите.Не бринете за будућност…једноставно-Безбрижни.

А Ви?Имате ли визије своје?

Џаба снови…на празан стомак.Мени срећа ни надомак…

Што желите у свет посејати виђењима својим?

Па ево…
То је укратко.

Дивно!Ја ћу дати!Стварајте!

Чујем…Ви дајете за човечије снове…

Наравно ако је за боље!

…То је моја тежња.

Радосно!Изволите…мењајте боје….

Видите и ја сам дошао…Ако и мени можете на првом кораку помоћи…

Како ваша срећа може мени промаћи!
Нек свако осмех на лице има ко у вашим промислима.

Успели смо!

Ко Вам је помогао?

По нашој причи…сложило се.То је један те исти човек.Еј,ЧОВЕК!Људина!
Громада човечија,да му је сваки корак позлаћен.

Сад када нам је свима кренуло,нађимо га…Наградимо.Он је све ово залужио.Ми због њега сан на јави почесмо да сањамо…

Свугде смо питали,тражили,…По лику описивали.Нико таквога не познаје.

Чудно!Такви се не заборављају ни након живота.

Нема!Ко да је у земљу пропао!Наишао,помогао и отишао…

Где је могао отпутоват?

Сутра настављамо…Морамо да се захвалимо,наградимо…Добро се добрим враћа…

Сањасмо исти сан!
У снове нам притрча ОНАЈ ЧОВЕК!

Да…Свима!!!

Вели-Здраво да сте,радосни,весели…Помажите другима,визије своје искрене да отпочну.Ошарените свет!Побољшајте односе,љубављу друге величајте!Деци својој причајте…Човек се човеку…,даје и дели…Само искрено да жели!Будите пример,не желите похвалу…
Олакшајте посао-Једном Анђелу!!!

Драган Симовић: Тиховање


Лирски записи

Док исписујем ове лирске записе, зурим кроз широм отворена врата, у соби понад врта за тиховање, некамо у даљину, преко мора зелених крошања, у дивотне слике и праслике облака различних вагри и прелива.

То нису облаци, већ горски венци, горска језера и горски слапови – зелено-плаветни, плаветно-зелени, љубичасти, ружичасти, малинови и румени.

Путујем, и летим, и лебдим, и пловим иза обзорја тишине и снова, док пода мном остају предели, крајолици, поља и несагледна зелена пространства.

 

 

 

 

Свако ко је на путу посвећења, мора да има свој врт за тиховање.

Ако борави у стану, па нема врт, онда нека на својој тераси створи најједноставнији, најобичнији врт за тиховање.

Ако, пак, нема ни терасу, онда нека, макар, у својој соби, на месту где најчешће борави, пореда око себе своје најдивотније биљке, и тако створи врт за тиховање.

Нека се дружи са биљкама, нека разговара с њима, нека их доживљава, осећа и појима као ближње своје.

А када тихује (то је србска реч за медитацију), тада ће и биљке заједно с њим да тихују, заједно ће улазити у тишину и пратишину, у само биће тишине и пратишине.

 

 

 

 

Када сазерцавате свет из свог унутарњег бића, тада биљке нису више биљке, дрвета нису више дрвета, облаци нису више облаци, ствари нису више ствари, но је све то што видите – само ваше унутарње биће.

Све што тада видите – то сте ви сами!

И још нешто.

Док тако сазерцавате свет из свог унутарњег бића, тада осећате и схватате, да је све око вас у једном савршеном звезданом и божанском реду, да је све одувек и заувек на своме правом месту, те да вам ништа не смета, нити ви, пак, ичему и икоме сметате.

 

 

 

Пре неки час, пратио сам једног дивотног малецног  пужа у свом врту за тиховање.

Његова љуштура, његова кућица, има савршен облик галактичке завојнице.

Док сам зурио у пужевљеву љуштуру, гле, имао сам осећај да зурим у завојницу звезданог јата.

Све је завојница, помислих – како горе, тако и доле!

 

 

 

 

Призивајте своје претке, што чешће их призивајте и, разговарајте с њима.

Ако сте добри, ако сте племенити, ако сте пробуђени и освешћени – помагаће вам ваши преци.

Они су ту, свуда око вас, и, само чекају тренутак када ћете их позвати, када ћете разговарати с њима.

Испрва ће вам све ово изгледати чудно, и сулудо, али, већ после краћег времена, то ће за вас бити једна виша божанска стварност.

Колико љубави подарите својим прецима, толико ћете љубави од њих и примити.

Верујте у то и, живите ту вишу стварност.

Одбаците сва западњачка надри-учења која од вас желе да направе роботе, да од вас направе човеколика бића без срца и душе.

Западни човек је давно залутао, давно је прекинуо сваку везу са оностраним световима, па сада и вас покушава да заведе и слуди.

Нека западни човек и даље лута до миле воље, а ви следите своје унутарње биће, следите властити унутарњи пут својих великих предака.

 

 

 

Верица Стојиљковић: На звезданом путу тишина


На звезданом путу тишина

Сваки корак на путу том

По једна је далека  даљина    

Станица светла – пристаниште

Уморним путницима – одмориште

Пристадох и ја – да одморим се!

Реч, две са овим, оним

Има деце а она су  –  весеље!

Утисака много, са разних страна

Размена као и овде значајних ситница

Позив за покрет – укрцавање

Као и овде, држање деце за руку.

Махање, поздрављање!

Неки остају да чекају – спавање

Тишина – на путу опет!

Станица светла – пристаниште

Шетња васионом – многима-

Свакодневница је!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Хлеб у народној магији Балканских Словена


Апстракт. Ван своје прагматике функције хлеб у традиционалној култури балканских Словена има и ритуалну, где се он више не опажа као предмет, већ као знак. У условима магијске комуникације уведени су додатни захтеви који се односе на припрему хлеба. Они се тичу како избора особа које могу припремити хлеб, тако и избора брашна, начина мешења и печења хлеба, времена када се то обавља и простора где се све то може обавити.
У овом раду разматрана су два аспекта суделовања хлеба у магијском понашању. У једном се њиме успоставља узајамна веза између човека и нечисте силе од које се тражи наклоност или помоћ. Тај циљ остварује се тако што човек, најешће преко одговарајућег посредника, дарује хлеб нечистој сили (вилама, уми, ђаволу). Хтонички карактер ових бића потврђују додатни елементи даривања, као што су: мед, вино, свећа, као и чест захтев да хлеб буде пресан.

Штампано у зборнику: Хлябът в славянската култура, Етнографски институт с музей – БАН, София 1997, стр. 145-155.

Цео текст: https://www.rastko.rs/…/ljradenkov…/ljradenkovic-hleb_c.html

 

Ирена М.:Време


N2_1821_43

На сред поља части
Празан сто га краси
Места за седење има
Нека нису коришћена вековима
За чело стола стоји енергија
Митских говора
Неоклевања
Животних одлука
Сврха живљења
За останак по над времена
Где сте соколови
Мајчински поносе
Ведри пркосе
Бели вукови нестадоше
Не обележише атаре
Своје територије
Витезови вишега реда
Има ли неког ко ову тугу гледа
Дође време
Посади се рђаво семе
Па никне и поникне
Продре у здраве сокове
Убризга токсине
Осуши
Старинско семе прореди уништи
Тако тишти старе ране
Озледи непозване
Раскрвари настале
Пригрли лепљивим прстима
Сажваће огромним устима
Алавошћу укаља што ваљало је
Обезвреди начело
Чистог разума и побуде
Укмети се и остане
Тишина горка влада
Ветрови немо струје
Кише ледене падају на врело тле
Пре но што кап ступи да испаре
Да се не чује
Око поља што спава
Грешком не покваре
Пробуде уснуле

На сред поља части
Празан сто га краси

Све свој разлог има

Некада га свесни нисмо
Гледамо у последицу
Узрок пратимо
Тако нам јасније бива
Што год се деси
Припада истој адреси

Ми одабирамо
Наличије набоја

Ткање истога разбоја

Од дебљине конца зависи

Неко се тка па се покида

Неко једноставно траје

 …

Драган Симовић: ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА – ЗДРАВ РАЗУМ


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Освешћивање је отац и мајка мудрости, отац и мајка сваке духовности.

Нема никакве мудрости, никакве духовности, никаквог душевног и духовног узрастања без освешћивања.

Освешћивање је оно што наш народ зове здравим разумом.

Упамтите: освешћивање је здрав разум!

Ако смо се разумели, онда почнимо заједнички да освешћујемо…

Ми, Срби, међу јудео-хришћанским народима немамо ни једног пријатеља.

Никада нисмо имали, нити ћемо икада имати.

Неко ће од необавештених и неосвешћених рећи: имамо пријатеља међу православним хришћанима – Руси, Грци, Бугари…

Пре свега, да разјаснимо: Руси су једно с нама; Срби и Руси јесу једно једно племе, један народ, један род.

Русе не гледајмо као пријатеље, већ као једно биће и једно суштаство с нама.

Руси су – ми, ми смо – они!

То нема никакве везе ни с јудео-хришћанством нити са православним хришћанством.

Грци и Бугари никада нису били наши пријатељи.

Срби су највеће страдање у време покрштавања доживели управо од Грка.

Највредније древне србске књиге и списе спаљивали су и на разне друге начине уништавали превасходно грчки калуђери и попови.

Бугари?

Када су то Бугари били наши пријатељи?!

Никада!

Увек су нас, потуљено и мучки, ударали с леђа.

Идемо даље.

Ми, Срби, међу исламским-муслиманским народима, такође, немамо ни једног пријатеља.

Никада нисмо имали, никада нећемо имати.

Јудео-хришћани, православни хришћани и муслимани имају један те исти однос према нама.

Сви би они, јавно или потајно, желели да ми као народ заувек нестанемо, да се затремо.

Да нестанемо заувек и ми и Руси – јер смо једно биће и једно суштаство.

Ако је већ тако – а здрав разум нам каже, да је тако – зашто се онда ми вазда гурамо међу јудео-хришћанске и православно-хришћанске народе, кад ничега заједничког немамо с њима!

И, не само што ничег заједничког немамо с њима, већ су све то наши заклети врази и душмани, који су столећима уништавали и затирали нашу културу, нашу уметност и нашу духовност.

Наша изворна култура и духовност није ни јудео-хришћанска ни православно-хришћанска, но ведска, хиперборејска, аријевска, ведсрбска, родноверска.

Ближи су нам – и по духу и по свести и по култури – будисти и таоисти од свих иних: јудео-хришћана, православних хришћана и муслимана.

Боље ће нас разумети, и више ће нам истински помоћи, Јапанци и Кинези, Тибетанци и Индуси, од било којег јудео-хришћанског или муслиманског народа.

Да поновимо: освешћивање је здрав разум.

Здрав разум је убијен у свих јудео-хришћанских и муслиманских народа.

Зато и има толико лудака, толико људи-звери у свих тих народа.

Никада ниједан јудео-хришћанин или муслиман неће рећи за себе: ја сам божанско биће; ја сам чедо Неба и Земље; ја сам једно са свим бићима из свих видљивих и невидљивих светова, и мој живот нема ни почетка ни свршетка, него ће вам рећи овако: ја сам јудео-хришћанин, ја сам кршћанин, ја сам католик, ја сам православац, ја сам муслиман, ја сам сунит, ја сам шиит… и одмах ће кренути у рат без сврхе и смисла, у рат против свих и свега, у рат у име неке туђинске, бесовске и гмазовске религије.

Ми, Срби, нисмо то!

Ми смо чеда Оца Сварога и Мајке Гаје.

Ми смо виша раса, ми смо звездани род.

Вратимо се освешћивању, вратимо се здравом разуму!

Драган Симовић: Лирика вечног тренутка – Лепота и мудрост


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Лепота је оваплоћена мудрост.

Највиша мудрост огледа се у савршеној лепоти.

Лепота је мудрост изражена у облику.

Мудрост која превазилази поезију и музику пројављује се кроз лепоту у савршеном обличју.

Најсавршенији облик у Васељени јесте прекрасно и дивотно извајано тело човечице.

Ниједно биће у Васељени нема тај склад обличја као што има тело човечице, тело жене.

Нема мудрости изван лепоте.

Оно што није лепо, не може бити ни мудро.

Лепота и мудрост јесу две речи једног те истог значења.

Јован Дучић: Слушам у мирној љубичастој ноћи


Слушам у мирној љубичастој ноћи
Где шуште звезде; и мени се чини
Да често чујем у немој самоћи
Певање сфера на топлој ведрини.

И чујем тихо у осами тако
Вечити шумор из земље и свода;
И слушам дуго, немо и полако,
Те речи лишћа и тај говор вода.

И ја разумем те гласе што хује,
Тај језик Бића и тај шапат ствари…
Често све стане, још се само чује
Куцање мог срца. Но исти удари

Чуше се шумом, мирно закуцаше
Удар за ударом, из стабла; и јасно
Куцну из црне рогози и шаше –
Дуж целог поља … Најзад, многогласно,

Доле, под земљом! Негде у дубини
Једнаким ритмом, као мукло звоно,
Огромно срце зачу се у тмини:
Удари мирно, тихо, монотоно.

Добриша Цесарић: Слап


Тече и тече, тече један слап;

 

 

Што у њем значи моја мала кап?

Гле, једна дуга у води се ствара,

И сја и дршће у хиљаду шара.

 

 

Тај сан у слапу да би мого сјати,

И моја капља помаже га ткати.

 

 

Тихо, о тихо говори ми јесен

Тихо, о тихо говори ми јесен:

Шуштањем лишћа и шапатом кише.

Ал зима срцу говори још тише.

И када снијежи, а спушта се тама,

У пахуљама тишина је сама